Ovo ti odavno dugujem, prijatelju:
Zamisli večeru kod mene... ti i ja stojimo sa strane, a za stolom sede
Paul Valéry i
T.S. Eliot,
pijuckaju misli iz starih šolja i vode tihi, gusti razgovor koji bi razgalio i tetku što ne čita poeziju.
VEČE FILOZOFIJE I TIŠINE
Valéry (oslonjen na laktove, pažljivo):
„Ja verujem da pesnik mora da zna tačno šta radi. Poezija nije izlaz, već oblik discipline.
Ponekad misle da sam hladan, a ja samo — ne verujem u slučajno nadahnuće.“
Eliot (tiho, nameštajući šal):
„Ipak, pesma mora da izbegne svog autora, Paul.
Ličnost... ona ne pripada tekstu.
Pogledajte prilog 1747177
Kada me pitaju gde sam ja u 'Pustoj zemlji' — kažem: svuda i nigde.“
Valéry:
„Ali i ti si, kao i ja, govorio o jeziku kao materijalu.
Ne možeš poricati da pesnik oblikuje svet, ne skrivanjem sebe, već
preciznim prisustvom.“
Eliot (nagnut nad šoljicu):
„Prisustvo kroz odsustvo. Trag u snegu, ali bez koraka.
Ne postoji ja u pesmi — postoji samo pesma.“
Valéry:
„A šta je sa telom koje piše? Sa oklevanjem koje odlučuje između dve reči?
To je umetnost — ne umetnik.“
Eliot (uz osmeh):
„A ipak... čitajući tebe, ja čujem tebe.
Možda je tajna u tome da se pesnik
ne skriva da bi nestao,
već da bi
dopuštao da bude zaboravljen u korist pesme.“
Valéry (klimne glavom):
„Možda... ali znaj — sve što je jasno napisano, prethodno je bilo opsesivno osećeno.“
(iz moje kuhinje se čuje šuštanje hartije. Neko zapisuje. Rečenice rastu na tišini.)
Pitam se šta bi rekli ako bih im prinela po tanjir večere i zapitala:
Pa dobro, gospodo, a šta sa pesnikom koji kuva rečenice?”
