Problem je i u samoj definiciji srpskih interesa, jer ne postoji usaglaseno misljenje o njima, to jest koji su oni i na koji nacin bi se trebalo ostvariti. Primetio bih da se, usled nedostatka skolovanih politicara koji bi, i bez licnih javnih istupanja, formirali politiku stranaka kojima pripadaju, veci deo populacije okrece likovima kao sto su Kostunica, Karic, Tadic (sledi odgovarajuci opis: ne radi nista i deluje pametno, puno prica i deluje pametno, maneken i deluje pametno, naravno ovo "deluje pametno" je iz percepcije odredjene ciljne grupe u kojoj nalaze podrsku, mogao bih tu da dodam jos par njih iz SRS-a i SPS-a, ali da ne duzim). Secam se jos iz srednje kada je profesorka istorije govorila da bi se medju tadasnjim vodjama stranaka izjasnila jedino za Djindjica jer je, iako nije verovala u njegove licne kvalitete, jedini imao potrebno obrazovanje i manire. Dakle da zakljucim da se ljudi ovde jos uvek rukovode licnim afinitetima koji ih privlace odredjenim licnostima nego idejama koje stoje iza njih. Mozda su zato u eventualnim promenama na politickoj sceni u prednosti radikali, jer su uspesno podneli odlazak Seselja u Hag, stavise uspeli su da prigrabe neke od umerenijih glasaca, dok se na primer u SPS jos uvek osecaju previranja, a u DS previse insistiraju na "istrajnost na putu Zorana Djindjica", odnosno svadjama ko je veci Zoran od Zorana.
i ja sam to radila
