Kupujem Deretino izdanje Fridrih Nice - Ljudsko, suvise ljudsko

LJUDSKO, SUVIŠE LJUDSKO

S dva nastavka


1

Ljudsko, suviše ljudsko je spomenik jednoj knjizi. Zove se knjiga za slobodne duhove: gotovo
svaki stav u njoj izražava jednu pobedu — njome sam se oslobodio od nepripadajućeg mojoj
prirodi. Nepripadajući mi je idealizam: naslov kazuje da tamo »gde vi vidite idealne stvari, ja
vidim — ljudsko, ah, samo suviše ljudsko!«... Bolje poznajem čoveka... Ni u kojem drugom
smislu neću da ovde bude razumljena reč »slobodan duh«: oslobođeni duh koji je iznova samog
sebe zaposeo. Ton, glasovna boja potpuno je izmenjena: ustanoviće se da je knjiga pametna,
hladna, zavisno od okolnosti okrutna i podrugljiva. Izgleda da se na površini postojano održava
izvesna duhovnost otmenoga ukusa nasuprot strasnijeg strujanja na dnu. U tom pogledu ima
smisla da je upravo stogodišnjica Volterove smrti ono čime se u neku ruku izvinjava izdavanje
knjige već 1878. godine. Jer, Volter je, nasuprot svemu što se posle njega pisalo, pre svega
grandseigneur duha, baš ono što sam i ja. — Volterovo ime na jednom mojem spisu — to je
doista bio napredak — k meni... Pogleda li se tačnije, onda se otkriva nemilostivi duh koji
poznaje sva pribežišta u kojima je ideal odomaćen — u kojima ima svoje donje podrume i tako
reći svoju poslednju sigurnost. Baklja* u rukama, koja nipošto ne svetli »lelujavo«*, sa oštrom
jasnošću obasjava u tom podzemlju ideala. To je rat, ali rat bez baruta i dima, bez bojnih
položaja, bez pathosa i iščašenih udova. Zabludu za zabludom ostaviti položene na ledu, ideal se
ne opovrgava — on smrzava... Ovde se, na primer, smrzava »genije«; ugao dalje smrzava se
»svetac«: pod debelom ledenom korom smrzava se »junak«; na koncu, smrzava se »vera«,
takozvano »uverenje«, te »samilost« se znatno hladi — gotovo svuda se smrzava »stvar po
sebi« ...


2

Počeci te knjige padaju u sedmice prvih bajrojtskih festivala; duboka otuđenost od svega što me
je tamo okruživalo jedna je od njenih pretpostavki. Ko poima kakve su mi već tada vizije
preprečavale put može da pogodi kako mi je bilo pri duši kada sam se jednoga dana probudio u
Bajrojtu. Sasvim kao da sam sanjao... Ta gde sam bio? Ništa nisam prepoznavao, jedva sam
prepoznao Vagnera. Uzalud sam listao po svojim uspomenama. Tripšen — daleko ostrvo
blaženih: ni senke sličnosti. Neuporedivi dani polaganja temeljca, malo srodno društvo koje ga je
svetkovalo i kome nije trebalo poželeti ni prst tek za nežne stvari: ni senka sličnosti. Šta se bilo
dogodilo? — Vagnera su bili preveli na nemački! Vagnerovac je bio zagospodario nad
Vagnerom! — Nemačka umetnost! Nemački majstor! Nemačko pivo?... Mi ostali, samo mi koji
predobro znamo kakvim rafinovanim umetnicima, kojem kosmopolitizmu ukusa, govori jedino
Vagnerova umetnost, bili smo izvan sebe kada smo Vagnera pronašli okićenog nemačkim
»vrlinama«. — Mislim da poznajem vagnerovce, »proživeo« sam tri naraštaja, od blaženog
Brendela, koji je brkao Vagnera s Hegelom do »idealista« iz »Bajrojtskih listina«, koji brkaju
Vagnera s njim samim — slušao sam svakovrsne ispovesti »lepih duša« o Vagneru. Kraljevstvo
za jednu visprenu reč! — Uistinu, društvo da ti se kosa digne! Nol, Pol, Kol**, s gracijom in
infinitum! Među njima ne nedostaje nijedno nedonošče, čak ni antisemit. — Siromašni Vagner!
Dokle je bio dospeo! — Da se ipak barem našao u brlogu! Ali, među Nemce!... Najzad, valjalo
bi, za nauku potomstvu, ispuniti jednog pravog Bajrojćanina, još bolje staviti ga u špiritus jer mu
nedostaje spiritusa, s potpisom: tako je izgledao »duh« na kome se zasnivalo »carstvo« ... Doista,
veoma naglo sam, za nekoliko sedm.ica, otputovao usred toga, uprkos tome što je jedna
šarmantna Parižanka pokušala da me uteši; izvinio sam se jedino Vagneru jednim fatalističkim
telegramom. U Klingenbrun, mesto duboko skriveno u šumama Češkog gorja, odneo sam sa
sobom svoju melanholiju i prezir prema Nemcima kao kakvu bolest — i pisao sam s vremena na
vreme, pod zajedničkim naslovom »Raonik«, poneku rečenicu u svoju beležnicu, sve samu
okorelu psihologiku, od koje se da možda još ponešto pronaći u Ljudskom, suviše Ijudskom.
* Autorova igra s rečima: Fackel, baklja; fackelndes, lelujavo.
** Imena muzičkih kritičara koji su za vreme festivala pisali u »Bajrojtskim listinama« (Bayreuther Blätter).
Međutim, na nemačkom Kohl znači kupus ili, figurativno, trućanje, lupetanje...
 
3
Ono što se tada odlučilo u meni nije bio, primerice, neki raskid s Vagnerom — osetio sam opštu
zalutalost svoga instinkta, pri čemu je pojedinačni pogrešni gest, zvao se on, pak, Vagner ili
bazelska profesura, bio samo jedan njen znak. Obuzela me je neka nestrpljivost; uvideo sam da
je bilo krajnje vreme da se vratim sebi i razaberem. Odjednom mi je na užasan način bilo jasno
koliko je već vremena rasuto — kako nekorisno, kako samovoljno cela moja egzistencija kao
filologa odskače u odnosu na moj zadatak. Zastideo sam se zbog te lažne smernosti... Deset
godina je za mnom, kada je zapravo sasvim zastala ishrana moga duha, kada ništa primenjivo
nisam naučio, kada sam besmisleno mnogo zaboravio u beznačarijama prašnjave učenosti.
Gmizati sa akribijom i slabim očima kroz antičke metričare — dotle je sa mnom bilo došlo! —
Sa sažaljenjem sam sebe gledao sasvim izmršavelog, sasvim izgladnelog: unutar moga znanja
nedostajale su upravo realnosti, a da li su »idealnosti« vredele ikakvog đavola! — Obuzela me je
upravo goruća žeđ: od tog trena ničim se nisam više, u stvari, bavio nego fiziologijom,
medicinom i prirodnim naukama — pa i pravim istorijskim studijama, vratio sam se ponovo tek
onda kada me je na to zapovednički prisilio zadatak. I tada sam prvi put odgonetnuo vezu
između protivinstinktno izabrane delatnosti, takozvanog »poziva«, kojom su, na koncu konca,
prizvane, i one potrebe za opijanjem osećanja napuštenosti i gladi nekom narkotičnom
umetnošću — na primer, Vagnerovom umetnošću. Opreznijim osvrtanjem otkrio sam da od iste
nevolje pati veliki broj mladih ljudi: jedna protivpriroda naprosto iznuđuje drugu. U Nemačkoj, u
»carstvu«, govorimo li nedvosmisleno, premnogo ih je osuđeno da se odlučuju u pogrešan čas i
tada da jenjavaju pod bremenom koji se ne da više odbaciti... Oni žude za Vagnerom kao za
nekim opijatom — zaboravljaju se, rasterećuju za trenutak... Šta kažem! za pet do šest časova! —


4

Tada je moj instinkt neumoljivo odlučio protiv popuštanja, podnošenja, samozamenjivanja.
Svaka vrsta života, najnepogodniji uslovi, bolest, siromaštvo — sve mi je izgledalo privlačnije
po vrednosti od one nedostojne »nesebičnosti« u koju sam najpre bio dospeo iz neznanja,
mladosti, ostavši kasnije prikačen za nju iz lenjosti, iz takozvanog »osećanja dužnosti«. — Tu mi
u pomoć dođe, na način kojem ne mogu dovoljno da se načudim, i baš u pravo vreme, ona loša
baština od strane moga oca — u stvari, predodredenost za ranu smrt. Bolest me je polako
izlučivala: uštedela mi je svaki lom, svaki nasilni i neprijatni korak. Nisam izgubio tada dobro
raspoloženje, a još sam mnogo dobio. Bolest mi isto tako dade pravo na potpuni preokret u svim
mojim navikama; dozvolila mi je, zapovedila zaboravljanje; obdarila me je primoranošću na
mirno počivanje, dokolicu, čekanje i strpljivost... Ali, pa to znači misliti! ... Moje oči okončaše
same sa svim crvarenjem po knjigama, jasnije rečeno filologijom: bio sam spasen od »knjige«,
godinama više ništa nisam čitao — najveće dobročinstvo koje sam sebi ikada ukazao! — Ono
najdonje sopstvo (Selbst), takoreći zasuto, takoreći ućutkano ispod postojanog moranja da se
slušaju druga sopstva (— a to baš znači čitati!), budilo se polako, snebivljivo, oklevajući — ali
je, konačno, opet progovorilo. Nikada nisam toliko bio srećan kao u najbolesnijirn i najbolnijim
časima svoga života: bacite pogled samo na Zoru ili, primerice, na Putnika i njegovu senku da
biste shvatili šta je bio taj »povratak sebi«: najviša vrsta same okrepe! .. Ostale su samo sledile iz
nje. —


5

Taj spomenik rigoroznom samoodgajanju, s kojim sam u svom slučaju pripremao naprasni kraj
svemu unetom, »višoj lagariji«, »idealizmu«, »lepom osećanju« i drugim ženskostima, Ljudsko,
suviše ljudsko bilo je u svim glavnim momentima napisano u Sorentu; svoj završetak, svoj
konačni oblik dobilo je jedne bazelske zime, u nesravnjivo nepovoljnijim prilikama nego što su
bile one u Sorentu. U osnovi, knjigu ima na savesti gospodin Peter Gast, koji je tada studirao na
bazelskom univerzitetu i bio mi veoma privržen. Obvijene i bolne glave, ja sam diktirao, on je
pisao, pa i korigovao — u osnovi, on je bio pravi pisac, dok sam ja bio samo autor. Kada sam, s
dubokom začuđenošću jednog teškog bolesnika, gotovu knjigu konačno dobio u ruke, poslao
sam, između ostalih, i dva primerka za Bajrojt. Zahvaljujući nekom čudesnom smislu u slučaju,
istovremeno mi je došao lep primerak teksta Parsifala, s Vagnerovom posvetom meni, »sasvim
dragom prijatelju Fridrihu Ničeu, Rihard Vagner, crkveni savetnik«. — To ukrštanje dveju
knjiga — bilo mi je kao da sam pri tom čuo neki kobni ton. Ne zveknu li kao da su se mačevi
ukrstili? ... U svakom slučaju, obojica smo tako osetili, jer smo obojica ćutali. — U to vreme
pojavile su se prve Bajrojtske listine: shvatih čemu je bilo krajnje vreme. — Neverovatno!
Vagner je bio postao pobožan ...


6

Kako sam tada (1876) mislio o sebi, s kojom sam ogromnom sigurnošću držao u rukama svoj
zadatak i ono svetskoistorijsko u njemu, o tome svedoči cela knjiga, ali prvenstveno jedno veoma
izričito mesto: jedino što sam i tu opet, sa svojom instinktivnom prepredenošću, zaobišao rečcu
»ja«, ali ovoga puta nisam svetskoistorijskom glorijom ozračio ni Šopenhauera ni Vagnera, nego
jednog svog prijatelja, izvrsnog dr Paula Rea — na sreću, previše finu zverku a da bi... Drugi su
bili manje fini: među svojim čitaocima imam beznadežne, na primer tipičnog nemačkog
profesora, prepoznatljive uvek po tome da, došavši do spomenutog mesta, veruju da celu knjigu
moraju razumeti kao realizam* ... Doista, ona sadrži protivrečje za pet, šest stavova moga
prijatelja: za to bi trebalo pročitati predgovor Genealogiji morala. — Mesto glasi: Do kojeg je to,
pak, glavnog stava dospeo jedan od najodrešitijih i najhladnijih mislilaca, autor knjige O poreklu
moralnih osećaja** (lisez: Niče, prvi nemoralist), preko svojih usecajućih i presecajućih analiza
ljudskog delanja? »Moralni čovek ne stoji inteligibilnom svetu bliže nego fizičkom — jer ne
postoji nikakav inteligibilni svet...« Ovaj stav, otvrdao i izoštren pod udarcem čekića istorijskog
saznanja (lisez: prevrednovanje svih vrednosti), možda jednom može — u nekoj budućnosti,
1890! — da posluži kao sekira koja će biti položena preko korena »metafizičkoj potrebi«
čovečanstva — da li više radi blagosiljanja ili proklinjanja čovečanstva, ko bi to znao da kaže?
No, svakako, kao stav s najzamašnijim posledicama, plodan i strašan (fruchtbar, furchtbar)
istovremeno, i gledajući u svet onim dvostrukim pogledom, koji imaju sva velika saznanja ...
 
Ne znam koji će ti hantrak baš ta njegova knjiga-spada u mačiće koji se bacaju...
Naime,glavna dela su mu Ekce homo,Also sprache Zaratustra I Volja za moć...
Donekle I Rođenje tragedije...
Još uvek se izučavaju,posebno su etičari zainteresovani...
Po meni su njegova dela vrednija estetskim značajem od filozofskog značaja
Naime,ne samo ja,mnogi smatraju Ničea najboljim filozofom među pesnicima I
najboljim pesnikom među filozofima.:per:
 
SUPERKULER:
Ne znam koji će ti hantrak baš ta njegova knjiga-spada u mačiće koji se bacaju...
Naime,glavna dela su mu Ekce homo,Also sprache Zaratustra I Volja za moć...
Donekle I Rođenje tragedije...
Još uvek se izučavaju,posebno su etičari zainteresovani...
Po meni su njegova dela vrednija estetskim značajem od filozofskog značaja
Naime,ne samo ja,mnogi smatraju Ničea najboljim filozofom među pesnicima I
najboljim pesnikom među filozofima.:per:
Kliknite za proširenje...

Delo je obelezilo jedan moj "dusevni" period, vise me sentimentalnost povezuje sa njom, tako da mi je svejedno ko je zainteresovan za nju i ko je smatra naucnim receptom.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Prvo izdanje Tolkinovog "Hobita" postigao vrtoglav iznos na aukciji
Odgovora
2
Pregleda
159
Nina
Nina

Back
Top