Kako bi smo govorili o kulturi jednog naroda moramo najpre reći šta kultura zapravo jeste. Kulturu jednog naroda definiše skup vrednosti, običaja, verovanja, jezika, umetnosti, tradicija i društvenih normi koje oblikuju identitet zajednice.
Počnimo od jezika našeg naroda. Nije neobično da se jezik menja kako prolaze godine, decenije i vekovi. Uticaj Turaka na ovim prostorima doveo je do stvaranja turcizama koji su i danas u upotrebi, posebno na jugu Srbije. Ono što jedan državljanin Srbije mora da zna jeste jezik kojim se služi. Kako živimo u digitalnom dobu, često smo pod uticajem stranih jezika, ponajviše engleskog. Upotreba anglicizama često je zamenila mnoge naše reči, kako u pisanoj, tako i u govoru. Umesto „iza scene” ili „iza kulisa” koristimo „backstage”. Kako ne bih dužio navođenjem svake reči, navešću nekoliko najčešćih, a u zagradi staviti srpske ekvivalente: kompjuter (računar), laptop (prenosni računar), download (preuzimanje), upload (otpremanje), link (veza), password/pass (lozinka), menadžer (rukovodilac), brend (marka), feedback (povratna informacija), kasting (audicija), timeout (pauza), šoping (kupovina), event (događaj).
Napomenuću da neke od gore navedenih reči nisu potpuno srpske jer vuku korene iz romanskih jezika (npr. audicija – latinski auditio, što znači slušanje).
Još jedan veoma bitan aspekt koji sam umalo zaboravio da napomenem jeste vulgarnost, koja, razume se, spada pod jezik. Srbi su postali izuzetno vulgaran narod – svaka peta reč im je „pii čka“, „kur ac“, „hebem“.
Takođe, važno je napomenuti da ljudi koriste omalovažavajuće izraze kada govore o ženama, što se danas već smatra normalnim, iako to nije ništa novo. Primer za to nalazimo u filmu Čudo neviđeno (1984), gde otac Makarije izgovara: „Što bi naš narod rekao – dobra pi čka.“
Takav način izražavanja odraz je načina razmišljanja pojedinaca. Njihov pogled na svet oblikuje dalja delovanja, koja su, naravno, iskvarena.
Sada malo o umetnosti. Umetnost je poput palete na kojoj boje predstavljaju različite grane jedne velike umetnosti – od slikarstva i fotografije, preko poezije i proze, književnosti i glume, pa sve do pevanja i plesa.
Svaka od ovih umetnosti krije mnogo toga što umetnik pokušava da nam prenese na suptilan način.
Zašto govorim o umetnosti? Svedok sam toga da ljudi sve manje i manje čitaju, da ih pozorište ne interesuje jer ga smatraju nečim što „matorci“ vole. Kada čuju za poeziju, gadi im se. Pesnike vide kao ljude koji lupetaju i bespotrebno troše svoje vreme. Svedok sam polupraznih galerija, dok mladi pod fotografijom danas podrazumevaju selfi (namerno koristim tu reč) u toaletima, gde se iza njih vidi WC šolja.
Sve se svelo na neku vrstu minimalizma, odnosno jednostavnosti, pri čemu se gubi svaka dubina u umetničkom izražavanju. Jedina vrsta poezije kratke forme koju prihvatam, iako je jednostavna, jeste haiku.
Nekada su devojke obožavale kada bi im momci pisali pesme, iskazivali ljubav na veoma romantičan način, bili blagi prema njima, ali i pomalo bezobrazni (na granici bezobraznog), što bi neki rekli "šmekerski".
Pogledajmo naše filmove. U redu, mogu razumeti da je cilj prikazati realnost, ali naša realnost nije dobra – treba je menjati. Kada film realistično prikaže prostitutke, narko-dilere i prostakluk, mladi u tome mogu videti nešto privlačno (iako tu nema ničeg lepog), zbog čega mogu izvući pogrešnu pouku.
Voleo bih da postoji TV kanal na kojem se prikazuju pozorišni komadi.
Društvene norme su trenutno jedan od najvažnijih aspekata o kojem bih govorio. Društvene norme su pravila, vrednosti i očekivanja koja regulišu ponašanje pojedinaca u društvu. To su nespisana pravila koja određuju šta je prihvatljivo ili neprihvatljivo u određenim socijalnim kontekstima. One se razvijaju kroz kulturološke, istorijske i socijalne okolnosti i mogu varirati od društva do društva ili od jedne grupe do druge.
Šta je moralno kod nas? Sve ono što je nekada bilo nakaradno, ružno, odvratno, postalo je ne samo prihvatljivo, nego i poželjno, i često se ohrabruju pojedinci da deluju na određeni način. Radije se ne bih doticao politike, ali je nemoguće ne napomenuti kako pod režimom vladajuće stranke biti ljigavac kako bi dobio posao, prevariti druge, ukrasti – nije više ružno, već je za pohvalu. Neko će vam reći: „Sva čast, snalažljiv si, teška su ovo vremena.“ Zbog ovakvih prizemnih ljudi (u negativnom kontekstu ovog puta) celo naše društvo posrće. Nije li očigledno da kultura uvek polazi od pojedinaca? Svaki pojedinac svojim delovanjem utiče na svet oko sebe i samim tim stvara realnost za mnoge druge. Na našu žalost, ljigavci stvaraju realnost za mnoge od nas koji smo kulturni.
Oblačenje i ponašanje – hajde da kažemo nešto kratko o tome. Nije moguće, a da ne primetimo kada se devojke oblače veoma izazovno, otkrivajući svoje telo, što bih ja rekao: „Na izvol’te“. Osećaj za pristojnost nestaje jer su uzori upravo oni koji ne bi trebalo da budu na televiziji, a svojom pojavom indirektno naglašavaju da je put do uspeha upravo kroz takvo odevanje (između ostalog). Napomenuću ovde da odgovornost nije samo na devojkama, već i na muškarcima. Devojke će vrlo brzo shvatiti šta je poželjno, kakvi se kvaliteti traže od strane muškaraca i prilagoditi se tome. Dakle, i muškarci se moraju preoblikovati i shvatiti šta je poželjno, a šta nije. Zaprljan nam je um, zatrovan prostotom i banalnostima.
Šta je sa istorijom? Istorija nesumnjivo beleži identitet jednog naroda, a naša je bogata i prelepa. Primetio sam da mnogi ljudi nemaju predstavu o našoj istoriji – i to uopšte. Lakše im je da nauče istoriju Engleske, Nemačke, Grčke, Egipta ili Kine nego svoju. Tuga.
Ko želi da postane kulturan čovek, mora se promeniti iz korena. Mora sprati svu prljavštinu sa sebe, a zatim, kroz dugotrajan proces, korak po korak, postati dostojan čovek kojeg možemo nazvati Srbinom!
Mogao bih još pisati ali sam umoran, i mislim da sam i ovim dotakao dovoljno tema. @Soradze
Čekam kritiku.
Ko želi da kroz kraću pesmu čuje nešto o našoj istoriji i kulturi, neka posluša pesmu Beogradskog sindikata i Danice Crnogorčević – „Jedina Srpska“.
