KRUG DVOJKE ili OSVETA PONAVLJAČA

"Ако у овом тренутку осећате стид, то је добар знак да се у вама крије човек. Јер сваки човек међу Србима мора осећати стид што смо дозволили да Топлица постане симбол сиромаштва и беде, а њени поносни и тихи људи предмет подсмеха неталентованих сценариста којима је врхунац хумора када неко има другачији нагласак од њиховог.

Ако нисте знали, и Срби имају своје Гурке, подједнако славне у рату и подједнако ниподаштаване у миру. Наше Гурке прославиле су 2. пешадијски пук Моравске дивизије, чувени „Гвоздени пук“, најодликованију јединицу у историји српске војске. Ова јединица учествовала је у свим великим биткама од 1912. до 1918. године. У Куманову, Прилепу, Битољу, на Брегалници, Церу, Колубари. Кад год је требало учинити немогуће, на сцену је ступао Гвоздени пук. Током повлачења 1915. године пук је последњи напустио српску територију и кренуо пут албанске голготе.

После повратка на фронт, од Горничева до Кикинде пук није знао за пораз. По завршетку Великог рата, пук је у лози гарде задржан у Београду, да би се малобројни преживели вратили својим кућама тек 1920. године. Највеће одликовање била је одлука да се ковчег Краља Петара I од сто пуковских застава српске војске прекрије управо заставом Гвозденог пука.


Ипак, ново време донело је и нова правила. Јунаке Цера и Колубаре заменили су јунаци сјајних салона и лиферантских афера. Судбину свог „заборављеног пука“ поделио је и најодликованији војник свих савезничих војски Првог светског рата, чак девет пута рањавани добровољац и учесник свих ратова од 1912. до 1918. године – наредник Милунка Савић. "

Često čovek zaboravi pogibelj svojih predaka ; a još kad skonta da nekako je bio uzaludan , za tuđe dobro i ćar - onda odmahne rukom , savije ramena i tegli kroz svoje siromaštvo i bedu ; uostalom kao i njegovi preci .
A o njima treba reći , da su iz te sociološke i duhovne bede utrčavali u rovove i za tuđe dobro krvavo pobeđivali . I kao što ovaj čovek zapisa , a od svega dobrog učinjena im je čast "onolika" , da se posmrtni kovčeg kralja prekrije njihovom ratnom zastavom pod kojom su hiljade i hiljade njih za njegov ćar ostavili živote !
U koje rovove ova sirotinja će utrčati , ostaje da vidimo ; ali sigurno je jedno , biće puni njene krvi , kao što su bili rovovi njenih predaka za tuđe dobro i ćar ratnih profitera i zločinaca !

http://srbin.info/2012/11/marko-savic-srpske-gurke-ili-ljudi-koje/

 

[orfej sa ibra]

Jedina žena na svetu nosilac francuskog odlikovanja Ratni krst sa zlatnom palminom granom

Milunka Savić rođena je 1888. godine u selu Koprivnici kod Jošaničke Banje. U Balkanskim ratovima 1912-13. godine borila se kao dobrovoljac – odsečene kose, preobučena u muškarca, prijavila se umesto svog brata jedinca koji je trebalo da bude mobilisan.

U sastavu Drinske divizije, između ostalog, učestvovala je i u borbama oko opsednutog Skadra, i u Bregalničkoj bici. Na Bregalnici je dobila kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost, a onda je, poslednjeg dana bitke, vodeći svoju desetinu u juriš, ranjena. Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su raskopčali koporan da previju ranu – shvatili su prevaru, da je njihov drug Milutin žensko…

Na početku Prvog svetskog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar čekala poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u štabu generala Stepe Stepanovića. O tom susretu Antonije Đurić je u knjizi „Solunci govore” zapisao:

“- Kući! – rekao je general Stepa.
Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost…
Otišla je pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.

- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo – rekla je odlučno u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, blago reče:
- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! – rekao je stari ratnik, računajući da će se mlada devojka predomisliti.
- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! – rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.”

Ovako još stoji u “Solunci govore”:
”- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost…
Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja…”

Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini.

Drugu Karađorđevu zvezdu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine. U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu…

Sledeće borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski Ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina žena na svetu koja je dobila to visoko priznanje.
Tada je već bila narednik.

Nosilac je i ruskog Georgijevskog krsta, engleskog Svetog Majkla, Zlatnih Obilića…
Preživela je devet ratnih rana, u glavu, prsa, noge… ranjenu su je preneli preko Albanije, ali se ona posle oporavka na Krfu i u Bizerti, vratila u svoju jedinicu.
Na bojištima je privlačila pažnju ratnih izveštača. Slikali su je, i njene fotografije su stizale na naslovne stranice evropskih listova.

Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila ćerku. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći dvadeset godina kao čistačica u Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju.
Najzaslužniji što je sećanje na Milunku Savić sačuvano je Antonije Đurić, autor knjige “Solunci govore”. O prvom susretu sa njom početkom druge polovine prošlog veka, pisao je:
“Trošna kućica na Voždovcu. Osma ulica broj dvadeset pet.
Kuća Milunke Savić. U njoj starica. Sama. Muž Veljko davno umro. Kćer Milena u bolnici. Tri usvojene kćeri: Zorka, Višnja i Milka – davno zasnovale svoj porodični dom…

Pozivali su je na proslave jubileja, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove…
Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su – gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao:
- Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u Drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!
Milunka se osmehnula i rekla:
- Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik…

Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno… Čestitao joj je, iskreno… Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena…”

Milunka Savić umrla je 84. godini, 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju.

 

[123loncar]

Hvala !

Милунка Савић – девет рана, 12 одликовања и један заборав

Тридесеторо туђе деце ишколовала је о свом трошку жена , пред којом су мирно стајали француски генерали, руски официри и пред којом су постројавани читави пукови.

 

[123loncar]

Gvozdeni puk

 

[123loncar]

Јуриш на коту 650

" Пук „Књаз Михаило” учествовао је у свим биткама Првог балканског рата: Кумановској, Прилепској и Битољској. После краћег затишја након победе над Турцима дошло је до сукоба с дојучерашњим савезником, Бугарском. На реци Брегалници почела је крвава битка чији је улог била читава Македонија и победа у Другом балканском рату. Бугари су изненада напали положаје Прве и Треће армије са намером да једним ударом пробију српски фронт и муњевитом победом реши исход рата. Дринска дивизија нашла се у средишту напада и с тешким губицима је држала положај. Моравска дивизија је одмах упућена да им помогне. Међу првима у помоћ хитао је пук „Књаз Михајло”. Пред полазак, командант батаљона, Јордан Миловановић одржао је говор својим војницима.
„Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови, води преко Софије. За мном, напред!”
Војници су уз песму кренули за својим командантом. Пуковски свештеник пророчки је приметио:
„С песмом у смрт иду. Ова војска мора победити!”.
Врховна команда издала је Топличанима наређење да освоје коту .650 на обронцима планине Рујна, стратешки важно узвишење на врло неприступачном земљишту. Испред њих стајали су добро утврђени бугарски војници на знатно повољнијем, вишем положају.
Младићи из Топлице кроз куршуме и огањ извршили су наређење, на јуриш заузели коту .650 и својим херојством стекли право да једини међу сто пешадијских и артиљеријских пукова у српској војсци понесу име Гвоздени пук. У току Брегалничке битке пук је изгубио команданта, све команданте батаљона и командире чета као и половину људства. Из пакла битке Топличани су изашли овенчани славом првих међу једнакима, најхрабрији међу херојима."

 

[gost 339460]

Ova hrabra srpkinja

Jedina žena na svetu nosilac francuskog odlikovanja Ratni krst sa zlatnom palminom granom

Milunka Savić rođena je 1888. godine u selu Koprivnici kod Jošaničke Banje. U Balkanskim ratovima 1912-13. godine borila se kao dobrovoljac – odsečene kose, preobučena u muškarca, prijavila se umesto svog brata jedinca koji je trebalo da bude mobilisan.

U sastavu Drinske divizije, između ostalog, učestvovala je i u borbama oko opsednutog Skadra, i u Bregalničkoj bici. Na Bregalnici je dobila kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost, a onda je, poslednjeg dana bitke, vodeći svoju desetinu u juriš, ranjena. Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su raskopčali koporan da previju ranu – shvatili su prevaru, da je njihov drug Milutin žensko…

Na početku Prvog svetskog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar čekala poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u štabu generala Stepe Stepanovića. O tom susretu Antonije Đurić je u knjizi „Solunci govore” zapisao:

“- Kući! – rekao je general Stepa.
Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost…
Otišla je pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.

- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo – rekla je odlučno u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, blago reče:
- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! – rekao je stari ratnik, računajući da će se mlada devojka predomisliti.
- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! – rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.”

Ovako još stoji u “Solunci govore”:
”- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost…
Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja…”

Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini.

Drugu Karađorđevu zvezdu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine. U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu…

Sledeće borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski Ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina žena na svetu koja je dobila to visoko priznanje.
Tada je već bila narednik.

Nosilac je i ruskog Georgijevskog krsta, engleskog Svetog Majkla, Zlatnih Obilića…
Preživela je devet ratnih rana, u glavu, prsa, noge… ranjenu su je preneli preko Albanije, ali se ona posle oporavka na Krfu i u Bizerti, vratila u svoju jedinicu.
Na bojištima je privlačila pažnju ratnih izveštača. Slikali su je, i njene fotografije su stizale na naslovne stranice evropskih listova.

Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila ćerku. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći dvadeset godina kao čistačica u Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju.
Najzaslužniji što je sećanje na Milunku Savić sačuvano je Antonije Đurić, autor knjige “Solunci govore”. O prvom susretu sa njom početkom druge polovine prošlog veka, pisao je:
“Trošna kućica na Voždovcu. Osma ulica broj dvadeset pet.
Kuća Milunke Savić. U njoj starica. Sama. Muž Veljko davno umro. Kćer Milena u bolnici. Tri usvojene kćeri: Zorka, Višnja i Milka – davno zasnovale svoj porodični dom…

Pozivali su je na proslave jubileja, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove…
Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su – gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao:
- Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u Drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!
Milunka se osmehnula i rekla:
- Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik…

Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno… Čestitao joj je, iskreno… Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena…”

Milunka Savić umrla je 84. godini, 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju.

 

[123loncar]

Kažu naprednjaci , narodni mudraci , da oni koji znaju mnogo i pate ! Ono jes mentoli i ne mogu da pate , verovatno zbog nedostatka i zakržljalosti sive mase ; a ono opet , sve što više siva masa radi , sve se više razvija , a sve što je razvijenija više i zna - a , ako je verovati mudrim naprednjacima , onda čovek i mnogo pati ! Tako to biva , sudeći po prvom međ jednakim mudrim naprednjacima ! Čovek , dok nije mnogo učio nije ni patio ! Lepo , radio svoj grobarski posao i daleko dogurao ; postao šef ! I tu nastaju problemi ? Imao višak vremena i počeo da čita ! Pa se začitao i osvestio ; prosvetlio , kako se ono kaže ! Otkrio nacionalne probleme ! Da bi njih rešio , učuio i učuo - doktorirao , čak i kazan naučio da vozi - daleko brate , do prepečenice ! I tu , kad je doktorirao , uz prepečenicu , otkrio je velike probleme sirotinje ! Tu mu i sinulo , da se nije prosvetlio u saznanjima uživao bi u neznanju ! Ovako , znanje mu donese patnje i brige sve srpske sirotinje ! Nikad nije niko uspeo tolike narodnje patnje da reši - Zaista ! Zato čovek reši da izgradi crkvu da se bogu moli ! Da , sopstvenu crkvu , za opšte narodno dobro !

Pa ko velim , jes da tu nema škole ,a bez motike leba nema ; pa ta crkva ne škodi nikom , ako gotovo da tu nikog i nema ; pa ako ne škodi sigurno i ne pravi štetu , ako škole nema !


"Bajčetina je malo planinsko selo. U njemu živi 18 duša. Kuće oronule, napuštene, nema škole ni prodavnice."


http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/417843/Tomina-crkva-nice-u-selu-bez-skole-i-prodavnice