Dobro se sećam, bile su među nama i dve žene, ali da, nema veze, ostatak društva činili su sve sami tvrdi muškarci koji nikad zaplakali ne bi. Poslale nas matične firme da nam doktorica Suzić probudi emocije i razvije osećajnost koja će, na kraju krajeva, biti na dobrobit svima, a još će i uvećati ukupnu dobit u društvu. Jer ja sam veterinar. Ako ne pokažem osećaje, ako ne zaplačem pred prizorom staroga psa kojeg moramo uspavati, đavola će ti ljudi drugi put, s novim psom, doći kod nas. Moja bezosećajnost izbija novac iz džepa celoj firmi na čelu s cenjenim gazdom, piizda li mu… se sira najela, oprostite...
A ja jesam osećajan, ali, znate, ne pokazujem to samo tako, nije život sapunica, ili, kako izgleda, ipak sve više i više jest, baš to, yebena sapunica prepuna naglašenih osećanja, sirovih emocija i loše glume.
Doktorica Suzić prvo nam je objasnila teoriju. Uzalud sva vaša potisnuta osećajnost ako je niste u stanju pokazati i tako uvećati svoju emotivno-socijalnu inteligenciju. A mnoštvo je situacija u kojima treba pustiti suzu, čak i ako ste muškarac, jak, siguran, samopouzdan. I ako u toj situaciji ne proplačete, proplakat ćete kasnije, kad vam to bude najmanje trebalo...
Zatim je usledila radionica. Pričanje tužnih priča. Šokantni prizori preko LCD projektora. Turanje umirućih sobnih biljaka u naručje. Više od polovine prisutnih zaplakalo je već toga, prvog dana.
Drugi dan: poseta bolnici Rebro; terminalni odeli, susreti s rodbinom, a onda tri uzastopna sprovoda na Novom bežanijskom groblju... Da ne dužim, svi su se rasplakali osim zna se koga. Mene - tvrdokornog, bezosećajnog, monstruma i... šta sve ne.
“Vama ću ugraditi režnjeve luka pod kapke!”, našalila se doktorica i dodala, "Al' šta vredi, znam takve, tvrdi tipovi...pre će i luk zaplakati nego li vi suzu pustite!"
Trećeg dana su svi imali jedan jedini zadatak: da me rasplaču. Nije im uspelo, čak ni kad mi je stigao lažni telegram o smrti bliske osobe. Jedan od polaznika čak je pokušao samoubistvo preda mnom…
Završetak filma E.T. Priča o tri brata praseta. Mala sirena. Prizori iz Hirošime. Intimne ispovesti polaznika, priče o nedostižnim ljubavima, velikoj sreći, velikoj nesreći, maloj Floramy i velikoj beloj magli u pozadini svega... ništa, sve me ostavljalo hladnim.
Tako da jedini ja nisam dobio završnu diplomu, zbog čega bih mogao imati problema na poslu.
Vraćao sam se kući pomalo uznemiren nepovoljnim ishodom kursa, kad na obližnjem travnjaku ugledah vranu kako nespretno hoda i kljuca po kržljavoj travi, kako to vrane već rade. Jedno je krilo, upadljivo podrezano, vukla po zemlji kao da je bilo polomljeno. Ili se pretvarala da je polomljeno, pomislio sam zlobno.
Odjednom je digla glavu i pogledala me razrokim očima. Zar i vrane... pomislih, dok su mi suze od nekog neshvatljivog šoka već curile niz lice.
U tom trenu začujem buku. Iz obližnjeg grmlja iskočila je dokotrica Suzić s jutenom vrećom u ruci. Dok je vranu podrezanih krila i dirljivog pogleda stavljala u vreću, urlala je od veselja:
“Znala sam! Vrana još nikad nije zakazala! Evo Vaša diploma...”
“Yebeš diplomu!”, zaridao sam, “Yebeš sve!”, pa sam udahnuo duboko, praktički zagrizao u zrak, u okolni prostor i šire, još šire, zagrizao u tu svetsku baštinu.
(ludog li smajlija)
