Kriza srednjih godina

Bisenija Cvetković, kako sam kasnije doznao, sedela je sama za stolom. Konobar joj je upravo saopštio da je navršila četrdesetu. Glava joj je samo tupnula na sto od plastičnog mramora. Lekar sam; specijalizirao sam endokrinologiju. Odmah sam prišao, automatikom profesije opipao puls narušene žene i izrekao dijagnozu: kriza srednjih godina. Vozaču hitne savetovao sam da oprezno koristi kvačilo i ne koči suviše u krivinama...i time je moj posao - moja realizacija Hipokratove zakletve i izvan radnog vremena - bio završen.

Ali nisam mogao da se ne setim moje vlastite krize srednjih godina. Kad sam ja navršio četrdeset, ima tome...

Kad sam ja, dakle, navršavao četrdeset mislio sam da mi nema kraja i konca. Bilo je jutro kao i svako drugo. Tek što sam doručkovao trgnulo me zvono na vratima. Bio je to radnik kanalizacije s papirićem u ruci i bila je to obavest: navršio sam četrdesetu. Naravno, nisam ostao u šoku, ipak sam lečnik i znam - manje-više - činjenice o prolaznosti života i sledu godina. Ipak, obavest me iznenadila. Pa još prošle godine imao sam 39, a sada, samo tako, promena obe brojke. Aritmetička zavera...

Tog dana, na poslu - dok sam po bolničkom smeću tragao za nestalom trobospolnom žlezdom, dragocenom tvornicom hormona koju je glavna sestra neoprezno bacila među inficirane gaze - osetio sam odjednom kako me ukočilo u krstima. Bol je bila iznimno jaka i morao sam mobilnim pozvati hitnu. Sledeću sam sedmicu proveo na bolovanju. Jedva sam se micao, supruga je morala sama kuhati ručak i prati suđe, nisam joj bio ni od kakve pomoći. Što je još gore, obuzele su me crne misli...
Što ako je ovo to? Kraj zdravlja, kraj radnog veka, kraj, ne dao Bog, svega? Možda ta bol u krstima i nije samo bol i nije samo u krstima. Postao sam hipohondar, premda sam znao da se svaki simptom može odnositi na svaku bolest. Taj mi je tajni princip doktorske komore čak i odmagao, jer svaki simptom doista se može prometnuti u svaku bolest, tako da ova neugodna bol... Uh, ne usudim se ni pisati o tome, čak ni sada, nakon toliko godina.

Uglavnom, prepao sam se. Pa počeo svoditi životni saldo. Mislim da me upravo to saldiranje spasilo da ne poludim. Jeste, mislio sam, ovo je po svemu sudeći kraj, ali ja nemam za čime žaliti, jer sam proživeo svoje. Nije mi nedostajalo pustopašnih radosti i mladenačkih ludorija! Setio sam se kako sam jednom, kao maturant, ceo čas fiksirao svoju razrednu pogledom, zbog čega me i dan danas deo poznanika zove Fikser. Pa kako sam izlazio, praktično svako veče, i radnim neradnim danima. Istina, nisam imao ni gde ni kamo ni s kim, tako da su se ti moji izlasci svodili na pešačenje oko zgrade, plus eventualno hodočašće do lokalnog kioska koji je radio do deset, a onda ravno kući u krevet, ispunjen propulzivnim, meketavim snovima...

Pa onda kao student... Jednom sam polagao ispit u zahodu jer je profesor imao ispitnu dijareju, a ja nisam želeo propustiti rok! Drugom sam pak prilikom, usred referade, pozvao studente na štrajk - zbog nekih menzanskih mućki - ali sam se oglušio na vlastiti poziv! Bio sam tih dana, na žalost, i suviše zauzet sastavljanjem molbe za preskok 27. godine života, godine koja je tolikima donela kraj svih nastojanja...

Da, da, približavala mi se 27. godina i još ako je preskočim... Priznajem, bio sam, večiti student, ali večnost je brzo privela kraju svoj nesiguran hod. Do tridesete sam uspeo diplomirati, a pet godina kasnije, kao specijalista endokrinologije, već sam bauljao noćnim dežurstvima, zaduživao i razduživao provlažene, zažarene žlezde i pazio na liniju, jer na ovom odjelu to je u najmanju ruku...

Kako sam uopšte dospeo do ove zadnje rečenice? Kriza srednjih godina, kobna četrdeseta...sve je to ku-rac! Sve je u najboljem redu. Bilo i ostalo. Ostalo-bilo, stablo-olio, o-o-oblast-i, aoooi-blst.

 

[123loncar]

 

[LJILJA MMM]

........muškarci
Dobar tekst

 

[gost 339460]

Nazalost,tih kriza kroz koje prolazimo,ima mnogo.Mnogo vise,nego sto bi se na prvu pomisao reklo.Prva kriza,koja retko koga mimoilazi,to je navrsenih sedam godina,i polazak u skolu.To je veliki psihicki stres,koji se kasnije nastavlja na
stresove koji tek nailaze.Stres....mala matura.Novi stres,polazak u srednju,pa na fakultet,ili odmah na neki posao.
A za muskarce,veliki stres je i prvi seksualni akt.Sumnje koje se javljaju,u sopstvenu sposobnost.Dalji stresovi su,zapocete ljubavi,kao i ljubavni raskidi.Ne zelim ovde da licitiram,koliko sve stresova dozivimo u toku svoga zivota.
Ali najveci,konstantni stres,koji nas prati celoga zivota,to je strah od smrti.Samo saznanje,da je smrt neumitna,i da
moze doci iznenada,bez obzira koliko mi godina imali,i kako se subjektivno osecamo.

 

[123loncar]

...poštovani Lorde , strah je sredstvo koje parališe čoveka , sa njim se vlada , svetinom - ruljom i uprežu intelektualci....čovek ima urođeni strah od smrti....taj strah uvukao se u njega , u njegovu naslednu liniju , te je sadržan u strahu disanja,,,čovek se potsvesno plaši , kad izdahne , da li će ponovo da udahne....to je sveprisutni posvesni strah , iz koga se razvijaju svi ostali strahovi...to je pramajka straha.....ovaj strah , dali ću ponovo da udahnem , koristi se u borilačkim veštinama.....protivnik se napada u kritičnoj mili sekundi kad završi izdisaj....tad je najslabiji....ono što vidiš kod istočnjačkih boraca , što izgleda kao neki ritual , to je vrebanje protivnika u tom trenutku , a i sakrivanje tok trenutka kod sebe...pokretima se maskira taj trenutak....zamajava se protivnik vizuelno i straši sa eventualnim napadima , a ujedno svoje telo se aktivira i skreće se pažnja psihi na pokrete tako da disanje dobija dinamičko kinematski ritam u kome se jedna faza kontinutetom druge pokriva....dakle , mi smo u stalnom strahu da li ćemo udahnuti vazduh...to je onaj strah novorođenčeta kod prvog udisaja sa kojim počinje život , koji može se okončati poslednjim izdisajem....
...hoću da kažem , da mi smo u kontinuiniranom stresu.....e ti kontinuirani stresovi , dugotrajni - sredstvo su kojim se vlada i kojim se izazivaju teška hronična oboljenja...sve opake bolesti optstaknute su kontinuiranim dugotrajnim stresom.....
....kontinuirani strah od mogućeg gladovanja - lagano ubija , i čoveka čini poslušnikom , tera ga da šeni , puzi moli....dresura divljih životinja počinje se usađivanjem straha od gladovanja.....životinje se dovode do ivice iscrpljenosti , kad miruju jer štede snagu , i onda sa hranom u beznačajnim količinama primoravaju na poslušničke radnje.....kolektivna desura je efikasnija...jedan broj životinja se stalno šikanira i maltretira pred ostalima , a ostale za svaku poslušnost nagrađuju nebatinanjem...
...ako si ovo razumeo , onda ćeš razumeti šta se radi ljudima ovih godina , naročito ovih dana !