Kultura pala na kolena

[Soradze]

U svetu gde ekonomija diktira prioritete, a algoritmi kroje vrednosti, kultura se često nađe na margini,
kao tiha žrtva previše glasnih tržišnih principa. Kada budžeti presuše, kada se festivali gase, kada
umetnici ostaju bez podrške, postavlja se ključno pitanje: da li kultura može da opstane bez sistema
koji je treba da štiti?

Danas gledamo kako se pozorišta bore za sredstva, muzeji za posetioce, književnost za opstanak u
digitalnom svetu gde brzina zamenjuje promišljenost.

Kultura, nekada stub identiteta, sada traži način da opstane bez oslonca.

Ali, pad na kolena nije kraj—kultura ne zna za ćutanje. Ona opstaje uprkos nepovoljnostima, pronalazi
puteve i oblikuje se u novim prostorima. Umetnost se piše, izvodi, prenosi od ruke do ruke, čak i bez
institucionalne podrške.

Možda je vreme da se zapitamo: nije li svaka kriza ujedno i prilika?

Ako sistem odustaje od kulture, da li se kultura može osloboditi sistema i preživeti po svojim pravilima?

Ovo nije epitaf, već poziv na otpor. Jer kultura ne može nestati dokle god postoje oni koji je stvaraju i
oni koji je prepoznaju kao sopstvenu krv.

 

[Manastirka]

Nažalost,...živimo na rubu jednog takvog ambisa.
Samo što tamo nismo zaronili. Ono što se na političkoj sceni trenutno dešava, jeste otpor evropske civilizacije i kulture pred najezdom jedne druge, "migrantske" kulture koja nema sluha ni razumevanja za istu, kojoj je ta naša evropska kultura strana i sa kojom se prosto ne mogu identifikovati. Ono što jeste sada pravi izazov, jeste odbrana takve kulture i civilizacije koja pripada starom kontinentu.
Nije kultura nikada bila nečiji slepi putnik, niti sluga, jer ne podržava bahatost i prostakluk. Sama po sebi jeste otpor ili bunt svemu što je prizemno, materijalno, lako zamenljivo i "trendy".
Bez kulture hodamo ovim svetom kao zombiji ili kao "mašine", jer ne vidimo, ne čujemo i nije nas briga,... koliko smo ustvari postali površni, prosti, neproduhovljeni i zli. Ne mora biti tako.

 

[Soradze]

Nažalost,...živimo na rubu jednog takvog ambisa.
Samo što tamo nismo zaronili. Ono što se na političkoj sceni trenutno dešava, jeste otpor evropske civilizacije i kulture pred najezdom jedne druge, "migrantske" kulture koja nema sluha ni razumevanja za istu, kojoj je ta naša evropska kultura strana i sa kojom se prosto ne mogu identifikovati. Ono što jeste sada pravi izazov, jeste odbrana takve kulture i civilizacije koja pripada starom kontinentu.
Nije kultura nikada bila nečiji slepi putnik, niti sluga, jer ne podržava bahatost i prostakluk. Sama po sebi jeste otpor ili bunt svemu što je prizemno, materijalno, lako zamenljivo i "trendy".
Bez kulture hodamo ovim svetom kao zombiji ili kao "mašine", jer ne vidimo, ne čujemo i nije nas briga,... koliko smo ustvari postali površni, prosti, neproduhovljeni i zli. Ne mora biti tako.

Predivno razmišljanje... Retko viđeno na ovim stranicama...
HVALA!

 

[Manastirka]

Predivno razmišljanje... Retko viđeno na ovim stranicama...
HVALA!

 

[jolemisa]

U svetu gde ekonomija diktira prioritete, a algoritmi kroje vrednosti, kultura se često nađe na margini,
kao tiha žrtva previše glasnih tržišnih principa. Kada budžeti presuše, kada se festivali gase, kada
umetnici ostaju bez podrške, postavlja se ključno pitanje: da li kultura može da opstane bez sistema
koji je treba da štiti?

Danas gledamo kako se pozorišta bore za sredstva, muzeji za posetioce, književnost za opstanak u
digitalnom svetu gde brzina zamenjuje promišljenost.

Kultura, nekada stub identiteta, sada traži način da opstane bez oslonca.

Ali, pad na kolena nije kraj—kultura ne zna za ćutanje. Ona opstaje uprkos nepovoljnostima, pronalazi
puteve i oblikuje se u novim prostorima. Umetnost se piše, izvodi, prenosi od ruke do ruke, čak i bez
institucionalne podrške.

Možda je vreme da se zapitamo: nije li svaka kriza ujedno i prilika?

Ako sistem odustaje od kulture, da li se kultura može osloboditi sistema i preživeti po svojim pravilima?

Ovo nije epitaf, već poziv na otpor. Jer kultura ne može nestati dokle god postoje oni koji je stvaraju i
oni koji je prepoznaju kao sopstvenu krv.

Pogledajte prilog 1740498

Velika sramota.Sve predstave sto se prikazu,drzava uzima 50% od prodatih karata i ide u budzet,a ostalo se deli na plate umetnicima i na rezije,koje moraju da plate.Znaci drzava ima veliku korist,a sve manje,ili nikako ne pomoze pozoristima.

 

[Plant]

Mislim da će u eri IT revolucije i kultura da plati,.. pored prosvete koja je prva na listi.

 

[prvepruge]

Velika sramota.Sve predstave sto se prikazu,drzava uzima 50% od prodatih karata i ide u budzet,a ostalo se deli na plate umetnicima i na rezije,koje moraju da plate.Znaci drzava ima veliku korist,a sve manje,ili nikako ne pomoze pozoristima.

Druze Jolemisa, ocito da nisi upucen u finansiranje teatarskog rada u Srbiji. Drzava ne uzima nista od prodatih ulaznica (cak ni ne uracunava PDV) sem seledece godine eventualno porez na dobit pravnog subjekta (ustanove kulture su ipak pravni subjekti) ali to se nije desilo nikada u istoriji srpskog teatra. Pozorista kao i ostale kulturne ustanove od drzave iz budzetskih sredstava opredeljenih na to dobijaju sredstva za njhovo funkcionisanje (popravke objekata, tekuce odrzavanje, rekonstrukcije, nabavke sredstava, grejanje, plate zaposlenih itd) a sve sto zarade putem prodaje ulaznica i sponszorskih ugovora sa privredom ili pojedincima takodje ide u kasu samih pozorista pa se kroz to finansiraju tekuce potrebe i u najvecem iznosu primanja zaposlenih. I na kraju, svake godine pozriste kao pravni subjekt prijavljuju poreskoj sluzbi da su lihtroza , odnosno da su potrosili i vise od onoga sto im je uplaceno iz budzeta i sto su dobili od prodaje ulaznica i ugovora sa sponzorima. No, njihov minus se vec sledece fiskalne godine "obrise" uplatom iz budzeta.

Ne kazem ovim da su ulaganja u kulturu prevelika, nisu, jer u skladu sa finansijskom snagom dzrave i ta ulaganja imaju odgovarajucu tezinu. A opet drugi glavni zivor finansiranja, ulaznice, ne mogu ici cenom na nivo koji publika u Srbiji ne moze da plati te uprave pozorista vode racuna i o svojim klijentima (ili kako vole da kazu: konzumentima).

 

[jolemisa]

Sem,a porez im je mali.pa tako ispadne i preko 50% zarade pozorista.Posto se porez placa kvartalno,znaci da pare treba da se odvajaju po strani.Plus struja,voda,odrzavanje.

 

[Džudi S]

Kultura ne sme da padne na kolena, iako to sistem želi. Umesto da snimaju neku pozorišnu predstavu za one koji nisu u mogućnosti da idu u pozorište iz opravdanih razloga, oni snimaju rijaliti emisije u kojima caruju prostakluk i agresija.

Mislim da će u eri IT revolucije i kultura da plati,.. pored prosvete koja je prva na listi.

Slažem se, sa jednim ALI... Da li će to kultura, tačnije umetnici i zaposleni u kulturnim ustanovama dozvoliti?

Pozorista kao i ostale kulturne ustanove od drzave iz budzetskih sredstava opredeljenih na to dobijaju sredstva za njhovo funkcionisanje (popravke objekata, tekuce odrzavanje, rekonstrukcije, nabavke sredstava, grejanje, plate zaposlenih itd)

Da li znaš koji se procenat iz budžeta države opredeljuje za kulturu? Već godinama ne prelazi 2%

 

[prvepruge]

Da li znaš koji se procenat iz budžeta države opredeljuje za kulturu? Već godinama ne prelazi 2%

Znam. Ali znas li za primer da recimo Kanada za kulturu izdvaja skoro duplo manje (1,2% od budzeta drzave) te stoji da je izdvajanje u % za srpsku kulturu odgovarajuce ali kao sto napisah budzet Srbije je relativno mali u odnosu na ocekivanja onih koji su na budzetu. Jedino resenje je da se odustane od % necega drugoga (obrazovanja, zdravstva, policije, vojske, republickih sluzbi, nacionalnih parkova, penzija, plata zaposlenima u javnim preduzecima na budzetu) ako se vec svi kostresite na podizanje poreza i dazbina drzavi za punjenje veceg budzeta.

Pa izvolite birajte sta cete da kresete (mislim na % iz budzeta) od pobrojanog.

Stos je sto svaka drzava u skladu sa svojim BDP moze imati i odgovarajuci budzet (a da ne udavi privredu od koje, jelte, svi zivite, i sve ostale poreske obveznike) i u okviru njega balansirati. Pa tako Srbija ne moze imati budzet kao Kanada nego jedno 5-6 puta manji ali isto tako na tom srpskom budzetu treba da bude mnogo manje ljudi nego sto je trenutno da bi zaposleni imali vece plate i bili zadovoljni.

 

[suave]

Rekao bih da je kultura daleko od pada na kolena, samo nikad nije bilo više "kulturnih proizvoda" (da, i ove poruke čine kulturne artefakte) pa je obim potrošnje široko raširen i manje je zajedničkih kulturnih iskustava. Ono što je u krizi jeste "plaćena kultura" pošto široke narodne mase vole sve besplatno (tj kad država plati ili se autor odrekne prava na naknadu)

 

[suave]

Mislim da će u eri IT revolucije i kultura da plati,.. pored prosvete koja je prva na listi.

kad nema prave pameti, dobra je i veštačka.

 

[prvepruge]

Rekao bih da je kultura daleko od pada na kolena, samo nikad nije bilo više "kulturnih proizvoda" (da, i ove poruke čine kulturne artefakte) pa je obim potrošnje široko raširen i manje je zajedničkih kulturnih iskustava. Ono što je u krizi jeste "plaćena kultura" pošto široke narodne mase vole sve besplatno (tj kad država plati ili se autor odrekne prava na naknadu)

Broj skola koje izbacuju umetnike i "umetnike" je danas u Srbiji ekstreman u odnosu na pre recimo 35+ godina, tad si mogao da upises likovnu/primenjenu umetnost samo u glavnim gradovima republika (ali ne i pokrajina recimo), muzicku akademiju isto a nije bilo bolje ni sa akademijom za pozoriste i film ( OK, dramska umetnost je postojala u NS i pre 45 godina). Danas imate sve te drzavne fakultete koji skoluju umetnike ali imate i privatne univerzitete te je broj recimo samo studenata koji upisuju 2024 glumu na svih 7 fakulteta u Srbiji oko 100-120. Pre 1990-te broj studenata glume u jednoj generaciji na 3 fakulteta je bio do 40. Ekstremna "inflacija" tog zanimanja, nisu porasle potrebe za tolikim brojem novih glumaca, nema novih pozrisnih kuca, nema ni tolike filmske ili TV produkcije...

No, mnogi od tih glumaca se ubace u neku pozorisnu kucu, na budzetsku platu, tamo kradu bogu dane a da ih nikad ih ne vidite ni u kakvoj predstavi. Jednostavno, to je neki relikt socijalizma, kao ulazemo u kulturu a nesto se ne vide efekti toga ulaganja.

 

[Soradze]

Broj skola koje izbacuju umetnike i "umetnike" je danas u Srbiji ekstreman u odnosu na pre recimo 35+ godina, tad si mogao da upises likovnu/primenjenu umetnost samo u glavnim gradovima republika (ali ne i pokrajina recimo), muzicku akademiju isto a nije bilo bolje ni sa akademijom za pozoriste i film ( OK, dramska umetnost je postojala u NS i pre 45 godina). Danas imate sve te drzavne fakultete koji skoluju umetnike ali imate i privatne univerzitete te je broj recimo samo studenata koji upisuju 2024 glumu na svih 7 fakulteta u Srbiji oko 100-120. Pre 1990-te broj studenata glume u jednoj generaciji na 3 fakulteta je bio do 40. Ekstremna "inflacija" tog zanimanja, nisu porasle potrebe za tolikim brojem novih glumaca, nema novih pozrisnih kuca, nema ni tolike filmske ili TV produkcije...

No, mnogi od tih glumaca se ubace u neku pozorisnu kucu, na budzetsku platu, tamo kradu bogu dane a da ih nikad ih ne vidite ni u kakvoj predstavi. Jednostavno, to je neki relikt socijalizma, kao ulazemo u kulturu a nesto se ne vide efekti toga ulaganja.

Možemo da napravimo jednostavnu računicu... u Srbiji se u jednoj godini proizvede 100 glumaca... za 10 godina je to 1.000 glumaca... od tih 1.000 glumaca možda će njih 50 uspeti da statiraju negde, igraju u nekom filmu, postanu članovi pozorišta... koliko je ostalo ljudi, glumaca anonimusa koji konobarišu i čiste sobe za dnevni boravak u letovalištima sveta? pa, sada sve to pta 30 godina... Gde li se dede etika privatnih akademija glume koja zarađuju masne pare da bi "proizveli" NN glumce ? Zašto država ne ugasi takve "lažne" akademije koje su napravile, a i nastavljaju da prave, vojsku mladih kojoj ne razbijaju iluziju da su posebni, naročito talentovani? Jer, oni to svakako nisu, a neće imati ni šanse to da dokažu...

 

[prvepruge]

Možemo da napravimo jednostavnu računicu... u Srbiji se u jednoj godini proizvede 100 glumaca... za 10 godina je to 1.000 glumaca... od tih 1.000 glumaca možda će njih 50 uspeti da statiraju negde, igraju u nekom filmu, postanu članovi pozorišta... koliko je ostalo ljudi, glumaca anonimusa koji konobarišu i čiste sobe za dnevni boravak u letovalištima sveta? pa, sada sve to pta 30 godina... Gde li se dede etika privatnih akademija glume koja zarađuju masne pare da bi "proizveli" NN glumce ? Zašto država ne ugasi takve "lažne" akademije koje su napravile, a i nastavljaju da prave, vojsku mladih kojoj ne razbijaju iluziju da su posebni, naročito talentovani? Jer, oni to svakako nisu, a neće imati ni šanse to da dokažu...

Ovde gde zivim ima 10-15 hiljada Srba i jos toliko ljudi iz ex-SFRJ drzava. Znam par njih koji su zavrsili neki od umetnickih fakulteta ( jednog akademskog pijanistu, 2 glumice i par slikara i primenjasa) i niko apsolutno nikad nije radio nesto u svojoj struci ili ziveo od toga zasta se skolovao. Na zalost i moja supruga, nikad nije uspela da se afirmise kao umertnica/slikarka pa se jos pre 15-20 godina prebacila na graficki dizajn odnosno kad je i to zanimanje totalno devalviralo prebacila se na web dizajn.

Mislim da su od svih tim ljudi sa umetnickim zanimanjima ubedljivo najrazocaraniji svojim statusom glumci, nekako oni sebe smatraju za najelitniju vrstu umetnosti a nemaju nikakve mogucnosti da se time bave ( slikar ili muzicar moze da slika ili svira za svoju dusu, glumac ne moze da glumi za samog sebe).

 

[Soradze]

oni sebe smatraju za najelitniju vrstu umetnosti a nemaju nikakve mogucnosti da se time bave

A kako može svaka tatina princeza da veruje da je talentovana glumica i da plati svoju diplomu?

 

[Plant]

A kako može svaka tatina princeza da veruje da je talentovana glumica i da plati svoju diplomu?

To je sve OK,.. to je Demokratija - debljina novčanika .

 

[suave]

Ovde gde zivim ima 10-15 hiljada Srba i jos toliko ljudi iz ex-SFRJ drzava. Znam par njih koji su zavrsili neki od umetnickih fakulteta ( jednog akademskog pijanistu, 2 glumice i par slikara i primenjasa) i niko apsolutno nikad nije radio nesto u svojoj struci ili ziveo od toga zasta se skolovao. Na zalost i moja supruga, nikad nije uspela da se afirmise kao umertnica/slikarka pa se jos pre 15-20 godina prebacila na graficki dizajn odnosno kad je i to zanimanje totalno devalviralo prebacila se na web dizajn.

Mislim da su od svih tim ljudi sa umetnickim zanimanjima ubedljivo najrazocaraniji svojim statusom glumci, nekako oni sebe smatraju za najelitniju vrstu umetnosti a nemaju nikakve mogucnosti da se time bave ( slikar ili muzicar moze da slika ili svira za svoju dusu, glumac ne moze da glumi za samog sebe).

Da budem iskren, vidim dosta glumaca po različitim televizijama zaposlene kao voditelji ili prezenteri vesti. Dobra dikcija, hladnokrvnost pred javnošću, čak da napomenem i bogato opšte obrazovanje na glumačkoj akademiji su odlične preporuke za taj posao. Znam neke koji su radili neke poslove odnosa sa javnošću, a ima i onih koji su ušli u političke vode. U Hrvatskoj jedna moja srednjoškolska koleginica koja je počela ali nije završila glumu radi na Hrvatskom radiju kao spiker.

Što se tiče glumaca nemam strah za njihovo zaposlenje. Drugi kulturni proizvođači su pod većim pritiskom, pre svega pisci. Kod njih je ili profesura ili Maxi. Retko koji se izdržava spisateljskim radom.

Svojevremeno je bila popularna poredba kulture i izdvajanja za nju sa sportom. Vrhunski sport kao i institucionalno regulisana kultura, različita pozorišta, muzeji, biblioteke dojaju određeni novac, ali oni koji su van njih imaju prilično problema da bi opstali i moraju da se oslone ili na lične veze ili na ne baš zakonito finansiranje, isto kao amaterski sport.

 

[Džudi S]

Kod njih je ili profesura ili Maxi. Retko koji se izdržava spisateljskim radom.

Oni koji znaju nekoliko jezika, a završili su Filološki fakultet, bave se i prevođenjem.

 

[quentin]

Što se pisaca tiče, stvar je pomalo paradoksalna.
Izdavačka infrastruktura je mnogo fleksibilnija i dostupnija nego ranije - danas je mnogo lakše objaviti knjigu nego prije 30 ili 40 godina. Postoji dosta izdavača, a i čitava tehnologija izdavanja i plasmana je pristupačnija zahvaljujući savremenim tehnologijama.
S druge strane, sve je manje onih koji pišu knjige vrijedne izdavanja. Ivan Bevc (Booka) imao je konkurs za neobjavljene pisce i vrlo malo toga je bilo vrijedno razmatranja. On kaže, a i meni tako izgleda, da mladim piscima nedostaje načitanosti. Jednima se lektira završava sa Dobricom Ćosićem, drugima sa Bukovskim, treći su eventualno prekjuče otkrili postmodernizam, koji je globalno sasvim passe.
Tako da bih rekao da je urušeni kvalitet obrazovanja ipak korijen problema. Nema kulture bez obrazovanja.