ivana bg
Aktivan član
- Poruka
- 1.491
Uff, de me najde sa ovom temom.... 
ne znam ni gde da pocnem....Aj da ne tupim nesto o svom iskustvu, nego skraceno...
Sve je to sasvim normalno, faza kroz koju pre ili kasnije prodje svaki prihicki zdrav covek, koji oseca sebe i svet u kojem zivi (kao sto je vec sve lepo rekao Stroncijum ), neki i vise puta. I uopste ne mora da se dogodi u pubertetu, kao sto neki tvrde. Da li u 15, 19, 30 ili 50. godini to je individualno, vazno da se desi, pre svega zbog postizanja licnog zadovoljsta sobom, ali onim istinskim, unutrasnjim, koji dolazi kao posledica toga da si ucinio sve da postanes osoba kakva zelis da budes.
A koliko god to sve delovalo strasno i bolno onome ko prolazi kroz takvu krizu, to je sve zapravo proces otkrivanja, ucenja o sebi, a samim tim i o drugim ljudima, jer kad jednom pocnes da shvatas sebe, onda shvatas i tudje postupke, razvijas saosecajnost, emocionalnu inteligenciju, itd. jednom recju – postajes bolji covek. Tako da, ono sto nam u nekom trenutku izgleda kao najveca tragedija, zapravo moze biti najbolje sto nam se u zivotu desilo (sto je vec neko mnogo lepse rekao davno)...
Kod mene to jos uvek traje, slabijim intenzitetom nego kada sam imala recimo 17 ili 19. Ne znam ni da li je uopste to i dalje kriza jer nemam vise te depresivne faze, cini mi se da je sada preraslo u samo jedan mnogo mirniji proces,. nastavak ucenja, kada u vecem skladu sa sobom, koji je rezultat i iskustva, pokusavam da uspostavim sto vecu duhovnu ravnotezu, mir, jer sam na tom svom putu shvatila da upravo i samo te stvari meni mogu znaciti i doneti srecu i ispunjenje..I nadam se da "kriza" ili sta god, nece ni prestati, tj. da cu sto vise napredovati kao osoba, korigovati karakter...jer kao sto Gambrinus rece u karakteru je poenta, on nas odredjuje, a ne filmovi, bendovi koje volmo, nacin oblacenja...mada smatram da je i to jedan stepenik u celokupnom procesu....
Sve u svemu, mislim da su te krize ok stvar
, bolno jeste, ali vredi...
ne znam ni gde da pocnem....Aj da ne tupim nesto o svom iskustvu, nego skraceno...Sve je to sasvim normalno, faza kroz koju pre ili kasnije prodje svaki prihicki zdrav covek, koji oseca sebe i svet u kojem zivi (kao sto je vec sve lepo rekao Stroncijum ), neki i vise puta. I uopste ne mora da se dogodi u pubertetu, kao sto neki tvrde. Da li u 15, 19, 30 ili 50. godini to je individualno, vazno da se desi, pre svega zbog postizanja licnog zadovoljsta sobom, ali onim istinskim, unutrasnjim, koji dolazi kao posledica toga da si ucinio sve da postanes osoba kakva zelis da budes.
A koliko god to sve delovalo strasno i bolno onome ko prolazi kroz takvu krizu, to je sve zapravo proces otkrivanja, ucenja o sebi, a samim tim i o drugim ljudima, jer kad jednom pocnes da shvatas sebe, onda shvatas i tudje postupke, razvijas saosecajnost, emocionalnu inteligenciju, itd. jednom recju – postajes bolji covek. Tako da, ono sto nam u nekom trenutku izgleda kao najveca tragedija, zapravo moze biti najbolje sto nam se u zivotu desilo (sto je vec neko mnogo lepse rekao davno)...
Kod mene to jos uvek traje, slabijim intenzitetom nego kada sam imala recimo 17 ili 19. Ne znam ni da li je uopste to i dalje kriza jer nemam vise te depresivne faze, cini mi se da je sada preraslo u samo jedan mnogo mirniji proces,. nastavak ucenja, kada u vecem skladu sa sobom, koji je rezultat i iskustva, pokusavam da uspostavim sto vecu duhovnu ravnotezu, mir, jer sam na tom svom putu shvatila da upravo i samo te stvari meni mogu znaciti i doneti srecu i ispunjenje..I nadam se da "kriza" ili sta god, nece ni prestati, tj. da cu sto vise napredovati kao osoba, korigovati karakter...jer kao sto Gambrinus rece u karakteru je poenta, on nas odredjuje, a ne filmovi, bendovi koje volmo, nacin oblacenja...mada smatram da je i to jedan stepenik u celokupnom procesu....
Sve u svemu, mislim da su te krize ok stvar
, bolno jeste, ali vredi...
