Ostavi te snove, iluzije i mračne reči. Nemoj da me grizeš svojim tupim zubima. Znam više nego što je potrebno, i zato me ubijaš.
Razbijaš mi srce oštrom pesnicom ledenica. Svaki otkucaj je odjek bola, eho zaleđenih planina i surovih jezera.
Uništila si me jer si proždrala moju nadu, i to u jednom halapljivom zagrljaju(sa osmehom). Sve se tad promenilo.
Mi smo se promenili. Tačka crnila na duši sada postade jama, mračni bezdan. Tresem se, vrištim. Kao da bih mogao dušu ispovraćati.
Dva otkinuta lista sa rečima stvoriše samo zbunjene treptaje oka.
Sitnice i srceparajuće gluposti koje me ne dotiču ali me ipak razaraju, probadaju tkivo zarđalim, otrovnim oštricama hladnog metala.
Mi nikad nismo voleli, to znaj. Ali mogli smo da stvorimo te nesalomive mostove, zajedničkim naporima bi stvorili toplinu i sjaj užarene mase.
Sve si srušila pa se davimo u hladnoći ispod leda tvojih reči i mojih dela.
I opštepoznata rečenica: "Budimo prijatelji", koju sam prihvatio samo rečima.. nikad mislima, nikad srcem.
Iskoristila si moju slabost i dozvolila oštrici ljubavi da proburazi moja creva inficiranim vrhom. Prihvatio sam rečima..ali nikad dušom.
Prešao sam preko svega u početku- preko tvoje lude glave, četvrtine obrijane površine, ljubavlju prema istom polu i ožiljcima na rukama.
Pustio sam da sve to ode niz reku zato što si mi pokazala šta znači mentalna nestabilnost i njen uzrok.
Skučeni prostori i mračne noći u kutku uma, zbog toga, verovatno.
I onda shvatih da sve tvoje reči su moja iluzija, da su samo snovi u prahu rane noći, čiji zadah baca smrtne rečenice uz vetar.
Šta na kraju ostaje od mene? Senka i ništa više.
Odjek prošlosti, duh nostalgije koji luta prljavim hodnicima, blatnjavim putevima i starim grobljem iznad kojeg se diže gusta magla, kao skup duhova.
I na kraju ostaješ samo ti, sa svojim podlim osmehom, predivnim valovima talasa na glavi i nežnom strukturom facijalnih ekspresija.. Pružam svoje iskasapljene vene pa ih pojedi u jednom zalogaju dok ispuštam poslednji uzdah sa otvorenim, staklastim očima koje gledaju.. tebe
Razbijaš mi srce oštrom pesnicom ledenica. Svaki otkucaj je odjek bola, eho zaleđenih planina i surovih jezera.
Uništila si me jer si proždrala moju nadu, i to u jednom halapljivom zagrljaju(sa osmehom). Sve se tad promenilo.
Mi smo se promenili. Tačka crnila na duši sada postade jama, mračni bezdan. Tresem se, vrištim. Kao da bih mogao dušu ispovraćati.
Dva otkinuta lista sa rečima stvoriše samo zbunjene treptaje oka.
Sitnice i srceparajuće gluposti koje me ne dotiču ali me ipak razaraju, probadaju tkivo zarđalim, otrovnim oštricama hladnog metala.
Mi nikad nismo voleli, to znaj. Ali mogli smo da stvorimo te nesalomive mostove, zajedničkim naporima bi stvorili toplinu i sjaj užarene mase.
Sve si srušila pa se davimo u hladnoći ispod leda tvojih reči i mojih dela.
I opštepoznata rečenica: "Budimo prijatelji", koju sam prihvatio samo rečima.. nikad mislima, nikad srcem.
Iskoristila si moju slabost i dozvolila oštrici ljubavi da proburazi moja creva inficiranim vrhom. Prihvatio sam rečima..ali nikad dušom.
Prešao sam preko svega u početku- preko tvoje lude glave, četvrtine obrijane površine, ljubavlju prema istom polu i ožiljcima na rukama.
Pustio sam da sve to ode niz reku zato što si mi pokazala šta znači mentalna nestabilnost i njen uzrok.
Skučeni prostori i mračne noći u kutku uma, zbog toga, verovatno.
I onda shvatih da sve tvoje reči su moja iluzija, da su samo snovi u prahu rane noći, čiji zadah baca smrtne rečenice uz vetar.
Šta na kraju ostaje od mene? Senka i ništa više.
Odjek prošlosti, duh nostalgije koji luta prljavim hodnicima, blatnjavim putevima i starim grobljem iznad kojeg se diže gusta magla, kao skup duhova.
I na kraju ostaješ samo ti, sa svojim podlim osmehom, predivnim valovima talasa na glavi i nežnom strukturom facijalnih ekspresija.. Pružam svoje iskasapljene vene pa ih pojedi u jednom zalogaju dok ispuštam poslednji uzdah sa otvorenim, staklastim očima koje gledaju.. tebe
