palma
Svemirska princeza
- Poruka
- 253.059
Žrtvovanje (Jevanđelska priča sa Dalekog Istoka)
Više od tri godine bolovao sam od očiju. Patio sam od vrlo jake dalekovidosti, a onda je nastupilo i zapaljenje desnog oka, tako da sam gotovo bio poluslep, kada sam otišao u bolnicu. Tamo su mi rekli da bolujem od keratitisa i da sam se verovatno zarazio na bazenu u Vojnoj akademiji, gde sam radio kao učitelj plivanja. Posle godinu dana neuspelog lečenja lekar mi je saopštio da mi se vid može povratiti jedino ako na desno oko presadi zdravu rožnjaču. Novca, međutim, nisam imao za tako skupu operaciju. Kada sam to rekao svojoj ženi, ona mi je na moje veliko iznenađenje predala štednu knjižicu na kojoj je, ni sam ne znam kako, uspela da uštedi 20000 novih tajvanskih dolara.
“Ako ne bude dovoljno”, rekla je, “nabavićemo još. Nepismenima kao što sam ja, ne vredi mnogo što imaju oči, ali je sa tobom drugačije. Ti si pismen čovek i tebi je vid potreban”. Tako sam zahvaljujući novcu, koji je moja žena celoga života štedela, uspeo da se upišem na listu pacijenata jednog poznatog lekara.
Nisam čekao ni mesec dana, a doktor mi javi da je pronašao davaoca. Imao sam veliku sreću, jer su ljudi čekali i po nekoliko godina da se nađe pogodna osoba. Naime, trebalo je da čovek umre u bolnici pod nadzorom lekara i da njegova porodica da saglasnost da se odmah posle njegove smrti pristupi presađivanju. Dakle, stupio sam u bolnicu pun nade.
Kada su me, posle operacije, iznosili iz operacione sale moja kćer Jung prišla je nosilima, nagla se nada mnom i tiho rekla: “Sve je dobro prošlo. Mama je htela da dođe ali se plašila da ti ne smeta...”
“Neka ne dolazi!”, rekao sam.
Nisam želeo da me poseti. Teško sam je podnosio i kod kuće, a kamoli u bolnici. Oženio sam se njome po želji roditelja, kada mi je bilo 19 godina. Moj otac i njen otac bili su veliki prijatelji i još pre našeg rođenja obećali jedan drugome da će se oroditi, ako se dogodi da jedan ima sina a drugi kćer.
Svoju suprugu sam prvi put video na dan svadbe. Kad je skinula tradicionalni crveni veo i kada sam video njeno lice – užasnuo sam se. Lice joj je bilo puno ožiljaka od boginja, zbrčkano i nekako bezbojno. Obrve je imala retke i očne kapke podnadute. Bilo joj je 19 godina, a meni je delovala kao da joj je 40. Bio sam prosto van sebe. Preklinjao sam roditelje da me ne teraju da se ženim takvom nakazom, ali ništa nije pomoglo. Mati me je tešila da lepota nije najvažnija u životu, da je moja nevesta dobra i čestita devojka i da ću je zavoleti kada je bolje budem upoznao. Međutim, ja sam nju još toga prvog dana omrznuo. Nisam hteo da je pogledam, niti da govorim sa njome, odselio sam se na Vojnu akademiju i napustio i nju i roditelje. U školi sam ostao i za vreme letnjeg raspusta sve dok moj otac nije poslao po mene jednog našeg rođaka i naredio mi da se vratim kući.
Ženu sam zatekao kako sprema večeru. Kada sam ušao, podigla je glavu i nasmešila mi se, ali ja joj nisam otpozdravio.
Mati mi je stalno prebacivala i govorila da se teško ogrešujem o ženu, da je ona dobra, mirna i poslušna. “Već je pola godine u našoj kući i od jutra do mraka ne prestaje da radi za nas. Nijednom se nije požalila na tebe, nijednom je nismo videli da je zaplakala, ali znaj, sine moj, da ona u sebi, u svojoj duši gorko pati.” Još jednom sam poslušao svoje roditelje i tada se vratio kući, ali moja osećanja prema mojoj ženi nisu se promenila. Trudio sam se da je ne primećujem. Govorila je tiho, a kada sam je ponekad grdio, ponizno je ćutala. Prezirao sam je iz dna duše što do te mere nema ponosa. Tokom 30 godina našeg bračnog života retko kad sam joj se osmehnuo, a nikada i nikuda nisam sa njom izašao. Bilo je dana kada sam želeo njenu smrt.
I pored svega, ona je prema meni pokazala više strpljenja i ljubavi nego bilo ko drugi koga sam poznavao. Kada sam došao na Tajvan imao sam nizak čin u vojsci i moja zarada je jedva dostizala da se prehranimo i platimo kiriju. Naše detence je bilo bolešljivo i mnogo nas je koštalo, tako da je moja žena, onako nepismena i neškolovana, pokušavala i sama nešto da zaradi. Pošto bi posvršavala domaće poslove, plela je slamnate šešire i asure. Kada smo se preselili u jedno ribarsko mesto, krpila je ribarske mreže, a dok smo živeli u unutrašnjosti, na severu zemlje, naučila je da ukrašava grnčariju. Ja sam često bio službeno odsutan, ali nisam morao da brinem za kuću i decu. U tom pogledu mogao sam se sasvim na nju osloniti.
Kada sam penzionisan, nastanili smo se u jednoj kućici na periferiji grada, jer nisam želeo da moji poznanici dolaze ka nama i vide moju ženu. Inače, naša kćer Jung već je bila svršila školu i radila, dok je naš sin, mlađi od nje, još uvek studirao. Molio sam Jung da ne spominje svome bratu operaciju da ga ne bi ometala u učenju, pa me je tako samo ona obilazila u bolnici. Donela mi je, čak, i tranzistor da bih prekratio duge bolesničke dane koje sam provodio sa zavojem na očima. Imao sam tada vremena isuviše i počeo sam da razmišljam o svome proteklom životu. Prvi put osetih stid što sam zabranio svojoj ženi da me poseti. Kada su mi nakon 15 dana skinuli zavoj, bio sam jako uzbuđen i jedva se usudio da otvorim desno oko. “Vidite li svetlost?”, zapitao me je lekar. “Da, vidim iznad sebe” – “To je lampa”, reče on.
Operacija je uspela i posle nedelju dana toliko sam se oporavio da sam, polazeći kući, već mogao videti prozor, krevet, šoljicu od čaja na noćnom stočiću...
Dok smo se kolima vraćali kući moja kćer je sve vreme ćutala. Najzad, posle toliko dana ponovo sam prekoračio prag svoje kuće! Moja žena je izlazila iz kuhinje, noseći činiju sa jelom. Kada me opazi, samo obori glavu i reče: “Vratio si se”.
“Hvala ti što si mi pomogla da platim bolnicu”, rekoh. Čini mi se da je to bilo prvi put za 30 godina da sam joj se za nešto zahvalio.
Ona brzo priđe stolu, spusti činiju, pa se okrete prema zidu i poče nečujno da plače.
“Mama, reci mu, sve mu reci!”, kroz suze povika naša kćer. “Neka zna da je rožnjača bila tvoja!”
Ja je zgrabih za ramena i pogledah pažljivo. Levo oko moje žene bilo je zamućeno kao što je bilo moje pre operacije!
Protresao sam je snažno.
“Zlatni Cvete”, (prvi put sam tada izgovorio njeno ime), “zašto, zašto si to učinila?”
Ona samo sakri lice na moje rame i nastavi tiho da plače. Držao sam je tako zagrljenu, a onda se polako spustih na kolena kraj njenih nogu...
/ Van Jang /
Više od tri godine bolovao sam od očiju. Patio sam od vrlo jake dalekovidosti, a onda je nastupilo i zapaljenje desnog oka, tako da sam gotovo bio poluslep, kada sam otišao u bolnicu. Tamo su mi rekli da bolujem od keratitisa i da sam se verovatno zarazio na bazenu u Vojnoj akademiji, gde sam radio kao učitelj plivanja. Posle godinu dana neuspelog lečenja lekar mi je saopštio da mi se vid može povratiti jedino ako na desno oko presadi zdravu rožnjaču. Novca, međutim, nisam imao za tako skupu operaciju. Kada sam to rekao svojoj ženi, ona mi je na moje veliko iznenađenje predala štednu knjižicu na kojoj je, ni sam ne znam kako, uspela da uštedi 20000 novih tajvanskih dolara.
“Ako ne bude dovoljno”, rekla je, “nabavićemo još. Nepismenima kao što sam ja, ne vredi mnogo što imaju oči, ali je sa tobom drugačije. Ti si pismen čovek i tebi je vid potreban”. Tako sam zahvaljujući novcu, koji je moja žena celoga života štedela, uspeo da se upišem na listu pacijenata jednog poznatog lekara.
Nisam čekao ni mesec dana, a doktor mi javi da je pronašao davaoca. Imao sam veliku sreću, jer su ljudi čekali i po nekoliko godina da se nađe pogodna osoba. Naime, trebalo je da čovek umre u bolnici pod nadzorom lekara i da njegova porodica da saglasnost da se odmah posle njegove smrti pristupi presađivanju. Dakle, stupio sam u bolnicu pun nade.
Kada su me, posle operacije, iznosili iz operacione sale moja kćer Jung prišla je nosilima, nagla se nada mnom i tiho rekla: “Sve je dobro prošlo. Mama je htela da dođe ali se plašila da ti ne smeta...”
“Neka ne dolazi!”, rekao sam.
Nisam želeo da me poseti. Teško sam je podnosio i kod kuće, a kamoli u bolnici. Oženio sam se njome po želji roditelja, kada mi je bilo 19 godina. Moj otac i njen otac bili su veliki prijatelji i još pre našeg rođenja obećali jedan drugome da će se oroditi, ako se dogodi da jedan ima sina a drugi kćer.
Svoju suprugu sam prvi put video na dan svadbe. Kad je skinula tradicionalni crveni veo i kada sam video njeno lice – užasnuo sam se. Lice joj je bilo puno ožiljaka od boginja, zbrčkano i nekako bezbojno. Obrve je imala retke i očne kapke podnadute. Bilo joj je 19 godina, a meni je delovala kao da joj je 40. Bio sam prosto van sebe. Preklinjao sam roditelje da me ne teraju da se ženim takvom nakazom, ali ništa nije pomoglo. Mati me je tešila da lepota nije najvažnija u životu, da je moja nevesta dobra i čestita devojka i da ću je zavoleti kada je bolje budem upoznao. Međutim, ja sam nju još toga prvog dana omrznuo. Nisam hteo da je pogledam, niti da govorim sa njome, odselio sam se na Vojnu akademiju i napustio i nju i roditelje. U školi sam ostao i za vreme letnjeg raspusta sve dok moj otac nije poslao po mene jednog našeg rođaka i naredio mi da se vratim kući.
Ženu sam zatekao kako sprema večeru. Kada sam ušao, podigla je glavu i nasmešila mi se, ali ja joj nisam otpozdravio.
Mati mi je stalno prebacivala i govorila da se teško ogrešujem o ženu, da je ona dobra, mirna i poslušna. “Već je pola godine u našoj kući i od jutra do mraka ne prestaje da radi za nas. Nijednom se nije požalila na tebe, nijednom je nismo videli da je zaplakala, ali znaj, sine moj, da ona u sebi, u svojoj duši gorko pati.” Još jednom sam poslušao svoje roditelje i tada se vratio kući, ali moja osećanja prema mojoj ženi nisu se promenila. Trudio sam se da je ne primećujem. Govorila je tiho, a kada sam je ponekad grdio, ponizno je ćutala. Prezirao sam je iz dna duše što do te mere nema ponosa. Tokom 30 godina našeg bračnog života retko kad sam joj se osmehnuo, a nikada i nikuda nisam sa njom izašao. Bilo je dana kada sam želeo njenu smrt.
I pored svega, ona je prema meni pokazala više strpljenja i ljubavi nego bilo ko drugi koga sam poznavao. Kada sam došao na Tajvan imao sam nizak čin u vojsci i moja zarada je jedva dostizala da se prehranimo i platimo kiriju. Naše detence je bilo bolešljivo i mnogo nas je koštalo, tako da je moja žena, onako nepismena i neškolovana, pokušavala i sama nešto da zaradi. Pošto bi posvršavala domaće poslove, plela je slamnate šešire i asure. Kada smo se preselili u jedno ribarsko mesto, krpila je ribarske mreže, a dok smo živeli u unutrašnjosti, na severu zemlje, naučila je da ukrašava grnčariju. Ja sam često bio službeno odsutan, ali nisam morao da brinem za kuću i decu. U tom pogledu mogao sam se sasvim na nju osloniti.
Kada sam penzionisan, nastanili smo se u jednoj kućici na periferiji grada, jer nisam želeo da moji poznanici dolaze ka nama i vide moju ženu. Inače, naša kćer Jung već je bila svršila školu i radila, dok je naš sin, mlađi od nje, još uvek studirao. Molio sam Jung da ne spominje svome bratu operaciju da ga ne bi ometala u učenju, pa me je tako samo ona obilazila u bolnici. Donela mi je, čak, i tranzistor da bih prekratio duge bolesničke dane koje sam provodio sa zavojem na očima. Imao sam tada vremena isuviše i počeo sam da razmišljam o svome proteklom životu. Prvi put osetih stid što sam zabranio svojoj ženi da me poseti. Kada su mi nakon 15 dana skinuli zavoj, bio sam jako uzbuđen i jedva se usudio da otvorim desno oko. “Vidite li svetlost?”, zapitao me je lekar. “Da, vidim iznad sebe” – “To je lampa”, reče on.
Operacija je uspela i posle nedelju dana toliko sam se oporavio da sam, polazeći kući, već mogao videti prozor, krevet, šoljicu od čaja na noćnom stočiću...
Dok smo se kolima vraćali kući moja kćer je sve vreme ćutala. Najzad, posle toliko dana ponovo sam prekoračio prag svoje kuće! Moja žena je izlazila iz kuhinje, noseći činiju sa jelom. Kada me opazi, samo obori glavu i reče: “Vratio si se”.
“Hvala ti što si mi pomogla da platim bolnicu”, rekoh. Čini mi se da je to bilo prvi put za 30 godina da sam joj se za nešto zahvalio.
Ona brzo priđe stolu, spusti činiju, pa se okrete prema zidu i poče nečujno da plače.
“Mama, reci mu, sve mu reci!”, kroz suze povika naša kćer. “Neka zna da je rožnjača bila tvoja!”
Ja je zgrabih za ramena i pogledah pažljivo. Levo oko moje žene bilo je zamućeno kao što je bilo moje pre operacije!
Protresao sam je snažno.
“Zlatni Cvete”, (prvi put sam tada izgovorio njeno ime), “zašto, zašto si to učinila?”
Ona samo sakri lice na moje rame i nastavi tiho da plače. Držao sam je tako zagrljenu, a onda se polako spustih na kolena kraj njenih nogu...
/ Van Jang /
