Култ Светог Стефана код средњовековних српских владара

[Ројалиста]

О Светом Стефану у последње време много смо слушали, али мислим да смо мало шта од тога могли и да научимо, а пошто је као светитељ заштитник крунисаних глава код нас задржао традицију кроз цео период од краја XII до почетка XV века, реших да отворим тему како бисмо детаљније обрадили ту тематику.

Ко је био Свети Стефан, сазнајемо из његова житија, у ком се наводи да је пореклом био Јеврејин, да је учио јеврејске и грчке школе, те да је био сродник апостола Павла. Из потребе за што већим бројем учитеља вере, од апостола бива изабран као први од седморице ђакона (отуда је архиђакон), који би се старали о све већем броју хришћана. Бивајући једном приликом оклеветан, наводно због погрдног говора о светом месту и Мојсијевима законима, Стефан је одведен изван зидина града и био каменован. Тиме је постао и први страдалник за веру Христову (отуда је он и првомученик).

Његово погубљење десило се 27. децембра по старом, односно 9. јануара по новом календару, када се обележава сећање на Светог Стефана.

Осим овог датума, обележава се и 15. септембар (28. септембар по новом календару), дан када су пронађене његове мошти у Кафар-Гамали, у Јерусалиму; као и 2. август (15. август по новом календару), дан када су његове мошти пренесене из Јерусалима у Цариград.

У то време нагло расте и занимање за овог светитеља, и отприлике тада наилазимо и на прве зачетке стварања култа Светога Стефана. Па се тако још Константину Великом (око 272-337) приписује подизање двеју цркава у Цариграду посвећених Светоме Стефану. Пулхерија (399-453), сестра Теодосија Другог (408-450), подигла је у царском двору цркву посвећену Светоме Стефану, подаривши јој мошти десне руке Светога Стефана. Приликом посете Јерусалиму, царица Евдокија (401-460) је приложила потребна средства како би била подигнута базилика Светога Стефана, на месту његовог мученичког страдања. Поред овог, царица је 439. из Јерусалима донела и део моштију Светога Стефана, које је поклонила базилици Светога Лаврентија у Цариграду.

Све ово указује на већ формирани култ Светог Стефана у Ромејском царству, па и не чуди што крајем XII века тај култ долази и у Србију, у коју га уводе Немањићи. Томе сведочи и немали број цркава, капела и параклиса посвећених Светоме Стефану (Морача, Бањска, црква Лазарица, Липовац, Копорин, посвећен преносу моштију св. Стефана, Лепенац, Сланци, метох манастира Хиландара, и др.), и таква пракса може се живо пратити до почетка XV века.

У симболичком смислу, Свети Стефан је схватан не само као симболични заштитник државе, већ и као заступник сваког немањићког владара. Судећи по изворима краљ Милутин подвлачи улогу св. Стефана као личног заштитника и заступника. Да је Милутин овог светитеља сматрао за личног заштитника види се и по краљевој одлуци да му посвети свој маузолеј (гробну цркву) у Бањској. И каснији српски владари посвећују Првомученику цркве, или чак читаве градове.

Душан ће и као краљ и као цар на реверсу својих печата имати утиснут лик првомученика Стефана. Истог светитеља срећемо и на реверсу печата цара Уроша, а то доказује да се значај и посебна значења овог култа не губе у доба српског царства. Култ св. Стефана ширио се како се ширила српска држава. Са Милутином он стиже у област Скопља и Куманова, а са Душаном до Охрида. Кнез Лазар, деспот Стефан Лазаревић и њихови феудалци га преносе на север и славе у моравској Србији.

Култ светог Стефана није се изгледа сасвим угасио са нашом средњовековном државом, доживевши нову обнову крајем 16. и почетком 17. века. Ова обнова везана је за једну личност, тада значајног књижевника и сликара – Лонгина (написао Акатист св. Стефану). Лонгин је по свему судећи био изузетна фигура у тадашњем друштву. Био је монах Пећке патријаршије, који је учествовао у њеној обнови, па није невероватно да у његовом интересовању за св. Стефана постоје и неки одрази политички обновљене Патријаршије и настојање њених вођа за обнављањем српске државе.

О присутности култа сведочи и увођење двоструког имена код Немањићких владара, када име Стефан (од грч. Στέφανος – венац) постаје статусни симбол, а чије корене можемо тражити још и у време жупана и великих жупана Рашке.

Стефан – као личног имена (Стефан, Немањин син; Стефан син Дечанског) и као титуларног имена (Стефан Немања, Стефан Радослав, Стефан Владислав, Стефан Урош Први, Стефан Драгутин, Стефан Душан). Да се друга два Немањина сина, Вукан и Растко, иако удеони господари, не наводе са двоструким именом, намеће претпоставку да је велики жупан Немања увео обичај да једино врховни владар има права на име Стефан као титуларно име.

Осим у ромејском свету, култ Светог Стефана присутан је био и међу владарима на меровиншком и каролишнком двору, а многи талијански и француски градови узимају Светог Стефана за свог покровитеља. Током средњег века помиње се црква Сан Стефано Ротондо у Риму, у којој се, према изворима, налазио део моштију св. Стефана. Топоним Сустјепан, који налазимо широм Далмације (Сплит, Каштел Сућурац) указује на постојање цркве Св. Стефана (Стјепана) на том подручју.

Након гашења Немањићке лозе, култ Светог Стефана преузима са осталим статусним сиболима српске државе и краљ Твртко I Котроманић, који у својим повљама Светог Стефана назива својим заштитником и посвећујем му град Херцег Нови.

Ово би било оно укратко што се на ову тему могло рећи, а у наставку писаћемо о поједниначним примерима који говоре у прилог култа Светог Стефана, у српско-ромејској државотворној традицији.

 

[Statler and Waldorf]

Веома је пријатно прослављати Тебе како доликује и истинском вјером и овом, дакле побожном и радосном ријечју обратити се Теби, о првомучениче Христов Стефане. Ти се, пак, за оне што те каменоваху мољаше говорећи: “Господе, не узми им ово за гријех, јер не знају шта чине”. Тога ради, о многострадалниче, као што си се молио за оне што Те каменоваху – још више се моли Владици мојему Христу Богу за онога који Ти се увијек моли, призива Те и признаје Те за страдалника Христова и који сва добра дјела чини у Господу Богу својему, призивајући Тебе у помоћ, јер Твојим мољењем примих благодат од Господа Бога и удостојен бих вијенца и части и скиптра царскога мојих родитеља светих, ранијих господара српских, краљева и царева, да слиједећи животу њихову и правилима царским све недостатке исправљам и управљам у земљама Богом дарованог ми краљевства. И боравећи у њима обрете се краљевство ми у Приморју. У Жупи Драчевичкој мјесто је подесно за зидање града. И тада призвах у помоћ Господа Бога и светога великомученика и архиђакона Стефана, као што и горе рекох, и у име његово сазидах град на реченом мјесту. И дадох му име Свети Стефан. (...)

+ СТЕФАН ТВРТКО МИЛОШЋУ БОЖЈОМ КРАЉ СРБЉЕМ И БОСНИ И ПОМОРЈУ

повеља краља Стефана Твртка Дубровчанима од 2.12.1382. године

 

[Plastun]

Zanimljivo. Nedavno sam pročitao jedan rad (ovde) koji se bavi tom temom.

Posebno mi je zanimljivo ono pisanje dubrovačkog istoričara Jakova Lukarevića, po kome je u srednjovekovnoj Srbiji postojao viteški red koji se zvao "Stub Svetog Stefana". Obzirom na važno mesto koje je taj svetac zauzimao kao glavni zaštitnik srpske države, nema mnogo razloga da se sumnja u ovaj naziv; on je svakako u vezi sa kultom Svetog Stefana.

Lukarević piše da je ovaj red ustanovio car Dušan, ali iz drugih - pouzdanijih - izvora znamo da je nekakav srpski viteški red osnovan pre 1300, najkasnije 1304. godine. Možda ga je osnovao upravo kralj Milutin, kod koga je Sveti Stefan zauzimao ne manje istaknuto mesto.

 

[Ројалиста]

Ево S&W је нашао баш леп пример исказивања поштовања култа Светога Стефана.

Zanimljivo. Nedavno sam pročitao jedan rad (ovde) koji se bavi tom temom.

Posebno mi je zanimljivo ono pisanje dubrovačkog istoričara Jakova Lukarevića, po kome je u srednjovekovnoj Srbiji postojao viteški red koji se zvao "Stub Svetog Stefana". Obzirom na važno mesto koje je taj svetac zauzimao kao glavni zaštitnik srpske države, nema mnogo razloga da se sumnja u ovaj naziv; on je svakako u vezi sa kultom Svetog Stefana.

Lukarević piše da je ovaj red ustanovio car Dušan, ali iz drugih - pouzdanijih - izvora znamo da je nekakav srpski viteški red osnovan pre 1300, najkasnije 1304. godine. Možda ga je osnovao upravo kralj Milutin, kod koga je Sveti Stefan zauzimao ne manje istaknuto mesto.

Хвала Пластуне на овом, обавезно ћу прочитати од почетка до краја, без сумње рад покрива већину онога што сам замислио као предмет теме.

Што се пак Лукаревића тиче, својевремено сам се занимао за његове изворе, и ствар је у најмању руку нерешена. Лукаревић живи и ради у време настанка Илирског грбовника, нисам сад сигуран да ли је овај податак из дела Copioso risteretto, одакле је и већина оваквих специјалитета, али ако јесте онда њему претходе свакако и извори који су могли настати најкасније у исто време кад и поменути Илирски грбовник (пре 1592), или чувено Краљевство Словена Мавра Орбинија, објављено у Пезару 1601. године.

Ту као извор Лукаревић помиње и непознато дело Животопис цара Душана, који је написао Станислав Рубчић, нама познат као наводни царев хералд.

Не требамо заборавити да се кроз исту причу провлачи и Орден Светога Стефана који је наводно цар Душан установио приликом свог крунисања. Тај орден видимо на грбовима цара Стефана и краља Уроша у Илирском грбовнику, приказан у виду ланца од оцила, на коме је медаљон са представом Светога Стефана. Уосталом, погледајмо у прилогу како то изгледа.



Иначе, захваљујући Θεόδωροςυ, нешто више о култу Светог Стефана можемо прочитати и у књизи Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века, од Смиље Марјановић-Душанић.

Тамо се наводи: Тај светитељ (тј. Свети Стефан), популаран већ у Дукљи, постаје заштитник династије Немањића. Насликан као заштитник династије већ у Студеници на динарима типа матапана св. Стефан је рпредстављен како предаје заставу или копље/крст краљу Урошу I и његовим наследницима. Још пре Немањине владе његово име је узето за титуларно име рашких владара. Улога светог Стефана као заштитника династије и државе одгвовара његовој улози и у другим младим краљевствима средњовековне Европе. За склоп питања која нас овде занимају значајно је што ће владарско име Стефан постати трансдинастички израз претензија на српски престо (Стефан Лазар, Стефан Твртко, па и Стефан Вук). (стр. 157; референце 25-30)

 

[Ројалиста]

Веома је пријатно прослављати Тебе како доликује и истинском вјером и овом, дакле побожном и радосном ријечју обратити се Теби, о првомучениче Христов Стефане. Ти се, пак, за оне што те каменоваху мољаше говорећи: “Господе, не узми им ово за гријех, јер не знају шта чине”. Тога ради, о многострадалниче, као што си се молио за оне што Те каменоваху – још више се моли Владици мојему Христу Богу за онога који Ти се увијек моли, призива Те и признаје Те за страдалника Христова и који сва добра дјела чини у Господу Богу својему, призивајући Тебе у помоћ, јер Твојим мољењем примих благодат од Господа Бога и удостојен бих вијенца и части и скиптра царскога мојих родитеља светих, ранијих господара српских, краљева и царева, да слиједећи животу њихову и правилима царским све недостатке исправљам и управљам у земљама Богом дарованог ми краљевства. И боравећи у њима обрете се краљевство ми у Приморју. У Жупи Драчевичкој мјесто је подесно за зидање града. И тада призвах у помоћ Господа Бога и светога великомученика и архиђакона Стефана, као што и горе рекох, и у име његово сазидах град на реченом мјесту. И дадох му име Свети Стефан. (...)

+ СТЕФАН ТВРТКО МИЛОШЋУ БОЖЈОМ КРАЉ СРБЉЕМ И БОСНИ И ПОМОРЈУ

повеља краља Стефана Твртка Дубровчанима од 2.12.1382. године

Осим код Котроманића, изгледа да се потреба за слављењем култа Светог Стефана јавља и код Мрњавчевића, и то у Марковом манастиру где је један од изабраних светитеља над главама краља Марка и краља Вукашина управо Свети Стефан, што вероватно још једном потврђује значај овог светитеља при формирању нове владарске династије.

Ево те фреске:

Spojler

Не требамо заборавити да се кроз исту причу провлачи и Орден Светога Стефана који је наводно цар Душан установио приликом свог крунисања. Тај орден видимо на грбовима цара Стефана и краља Уроша у Илирском грбовнику, приказан у виду ланца од оцила, на коме је медаљон са представом Светога Стефана. Уосталом, погледајмо у прилогу како то изгледа.

Мали превид овде направих, Орден Светог Стефана срећемо и око грба Босанске краљевине на Сутјешком родословљу, кога Соловјев датира у период око 1582. године. Поред медаљона са представом Светог Стефана стоји натпис: Сви кралеви Неманићи и босански с круном име од Стипана узимаху...

Узгред, у прилогу и пример представе Светог Стефана и краља Илирије, какав обично срећемо у комплетнијим преписима Илирског грбовника, а где се он назива Оцем и Војводом Краљева Илирских.

 

[Дундурије]

Прочитали би и похвално слово краља Твртка упућено светом Стефану: „Благочастиво је и веома пријатно и достојно похвалити ово достојном вјером, и жељену ријеч упутити теби, првомучениче Христов Стефане, јер ти си се молио за оне који су те ударали, говорећи: 'Господе, не узми им за гријех ово, јер не знају шта чине.' И зато, многострадални, који си се молио за оне који су те ударали, још више се моли Владици моме Христу Богу...“.

Сазнали би, да су и херцези од светога Саве из породице Косача, такође носили име Стефан. Један од главних аргумената који користе савремени Бошњани против Дана Републике Српске, јесте његов вјерски карактер и крсна слава Републике Свети Стефан.

Али, ако се они сматрају насљедницима средњовјековних Бошњана и краљева из обитељи Котроманић, онда треба да знају да су и Котроманићи имали славу, а славили су светога Григорија Низијанског, док је, како смо видјели Твртко много поштовао и светога Стефана. Косаче су се назвали херцезима од светога Саве, што значи да су се позивали на световни и духовни ауторитет Растка Немањића. Први херцег из обитељи Косача, Стефан Вукчић Косача, поштовао је светог Георгија, што можемо да видимо из натписа на цркви коју је херцег подигао у Сопотници код Горажда: “У љето 6954 (1454) ја раб Христу Богу господин Херцег Стефан подигох храм Светога Великомученика Христова Георгија, молите се њему да се помоли за мене грешног Владици мојему Христу”

Једна од значајнијих средњовјековних великашких породица из босанске државе, Санковићи, имали су своју славу. Браћа Бељак и Радич Санковић славили су Ђурђевдан и арханђела Михаила. Гост Радин, један од високих достојанственика цркве босанске, у свом тестаменту молитве приноси светом Георгију, светом Стефану, арханђелу Михаилу, итд.

http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=58939

 

[Statler and Waldorf]

Осим код Котроманића, изгледа да се потреба за слављењем култа Светог Стефана јавља и код Мрњавчевића, и то у Марковом манастиру где је један од изабраних светитеља над главама краља Марка и краља Вукашина управо Свети Стефан, што вероватно још једном потврђује значај овог светитеља при формирању нове владарске династије.

Ево те фреске:

Spojler

дабоме, изнад главе краља Марка је Св. Стефан; што није случајно, јер његов култ чини окосницу владарске идеологије средњовековне Србије. но, поред првомученика Стефана је лик старозаветног краља Давида. (док је изнад Вукашиновог ктиторског портрета лик краља Соломона.) цела композиција добија пун смисао кад се обрати пажња на рог који Марко држи у десној руци. рог је јасна алузија на владарско миропомазање, тј. на Марка као новог Давида. по библијском предању краљевство је са Саула прешло на Давида, тако што је, по Божјој вољи, пророк Самуило помазао Давида за новог владара Израиља, чиме је племе Јудино сменило на престолу племе Венијаминово. кроз ту слику Мрњавчевићи се легитимишу као наследници Немањића, иако не по праву крвног сродства, већ по Божјем провиђењу. можда зато Вукашин и Марко нису узели владарско име Стефан, јер су законитост своје власти градили на другим темељима.

ево шта о томе каже Владимир Алексић:

Примећено је да Вукашин није узео име Стефан, нити епитет самодржавни. Све ово би, по многим уверавањима, била последица отклона од раније српске власти. Пре ће бити да као формални Урошев савладар није ни имао суштинске потребе за оваквим јавним искорацима јер је 1369. г. избио на чело већег дела земље. Супротно краљево поступање је могло засметати ненаклоњеним или уздржаним савременицима, привиклим на поштовање устаљених форми. Овакво Вукашиново промишљено и обазриво поступање с правом је оцењено као још један доказ да његово крунисање није била узурпција, већ нови корак у развитку српске средњовековне државности. (...)

Нема двојбе да је последњи српски цар такође био склон владарском имену Стефан, мада га оно није обележило као његовог оца. Ако је Вукашин уз народно, а рекло би се и прво, имао и пратеће хришћанско име, вероватно је било Димитрије. У таквим условима заиста би било непримерено додати и треће. То никако не значи да Урошев савладар, још као крупан велможа, није познавао праву вредност култа Божјег првомученика у српској средини. Исказивање поштовања св. Стефану је у окружењу српских царева било учестало и снажно. Тај ток се увелико и лако могао прелити и на Вукашина. Један од његових потоњих најближих сарадника био је Никола Стањевић. Задужбина великог војводе није била посвећена истоименом светитељу, већ св. Стефану. Овакво размимоилажење је ретка појава међу српском властелом. У ниши проскомидије гробне црквице у поречком селу Здуњ насликан је архиђакон Стефан у стојећем ставу. Фреске се повезују са сликарима скопског митрополитског круга, па чак и са првом групом уметника из Марковог манастира 1376-1377 г. Првомученик је заступљен на ковањима Константина Балшића, сестрића истоименог владара. Ту је и новац града Скопља из раздобља Вуканове управе. Ако најстарији син севастократора Влатка Паскачића заиста није био Стефан, то име је ипак посведочено у млађим поколењима те породице. У минеју насталом у Леснову 1429. г. постоји запис о завршетку писања: „књиге [...] светому првомученику и архиђакону апостолу Стефану”, и то у дане: „благовернаго господина деспота Стефана Ђурђа”.

Закључује се да су Мрњавчевићима и од српске властеле стизали снажни и стални подстицаји да негују култ св. Стефана. Њихов напор као владара само је тежња да се уклопе у већу целину. Међутим, корени ове везе су дубљи. Након успостављања савладарства, пре него између 1346. и 1350. г., настале су фреске на галерији цркве св. Софије у Охриду. Поред Душана представљен је св. Стефан. Због оштећења не може се поуздано тврдити да је као пандан цару Урошу на јужној страни постављен Вукашин. Збуњује да је било потребно неколико деценија од објављивања двоструког портрета код јужног улаза у храм св. Димитрија у Сушици да се недвосмислено истакне да је велики, средишње постављени лик св. Стефана израз Марковог ослонца на идеолошку грађевину коју су још од краја XII в. марљиво изграђивали Немањићи, као и да се тиме у први план истиче: „легитимност власти нове српске династије”.
(Владимир Алексић- Наследници Мрњавчевића и територије под њиховм влашћу од 1371. до 1395. године; стр. 362-372)

Мали превид овде направих, Орден Светог Стефана срећемо и око грба Босанске краљевине на Сутјешком родословљу, кога Соловјев датира у период око 1582. године. Поред медаљона са представом Светог Стефана стоји натпис: Сви кралеви Неманићи и босански с круном име од Стипана узимаху...

Узгред, у прилогу и пример представе Светог Стефана и краља Илирије, какав обично срећемо у комплетнијим преписима Илирског грбовника, а где се он назива Оцем и Војводом Краљева Илирских.

Св. Стефан предаје стег владару је врло познат образац који је састављач Илирског грбовника несумњиво преузео са средњовековног новца српских краљева. (ту представу редовно срећемо код скоро свих Немањића, од краља Уроша I до цара Душана.)

Spojler

сребрни динар краља Стафана Драгутина - на аверсу лик Христа Пантократора, на реверску краљ Драгутин прима заставу од Св. Стефана:

владарски култ Св. Стафана у средњовековној Србији је пажљиво изграђиван, са великом посвећеношћу, и то већ од времена Немање и Саве. Сава је осмислио живопис Немањине најважније задужбине, коју су осликали цариградски мајстори док је (тад архимандрит) Сава управљао Студеницом као њен први игуман. нимало случајно Св. Стефан у Студеници није представљен као архиђакон (са кадионицом), него као апостол (са свитком) и првомученик, чиме се намерно подиже достојанство и значај светитеља заштитника владара и династије. ево те фреске:

 

[Ројалиста]

дабоме, изнад главе краља Марка је Св. Стефан; што није случајно, јер његов култ чини окосницу владарске идеологије средњовековне Србије. но, поред првомученика Стефана је лик старозаветног краља Давида. (док је изнад Вукашиновог ктиторског портрета лик краља Соломона.) цела композиција добија пун смисао кад се обрати пажња на рог који Марко држи у десној руци. рог је јасна алузија на владарско миропомазање, тј. на Марка као новог Давида. по библијском предању краљевство је са Саула прешло на Давида, тако што је, по Божјој вољи, пророк Самуило помазао Давида за новог владара Израиља, чиме је племе Јудино сменило на престолу племе Венијаминово. кроз ту слику Мрњавчевићи се легитимишу као наследници Немањића, иако не по праву крвног сродства, већ по Божјем провиђењу. можда зато Вукашин и Марко нису узели владарско име Стефан, јер су законитост своје власти градили на другим темељима.

Врло лепо објашњено Statler and Waldorf, да, неке од тих детаља сам подједнако приметио, посматрајући пре свега хијерархијски распоред фигура светитеља, а објаснићу ти кад се видимо и зашто још.

Углавном, све заједно оправдава претпоставку да се култ Светог Стефана и у овом случају провлачи као покровитељски над владарском династијом, и чак шта више кроз култ светитеља, како си то одлично приметио, остварује се легитимитет наслеђивања власти без учешћа крвног сродства.

Св. Стефан предаје стег владару је врло познат образац који је састављач Илирског грбовника несумњиво преузео са средњовековног новца српских краљева. (ту представу редовно срећемо код скоро свих Немањића, од краља Уроша I до цара Душана.)

Spojler

сребрни динар краља Стафана Драгутина - на аверсу лик Христа Пантократора, на реверску краљ Драгутин прима заставу од Св. Стефана:

владарски култ Св. Стафана у средњовековној Србији је пажљиво изграђиван, са великом посвећеношћу, и то већ од времена Немање и Саве. Сава је осмислио живопис Немањине најважније задужбине, коју су осликали цариградски мајстори док је (тад архимандрит) Сава управљао Студеницом као њен први игуман. нимало случајно Св. Стефан у Студеници није представљен као архиђакон (са кадионицом), него као апостол (са свитком) и првомученик, чиме се намерно подиже достојанство и значај светитеља заштитника владара и династије. ево те фреске:

Ето, ово је врло леп пример тога да се Светом Стефану у раном раздобљу немањићке државе посвећивала нарочита пажања, тиме што се и сам светитељ у достојанственом смислу уздиже на још виши ниво.

 

[Ројалиста]

Данас је Свети Стефан, патрон Републике Српске, па нађох једну лепу фреску за ту прилику.

Архиђакон Стефан и Богомајка с Младенцем, капела св. Ђорђа у Сопоћанима, XIII век

 

[haeul]

Управо на дан Светог Стефана извојевана је једина српска победа од Другог (Првог?) светског рата - Република Српска. Да ли је Република Српска свесно створена управо на тај дан? Не. И управо то ово чини тако посебним и овоме даје посебан симболички значај. Ми смо заборавили на нашег заштитника, али наш заштитник није заборавио на нас. Свети Стефан спаја светородну династију Немањића са краљем Твртком, који је бар номинално ујединио све Србе у једну државу, и он спаја и нас данас са нашим прецима. Зато је Стефандан (Стевандам, Стевањдан, Степањдан), уз Савиндан, Видовдан и Сретење Господње, од посебне важности за наш народ.

 

[Сребрена]

. Зато је Стефандан (Стевандам, Стевањдан, Степањдан), уз Савиндан, Видовдан и Сретење Господње, од посебне важности за наш народ.

Датум је уствари трећи дан Божића, прва крсна слава у Новој соларној години и дан измирења и праштања..

Srbi u okolini Skadra (oblast Vraka) na Božiji dan (drugi dan Božića crkva slavi Sabor Presvete Bogorodice koji se u narodu uobičajeno naziva Božiji dan). Treći dan je Stevanjdan koji je prva krsna slava po Božiću i u novoj godini.), završavajući ophod kod domaćina koji je započeo obilazak, išli su od kuće do kuće i mirobožali, koristeći običaj da se zavađeni pozdrave i poljube, a time i izmire. Jer, ovo je dan opšteg mirenja i praštanja"

.
Миле Недељковић, етнолог http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/18135/Bozic--pravoslavni-obicaji

Прашта се и неродним воћкама, и даје им се опет шанса да постану родне

U šumadijskim selima se na Stevanjdan “polaze šljive”. Domaćin sa sekirom odlazi u voćnjak da, kako se kaže, poseče nerodna stabla. Uzmahne sekirom, a neko ko je s njim ga odvrati od seče, govoreći mu da ne seče, jer će ove godine da rodi, pa stavi rukovet božićne slame u raklje stabla. I tako, od voćke do voćke, dok ne zakite slamom, radi pospešivanja rodnosti, sva stabla koja su prethodne godine omanula u rodu..

Za ovu slavu šaljivo kažu da je drže škrtice, jer siti gosti posle Božićnog slavlja, teško da mogu mnogo da pojedu i popiju.

http://www.telegraf.rs/vesti/1937507-ovo-danas-nikako-ne-smete-da-radite-vernici-slave-stevanjdan

 

[Ројалиста]

Датум је уствари трећи дан Божића, прва крсна слава у Новој соларној години и дан измирења и праштања..

Прашта се и неродним воћкама, и даје им се опет шанса да постану родне.

Овај обичај ми је познат и са севера наших простора, мада искрено нисам знао тачне појединости, али сећам се да кад после Божића, обично по мразу и снегу, одем до шљивика, видим на шљивама рукохвате сламе...

 

[Ројалиста]

Док смо на хералдичким темама продискутовали Mrkaljeve прилоге који су се тицали грбова на печатима, овде бисмо могли поменути и три царска печата Стефана Душана и Стефана Уроша; на којима је представљен лик Светога Стефана.

У спојлерима су дата кратка објашења повеља на којима се прчети налазе.

Charter: Serbian Royal Documents at the State Archives in Dubrovnik (1186-1479) 13490920 – Dušan 2

Spojler

Abstract
20 September 1349, Novo Brdo
Emperor Stefan Dušan, upon demand by Venetian and Dubrovnik envoys, orders that the collection of customs dues at Trebinje should be stopped.

Text witnesses
Original.
Current repository:
Državni arhiv u Dubrovniku, Beč 1001.
Sigillant: Emperor Stefan Dušan
Seal: Golden (gilded) seal on a red chord running through four holes.Emperor Stefan Dušan
Material: Paper
Dimensions: 220–225 x 210 mm, folded plica
Condition: Large part of text on left side torn off. Other smaller holes.

Diplomatic Analysis
Quote: In the month of September, 20th day. Month of September …
Editions:
F. Miklosich, Monumenta Serbica, 153–154, no. 135 (dated: 20 September 1347–1356); LJ. Stojanović, Povelje i pisma I–1, 65, no. 67.

Index
Places
Novo Brdo

Charter: Serbian Royal Documents at the State Archives in Dubrovnik (1186-1479) 13570425 – car Uroš 1

Spojler

Abstract
25 April 1357, Ribnik (near Prizren)
Emperor Stefan Uroš confirms the rights and obligations of Dubrovnik merchants and regulations dealing with other issues set out by his late father, the emperor Dušan.

Text witnesses
Original.
Current repository:
Državni arhiv u Dubrovniku, Beč 1011.
Sigillant: Emperor Stefan Dušan
Seal: Golden (gilded) seal on a red chord running through four holes.Emperor Stefan Dušan
Material: Paper
Dimensions: 610 x 420 mm

Diplomatic Analysis
Quote: In the year 6865, indiction 10, in the month of April 25th day.
Editions:
P. Karano-Tvrtković, Srpski spomenici, 61–63, no. 50; F. Miklosich, Monumenta Serbica, 160–164, no. 145; S. Novaković, Zakonski spomenici, 178; LJ. Stojanović, Povelje i pisma I–1, 93–96, no. 95.

Index
Places
Ribnik (near Prizren)

Charter: Serbian Royal Documents at the State Archives in Dubrovnik (1186-1479) 13600929 – car Uroš

Spojler

Abstract
29 September 1360, Sjenica
Emperor Stefan Uroš promises to Dubrovnik merchants freedom of movement and trade, both in his own lands and in the lands of the Balšić family and count Vojislav, as well as removal of newly established customs posts.

Text witnesses
Original.
Current repository:
Državni arhiv u Dubrovniku, Beč 1015.
Sigillant: Emperor Stefan Dušan?
Seal: Golden (gilded) seal on a red chord running through four holes.Emperor Stefan Dušan?
Material: Paper
Dimensions: 395 x 300 mm, folded plica

Diplomatic Analysis
Quote: In the year 6869, indiction 14, in the month of September 29th day.
Editions:
P. Karano-Tvrtković, Srpski spomenici, 67–68, no. 54 (dated: 29 September 1361); F. Miklosich, Monumenta Serbica, 168–169, no. 149; LJ. Stojanović, Povelje i pisma I–1, 98–99, no. 98.

Index
Places
Sjenica

 

[Ројалиста]

Нађох данас врло лепу хиландарску икону Богородице Одигитрије, Светога Саве и Светога Стефана, датирану у XVIII век.

Spojler

Извор: руицон.ру

 

[Ројалиста]

Занимљиво је да у случају Бечког грбовника, тј. чувеног преписа Марка Скоројевића (бошњака), уместо Св. Стефана имамо Св. Василија?

Да ли је то Марко Скоројевић намерно урадио, да се његов предак Стефан Скоровој не нађе баш пред Светим Стефаном, или је помешао Св. Стефана са Св. Василијем, чији се василијански (об)ред налази у помену манастира на Светој Гори, у насловници Илирског грбовника.

 

[haeul]

Печат кнеза Мирослава Завидовића, старијег брата великог жупана Стефана Немање. На реверсу је приказан препознатљив лик Светог Стефана уз грчки натпис 'Аг(ио)с Стефанос' (натпис на аверсу је на српском). То доказује да породични култ (слава) овог светитеља предатира настанак династије Немањића, и да је реч о нечему што су браћа Завидовићи наследили од свог оца. Не мислим да је превише смело говорити о могућности (али не више од тога) да је то нешто што је било заједничко и за остале Вукановиће.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Печат кнеза Мирослава Завидовића, старијег брата великог жупана Стефана Немање. На реверсу је приказан препознатљив лик Светог Стефана уз грчки натпис 'Аг(ио)с Стефанос' (натпис на аверсу је на српском). То доказује да породични култ (слава) овог светитеља предатира настанак династије Немањића, и да је реч о нечему што су браћа Завидовићи наследили од свог оца. Не мислим да је превише смело говорити о могућности (али не више од тога) да је то нешто што је било заједничко и за остале Вукановиће.

Pogledajte prilog 447363

Ovo je, haeul, posebno interesantno, jer smo na ovom forumu pri razmišljanju da Miroslav vrlo verovatno nije bio (rođeni) brat Stefana Nemanje.

 

[haeul]

Ovo je, haeul, posebno interesantno, jer smo na ovom forumu pri razmišljanju da Miroslav vrlo verovatno nije bio (rođeni) brat Stefana Nemanje.

Да, могуће је да му је уместо старијег брата заправо рођак (стричевић), и ако је тако, ово указује на још дубље корене култа Светог Стефана.

Да Свети Сава, Стефан Првовенчани и Доментијан нису били тако криптични по питању порекла Светог Симеона, можда бисмо и знали

 

[Ројалиста]

Печат кнеза Мирослава Завидовића, старијег брата великог жупана Стефана Немање. На реверсу је приказан препознатљив лик Светог Стефана уз грчки натпис 'Аг(ио)с Стефанос' (натпис на аверсу је на српском). То доказује да породични култ (слава) овог светитеља предатира настанак династије Немањића, и да је реч о нечему што су браћа Завидовићи наследили од свог оца. Не мислим да је превише смело говорити о могућности (али не више од тога) да је то нешто што је било заједничко и за остале Вукановиће.

Pogledajte prilog 447363

За тај податак нисам знао, а од великог је значаја, кнез Мирослав (-1196/1199), владар Захумља, на печату баштини лик Св. Стефана.

 

[haeul]

За тај податак нисам знао, а од великог је значаја, кнез Мирослав (-1196/1199), владар Захумља, на печату баштини лик Св. Стефана.

У овом раду има више података о том печату, као и печатима других владара и властелина са подручја Босне и Херцеговине: Павао Анђелковић - Средњовјековни печати из Босне и Херцеговине, 1970

Поред могућности да је реч о породичном култу светитеља наслеђеном од првог заједничког претка великог жупана Стефана Немање и кнеза Михајла, постоји и могућност да је реч о неком виду државног/владарског култа који је Стефан Немања усвојио када је постао владар. Другим речима, могућност да је Сфети Стефан сматран заштитником владара и пре времена Немањића. Наравно, у том случају Светитељ вероватно не би био приказан на печату кнеза Мирослава, и на основу тога ми се чини да је тоерија о породичном култу ипак логичнија.

Можда нам пажљивије читање дела Светог Саве, Стефана Првовенчаног и Доментијана, па и каснијих аутора, може пружити неке одговоре.

 

[HanibalBarka666]

Ovo je, haeul, posebno interesantno, jer smo na ovom forumu pri razmišljanju da Miroslav vrlo verovatno nije bio (rođeni) brat Stefana Nemanje.

izgleda da sam nešto preskočio ?

 

[haeul]

izgleda da sam nešto preskočio ?

Живојин Андрејић је говорио о томе овде: http://www.arhivja.org.rs/images/koreni_8-9.PDF Јесте да је реч о историчару уметности, али његов рад помиње безмало све историчаре који су се бавили овом темом, па га зато и помињем.

 

[Blez Nepaskal]

Ne bih se oslanjao na Andrejića, jer premnogo veruje kasnijim izvorima (XIV-XV vek) i ponekad odbacuje najbliže događajima. Osim toga ponekad pogrešno citira druge istoričare, na primer u primedbi 102 - Ruvarac je ostavio pitanje otvoreno.
Najnoviji članak u kome su proučavane rodbinske veze Nemanje i Miroslava je ovaj:
https://www.academia.edu/29157953/B..._Filiation_of_Stephen_Nemanja_BP_2015_t._22_2
Nažalost na poljskom jeziku.

 

[haeul]

Ne bih se oslanjao na Andrejića, jer premnogo veruje kasnijim izvorima (XIV-XV vek) i ponekad odbacuje najbliže događajima. Osim toga ponekad pogrešno citira druge istoričare, na primer u primedbi 102 - Ruvarac je ostavio pitanje otvoreno.
Najnoviji članak u kome su proučavane rodbinske veze Nemanje i Miroslava je ovaj:
https://www.academia.edu/29157953/B..._Filiation_of_Stephen_Nemanja_BP_2015_t._22_2
Nažalost na poljskom jeziku.

Андрејић ми није познат од раније, тако да је све што знам од његовог рада овај чланак - који не сматрам баш најбољим. Ипак, у њему се наводи прегршт извора који се односе на ову тему, и управо због тога га и помињем. Ако ништа, може послужити као почетна тачка даљем истраживању историографске литературе.

 

[Pumpaj Dinstanović]

izgleda da sam nešto preskočio ?

Pogledajte prilog 447709

Pogledaj stare diskusije o tome na forumu...to što si postavio je, inače, ako se ne varam mnogo docnija zapiska dubrovačkog pisara, a ne nešto što stoji u samom dokumentu.

Ne možemo sa sigurnošću govoriti da su bili rođena braća, jer nema jasnih dokaza u tom smeru.