Крсна слава
Обавезни славски елементи: икона, колач, жито, вино, свећа
Обавезни славски елементи: икона, колач, жито, вино, свећа
КРСНА СЛАВА, најкарактеристичнија особина духовног и породичног живота Срба, праћена и проучавана свестрано; највише са етнолошке стране, а неупоредиво мање са гледишта историје Хришћанства; појава тако и толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације; породични празник породице који се преноси са колена на колено; прослављање светитеља на чији дан су у давна времена, преци примили Хришћанство крштењем. Крсна слава или Крсно име је српски, народно-црквени обичај и после Божића, најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног Православног светитеља. Слава је искључиво српски обичај, јер и кад је празнују припадници других народа - славе је као српски и Православни обичај.
Порекло славе и историјат
Постоје углавном два правца у испитивању њених корена: по једном, она је паганског порекла - словенског или грчког, а по другоме, она има Црквено утемељење и формира се, углавном у данашњем облику, у време духовних реформи у младој Жичкој, односно Пећкој Архиепископији, које је предузео и извео њен први Архиепископ - Свети Сава (XII век). По првом схватању, она је митолошког порекла и представља хришћанску адаптацију култа митског претка или кућног бога, а по другом, она је потпуно црквеног и библијског порекла, и типично црквеног значења и намене. Да је она митска по своме значењу и намени, она би била у потпуности окренута димензији прошлости и подземљу, подсвести и сл. - а она није таква, него представља типично верски узлет и молитвени разговор са одређеним светитељима, Анђелима и Богом. Када се у молитвама спомињу преци, њихов помен је типично молитвено присећање (саспомен, заједнички помен). То молитвено присећање предака је дужност Хришћана из најранијих времена, а не неко митско обраћање. Извесни елементи крсне славе, само су одраз свеукупности коју она има у виду и укључује у себе, и јасан показатељ који адекватно илуструје основну догму хришћанског натприродног откривења: да је Хришћанство вера искупљења. Зато све акте Крсне славе треба схватити као дело искупљења и као изображени и осмишљени природни основ који у вери натприродног Божијег откривења има своје право значење и праве перспективе - према натприроди и есхатону.
У науци је сачуван први податак ο овом празнику из подручја Охридске Архиепископије из 1018. године, са територије данашње Албаније, али међу Словенима; међутим, није јасно да ли је то била свечаност ускопородична, каква је данас у нас слава, или локални празник села - града, храма - цркве у месту. Када би једна породица примила Хришћанство, домаћин као њен најугледнији члан узимао би име светитеља на чији дан се крстио, славио тај дан, а онда његова породица настављала, држећи тог светитеља као свог породичног заштитника. Једном примљена слава не мења се, него се наслеђује; ако дође до њене промене, онда за то треба да буде велики разлог и јак мотив. У том случају стара слава куће се не предаје забораву, него се држи као споредна; у народу се различито именује: мала слава, прислава, прислужница, прислужбица, прислужба, преслава, породична заветина. Смисао славе је у упућености Богу, чија благодат освећује и богати све непропадљивим богатством: дом, укућане, госте. Поред Срба, славу данас имају и неки од суседних народа: Хрвати, посебно на острвима и у Приморју, и држе је као остатак своје "старе вире" (вере) - свакако Православне, па неки Албанци мухамеданци - што јасно указује на њихово и српско и Православно порекло; затим многи Румуни међу које је дошао велики број Срба и асимиловао се, уложивши свој духовни и културни прилог у њихову укупну културу.
Поједине породице имају за своје патроне Србе светитеље. Реч је о породицама које су мењале славу или су касније примиле Хришћанство, а постоји могућност замене према имену или датуму празновања: краља Стефана Дечанског славе, рецимо, уместо мученика Мине, јер им је спомен истога дана; или Св. Алимпија Столпника уместо Св. Георгија, јер је тога дана спомен освећења капеле Св. Георгија у Св. Софији Кијевској.
Славски обред
Садржину славског обреда у најбитнијем смислу представља молитва за освећење славског колача, жита и вина. То су дарови који представљају бескрвну жртву, спремљену:
У славу Бога,
У част Светога (његово име),
За покој душа преминулих чланова те породице (или заједнице, организације, итд.),
За здравље и напредак ових који су славу припремили.
Кроз та четири елемента, види се сажета слика Цркве као заједнице: Бога, светих, преминулих и живих. Обред је исти, па било да је у питању слава породична, школска, болничка, храмовна, сеоска, градска... После освећења пева се тропар славе, јектенија са наглашеним мољењем за добробит и здравље, благосиљање хлеба и вина, резање колача крстообразно по доњој кори и преливање вином по линијама куда је колач пререзан. Ово је пренето из проскомидије Великог четвртка, кад се спрема Причешће за болесне за целу годину. После тога се пева тропар мученицима и Апостолима и призивање пророка Исаије да се радује због Богородичиног зачећа Емануила. Врхунац обреда представља свечано ломљење хлеба и његово дизање увис у славу Бога, и у част светитеља који се тог дана празнује.
Овај обред представља за српску Православну породицу чин њеног уцрквљења, усељењем Цркве и Божијег благослова у њу и дом у коме живе. Сачувано је у неколико рукописних и штампаних издања овог обреда из разних времена који показују непромењеност те традиције, али се понегде одступало обликом, све док Митрополит Михаило није коначно дао данашњи облик обреду (1862). Све варијанте су у основи исте, али се разликују у појединостима и детаљима. Слава је, значи, наше молитвено обраћање светитељу заштитнику породице, за посредовање у молитви - Богу, а не парастос светитељу.
Сам обред се обавља над столом, свештеник а и приутни окренути према истоку. Свештеник окади славску икону, колач, жито, вино и све присутне, отпева тропар и кондак светитељу који се слави, и очита молитву. Затим узима у леву руку колач, и држећи га поред кољива, благосиља обоје десном руком говорећи: "Господе Исусе Христе Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом Твојим Светим, сада и увек и у векове векова, Амин." Потом подиже обема рукама колач и говори: "Во славу и чест Светога (име) приносим ти сја Господи, јегоже молитвами прими всештедре жертву сију в' пренебесниј твој жертвеник." После те молитве, окреће колач на наличје и реже доњу кору у облику крста. Затим се тај рез прелива вином три пута, уз спомињање Свете Тројице. Потом се окреће ка домаћину и заједно окрећу колач подржавајући га одоздо, певајући: "Свјати мученици..", "Слава Тебје Христе Боже..", и "Исаије ликуј.." По завршетку, заједно ломе колач, свештеник узима обе половине, састави их да се наслоне доње коре, целива га и пружа домаћину и осталим укућанима на целив говорећи: "Христос је међу нама." Сви одговарају: "И јесте и биће."
To je narodni obicaj ubacen u SPC religiju
