Led nije padao iz hira...
Nije prekrivao sto slučajno.
Možda je bio dokaz stega,
utopijskog sna u kojem reči
nisu imale zakonitost...
a možda dokaz stereotipa koji su
zatvarali značenje u zatvoren krug.
Ali onda - pukotina.
Krckanje...
Led se ne lomi naglo
- on umire kroz zvuk.
Prvi udar - poznate reči drhte.
Drugi lom - forma puca.
Treći odjek - zid pada,
oslobađa reči koje traže svoj pravi zakon.
Zatvorena u utopiji koja nije postojala,
nosila sam ritmove koji su služili starim tokovima.
Bila sam oklop pesmi koja je htela da diše
i morala je da čeka trenutak oslobođenja.
Sad - kad krckanje ne prestaje,
sad - kad se odjeci stega povlače,
sad - kad se zakon oslobođenja piše kroz nove reči
- nema povratka nižim svetovima.
Poslednja izmena: