Prosečni paničar će,na prizor najmanje količine krvi,verovatno osetiti nesvesticu i blagu mučninu,a pravi majstor paničarenja će pasti u nesvest.
Ne pitajte me kako znam...To jest,ne pitajte me jer ću vam ispričati.
Bilo je to u trećoj godini srednje škole,na praksi. Srednja medicinska škola,smer medicisnka sestra vaspitač,na praksi - u porodilištu. Aha! Sigurno ste pomislili da smo vežbali kako se čuvaju novorođenčad ! E,pa, niste u pravu. Učili smo kako se obrađuje pupak kod beba. To je onaj mali izdanak koji izlazi iz sredine stomaka, ostatak pupčane vrpce,koji nekoliko dana po rođenju štrči tako kao potencijalna opasnost za neuke medicinske sestre u porodilištu.Taj takozvani patrljak mora da se "obrađuje" tako što se tupferom vate najpre dezinfikuje jodom predeo oko njega,pa se patrljak natopi a potom umota u ćebence od gaze. Vešti profesionalnci pridržavaju vrh patrljka jednim prstom,da se ne pomera, a drugom rukom polako manevrišu vatom. Ovaj izdanak pametnog paničara je smislio da postoji brži i lakši način - samo pomeram prstom patrljak kao džojstik i briskam okolo. E,sad,zamislite šta se desilo - patrljak se malo otcepio i počeo da krvari. Jedna kap,druga kap...Otvorila su se vrata crne rupe u koju sam počela vrtoglavo da propadam,kao Alisa do Zemlje Čuda.
Ne sećam se kako sam tačno završila na klupici u hodniku ispred sale za novorođenčad, mislim da sam sluhom uhvatila odjek eha :"Izvedite ovu napolje" koji je,glasom praotaca drevne Mesopotomaije,izgovorila nastavnica. To su već bili neki prvi vesnici saznanja da posao medicinske sestre nije baš najsrećniji izbor za mene.
Nedugo potom bili smo na praksi - ta-Dam ! - opet u porodilištu, ovaj put u porođajnoj sali. Gledali smo porođaj uživo. Nisam sigurna da se porodilji sviđalo što ceo jedan razred stoji kraj njenih nogu i posmatra njeno međunožje,ali mislim da nije imala izbora,morala je da prihvati da to tako naš nastavni plan i program podrazumeva. Nije to bilo neko senzacionalno događanje u početku, žena je vrištala,doktor je vrištao na nju što vrišti (jer,zaboga,šta će publika pomisliti!),mi smo se komešale i kikotale. Jedna učenica je rekla da se slobodno njoj obratimo ako nam pozli od prizora,ona će to regulisati. Prva je pala u nesvest kad je krv u mlazu štrcnula ka njoj. Ne znam kako sam uspela da ne sledim njen primer,valjda zato što krv nije štrcnula ka meni.
Nakon nekih pola sata repeticije -vrištanje,ništa,vrištanje,ništa- doktor je poskočio i rekao :" Evo,vidim glavu,napni sad jako". Napela sam se. A,da,rekao je porodilji. Svejedno,zadržala sam dah. Gospode,kako je to veličanstven prizor bio ! U glavi mi se stvorila cela scenografija - reflektor baca snop svetla na bebinu glavu,čuju se tam-tam bubnjevi, ubrzavaju i onda finale- rađa se jedan novi život, pojavljuje se jedno novo biće, jedna cela buduća nova osoba. Kako veličanstveno !
Čestitala sam kasnije sebi na stoičkom bivanju kraj izvora krvi i što taj put nisam bila JA ta koja je pala u nesvest. Ima nečeg u nama paničarima,nečeg čarobnog. Ima trenutaka kada smo jači od "običnih" takozvanih "normalnih" ljudi. Ima nade za nas,zaista ima.Možda jesmo veći deo vremena strašljivi zečevi,ali u nama spavaju lavovi čuvari,koji se bude onda kada je to potrebno.
