Из два основна утиска: различито(разлика) и исто(истост), изводимо:
-из разлике произилазе(исто по различитом): посебност, јединственост, индивидуалност, итд... и ту парадигму називамо апстрактан простор.
-из истог произилазе(различито по истом): општост, универзалност, колективност, итд.. и ту парадигму називамо апстрактно време.
Рационализована разлика назива се квалитет,
Рационализована истост назива се квантитет.
Квалитет је по дефиницији ограничен(ограниченост).
Квантитет је по дефиницији неограничен(неограниченост).
Веза апстрактног квалитета и апстрактног квантитета је могућа само уз помоћ парадигме субјекта и објекта.
Веза квалитета и квантитета, односно субјета и објекта назива се постојање.
Субјект и објекат су гранични случајеви субјективно-објективне везе(постојања).
Субјекат је квалитет `одређен`(обезграничен) квантитетом,
Објекат је квантитет `одређен`(ограничен) квалитетом.
(Субјективизација објективног зове се партиципација, и њоме настаје субјекат.
Објективизација субјективног зове се конкуренција, и њоме настаје објекат.
Прво правило кибернетике: `квантитет је акција`.
Из њега произилазе:
Квалитет је перцепција.
Субјекат је перцепција одређена(обезграничена) акцијом,
односно партиципација акције у перцепцији.
Објекат је акција одређена(ограничена) перцепцијом,
односно конкуренција перцепције у акцији.
Утисак истог је интерпретација акције перцепцијом.
(Јединица квантитета је квалитет којим се ограничава тај квантитет.
Неограниченост квантитета представља(интепретира се, симулира се у сфери перцепције) понављање објекта.
Свако одређивање квантитета(нпр. мерење) је по квалитету, и представља генезу објекта.
И апстрактно време као парадигма чистог квантитета ограничава се јединицом времена као квалитетом и постаје објекат, конкретно време.)
(Акција и перцепција су две стране нервног система.Да ли су оне рефлексија апстрактног принципа, или је апстрактни принцип рефлексија нервног система, или и једно и друго, небитно је..)
Постојање је веза акције и перцепције.
Акција је неопходан услов постојања, неопходност, и назива се узрок.
Узрок представља садашњост из прошлости.
Акција је узрочно-последична.
(Одбијање је узрочно-последично.)
Перцепција је довољан услов постојања, довољност, и назива се разлог.
Разлог представља садашњост из будућности.
Перцепција је финалистичка.
(Привлачење је финалистичко.)
Акција је објективна.
Перцепција је субјективна.
Веза акције и перцепције на страни субјекта, субјективна или унутрашња веза, је субјекат или унутрашњост.
Веза акције и перцепције на страни објекта, објективна или спољашња веза, је објекат или спољашњост.
Када субјекат умире,
његова перцепција иде у будућност, у разлог свих разлога, у довољност.
његова акција иде у прошлост, у узрок свих узрока, у неопходнсот.
(А може пре тога и да се пробуди и види да је све то мој дизајн.)
И то је то.
-из разлике произилазе(исто по различитом): посебност, јединственост, индивидуалност, итд... и ту парадигму називамо апстрактан простор.
-из истог произилазе(различито по истом): општост, универзалност, колективност, итд.. и ту парадигму називамо апстрактно време.
Рационализована разлика назива се квалитет,
Рационализована истост назива се квантитет.
Квалитет је по дефиницији ограничен(ограниченост).
Квантитет је по дефиницији неограничен(неограниченост).
Веза апстрактног квалитета и апстрактног квантитета је могућа само уз помоћ парадигме субјекта и објекта.
Веза квалитета и квантитета, односно субјета и објекта назива се постојање.
Субјект и објекат су гранични случајеви субјективно-објективне везе(постојања).
Субјекат је квалитет `одређен`(обезграничен) квантитетом,
Објекат је квантитет `одређен`(ограничен) квалитетом.
(Субјективизација објективног зове се партиципација, и њоме настаје субјекат.
Објективизација субјективног зове се конкуренција, и њоме настаје објекат.
Прво правило кибернетике: `квантитет је акција`.
Из њега произилазе:
Квалитет је перцепција.
Субјекат је перцепција одређена(обезграничена) акцијом,
односно партиципација акције у перцепцији.
Објекат је акција одређена(ограничена) перцепцијом,
односно конкуренција перцепције у акцији.
Утисак истог је интерпретација акције перцепцијом.
(Јединица квантитета је квалитет којим се ограничава тај квантитет.
Неограниченост квантитета представља(интепретира се, симулира се у сфери перцепције) понављање објекта.
Свако одређивање квантитета(нпр. мерење) је по квалитету, и представља генезу објекта.
И апстрактно време као парадигма чистог квантитета ограничава се јединицом времена као квалитетом и постаје објекат, конкретно време.)
(Акција и перцепција су две стране нервног система.Да ли су оне рефлексија апстрактног принципа, или је апстрактни принцип рефлексија нервног система, или и једно и друго, небитно је..)
Постојање је веза акције и перцепције.
Акција је неопходан услов постојања, неопходност, и назива се узрок.
Узрок представља садашњост из прошлости.
Акција је узрочно-последична.
(Одбијање је узрочно-последично.)
Перцепција је довољан услов постојања, довољност, и назива се разлог.
Разлог представља садашњост из будућности.
Перцепција је финалистичка.
(Привлачење је финалистичко.)
Акција је објективна.
Перцепција је субјективна.
Веза акције и перцепције на страни субјекта, субјективна или унутрашња веза, је субјекат или унутрашњост.
Веза акције и перцепције на страни објекта, објективна или спољашња веза, је објекат или спољашњост.
Када субјекат умире,
његова перцепција иде у будућност, у разлог свих разлога, у довољност.
његова акција иде у прошлост, у узрок свих узрока, у неопходнсот.
(А може пре тога и да се пробуди и види да је све то мој дизајн.)
И то је то.
