Sedim sama u sred noci. Hladno je. Verovatno zbog toga sto nema ko da me zagrli. Zamisljeno gledam u vedro nebo, razmislja o proslosti. O onome sto je bilo, i sto je moglo biti. Da li su ljudi zaista toliko okrutni.. Iz daleka izgledaju dobri, mirni, a cim probas da im se piblizis pokazuju ti zube, reze, ujdaju. Ko li ih je toliko pvredio?? Ko te toliko povredi da vise ne verujes nikome? Ipak, nije u redu da nevine ujedas zbog svoje tragicne proslosti..Nisu svi isti. Verujem da tamo negde daleko postoji neko ko je sprean da se prepusti bez straha i uverenja da ce bii povredjen.. Jer uvek bude. treba imati vere u bolje suta..
