Ksenija Radotić - Bašta u Luninoj školjci

[Милунка Савић]

GNEZDO


„Nešto malo da sam
nesvesno da je srećno što postoji
šćućureno na dnu ružičaste topline
majušno srce ptice da sam“


„Ceo život je jedan veliki most... Na drugoj obali su stremljenja, nadanja, čekanja; tamo je sreća, uspeh... tamo je sočna trava i izobilje cvetnog nektara. Moraš premostiti reku. Moraš. To je zakon življenja, ako nisi narkoman.“ - Olga zatvori Dnevnik i zagleda se u TV ekran. Ptice, ta mala stvorenja što drhte od svakog daška vetra, ili ta velika moćna stvorenja što strah šire - sve one užurbano lete, prenose građu za gnezda. Na liticama, u stablima, u mulju, pesku, travi... spremaju svoje domove, utopljavaju za zimu, pripremaju za novo potomstvo. A onda, ženke čuvaju ptiće, a mužjaci donose hranu i bdiju nad domom. Koliko vremena je trebalo čekati u zasedi sa kamerom da se snime ove scene iz duše prirode. Priroda, gnezdo bića poteklih iz nje i zavisnih od nje, dom onih koji su nesvesni toga, ali i onih (samo)svesnih otpadnika što misle da su kruna sveta. ...Pogled u te prizore, brzinom sećanja, odnese Olgu do kuće gde je živela u detinjstvu. Tamo je, u uglu terase, bilo skriveno lastavičje gnezdo; lastavice su lepršale kao leptiri oko terase u naizgled sunovratim krugovima, ali uvek na oprezu za ptiće šćućurene u gnezdu. Slabašan cijuk je dopirao katkad iz njegove ružičaste topline. Mame - lastavice bi donosile crviće na dveri njihovog doma i tada bi gladni cijuk utihnuo... Lastavice su skoro nestale iz ovog sveta, usputno trovane sredstvima za suzbijanje najezdi insekata. Gnezdo kao izvor ravnoteže. Ravnoteža. Ta velika reč. I veliko delo Prirode. Dokle će čovekova sebičnost dopreti?

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Autobus ju je nosio putem kroz ravnicu, ka domu iz detinjstva. Ka gnezdu gde je ugledala svet pre mnogo godina i gde je - zaštićeno ptiče, provela prvi deo života. Putevi su joj od tada lutali i vijugali, ali nikada i nigde nije imala taj osećaj zaštićenosti u gnezdu. Nigde osećaj prisnosti sa okolinom, jer uvek se moralo biti na oprezu zbog grabljivica i lešinara. Uvek, kada bi se ponovo približavala svom domu iz detinjstva, obuzimalo bi je osećanje prirodnosti i smirenosti.
Kroz osunčan drvored prastarih platana bi došetala do stare kuće usred parka. Bila je to kuća uspomena i mira. Ostareli otac bi joj otvorio vrata, i ona zakoračila u toplinu. Nije više bilo ružičaste boje unutra, jer je život opteretio mučnim i opterećujućim saznanjima, koja su patinirala sve njene poglede. Nevinost sveta je nestala u njenim očima, ali ovde se osećala kao Alisa u zemlji lepota i smirenja. Stare drvene stepenice su vijugale do sprata, kao da se penje u zamak. Kročila bi u prostrane visoke odaje, kroz teška drvena vrata. Kao da je zakoračila u priču. Stari nameštaj, starinsko svetlo, sa svih strana mekoća. Njen otac, uvek veliki drugar. Posle majčine fizičke smrti, njen svetionik, i kao takav stopljen sa svetlošću njenog grada, negde u dubini njenog bića. Beležim ovo, svesna da reči uobličuju jednu iluziju života koja, možda, odgovara stvarnom životu, samo u jednom referentnom sistemu. Potpuna slika je načinjena od slojeva tečnih kristala i jedan čovek ne može nikada potpuno da shvati njenu stvarnu istinitost. Tanki, visoki, hronično optimistični Dugi, kako je zvala oca. Nikada podlegao formama bez smisla, sa urođenim humorom. Muž i otac, bio je uravnotežavajući činilac međusobnog odnosa njih dve. Beskrajno širok, njegov duh, u čije razumevanje stanu svi problemi i patnje, i nađu se jednostavna i razumna rešenja. Sve što je radio, radio je sa merom. Dugi ju je učio da posmatra život sa šaljive strane i da oko sebe uvek ima zaštitni sloj izgrađen psihom, koji sprečava prodor negativnih draži do njene osetljive prirode. Svaki razgovor sa njim, sedeći u drevnoj sobi, dubokih večeri njenih izleta u dom, delovao je umirujuće kao psihoterapija, i najzad je počela da uči da i sama unosi u sebe mir kao svakodnevni samovaspitni tretman. Taj mir se ogledao kasnije i u njenim slikama: boje, oblici, prikazi... delovali su na posmatrače kao terapija, kao beg od stvarnosti. Olgine slike su bile prepoznatljive i po ženskim likovima, istovremeno eteričnim i čulnim, kao sa platna starih majstora a istovremeno kao sa savremenih fotografija ili slika Endi Vorholovih.
...Na zidovima i u policama - fotografije jedne nasmejane porodice u različitim životnim dobima. Mladi čovek, žena i devojčica koja pospano gleda, sede u uglu sobe. Isti čovek i žena sa slamnatim šeširom, ostareli, i devojka sa šeširom velikog oboda, sede na terasi u planinskoj kući, ispod baldahina od borovih grana. Jedna devojka ovalnog lica blagog izraza poput Madone (Olgina majka kao gimnazijalka) sedi na brežuljku sa otvorenim suncobranom. Jedan mladić, lepo ošišan, sa naočarima i u odelu (Olgin otac) smeši se sa maturske fotografije. Dvoje mladih ljudi (Olgini roditelji) leže na pesku plaže i sreća se smeje na njihovim licima. Uže vremena se preplitalo kroz ove scene. Uže u čije omče je i Olga bila uhvaćena, upletena. Mreža iz čijih okaca nije bilo oslobođenja. Mreža u čijim je okcima začeta, rođena, upoznala sve strahote i ognjeve, snove i mržnju, sablasti domišljanja. Ploveći ovim svetom, kroz teške trenutke postojanja, doživljavala je svoje staro gnezdo kao jedino sveto mesto na svetu, neokaljano strahotama ljudske psihe, doživljavala ga kao zametak i kraj svetle strane ljudskog roda. Tu je bio sažetak puta njene majke, od srećne imućne devojčice, virtuoza na violini, preko strahotnih godina u nacističkim logorima, na rubu definicije čoveka, dugog puta kroz posleratni svet u kome su jedni ideali zamenjivali druge, uzdizali se i gasili, svi lažni i usmereni ka dobitku malih grupa ljudi... Njena majka je ostajala u dnu svog ružičastog sveta, rođena tri puta, srećna usred svog nesrećnog puta, prenoseći sreću na Olgu i usredsredeći se na uobličenje njenog puta. Taj lik, nalik na Madonu, žena mučenik i pobednik patnje, koja je svoje obrise, boje, mirise i snagu, ostavila u ovom gnezdu ...Olga je prebirala po spomenarima, starim fotografijama, beleškama svog dede o istoriji porodice... Bila je to poseta svetom mestu. Tu su se slagali delovi mozaika, gde su nedostajale celine o ljudima i dogadjajima, smirivale se strasti, procenjivalo se kako dalje.

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Izašla je na terasu. Tamo odavno nije bilo lastavičjeg gnezda i lastavica. Pobegle su od ljudi, buke, zatrovanog vazduha. Na pokrajnom zidu-tvrđavi - dugačka niska poređanih golubova, pogleda usmerenih ka terasi, čekajući da se sunovrate ka njoj i raspu svoje zaraženo perje. Delovali su zlokobno i zastrašujuće, kao simbol današnjeg sveta. Ali nebo iznad je bilo azurno, sa paperjem oblaka kao snoviđenjima, i Olga je osećala, da je ptiče koje posmatra visine ovog sveta, iz ružičastih dubina njenog drevnog Gnezda.

 

[Милунка Савић]

PRIRODA


“Probudimo se noću i smešimo drago
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.”
Miloš Crnjanski


Stari Svet

Danas sam tužan. Dogodilo se nešto što me je uzdrmalo. Priroda se ponekad čini surova, nemilosrdnih zakona, ali oduvek sam bio očaran njome i poštovao je. U prošlom pismu sam ti predstavio moja tri mala prijatelja, veverice. Svako veče su silazile na jedno mirno mesto, pored klupe na kojoj pišem pisma, na večeru. Poslednjih dana ne dolaze, što me je zabrinulo. Prekjuče se pojavila samo jedna, bojažljivo i nepoverljivo se približavajući. Morao sam da otkrijem o čemu se radi, mada bolje da nisam saznao. One dve je pojela sova. Sovu je neko juče ubio. Za sobom je ostavila četiri mladunca tako ogromnih i lepih očiju da su me za trenutak podsetile na dečaštvo. Uzeo ih je na čuvanje i hranjenje čovek koji se u ergeli bavi timarenjem konja. Oko njega se mogu videti divni konji. Skoro svakoga dana odlazim da ih gledam, uživajući u njihovoj lepoti. Divne i elegantne životinje. Popodne ih izvedu u padok da jurcaju, gde se ponašaju kao mala deca. Posmatrajući ih, možeš ih razlikovati po karakternim osobinama. Već znam kako sa kojim treba postupati. Ali, ne dozvoljavaju jahanje tih divnih životinja.
Setih se…, stric moga oca iz Grgurevaca ispod Fruške gore je imao divnog crnog ždrepca. Svake nedelje, zimi i leti, išao sam tamo da ga izumaram i iznojim. Prešli bismo nas dvojica tu našu planinu za čas, a imao sam sa njim velike muke, pa smo dolazili kući umorni ali srećni. On je bio paradni konj, vođen samo na sajmove.
Ja bih subotom, pre svanuća, odlazio u Grgurevce svojom “makinom”, koju bi on izdaleka čuo, i zanjištao dajući mi na znanje da sam kod njega nepoželjan. Živeo je u jednoj maloj toploj štali u koju je samo stric smeo da udje, jer ga je othranio. Sve druge je napadao, a njih nekoliko je čak ritnuo ili ugrizao. Otkačen konj. Čini se, mene je poštovao, upravo zato što sam i ja bio dovoljno otkačen i ulazio u njegovu štalu, sam, samo sa ćebetom, da mu ga prebacim preko ledja (jahao sam ga uvek bez sedla) i ularom… a mogao me je svaki put lako srediti. Ipak, stao bi uza zid i, ne trepćući, mirno me posmatrao, onim svojim, punim žeravice, očima. Nisam obraćao pažnju na njega, mada su mi u početku podrhtavale noge pri pogledu na 300 kg moćnih, odmornih mišića. Svaki pokret mi je bio miran, odmeren, siguran…, vodio sam i dobijao psihološki rat. Bio je to konj sa izuzetnim osećajem za okolinu, ali kada bih mu se bacio na ledja, on je, omalovažavajući sve komande, divljao nekoliko kilometara, dok se ne bi malo smirio i usporio. Na taj način mi se svetio za moju pobedu u štali. Posle tog početnog vihora smo se dobro slagali. Dobro se sećam tih naših izleta, noći kada smo spavali jedan pored drugog, radjanja sunca. Tada sam svim bićem pripadao Prirodi. Toliko puta smo, prejezdivši našu malu planinu, zajedno plivali Dunavom. U pravoj slobodi smo se prepuštali svaki svojim razmišljanjima o ovom svetu. Bio je dobar drugar, uvek me je strpljivo slušao…
Kasnije sam čuo da ga je stric prodao, jer je sam toliko ostario da se nije mogao nositi sa njim, a posle mene, nije hteo da ga daje nikome na jahanje.

 

[Милунка Савић]

Novi Svet


Kroz prozor svog malog stana posmatrala je betonske zidove zgrada prekoputa, koji su dosezali do samog neba. Dole, na ulici, je vrveo mravinjak ljudi, sitnih kao insekti. Pratila je njihovo kretanje u kavezu betona i čelika, u kome je i sama živela. Bio je to “vrli novi svet”, u koji je pobegla od sebe same, napuštajući onaj stari, spori i pomalo ustajali. Napustila ga je i bežeći od srušenih zgrada, srušenih ljudi, od očigleda demonstracije jedne samožive svetske sile… Pobegla je u ovaj svet, domovinu te iste Sile koja je kaznila njen narod i zemlju… Ponela je sa sobom drage joj uspomene, medju njima i pisma prijatelja.. Povremeno ih je čitala i vraćala se u jedan nedosanjani san. Sada je prebirala prstima po jednom pismu starog druga, dok su joj se njegove reči vrtoglavo okretale kroz um. Poslao ga je pre deceniju, kada je ona živela u svojoj zemlji, a on se otisnuo u tudjinu (srećom, u okviru Starog Sveta), da bi izbegao mobilizaciju. Kako su književnici ovde mogli da pišu i pevaju o zvezdama koje se ne vide kroz betonske rešetke, o pesmi ptica, kada u tom betonu i čeliku ulica nema drveća? Ipak su pisali i pevali, noseći u sebi arhaičnu povezanost sa prirodom. Svakog dana je odlazila kroz betonske hodnike na posao, gde je radila ono što je volela, ali se susretala sa ljudskom sujetom i nepravednim odnosima. Stalna borba za profit ih na to nagoni. Uopšte, ne osećaju da time gube onaj suštinski ljudski kvalitet. Reč se u ovom svetu ne ceni, to joj je bilo najteže. Novi Svet zahteva posebnu vrstu inteligencije koju je zapazila i kod nekih doseljkenika, ali koju nije i sama stekla i nije mogla. Nije joj bliska i nespojiva je sa suštinom njenog bića. Tako, neprestano"lebdi" u nekom medjuprostoru izmedju onog što realnost ovde jeste i njenog shvatanja o tome šta realnost UOPŠTE, jeste. Kada je došla u ovaj svet, počela je da se budi. Shvatila je da za većinu ljudi život nije nikakav ep, već osrednja gradjanska soba gde se zadovoljavaju jelom, pićem, kafom, cigaretama, razgo-vorima… U tome nema razlike izmedju onog Starog Sveta gde je živela i ovog Novog. Ali u Starom Svetu ljudi su imali prozor kroz koji je blještala Priroda, u koju su uvek mogli da pobegnu makar na čas.

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Začu sa ulice topao južnjački ritam. Dva momka sa sombrerima, jedan sa gitarom, a drugi usnom harmonikom, svirali su i poskakivali u ritmu muzike. Ulični "multimedijalni" nastup dva veseljaka koji će možda već tog ili sledećeg dana biti bez hrane. Nasmešila se, jer ju je njihova pesma prenela u prirodu, u svet povijanja travki, galop divljih konja, izviranje vode iz stene. Osetila je naklonost prema njima, mada joj je njihova muzika bila strana, ali je osećala kao sponu ka njima - pripadnicima iste vrste koja još sanja. Ušla je u lift, spustila se 10 spratova niže, izašla kroz stakleni hodnik na betonsku ulicu i pružila svakom po jednu dunju. Nedavno ih je donela iz domovine. Možda ne znaju kakvo je to voće, ali će osetiti iskru ljudskosti u mirisu dunja. Nasmešiše joj se i pomirisaše plod, jer je miris dunje opijao. Nežan miris, skoro cvetni, sa pramenom skrivene oporosti, žilave, istrajne ali blage prirode, koja traje i bez nas. Jedan svirač poče sa južnoameričkim akcentom priču o svom zavičaju… miris ga je preneo u zelene predele sa grmovima kafe posutim crvenim bobicama kao koralima. U daljini se naziru planinski vrhovi sa pramenovima snega i oblaka. Stazom prolaze seljani sa mazgama i pozdravljaju. Pevaju živahne melodije, nasmejani, iz pukotine njihovog teškog života u nedrima prirode. Drugi, onaj koji je više plesao, je pričao o planinama u kojima je živeo, negde na obodima južne Afrike, o crnim ljudima obučenim u šarene odore, beskrajno maštovite, o njihovom plesu – iz duše Prirode same. U njoj se namah izmešaše njihove reči, njihova muzika, miris dunja, livade iz njene zemlje… izmešaše joj se prizori, boje, kao akvarel. U tim udaljenim predelima čovek je patio, borio sa prirodom da preživi, ovde je patio da se izbori sa ljudskom zveri. Nad sve njih se nadvijala jedna večna težnja ljudskog duha da dosegne nebo, na razne načine. Razvijala se nauka, tehnika, intelekt… ratovi se vodili, strašni, da se što brže dodje do materijalnog blagostanja… a konji i dalje jurcaju kroz livade i šumarke, pramenovi magle se vuku kroz ravnice, a sunčevi zraci se ukrštaju na planinskim padinama. Dva svirača zagrizoše dunju i osetiše jednu sasvim realnu blaženost pri zajedničkoj pomisli na daleke nepoznate predele iz domovine ove devojke.

 

[Милунка Савић]

TRENUTAK


„Žao mi je što nećemo moći nikada zajedno nekuda odlutati, zato što ću ja zakasniti da te povedem na sva putovanja o kojima sam ti pisao i koja sam obećavao, a zakasniću, jer osećam da ćeš ti otići do moga povratka; to je samo predosećaj, možda…“


U celom vidnom polju bilo mu je njeno lice, ovalno kao u Madone, ali sa blago istaknutim jagodicama koje su mu davale, na momente, erotski izraz. Pramenovi veoma duge kose, tek oprane i malo prosušene, su se nemirno uvijali oko njene glave, raspršeni na sve strane. Svetica i grešnica, prodje mu kroz glavu. Iz klasja su ga gledala dva velika različka u čijim dubinama se on rastočio, i sav sadašnji trenutak se rasu u zvezdani pepeo. Prošlo je trinaest godina od kada ju je poslednji put video, malu slatku nemirnu susetku uvek u oblacima dečijih igara i mašte. Pred njim je sada stajala devojka ili mlada žena; nasmešeno reče jedno „zdravo“ i rukova se sa njim - melodiju tog glasa je posle tog trena nosio u sebi kao stalnu pesmu. Iz predsoblja njene kuće, su prešli u trpezariju, on i njegov otac, ona i njeni roditelji. On i njegov otac su došli da se pozdrave sa starim susedima, posebno zato što je njegov otac cenio pravne savete njenog oca. Ovakvi saveti su mu bili potrebni zbog sina koji je do ovog trena odležao trinaest godina na robiji zbog pljačke banke. Sada je prvi put posle tog vremena pušten kući na vikend.
Osećao je kako ovaj tren u njega uliva snagu za dalju robiju. Pričali su o tome kako su se svi promenili fizički, kako provodi vreme na robiji, kako je kod njih u kraju... Ona se zvonko smejala, i sve više mu je ličila na onu devojčicu, koju je, kao mladić, drugarski voleo i štitio.

„Pre desetak dana sam stavio pred sebe dva platna u ateljeu i sećanjem se vratio vama u posetu onoga dana. Ono što sam želeo da naslikam bila je tvoja kosa i oči. Kosa, još poluvlažna od pranja…, u glavi mi je zahučao davno zaboravljeni zvuk izvora, slivajući se preko zlatne stene u svoje korito započinjući put u nepoznato… Tu sam sliku dao majci u poseti, rekavši joj da ti je da kada te vidi.
Još onog dana mi se dopao sjaj i mirnoća tvojih očiju, a sada zamišljam kako se sve sjaji oko tebe od njihove svetlosti, koju ću naslikati ovih dana. Sinoć sam naslikao prirodu (koja je za mene „veličanstvenost“) i tebe u njoj. Nazvao sam je „Cause“. Pokloniću ti je kada idući put dođem kući.“

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Živela je na drugoj strani ulice, mlađa deset godina od njega, uvek u lepršavim haljinicama, sa dugom zlatnom kikom na vrh glave ili sa slapom klasja niz leđa. Pamtio je kako trči i igra se sa decom u ulici i parkiću pored kuće. Živela je za igru. Bila je plahovita, nemirna, ali stidljiva pred nepoznatim ljudima. Već tada je imala finoću karakterističnu za male gospođice. Mala princeza. U ulici je bilo fizički jače dece od nje. Jednom su je u igri napala. Pre nego što se snašla, on je odbranio.
…Vreme se odmotavalo. Ona je rasla, razvijala se u devojku, a on nije rastao, samo je postajao stariji. Ostao je nizak, metar i po. Roditelji su ga vodili kod dobrih lekara, ali odgovor je ostao isti: bio je urođeno nizak i na njegov slučaj medicinski se nije moglo uticati hormonskim terapijama. Gledali su ga kao jednog u nizu pacijenata, kao svakodnevni posao, a on je bio neizlečivo nesrećan zbog svog usuda. Imao je lepo, markantno lice, koje se mnogim ženama, kada je odrastao, veoma dopadalo dok je sedeo, ali kada bi ustao… devojke su mu postajale nedostupne.

 

[Милунка Савић]

„Započinjem pismo sa „voljom“ koja ponekada začuđuje. Da, to je sada volja, ali na početku je to bio životinjski instinkt za preživljenjem, koga čovek u trenucima, u kakvim sam ja bio, nije svestan, trenucima kada je jedino važno opstati. Pune tri godine sam živeo sa pustim opterećenjem „preživeti“. Još jedan osećaj me je gonio napred: previše ljudi se sručilo na mene i morao sam da ih pobedim. Sada mogu da napišem da je to moja druga pobeda u, veoma kratkom, životu. Sve se to događalo u dva prethodna zatvora, a od kako sam prešao u ovaj zatvor, stvari su se pokrenule nabolje, odnosno pretvorile se u volju. Mogao bih ti mnogo pisati o tim „borbama“, ali ne želim da opterećujem devojku koja tek počinje da upoznaje lepe strane života na ovoj našoj, zavijenoj u plavo, planeti.
Ja sam jedan od onih koji nisu dozvolili da postanu „krpe“, na čijem su stablu ponovo procvetali mirisni cvetovi ljubavi, mada prava ljubav ne znam šta je, ona stvarna za koju nije ništa ni umreti. Razumećeš, jer znaš da sam sa osamnaest završio fotografski zanat kod oca, odmah otišao u armiju, vratio se sa devetnaest, zatim specijalizacija fotografije u inostranstvu, povratak u dvadeset prvoj, odlazak od roditelja, i konačno u dvadest trećoj robija. Kratak život.
Pošto sam već spomenuo, moram ti napisati nešto i o mojoj prvoj pobedi. Bilo je to moje napuštanje roditeljskog ognjišta i zapošljavanje na TV. Moj otac i ja smo u ono vreme bili klasičan primer sukoba generacija, a najbolje što sam mogao da uradim je da se osamostalim. Otac je bio uveren da ću brzo propasti i pokajnički se vratiti. Prevario se. Početak je bio težak, ali sam izdržao. Sada sam došao do mesta gde ne mogu da zažmurim, nego moram sebe da optužim, drukčije nego bilo ko, a to boli. Ja, mlad čovek, koji se veoma brzo i lako uklapa u novu sredinu i napreduje prešavši u redakciju, gde sam sa dvadest dve godine bio najmlađi, od koga su mnogo očekivali, pruživši mi šansu, dozvoljavam sebi da sve to bacim i krenem u pljačku novca, sa napunjenim oružjem, novca pred kojim se moj kodeks življenja nikada nije klanjao (imao sam ga koliko mi je bilo potrebno). Ovo nisam još nikome pričao, ti me sada znaš bolje nego iko. Od svega što je u mom sećanju na taj dan ostalo, jeste tupi osećaj stida. Ni danas mi nije jasno zašto onu mašinku nisam bacio na pod, pristojno se izvinuvši svim onim službenicima, rekavši im: izvinite, ovo je samo zezanje, drukčije od ostalih, ali verujte zezanje je. I evo petnaest godina je već prošlo… Mnogi su u zatvoru želeli da me upoznaju, nikako ne shvatajući da ja ne mogu biti deo njih, ljudi kojima kriminal u životu znači „nešto“.

 

[Милунка Савић]

…Ali njegov nizak rast… progonio ga je i gonio u nepromišljene avanture. Otac je pokušavao da ga modeluje po svom shvatanju života i čoveka, zato je neprestano bio u sukobu sa njim. Kupio je motor na kome je ludački jurio da bi se rasteretio od niskog rasta. U velikoj brzini je uleteo u krivinu, prevrtao se i zaustavio udarom u drvo. Preživeo je, ali njegova butna kost… operacije su se ređale jedna za drugom, ali je i dalje hramao, noga ga bolela, rana se gnojila.
…Istovremeno ona je postala devojka, bila je znatno viša od njega, izlazila sa drugaricama u šetnju i bioskop i ponekad na plažu. Trag iz detinjstva – ponekad je igrala badminton sa devojkama iz susedstva u parkiću. On ju je posmatrao sa svog prozora, a kada bi je sreo, nasmešio bi joj se mangupski, na šta bi se ona prenula kao da ga nije primetila.
„Zašto neće da mi otpozdravi, meni je tako žao zbog toga?“, pitao je njenu majku. Ona je ustvari bila stidljiva, i mislila da svi gledaju u njene mladalačke bubuljice, objasnila je majka. Razumeo je to, i bilo mu je komično. Istina je bila i to da je njoj bio neprijatan njegov otvoren, pomalo drzak pristup; nije krio da mu se sviđa. Ona je u njemu videla brata koji je štitio kada je bila dete. To je bio osnovni razlog što joj je bilo neprijatno pred njegovim provokativnim pogledom…

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Stajali su, on i njegov drug Timko, nasred banke u centru grada, naoružani i maskirani.
„Ovo je oružana pljačka, ne mičite se dok ne pokupimo novac!“, naredili su uperivši oružje u prestravljeno osoblje. Pokupili su novac iz kase i počeli da beže. On, sa bolesnom, ćopavom nogom, i Timko, koji brzo dođe do auta koji su uparkirali u blizini. Neko je zvao policiju, i njihova kola su se već približavala zavijajući. Timko odjuri autom, sa celim plenom, jer nije mogao da čeka Slavena koji je sporo koračao. Neka baba, koja je sve posmatrala iz obližnje kapije, mlatnu Slavena dok je sporo prolazio pored nje, i on baci oružje i pade. Policija naiđe i pokupi ga sa zemlje. Jedna policijska kola odjuriše za Timkom koji krete ka planini. U vestima je javljeno da je krenuo ka planini, gde su ga stigli i, navodno se sam ubio da ne bi živ pao u ruke policiji. Tih dana se dosta pisalo i pričalo o ovom događaju. Slaven je dobio petnaest godina robije za učestvovanje u oružanoj pljački banke.

 

[Милунка Савић]

…Imao je dobru dušu, razmišljala je u toku godina kasnije. Nije mogla u njemu da vidi kriminalca, jer on to u srži nije bio. Ta pljačka, bio je to prokleti danak njegovog kompleksa zbog niskog rasta. Želeo je da učini nešto ekstremno uvrnuto, što će ga istaći pred celom javnošću. Pokušavala je da ga opravda, ipak, nije bilo opravdanja… Njegov odnos sa ocem je doprinosio svemu tome. Viđala je Timka kako često dolazi kod Slavena pre pljačke; pričalo se da taj tip uzima drogu, da ima poremećaj socijalnog ponašanja.

 

[Милунка Савић]

„Živimo u toliko različitim sferama života, kao dve daleke galaksije, pišem ti sa svojih izvora, napipavajući da me dohvataš. Bacio sam svoj duh svojom voljom u najdublju i najmračniju jamu leda, očekujući da propadne ili da se uzdigne. Sve sam uložio u duh, jer je on bio tada najvrednije što sam imao. Vrednost njegova mi se vratila u ohlađenosti, ali i u vrelini munje koju sam držao za trenutak. Kao što ne treba sedeti uživajući pored provalije, ako nisi ptica, tako ne treba duh svoj bacati u ledene provalije, ako nema svetlosti u tebi. Ledeno su hladni izvori duha, ali su zatio spas za ohlađeni um. Čudni su mi danas mnogi filozofi sa kojima sam se družio kroz sve što su napisali, jer svaki od njih žarko veruje u svoju stvar, ne dozvoljavajući vetru, niti oluji, da ga povije. Ja im svima poručujem: ne dozvoljavajte mudraci da vas povije nikakav vetar. Pogledajte debelo more! Vidite li jedro, nadahnuto, dršćući pod silinom vetrova? Ja vam poručujem, odavde, da to krhko jedro, koje brodi debelim morem, jeste moja misao – moja divlja misao.
…Srećan sam zbog slučajnog susreta na ulici poslednji put kada sam bio kući u poseti. Za trenutak mi je bilo teško da priđem, razgovarala si sa nekim, ali preovladala je želja da ti dodirnem šaku. Da bih osetio neposredan kontakt sa tobom, dodirnuo toplinu i blagost tvoje šake (nisi li primetila moju koncentraciju?). Slika koju počinjem zove se Energija tvojih prstiju u mojoj šaci, rasuta po platnu. Primenjujem novu tehniku rada, izgrađujem sopstveni stil. Ideja o slikanju glasa nije neobična, odavno razmišljam o njoj. Ali nisam imao glas. Sada imam tvoj, uhvaćen u uhu preko žice, sa bezbroj njegovih slika. Posle slikanja spektra tvoga glasa, morao bih posmatrati tvoje kretanje kroz prostor, kako bih bio u stanju da zabeležim boje kovitlanja vazduha koji ostaje iza tebe… Ne dozvoljavam vidljivom da vlada mnome. Hoću da beležim ono što je deo nas, sa druge strane stvarnosti, a čega često, gotovo neprestano, nismo svesni. Ovo o čemu ti pišem, imam zavedeno u svojoj memoriji pod „nijansama življenja“. Možda sam malo osetljiviji, pa pipajući mnogim čulima (zakržljalim kod čoveka civilizacije), doživljavam neke drukčije dodire.”

 

[Милунка Савић]

SVETOVI


Okruživali su je baloni sa odrazom njenih likova u mnoštvu boja – igra kristalnih kugli koje predviđaju dolazeća vremena. Nova godina kuca na vrata. Ljudi su užurbani, ulice su postale mravinjak. U glavama im je ta apsolutna gužva. Reklo bi se da se kraj sveta približava. Na TV ekranu crne vesti, uglavnom. Korupcija u vrhovima vlasti. Rušenje aviona neposredno posle poletanja, drugog neposredno pre sletanja… Osuđenik na dvanaest godina zbog ubistva popeo se na vrh zatvorske zgrade i preti da će da skoči, ako ga ne oslobode… Na Marsu, u traganju za životom, pronašli su sigurno peščane kovitlace i dine, a možda i neke pravilnije forme. Arheolozi, iskopavši glavu statue Dijane, rimske boginje lova, kopaju dalje ispod sadašnjeg grada da bi pronašli carsku palatu u jednoj od prestonica drevnog rimskog carstva. Sustižu jedna drugu vesti, ljudi, dani… Tragaju svi i u svim delovima sveta, neki u profesiji, neki van profesije, arheolozi, naučnici, astrofizičari, političari, umetnici… Kopaju zemlju, kosmos, ćelije, društvena uređenja, tragaju za nekim, često redefinisanim, svetovima. Svojim svetovima. Takvi ljudi donose svetlo napretka (ovo)zemaljskom svetu.
Ona pak, u međuvremenu, živi ovde gde ju je zateklo rođenje. Većma cenjena, postala je značajno slikarsko ime još u mladosti. Obožava da danima sedi nagnuta nad parčetom papira sa koga ne miče pogled i kroz lupu oslikava snove. Njena iglica bocka belinu, tu istinjenu glatkoću, tu ranjivu put, hiljadama sitnih uboda koji ostavljaju trag duše da teče u kovitlacima kao mikroskopski pejzaž, koji se na makro-nivou slije u jednu sasvim drugačiju celinu. Ljudi posmatraju taj makroskopski svet njenih snova, često ne zamećujući mikrokosmose koji počivaju duboko u kraterima od igle. Mogla je, sa ovim istim umetničkim vrednostima koje poseduje i bremenom ljudskih vrednosti da živi u nekom drugom delu sveta. Sudbinski se, vođena predačkom iskrom, našla u ovoj okrajnutosti, takoreći provinciji, u koju ipak svraćaju samo umetničke suštine.

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Izašao je iz džinovske zgrade kasno uveče. Na nebu je blještao Novogodišnji vatromet. Žena i dete verovatno već spavaju. Skoro se i nije sećao kada ih je poslednji put zatekao budne nakon vraćanja sa posla. Otkako se pre deset godina iselio iz rodne zemlje u ovaj Vrli novi svet, živeo je u neprekidnoj borbi za opstanak. Stalno takmičenje sa kolegama za bolje rezultate, dnevno-noćni rad, oprez da zaštiti svoj rad, sveli su ga na rastrganu suštinu koju je Priroda dala svim živim bićima da se, svaka vrsta na svoj način koprca, održava na površini bitisanja. Nije bilo slobodnog vremena, reči razmenjenih sa porodicom, šetnji i večernjih izlazaka. Srećom, njegova neuobičajeno velika energija je bila kao stvorena za ovaj svet, i pomagala njemu i njegovoj porodici da prežive. Već dve decenije nije posetio svoju zemlju i grad. Ovog leta će morati, jer mu je otac ozbiljno bolestan. Pomalo se bojao tog putovanja, jer je znao da će u njemu probuditi nekadašnjeg Njega, koji mu je više pristajao, ali ga je novi život u ovom Novom svetu sasvim promenio: postao je mašina za preživljavanje.

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Trenuci dolaze i odlaze na talasima, a sa njima reči, pogledi i dodiri. U pogledu tih odvojenih svetova, onaj pređašnji, zajednički čini se da je bio smešten na drugoj planeti. Možda je bio samo neobičan san.
Njihovi pređašnji životi su se ukrstili kao volje dva koordinatna sistema, račvajući se zatim različitim putanjama. Njegov – kvantnog fizičara, njen – slikara. Veče na obali reke, društvo, sir i masline. U njegovim rukama gitara je postajala začarani instrument, čija je muzika hipnotisala mladiće i devojke, prenoseći ih u onim nestvarnim trenucima u središte kosmosa. Dirke njihovih duša su sledile melodiju struna i njegov glas, koji je čudesno žuborio sa rekom. Jan je bio sjedinjen sa muzikom isto koliko i sa kvantnom fizikom. Gitara u njegovim rukama je bila isto što i slikarska četkica u njenim – okidač i vratnice za širenje lepote. U trenutku je zasvetleo spoj ta dva sveta, kao u sudaru dva elektrona ili pozitrona. Sunčeva kaplja prosuta po slikarskom platnu. U tom trenutku svaki od njih je tekao svojom rekom, ali vrtlog sudara ih povuče. Za tren nestaše na dnu zajedničkog vrtloga. Ono što se od tog trena rasprslo u njima, neko bi nazvao ludilo. Koliko poremećaja njihovih polja, koja količina hemijskih supstanci izlučena u njihovim telima se dešavala od tog bljeska! Neprestano je postojao njihov paralelni svet, živeo svoj sopstveni život, dovoljan samom sebi.

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Činili su svoje podvige. Ona je slikala, on radio kvantne proračune. Nastavili su svoje prethodne, dugogodišnje veze. Ona nije nameravala da se uda za prijatelja, nije nameravala da se udaje uopšte. On je bio oženjen i imao malo dete, osnovni razlog njegove ženidbe. Njegova žena bila je prefinjena, nežne lepote, ljubazna, nasmejana, blaga i uravnotežena u nastupu. Eliza je, naprotiv, bila i suviše žena u smislu posedovanja tog principa. Ka njoj su ga nosili magnetni talasi. Ta večna prepletenost duša koje kao strune prožimaju ovaj, Zemljin, deo kosmosa. Nemoguće je izdvojiti se u parove, jer je svaka duša tananim nitima prepletena sa dušama mnogih ljudi. Strune međusobnih veza se pletu kroz ceo ljudski vek i sve je gušća ta paučina koja nas vezuje jedne za druge. Poput biserne mreže boga Indre, poput Dekartovih monada. Ne može se pobeći od toga, uprkos ponekom opiranju razuma. Jure vibracije preko struna, bljeskaju polja... i kada bi neko biće iz drugog sveta, sposobno da vidi drugačije od nas, pogledalo ka Zemlji, bilo bi zaslepljeno veličanstvenim svetlećim, paučinastim velom koji obavija našu planetu, divnom iskričavom, vibrirajućom svetlošću. Ovako je njegova psiha naučnika, koji se bavi kvantnim pojavama, videla međuljudske odnose na našoj planeti. Stoga je smatrao normalnom pojavom održavati veze sa većim brojem žena istovremeno, mada i u takvom načinu života za njega je Eliza biće od najvećeg značaja.
Imao je jedva građanski život, opterećen ludilom naučnika. Ona je vodila pomalo neobičan život umetnika. Svaki dan je proticao, naizgled kao i pre, ali bar nekoliko trenutaka su provodili u drastičnoj strasti, na dnu vrtloga obuzetosti. Vreme se sve više sažimalo, jureći ka tim trenucima.
Njihove dve prirode su se razlikovale. Ona je bila vesela i prirodna, volela društvo, ali je smirenost preovladavala kao osnova njenog bića. On je bio sličnog duha, ali je u njemu postojao vulkan, koji bi se, kad oseti potrebu za njom, aktivirao do erupcije. U tim trenucima bi morao da je vidi, da je sretne, bar na nekoliko trenutaka. Tada bi prevaljivao velika rastojanja, ma gde se nalazio, da što pre dodje do nje. Poput sumanutog čoveka bi nasrnuo na zvono na vratima, ne mogavši da dočeka da ih ona otvori. A kada bi to uradila, pomahnitalo bi upao unutra, strgao odeću sa nje... Morao je da vodi ljubav sa njom, u tim trenucima bi mu to bila potreba od koje je zavisilo njegovo preživljavanje. Ona je bila jedina žena prema kojoj je osećao to ludilo.
Vremenom je bio sve više ovisan od nje, kao od najjače opojne droge. Ona je, pak, osećala sve veći strah od njegovog stanja nalik ludilu. Njena začaranost je polako nestajala i zamenjivalo ju je trežnjenje. Polako je izranjala iz vira. Počela je da se krije u stanu. Kada bi on zvonio nije otvarala, kao da nije tu. Znao je da je sa druge strane vrata, da se šćućurila u uglu hola i čeka da on ode.

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Ponekad se, ono što zovemo život, poigrava (ili mi to vidimo tako) sa našim usmerenim kretanjem kroz vreme, sa našim predstavama o ljudima i događajima. On to uradi onda kada je u našoj psihi vreme naslojilo slike koje tu zauzmu svoje ravnotežno mesto i značenje, kada se naše saznanje o njima staloži kao sneg, polako prekrivajući pejzaž (izbledi kao snimak kroz objektiv veštog fotografa).
Tako je bilo i u onom trenutku kada je, na mermernoj terasi Galerije, među svim poznatim i nepoznatim ljudima koji su došli na otvaranje njene izložbe, ugledala Njega. Izronio je iz smetova nataloženih u toku jedne decenije. Ličilo je na magiju koju je inače smatrala šarlatanstvom, a ustvari je bio slučaj: Jan je došao, posle toliko vremena, u svoj grad zbog bolesti oca; prolazio je pored Galerije, video ljude okupljene oko slika koje su ga privlačile poput magneta, bile su neobične, kao radjene pomoću mikroskopa. Verovatno je umetnik imao izuzetne ruke, kojima je sa velikim talentom, preciznošću i strpljenjem, pravio te divne prizore na makroskopskom nivou, u čijoj osnovi se izbliza ukazuje sitno tkanje, koje otkriva ceo jedan mikrokosmos. I kao fizičaru su mu bile interesantne ove slike. Njegovo oko je bilo sposobno da ponire u taj mikrokosmos. Pogledom je prelazio preko ljudi u sali, izašao na terasu i zagledao se u jedan ženski lik. Iz smetova izroni Eliza. U trenu oboje osetiše kako se nezavisni vremenski tokovi ponovo susreću u jednoj značajnoj tački u centru kruga, kao što se ulice zrakasto susreću u Trijumfalnom Luku na Trgu Etoal u Parizu. Ona koraknu i priđe mu. Nasmeja se, možda lepša nego ranije, ili mu se tako činilo posle toliko vremena. Zvuci laganih sambi su prožimali prostor oko njih, kao zamrznuti na strunama vremena. Sada su bili u jednom biseru Indrine mreže. Ona progovori:
„Toliko vremena! Sećaš me se? “ On je gledao kao kroz nju i polako rekao:
„Ne znam o čemu govorite. Možda smo se nekada i poznavali, ali zaista ne mogu precizno da Vas se setim. Bilo je toliko poznanstava... Da li biste mi detaljnije ispričali o tom poznanstvu, da bih se setio? “
„Izvinite, izgleda da sam pogrešila, idem dalje kod mojih poznanika... “ Ona otplovi duž mermernih ploča, nestade iza mermernih stubova, i tu se njegovo sećanje zatvori. Ostali su na suprotnim stranama Trijumfalnog Luka.

 

[Милунка Савић]

VREMEPLOV


“Talas se povlači
ostaju školjke na pesku
da kriju skupocena sazvežđa
raskošne tihe zatvorene.”


Luninih 16 godina

Otvorena koverta na stolu, izvađeno pismo pokriva crno-belu fotografiju na kojoj Luna gleda u visinu (očigledno neku turističku znamenitost), a polurastvorena usta izazovno puće usne. Luna, skamenjenog izraza, sedi pored otvorenog pisma. "Dok te nisam video, nisam verovao da idealno biće iz snova može biti stvarnost. Evo šaljem ti jednu od tvojih fotografija koje sam krišom napravio" - pisalo je između ostalog (na poleđini je bio pečat "FOTO ADIN" njegove kućne laboratorije, kasnije je saznala). Takođe je pisao da nije mogao podneti da se njihov jedini susret u Gradu Svetlosti završi samo ovim fotosima. Tragao je za njom i najzad pronašao njenu adresu u agenciji u kojoj su Luna i njena rođaka kupile karte za put do Pariza.

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Adin je nasledio porodično prihvatanje muslimanske vere i napuštanje prvobitne pravoslavne. Nije nikada patio zbog ovakvog pokoravanja sopstvene porodice po očevoj liniji pre više vekova osmanlijskim vladarima, koji su generacijama vladali u njegovoj prapostojbini. U Adinovoj srži bilo je i čistokrvnih istočnjačkih tragova, jer mu je majka bila iz stare turske porodice.
Muslimanski pojmovi lepote, mudrosti i umetnosti su bili bliski Adinu, ali ga nisu nagonili na razmišljanje i bavljenje njima. Nije mu dopiralo do svesti iz suštine njegovog bića, da je za njega Božanstvo neka nepoznata lepota i um, koji su van domašaja i shvatanja njegove vere, sredine i predačkih principa. U jednom trenu, kao da su sav njegov život i prošlost prohujali u talasu svetlosti, poput bljeska mu je u svesne sfere mozga sunulo saznanje da je pred njim božanski princip, muza svetlosti i lepote, kada je nju video u gomili ljudi na stepenicama crkve Sakr-Ker te večeri. Magično-osvetljene bele konture crkve su se uzdizale kao usnula bela golubica. Prozirni velovi svetlosti vešto sakrivenih lampi su se spuštali kao paučina preko belih kamenih stepenica, na kojima su razbacane grupice mladića i devojaka svih boja kože svirali gitare, pevali i pričali uz smeh. Lunina Rubens-crvena kosa, u koju je paučinasto bio upleten veo magične svetlosti, rasipala se u svilenim bujicama niz njena ramena i leđa. Lice, belo i tajanstveno osvetljeno, izvijeno istovremeno u nežan i erotski osmeh, sa snenim pitomo-tužnim očima i punim usnama. Telo, izvijeno u poluokret dok je pričala sa jednim mladićem, kao izvajano od živog, belog kamena. Kao da je stajao u galeriji pred slikom nekog starog majstora, ceo ambijent i ona u njemu, opčinili su ga. On, već u 18. godini avanturista koji je obišao priličan deo sveta da bi zadovoljio lutalački nerv, koji je video najlepše i najvrednije tvorevine Prirode i ljudskog uma, sada je bio obuzet izmešanim osećanjima. Obuzela ga je magija postojanja te žene koja je izgledala nestvarna, kao od pene sazdana. “Gledao sam te kao da gledam u snove, i znao sam da gledam idealno stvorenje, kao iz bajke, božansko delo Tvorca”, pisao je u prvom pismu koje je skamenilo Lunu. Slikao je fotoaparatom koji je uvek nosio sa sobom. Zatim je prišao grupici u kojoj je stajala i gledao i dalje u nju. Nije se usuđivao da trepne, da san ne prođe. Govorila je tečno francuski i on joj se obratio, pravdajući se zbog svog lošeg francuskog izgovora, jer, kako je rekao, on je stranac u Parizu, ali bi želeo da oseti pariski noćni život družeći se sa mladim Francuzima. Usledilo je drugo iznenađenje, kada je saznao da je ona iz njegove zemlje (ali iz regiona gde je živeo drugi narod, koji nije prihvatio islam u dalekoj prošlosti). Bilo je to i olakšanje, jer je obećavalo veću prostornu blizinu u budućnosti, nego u slučaju da je ona Francuskinja. Bila je zatvorena, nije mnogo govorila, jer je on bio stranac za nju. U toku noći se postepeno otvarala, kao školjka, i njihov razgovor se sjedinio do jutra u zajedničku nit, zapaljenu, vrelu, do verbalnog orgazma. Um ove devojke je bio prostran, ali osećanja zapretena. Zajedno su odšetali do kuće, jer slučajnost je bila i to što je hotel u kome je on odseo bio blizu stana Luninih prijatelja, kod kojih je ona došla sa rođakom.

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Pariz, sa svojom dušom nalik ljudskoj, da čovek ne razaznaje da li je to on ili Grad ili ujedinjeni on i Grad u jednu dušu. Dušu Evrope. Grad - omama za osećanja, intelekt i umetničko nadahnuće. Kada je srela Adina, Luna se već sjedinila sa Gradom. U letnjim noćnim šetnjama Bulevarom Osman i Jelisejskim Poljima, osećala se kao kap koja u talasu svetlosti, automobila i reklama teče niz široke avenije. Zelenkaste, crvene i bledožute reke svetlosti ulivale su se u blistava jezera trgova sa magično osvetljenim spomenicima i građevinama.
Prijatelji kod kojih je boravila, živeli su u starinskoj zgradi sa kitnjastom fasadom, mermernim uskim stepeništem i četvrtastim dvorištem po kome se vuku čopori mačaka-skitnica. Tipična kuća za centar Pariza, gde je arhitektonska suština sačuvana vekovima. Luna je, šetajući, mogla da dođe do Pigala, Monmartra, crkve Sakr-Ker. Sati su prolazili u jednom magnovenju, kao snovi, dok je sa slikarima na Monmartru razgovarala o zakonitostima ovog grada, lepote i stvaranja.
Večeri na stepeništu crkve Sakr-Ker na Monmartru. Mnoštvo lica, belih, crnih, žutih; mnoštvo očiju, okruglih, kosih, ovalnih; izmešane kose, duge, kovrdžave, ravne crne kao gavran, plave svilene, crvene kao vatrometi... žamor, gitare, tiha muzika, izvijeni do neba visoki, snažni ženski glasovi pevaju španske pesme; nežni, tanki glasovi Japanki i Kineskinja; crnački ritam udaraljki i promuklo-raspukli glasovi crnih mladića. Šarenilo odeće: hipici, romantici, nacionalne odeće došljaka iz Azije, Afrike i Južne Amerike. Mapa sveta preslikana na jednom mestu. Komešanje boja, glasova, smeha, muzike. Kolaž smešten u ambijentu prigušene svetlosti, kao dovedene sa zvezdanog neba. Preslikano jato galaksija na jedan kutak zemlje. Luni se činilo da su ovo nedra sveta. Provodila je večeri sa grupicom prijatelja na stepeništu, pričajući, pevajući, živeći ritmom duše Grada, ritmom celog Sveta.
Veče kada je srela Adina je započelo kao i prethodne, diskusijom o jednoj od svemirskih tema u njenoj maloj grupi. Onda je počela da tone u dva tužna, crna kao bezdan svemira Adinovih očiju. Izgledalo je da će se ovo poznanstvo završiti u tom utapanju, ali njihovo izdvajanje iz grupe i razgovor koji se razgoreo do jutra, usekli su u Luninoj psihi duboke tragove. Za nju bio je to čovek “sa druge strane prirode”, sa naglašenim pojedinim istočnjačkim odlikama, mada obojenim balkanskim nijansama. Nije govorila Adinu te večeri da su joj to poslednji sati u Parizu, jer nije znala za bujice koje je pokrenula u njegovoj duši.
Magični predeli koje su vajali zraci predvečernjeg sunca nizali su se pred Luninim pogledom kao karike koje je po lancu minuta vode sve dalje od Pariza. Stjuardesa je poslužila kafu i sok izletnicima u Zemlju snova. Izlet je bio kratak, kao svaki san. U stomaku je osećala teskobno kamenje kako se nakuplja, zbog sletanja aviona u Beograd, i zbog osećanja da je presekla početak nečega značajnog u samom začetku. Ovo je bila samo njena reka.

 

[Милунка Савић]

Luninih dvadeset godina

Otvorena koverta na stolu, izvađeno pismo, razmrljano mastilo na papiru. Luna sedi pored pročitanog pisma, tužnog izraza. “Gorim, morao sam da ustanem i pišem ti. Mučna je ova razdaljina” - pisalo je između ostalog. Povremeno je odlazila u njegov grad da se nađe sa njim. Između retkih susreta, uglavnom je ona pisala. Tek ponekad bi se on javio pun čežnje za njenim prisustvom. Zaneseno je osećao, što je izviralo iz njegove istočnjačke prirode. Poznavala je njegovu dušu i znala da je duboko iskren. Nije mnogo govorio o ljubavi, bio je u duši avanturista, ali njegova osećanja prema njoj su bila stabilna. Ponavljao je, kada je Luna bila nezadovoljna njegovom oskudnom upotrebom reči ljubavi: “Ne veruj u reči, već u drhtanje moga tela kada je uz tvoje na mesečini”. Bila mu je ušivena pod kožu kao san koji pri retkim susretima postaje stvarnost. Ušivena pod njegovu kožu kao lek koji se polako apsorbuje u organizam, održavajući ga u životu do sledećeg susreta. Nikada nije bio patetičan, nije podlegao dirljivosti rastanka, ili se to na njemu nije primećivalo.

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Promicali su nizovi predela i ljudi sa one strane prozora kupea ekspresnog voza. Letela je u vremenu i svaki sledeći trenutak je bila dalje od Adina. Bila je posmatrač. Samo je njen pogled bio zajednički za nju, ono što huj prostora donosi pred njom iz svojih neskrivenih dubina. Ovoga puta, kao i uvek, kada se vraćala kući iz njegovog grada, osećala je teskobu zato što nije mogla da ponese mirise i boje njihovog susreta...
(Ulice isprepletane sa drvoredima, kej vijuga uz reku nad kojom se nadvili mostovi, kao gazele u skoku; letnje večeri, njihov lagan hod kroz muziku zajedničkih trenutaka. Uz tu zamišljenu muziku učio ju je plesne korake u parkovima, lišće je treperilo i granje se izvijalo od njihovog zanesenog plesa.) Stajali su na ulici, u njihovoj blizini se našao u prolazu Adinov otac i zastao da razgovara sa poznanikom. Primetio je Adina sa Lunom, ali nije pokazivao da poznaje svog sina. Adin je požurio, sagnuo glavu i udaljio se sa Lunom iz očeve blizine. Nikada nije upoznala njegove roditelje. Pripadala je narodu druge vere. Njegovi roditelji su očekivali Adinovu ozbiljnu vezu sa devojkom njihove vere. Adin nije nikada zvao Lunu u njihovu kuću. Njegova porodica je bila zabranjeno područje za nju. Luna nije nikada razmišljala o ljudima kao o pripadnicima različitih naroda ili vera. Smatrala je da je svet prošireno društvo sa stepenica crkve Sakr-Ker. Zato je nisu obuzimala negativna osećanja pri pomisli na Adinove roditelje. Sledila je vedrije misli.

 

[Милунка Савић]

♥ ♥ ♥

Ispražnjena stanica u malom gradu, kasni večernji sati, Adin među malobrojnim putnicima ulazi u ekspresni voz koji će ga odneti u njegov grad. Jedan od malog broja puta, kada je on bio u Luninom gradu, da bi nju video.
(Letnje večeri u njenom gradu. I ovde kej koji se kao kičma izvija i kao da podupire nestabilno korito reke. Lunina ulica, sa velovima brezovog granja i lišća, leti je bila stecište mladih ljudi koji su, nošeni rekom instinkta mladosti i ljubavi, tekli ka obali, gde se ulica završavala. Na stepenicama keja - pesma, gitare, druženje, ljubav. Atmosfera kao na Monmartru, na stepenicama Sakr-Ker. Fraktalna struktura života.) Adin je bio Lunin gost. Vedre večeri u njenoj kući. Njeni roditelji, ljudi beskrajne širine duše, sa kojima su svi Lunini prijatelji voleli da razgovaraju. Smeh, muzika, ali i ozbiljne teme.

 

[Милунка Савић]

Luninih 25 godina

Otvorena koverta na stolu, pročitano pismo. Nema suza, samo skamenjen bespomoćan izraz na Luninom licu. I osećanje fizičke slabosti u njoj. “Ja sam već dve godine u Njujorku, morao sam da pobegnem ovamo da bih ostao živ. Dodji, ako si spremna, ovamo kod mene, na nekoliko meseci” - pisalo je izmedju ostalog. Prvi put se javio posle dve godine