Криптозоологија

[Дундурије]

Криптозоологија проучава бића за која се претпоставља да постоје, али нису званично класификована (тзв. криптиди).

Назив криптозоологије сложеница је од три рjечи: криптос, што значи скривен; зоос, што значи животињски; и логос, што значи наука.
Криптозоолози се ослањају на повремене извjештаје очевидаца о чудним бићима која се разликују од познатих и класификованих животиња. За та бића користи се израз "криптиди", рjеч коју је у употребу увео Џон Вал 1983.
Увођење термина „криптозоологија“ се често приписује зоологу Бернарду Хувелмансу. Међутим, у својој књизи „У потрази са морским змијама“, Хувелманс је увођење у употребу овог израза приписао шкотском истраживачу и авантуристи Ивану Т. Сандерсону. Истражујући порjекло ове дисциплине Хувелманс је у свом дjелу „У потрази за непознатим животињама“, објављеном 1955. године као њеног творца навео Ентонида Корнелијуса Удеманса (Anthonid Cornelis Oudemans) и његову студију „Велике морске змије“ из 1892. године. Хевелманс је сматрао да криптозоологија мора да има научну основу, али да њен истраживачки приступ мора да буде отвореног и интердисциплинарног карактера. Он је такође истакао да се посебна пажња мора поклонити локалним, урбаним и фолклорним изворима који описују ова бића. Иако су углавном препуне разних фантастичних елемената, народне приче често садрже ситне дjелиће истине и значајне информације у вези са овим створењима.
Лорен Колеман, модерни популаризатор криптозоологије је у својој књизи „Том Слик: Стварни сусрети у криптозоологији“ хронолошки обрадио историју криптозоологије и дао преглед најзначајнијих научника из ове области.
Још једна од значајних књига која се бави криптозоологијом је дјело Вилија Леја под називом „Егзотична зоологија“, објављено 1959. године. Иако је Леј био познатији по својим радовима на тему ракетне технологије и сродним темама, прошао је обуку из палеонтологије и написао је већи број књига о животињама. Лејова збирка „Егзотична зоологија“ има извесног значаја за криптозоологију зато што се у њој обрађују теме као што су „Јети“, морске змије и изумрли диносауруси. Прво поглавље књиге, под називом „Мит“, разматра могућност да су описи појединих легендарних створења, као што су једнорози или киклопи, можда засновани на стварним животињама (тј. погрешним описом животиња или њихових остатака). Најригорознија научна анализа криптида може се наћи у делима британског зоолога и криптозоолога др. Карла Шукера (Karl Shuker), који је средином 80-их година 20. века објавио 12 књига и више чланака на тему криптозоологије.

Списак криптида на Википедији: https://sr.wikipedia.org/wiki/Списак_криптида

Чланак о Кинокефалима, људима са псећом главом:

Људи са псећом главом, називају се „кинокефали“ и помињу их још у античким временима. Јован Цецес (Ἰωάννης Τζέτζης) песник и византијски историчар, сматра их као извесне становнике Индије [1], односно, данашњег Пакистана. У грчкој верзији житија (животна биографија) светог Христифора, говори се да je Марко Поло наишао на људе са псећим главама. Наиме, сада ће се етнографи овоме смејати, помиње се како је у 13. веку венецијански трговац, истраживач и путописац, Марко Поло, након бесциљне пловидбе и лутања по Индијском океану, напокон је његов брод пристао код острва у Индијском океану, чије становнике морепловац овако описује: сви људи на острву имају главе попут паса, зуби и очи су као код паса, уверавам вас, да су им сви детаљи лица као у великих дога [2]. Ти људи су веома зли: када ухвате човека, који иначе не личи на њих, одмах га прождиру. Генерално, ту лежи кључ: за европске становнике „краја света“ – наказа, појава које имају мало сличности са човеком.
Може бити да је ово исто племе, чији су се становници срели са Александром Великим, на путу до морске обале у близини пустиње Гедрозије (данас Макран у Пакистану) .
Поред овог извора, који се сматра главним о постојању кинокефала имамо Ктезија (грч. Κτησιας) античко-грчког лекара и историчара из 5. века пре Христа, поред тога и познатог древног географа, фармацеута и историчара, чија су дела веома озбиљно узета од Отаца Цркве из Византије, а посебно се на њих осврнуо Свети Фотије Велики у свом делу Библиотека (грч. Βιβλιοθηκη или Μυριοβιβλος). Ктезије у својој књизи „Индика“, која је као извор послужила и Светом Фотију, читаво једно поглавље је посвећено кинокефалима, описујући псетолике и једнооке људе, грифоне, једнороге, као бројна друга митолошка бића. Од овог дела такође су сачувани само фрагменти, односно скраћени преписи каснијих аутора. Ово „Индијско племе“, према древним легендама, пронађено је у разним земљама почев од Етиопије и међу народима као што су персијски, арапски, јерменски, грчки, па чак и у словенским земљама и односи се на сусрет Александра Великог и кинокефала [4].
Напред смо описали да се Марко Поло такође срео са кинокефалским племеном, чији су припадници имали лица као „велике доге“. Зашто су имали таква, „псећа“ лица, покушано је да се објасни. Наиме, кориговањем лица добивали би уске образе, са истуреним зубима и ушима. Све ово је урађено како би добили језиви изглед, са искључивом сврхом да се на тај начин бране од освајачких напада других народа и племена. Ако и данас одете у нека од племена која живе у близини сахарске пустиње, дуж Нила у Руанду, уз Амазон или Нову Гвинеју, приметићете да девојке често изгледају страшније од људи. Овде је на делу језива естетика, али не урођена и то је карактеристика примитивних људи, а све у сврху самоодбране.
Или узмимо Лапонце – који су у ствари већим делом Финци и староседеоци Лапоније: замислите каква су „лица“ имали становници, рецимо, Андаманских острва, која је срео италијански морепловац! О псоглавим дивљацима је говорио и Колумбо: Шпанци су тада тлачили локалне карибске индијанце, ратоборне и страшне, склони ритуалном самокажњавању и прибегавању употребе отровних трава. Јасно је да су њихова лица била сувише далеко од римског профила.
Сасвим је разумљиво да са проширењем екумене, кинокефали бивају „одгурнути“ још даље и нашли се на периферији, на пример, иза Урала. Са њима је повезано библијско пророштво о Гогу и Магогу, ратоборном народу који ће нахрупити у Европу на крају историје. На мапи Хенрија са Мајнца (14 век), читамо: „Рифејске горе, граница Азије и Европе. Ту живе гадни људи кинокефали“. Два века касније, током владавине Ивана Грозног, њих и даље „селе“, сада на Урал, тако на карти француза Пјера Десељеа (Pierre Desceliers 16. век) изображена је минијатура „руског кинокефала“ која приказује човека са људском кожом псећом главом. Истовремено, што је смешно, са оружјем у руци!

http://www.carsa.rs/kinokefali-ljudi-sa-psecom-glavom-sveti-mucenik-hristifor/

 

[Брат Пабло]

Ovo je baš zanimljivo,samo treba praviti razliku izmedju mitskih bića i bića tipa jeti i slično.