Kurcio Malaparte – fašista koga su komunisti voleli
Nova biografija kontroverznog pisca Kurcija Malapartea. Jedan od prvih koji je shvatio šta za američku demokratiju znači “izvoziti” svoje vrednosti da bi se svet stavio pod katanac
Evropa danas izgleda baš onako kako je prorokovao ratnik i harlekin, fašista koga su komunisti obožavali, briljantni reporter i pisac Kurcio Malaparte (1898-1957).
– Sjedinjene Države, tvrdi on mnogo pre 1945, će postati u pravom smislu reči evropska sila 20. stoleća (i kasnije), bez koje Evropa neće biti ništa, a s kojom neće biti bogzna šta. Malaparte je bio jedan od prvih koji je shvatio šta za jednu demokratiju, mišićavu i bez kompleksa, znači “izvoziti” svoje vrednosti da bi se svet stavio pod katanac – piše Mauricio Sera u knjizi “Malaparte-život i legende”.
Ovo izuzetno delo u prevodu Olgice Stefanović nedavno je objavio “Službeni glasnik” u biblioteci “Nostra vita”, koju uređuje Branko Kukić. Reč je o biografiji koja daleko prevazilazi žanr, jer biograf kao arheolog kopa po arhivima i sećanjima u potrazi za Malaparteovim tajnama otkrivajući tako raskošan mozaik sa prizorima izgubljenih iluzija i tragedija Evrope u 20. veku.
Knjiga o avanturama “prokletog Toskanca” jednako se pažljivo čita u tišini sobe, na plaži i u gradskom prevozu. Biograf ne idealizuje junaka već nam hirurški hladno otkriva intimne životne metamorfoze neustrašivog dečaka dobrovoljca, levičara, koji u Velikom ratu beži od kuće da bi ratovao za slobodu Francuske i ujedinjenje Italije.
– Fon Mudra je koncentrisao dve hiljade komada artiljerijskih oruđa na frontu od jedva pet kilometara. Bio je to pravi pokolj. Sedeći na travi, oslonjeni o stabla drveća, na terenu bez rovova i zaklona, ubijali smo se pušeći jednu cigaretu za drugom. U zoru kada su Sturmtruppen prešle u napad naše brojno stanje se prepolovilo. Pošto više ništa nismo mogli učiniti, činili smo čuda. Palo nam je na pamet da zapalimo šipražje ispred neprijateljskih oklopnih vozila, koja su tako morala da se povuku unazad da im rezervoari s benzinom ne bi eksplodirali. Borili smo se usred vatre. Nismo jeli 24 sata i nismo imali ništa za piće. Ali mi nismo izmakli ni za pedalj –
zapisao je 19-godišnji poručnik Malaparte, koji je u bici otrovan nemačkim bojnim otrovom iperitom, od čega mu pluća nikada nisu zacelila.
Uprkos tome on učestvuje u svim revolucionarnim događajima, zabludama i ratovima 20. veka kao svedok propasti ideja prosvećenosti i slobode.
Zgrožen anacionalnošću italijanske levice posle rata Malaparte se kao i bivši socijalista Musolini odriče i postaje prvo pero fašizma, za koji veruje da će vratiti herojske nacionalne ideale i uvesti socijalnu pravdu. On se divi i revoluciji u SSSR, ali počinje da sumnja u nju kada upozna Lenjina “koji o slobodi govori kroz zube”.
Posle knjige “Tehnika državnog udara” koja razotkriva tajne oktobarske i fašističke revolucije, Musolini hapsi Malapartea, a Trocki ga stavlja na stub srama. Zbog tog “revolucionarnog kuvara” koji je i Mao Cedung držao pod jastukom, izdajnikom su proglasile i levica i desnica. Zbog iste knjige su Malapartea hapsili i Amerikanci 1943. kada su se iskrcali u Italiji. Ubrzo su ga pustili, obučenog u uniformu saveznika, jer Malaparte je živa legenda, čovek koga mrze i dive mu se. Njegovu knjigu “Koža”, o Italiji pod američkom “oslobodilačkom okupacijom”, Vatikan anatemiše, ali papa tajno izdaje naređenje da se sveštenici bore za njegovu dušu.
Sera fantastično slika prizor umirućeg pisca u bolničkoj postelji oko koje se sudaraju fratri u nadi da će ga najzad krstiti i komunisti koji mu donose partijsku knjižicu.
Serina priča o Malaparteu je ep o pojedincu koji je predosetio stvaranje sveta bez velikih ideja i pokrenuo sopstveni rat za individualizam koji i danas tinja u džepovima otpora. Zato proročanski zvuči i pseudonim Malaparte (pravo ime mu je bilo Kurt Erih Sukert) kojim je pisac zamenio svoje prezime jer je “Bonaparte već bilo zauzeto”.
On već 1946. upozorava na “fašizam antifašista” i žali za “Evropom nacija”, za koju oseća da će postati kolonija evroatlantskog militarizma:
“Među brojnim razlozima zbog kojih nas saveznici strogo ocenjuju postoji i ovaj: da u povorkama, na demonstracijama, ceremonijama, političkim kongresima uzvikujemo sve osim: Živela Italija! Koliko puta treba ponavljati da u ovoj tragičnoj Evropi više-manje pobeđivanih nacija saveznici više cene narode koji su sačuvali ljubav prema svom imenu i koji se njime ponose, od onih koji se stide što imaju otadžbinu.”
Oslobodilačka okupacija
Malaparte 1959. ironično analizira “oslobodioce-okupatore” Amerikance koji su nemačku ideju o nižim rasama zamenili tezom da su američki protivnici nosioci biblijskog greha:
– Volim Amerikance jer su dobri hrišćani, iskreni hrišćani. Jer veruju da je Hrist uvek na strani onih koji imaju pravo. Jer misle da je greh nemati pravo, da je nemoralno ne biti u pravu. Jer veruju da su samo oni džentlmeni, a da su svi narodi Evrope manje ili više nepošteni. Jer veruju da je pobeđeni narod – narod krivaca, da je poraz moralna osuda, da je akt božanske pravde.
Boris Subašić
