Kratke poučne priče

[palma]

Mnogo priča u sebi sadrži poneku mudrost o životu, ljubavi, sreći, prijateljstvu...
Uz iste se možemo opustiti, nad pročitanim zamisliti ili nešto naučiti.

Voz života

Nedavno sam čitala knjigu u kojoj je život bio upoređivan s putovanjem u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Život je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza dešavaju se prijatna iznenađenja. Čovek proživljava srećne trenutke ali ima i nezgoda, nesreća i žalosti.

Kad se rodimo zakoračimo u voz. Susrećemo se s ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom celog našeg putovanja. Npr. naši roditelji... Nažalost, istina je sasvim drugačija. Kad-tad, oni ce sići s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, nežnosti, prijateljstva i društva. Međutim, u voz će uci druge osobe koje će nam biti jako važne. To su naša braća i sestre, naši prijatelji i ljudi koje ćemo sresti i zavoleti u svom životu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku šetnju. Drugi pak u svojoj vožnji kroz život nalaze samo žalost i tugu ... Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoći.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu čeznju. Mnogi nas sunovraćuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam najdraži negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu našeg putovanja. Naravno, to nas ne sprečava da na sebe preuzmemo teškoće putovanja i samoće i da ih potražimo i da pokušamo da se smestimo u njihov vagon. Dešava se i to da ne možemo da se smestimo blizu njih jer je mesto već neko drugi zauzeo .

I takav je život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci neće vratiti. Pokušajmo od svog putovanja kroz život da učinimo najbolje sto možemo. Pokušajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokušajmo u svakom od njih da vidimo najbolje što je u njima. Setimo se toga da na svakom delu životnog koloseka, neko od saputnika može "skliznuti" i da su mu potrebne naše simpatije i razumevanje. I nama se može desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da će se naći neko ko će da nas razume.

Najveća misterija putovanja je ta što ne znamo kad ćemo tačno izaći iz voza isto kao što ne znamo ni kada će da siđu naši saputnici ... čak ni oni koji sede pored nas.

Biću veoma tužna i žalosna kad budem morala da siđem iz voza. Verujem da će veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Međutim gajim nadu da će doci glavini kolosek. Tada ću videti kako svi oni pristižu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To će me silno obradovati. Biću srećna i zbog činjenice da sam im pomgla da povećaju svoj putni prtljag položivši u njemu prave sadržaje.

Potrudimo se i nastojimo da imamo srećno putovanje. Pokušajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sedište koje će u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi čeznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srećno i prijatno putovanje!

 

[palma]

Ogledalo

Opet se srećemo. Više ni ne znam koji dan zaredom. Dovoljno dugo da bi mogao da kažeš da se viđamo svaki dan. Znam da ne možeš ni da se setiš kada me poslednji put nisi video. Prestani i da pokušavaš. Uzalud je. Taj dan kao da nije ni postojao. Ja sam uvek tu.

Znam zašto me ne voliš. Znam zašto me ponekad čak i mrziš. Znam zašto ponekad poželiš da bi bilo bolje da se nikada nisam ni rodio. Prepoznajem taj pogled. Prečesto sam ga viđao na tvom licu da bi ga i dalje ignorisao, da bi se pravio kao da misliš o nečemu drugom. O poslu. O njoj i njenim beskrajnim zahtevima i ucenama. O njima, koji su ti svaki dan za vratom sa svojim savetima, predlozima i idejama. Svaki dan su sve teži i teži za podneti. Ponekad pomisliš da napustiš sve, samo kako bi pobegao od njih, ali to nije taj izraz lica. Te oči ne gledaju ovako. U njima nema ovoliko mržnje koliko vidim danas, iako nije neki posebno težak dan. Imao si i težih, mučnijih. Crnjih. Čak i onda kada ti je trebalo nedelju dana da pustiš svetlo u svoju sobu, nisi me ovako gledao. Ali proćiće te to. Uvek prođe. Vratiš se ti u “normalu.”

Nikada ti nije bilo jasno šta to drugi vide u meni. Šta ih to oduševljava toliko da bi me zavoleli tako brzo. Svi tvoji prijatelji, njihovi roditelji, pa čak i potpuni stranci. Nešto im je jako simpatično, ali ti to nikada nećeš shvatiti, jer ne možeš. A ja ti neću reći. Nema smisla da ti objašnjavam nešto što ni ne možeš razumeti. A ne možeš jer ti je lakše da imaš neki razlog da me mrziš. Najlakše je mrzeti nešto što ne razumeš. Ali nisi ti zbog toga ništa drugačiji od ostalih. To svi rade. Zbog toga si samo normalniji. Veruj mi.

Teško je gledati u oči nekome čiji pogled tako duboko prodire i razgolićuje. Predamnom si uvek go. Bar si toga svestan. A jednog dana ćemo se pomiriti i pojavljivaćeš se ovde sa osmehom i sjajom u očima. Samo je pitanje vremena kada će doći taj dan. Ja sam optimista, a znam da si i ti. To ne možeš sakriti. Ipak si ti dobar u duši, koliko god se loše prema meni ponašao, iako obojica znamo da to ni na koji način ne zaslužujem. Nisam mazohista ni u kom smislu. Toliko me ipak poznaješ. I znaš još jedno. Znaš da bez mene ne bi bilo i tebe, i obrnuto. Mi smo jedno.

A sad namesti tu kravatu kako treba i požuri. Zakasnićeš, a onaj dosadni g. K će te opet terati da ostaješ prekovremeno. To ne volimo.

/Autor: Nikola Branković/

 

[palma]

Razgovor radoznalog deteta sa svojom mamom

Šta je najlepše na svetu?
Ti dok spavaš.

Zašto?
Zato što si ti jedina moja istina o kojoj ne razmišljam i dok te gledam kako spavaš znam da je to jedina slika na svetu koja oslikava mir koji mi treba da bih bila srećna.

Šta je najveće na svetu?
Tvoje oko. Što stane u njega ne može se smestiti ni u šta drugo. Nemoj se nikada bojati onoga što možeš da vidiš pa da hodaš okolo poluzatvorenih očiju.

Šta je najslađe na svetu?
San. Ništa ne može biti lepo, šareno i slatko kao što ti to u snovima možeš da napraviš. Nemoj nikad zaboraviti da sanjaš.

Šta je najteže na svetu?
Najteže je kad čuvaš nešto a ne vidiš da nigde nema onoga što čuvaš.

Šta je najveća prevara?
Najveća prevara je kad dvoje potpuno razjedinjenih ljudi sede za istim stolom ušuškani u isti stan, isto prezime, jedu zajedno i tako pokazuju pripadnost jedno drugom. Najveća
prevara je kad je između dvoje ljudi topao tanjir supe jedina toplota koja postoji.

Šta najviše boli?
Usamljenost. Kad neko odluči da živi sam, da sedi samo prema samom sebi u tu samoću može smestiti bilo šta i iz sebe može izvući ono najbolje. Ali ako živiš pored nekoga a osećaš se usamljeno, to je samoća koja blokira čitav život. Sve što radiš protkano je tom strašnom notom usamljenosti i grčevitom borbom da se iz toga iščupaš. Usamljenost pored nekoga je najgora samoća koja čoveku može da se desi.

Plašiš me, ne pominješ ljubav! Postoji li ljubav?
Postoji, naravno, zato ti ovo i pričam. Da bi pronašla pravu ljubav moraš napustiti svaku ljubav – iluziju jer ćete one samo činiti nesrećnom. Ljubav postoji ali ja o tome imam tako malo da ti kažem.
Pronađi je. Ne mogu tome da te naučim. Nemoj me to pitati. Ja sam ti majka i možda ću uvek misliti da te neko, ko je sa tobom, ne voli jer te ne voli onako kako ja mislim da te treba voleti i onoliko koliko ja mislim da te treba voleti.

Zašto misliš da me niko ne može voleti kao ti?
Ni to ne umem da ti objasnim. Jednog dana ćeš razumeti. Kad budeš imala dete videćeš da je to jedina bezuslovna ljubav na svetu, ljubav sama po sebi koja ne traži, ne pita, ne nalazi opravdanja, ne moli i ne uslovljava. To je najveća i najjednostavnija ljubav na svetu.

Stvarno me plašiš.
Ne treba da se plašiš. Samo se čuvaj pogrešnih ljudi, pogrešnih ljubavi, nemoj da ti čitav
život izgleda pogrešno i ti sama sebi kad se pogledaš u ogledalo.

Čega se najviše treba čuvati?
Ljudi. Biće puno onih koji će te opipavati dok ne vide gde si najosetljivija a onda napraviti jedan oštar rez i mirno gledati kako krvariš. Pojedini ljudi više vole da ranjavaju druge nego da leče svoje rane. Mogu da žive samo ako vide da drugi pate više nego oni. Toga se najviše čuvaj.

 

[palma]

Mi žene

Jednog dana, kad je krojačica šila sedeći pored reke, naprstak joj je upao u reku. Ona je zaplakala, a Gospodar koji je prolazio tuda je čuo i pitao: "Drago dete, zašto plačeš?" Odgovorila mu je da joj je naprstak upao u reku, a potreban joj je jer pomaže mužu da zaradi novac i izdržava porodicu. Gospodar je stavio ruku u vodu i izvukao zlatni naprstak sa nizom safira.

"Da li je ovo tvoj naprstak" pitao je gospodar. Krojačica je odgovorila "Ne".

Gospodar je ponovo spustio ruku u vodu. Izvukao je zlatni naprstak optočen rubinima.

Da li je ovo tvoj naprstak?" pitao je gospodar ponovo. Krojačica je odgovorila "Ne".

Gospodar je ponovo zamočio ruku u vodu i izvadion kožni naprstak.

"Da li je ovo tvoj naprstak?" pitao je gospodar. Krojačica je odgovorila "Da".
Gospodaru je bilo drago što je žena iskrena, pa joj je dao sva tri naprstka i krojačica je otišla kući srećna.

Nekoliko godina kasnije, krojačica je šetala pored reke sa svojim mužem. Muž se okliznuo, upao u reku i nestao pod vodom. Žena je zavikala, i ponovo je Gospodar prolazio tuda. Pitao je: "Zašto zapomažeš?" "O Gospodaru, muž mi je upao u reku."

Gospodar je skočio u vodu i izvukao Džordža Klunija. "Da li je ovo tvoj muž?" upitao je.

"Da", povikala je krojačica. Gospodar je bio jako ljut. "Lažeš! To nije istina!"Krojačica odgovori: "Oh, oprostite mi gospodaru. To je nesporazum. Vidite, da sam rekla "ne" za Džorža Klunija, vi biste izvukli Bred Pita.
Onda, kada bih rekla "ne" za njega, vi biste izvukli moga muža. Kada bih rekla "da", vi biste mi ih dali svu trojicu. Gospodaru, ja nisam najboljeg zdravlja i ne bih mogla da briniem o sva tri muža, zato sam rekla "da" za Džordža Klunija."

Tako joj je Gospodar dozvolio da ga zadrži.

Moralna pouka ove priče je: kada žena laže, to je uvek zbog dobrog i časnog razloga, i uvek u najboljem interesu drugih. To je naša priča, i mi je se držimo.

U potpisu,

Mi žene

 

[palma]

Ljubav i taksista

Jednog dana u Njujorku vozio sam se s prijateljem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelj se obratio vozaču i rekao mu: “Hvala na vožnji. Savršeno vozite.” Taksista je na trenutak zapanjeno ćutao, a onda je rekao: ” Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti ?” “Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.” “Dobro,” reče vozač i nastavi put.
“Šta je u pitanju?” – upitao sam.
“Pokušavam da vratim ljubav u Njujork” – objasnio je. “Verujem da to jedino može da spase ovaj grad.”
“Kako jedan čovek može da spase Njujork?”
“Nije u pitanju jedan čovek. Verujem da sam tom taksisti ulepšao dan. Pretpostavimo da on ima dvadeset vožnji. Biće ljubazan sa tih dvadeset mušterija zato što je neko bio ljubazan sa njim. Te mušterije će opet biti ljubazne sa svojim zaposlenima, ili prodavcima ili konobarima, pa čak i sa svojim porodicama. Na kraju će se ta srdačnost proširiti na najmanje hiljadu ljudi. Predpostavljam da sada shvataš da to nije loša ideja.”
“Ali od taksiste sad zavisi da li će on na ostale preneti srdačnost koju si ti prema njemu pokazao.”
“Zato se ne oslanjam samo na njega” – reako je moj prijatelj. “Svestan sam da taj sistem nije najsigurniji pa ću danas isto tako da se ponašam sa još barem desetoro ljudi. Ako od tih deset uspem da usrećim troje, na kraju mogu indirektno da utičem na raspoloženje još tri hiljade ljudi.”
“Teoretski posmatrano, zvuči dobro” – priznao sam – “ali nisam siguran da je to i praktično izvodljivo.”
“Ništa se ne gubi i ako nije. Ništa me ne košta da tom čoveku kažem da dobro obavlja svoj posao. Nije dobio ni manju ni veću napojnicu. Pa šta, ako te onaj kome govoriš ne čuje? Sutra ću sresti nekog drugog taksistu koga mogu da pokušam da usrećim.”
“Ti si čudak na neki način” – rekao sam.
“To samo pokazuje da si posato veliki cinik. Ja sam ovo proučavao. Izgleda da, pored novca, našim poštanskim službenicama nedostaje i to što im niko ne kaže da oni dobro obavljaju posao.”
“Ali oni ne rade kako treba.”
“Ne rade, zato što osećaju da je bilo koga briga da li oni dobro rade. Zašto im neko ne bi uputio neku lepo reč?”
Upravo smo prolazili pored građevine i naišli na petoricu radnika koji su sedeli i ručali. Moj prijatelj se zaustavio. “Obavili ste ogroman posao, ljudi. Vaš posao je težak i opasan”
Radnici su sumnjičavo posmatrali mog prijatelja. “Kada ćete završiti tu zgradu?”
“U junu” – odbrusio je jedan od njih. “To je stvarno neverovatno. Mora biti da ste veoma ponosni”
Nastavili smo put. “Nisam video nikoga kao što si ti još od Čoveka iz La Manče” – rekoh mu.
Kada ti ljudi razmisle o onome što sam rekao biće zadovoljniji. Grad će na neki način imati koristi od njihove sreće.”
“Ali ne možeš to da radiš potpuno sam!” – pobunio sam se. Ti si samo jedna jedinka.”
“Najvažnije od svega jeste da se ne obeshrabriš. Postići da ljudi u ovom gradu ponovo postanu ljubazni nije nimalo lak zadatak, ali ako bih mogao da uključim i druge ljude u tu kampanju…”
“Upravo si namignuo ženi koja nije ništa naročito” – rekao sam.
“Znam da nije,” – odgovorio je, “ali, ako je učiteljica, njen razred imaće danas fantastičan dan.”

/Art Bačvold/

 

[palma]

Prava ljubav

Za Mozisa Mendelsona, dedu čuvenog nemačkog kompozitora nikako ne bi moglo da se kaže da je bio lep čovek. Imao je pilično nisku figuru i bio je grotesko povijen u leđima. Jednoga dana otišao je u Hamburg u posetu trgovcu koji je imao prelepu kćer Frumtje. Mozis se beznadežno zaljubio u nju. Međutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda, osećala odbojnost prema njemu.

Kada je došlo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se stepenicama do devojčine sobe da bi poslednji put s njom porazgovarao. Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga što je odbijala da ga pogleda, osećao je duboku tugu. Posle nekoliko pokušaja da započne razgovor, Mozis je stidljivo upitao:
- Da li verujete da se ljudi venčavaju na nebesima?
- Da - odgovorila je ne podizući pogled. A vi?
- Ja verujem - glasio je njegov odgovor. Znate, kada se na nebesima rodi dečak, Gospod objavi kojom će se devojkom oženiti. Kada sam se ja rodio, meni su pokazali moju buduću mladu . Zatim je Gospod dodao: "Tvoja žena biće grbava." Od tada sam glasno izgovarao:"O, Bože, grbava žena biće prava tragedija. Molim ti se, Gospode, daj meni grbu a nju ostavi da bude lepa."

Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oči i protresla ju je jeza od nekog dubokokg osećanja. Ustala je i pružila Mendelsonu svoju ruku. Kasnije mu je postala veoma privržena supruga.

 

[palma]

Tragač

Ovo je priča o jednom čoveku koga bih nazvao Tragačem. Tragač je neko ko traga, ko traži, ali ko ne mora i da nađe ono za čim traga. To je neko, ko ne mora ni da zna šta traži. To je prosto čovek čiji život predstavlja traganje.

Tako jednog dana jedan Tragač oseti snažnu potrebu da krene za grad Kamir. Naučivši se da ozbiljno obraća pažnju na takva osećanja, koja dopirahu iz nepoznatih mesta do njega samog, ostavi sve i krenu na put.
Hodajući dva dana po prašnjavim putevima, najzad spazi u daljini obrise grada Kamira. I malo pre nego da stigne do samih kapija grada, pažnju mu privuče jedan brežuljak desno od puta, prekriven čudnim zelenilom i mnoštvom raznoraznog proljećnog cveća. Sa svih strana brežuljak beše ograđen lakiranom ogradom. Bronzana vratašca na ulazu namamiše ga da uđe.

Iznenada osjeti da je čak i zaboravio na grad i da treba da se malo zadrži na tom mestu. Tragač uđe kroz bronzana vratašca i lagano pođe da se kreće između belog kamenja koja su ležala nasumično razbacana po zemlji.
Pusti da mu pogled kao leptir preleće preko svakog detalja u tom šarenom raju. Imao je oči tragača i možda je zato i otkrio natpis na jednom belom kamenu:

Abdul Tareg, živeo 8 godina, 6 meseci, 2 sedmice i 3 dana.

Malo se uznemirio kad je shvatio da taj kamen nije uopšte bio kamen, već nadgrobna ploča. Rastuži se pri pomisli da je tu bilo sahranjeno tako malo dete. Osvrnuvši se oko sebe, spazi, da je na susednom kamenu takođe stajao neki natpis. Približi se kamenu i pročita:

Jamir Khalib, živeo 5 godina, 8 meseci i 3 sedmice.

Tad se Tragač oseti jako uznemireno. To predivno mesto bilo je ustvari groblje, a svaki kamen nadgrobna ploča. Jednu po jednu on poče da čita ploče. Na svakoj je stajao određen natpis: ime i životni vek. Obuze ga užas kada je ustanovio da je najstarije dete koje je tu bilo sahranjeno jedva imalo nešto više od 11 godina. Pritisnut neizmernom tugom, sede na travu i zaplaka.

Stari upravnik groblja koji je slučajno tuda prolazio, videvši nepoznatog čoveka krenu prema njemu. Neko vreme ga je posmatrao kako plače, pa ga upita da li oplakuje nekog bliskog.
- Ne, ne plačem za nekim svojim – odgovori Tragač. Šta je sa ovim gradom? Kakav užas se ovde dešava? Zašto ima toliko mrtve djece zakopane na ovom mjestu? Kakvo se to strašno prokletstvo nadvilo nad ovim ljudima i nateralo ga da napravi dečije groblje?!

Starac mu odgovori:
- Smirite se, nema nikakvog prokletstva. Radi se o tome, da kod nas postoji jedan drevni običaj. Dozvolite da vam pojasnim: kada neko dete navrši petnaest godina, roditelji mu poklone jednu sasvim malu svesku, kao ova koju ja nosim oko svog vrata. I kad god ga nešto mnogo obraduje, on treba da otvori tu svesku i da zapiše: levo, to što ga je obradovalo i desno, vreme trajanja te radosti.
Upoznao se sa devojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta neizmerna strast i radost? Jednu sedmicu? Dve? Tri i po?… Zapiši.
…
Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i poljubac? Dva dana? Jednu sedmicu?…
Trudnoća i rađanje prvog djeteta?
Ženidbe prijateljá?
Putovanje iz snova?
Susret sa bratom koji dolazi iz daleke zemlje?
Koliko je trajala radost svih tih događaja? Satima? Danima?… Tako mi u naše male sveske zapisujemo svaki trenutak naše radosti…Svaki trenutak.

Kada neko umre, običaj je da mu otvorimo svesku i da mu saberemo svo vreme njegove životne radosti i da ga zapišemo na grobu. Zato što verujemo da je to jedino istinski proživljeno vreme.

/Horhe Bukaj/

 

[Lunja*]

bas lepa tema, mnogo volim kratke price, lep izbor, taman da mi zasladi kafu

 

[palma]

bas lepa tema, mnogo volim kratke price, lep izbor, taman da mi zasladi kafu

Hvala, draga Lunjice!

PROLEĆE I SLEPAC

Reklamni agent šetajući izjutra Medison avenijom opazi čoveka koji je sedeo na pločniku, a pored čijih su se nogu nalazili šešir i drvena daščica, na kojoj je kredom bilo napisano: „Molim vas, pomozite mi – ja sam slep.” Agent se zaustavio kraj prosjaka i ugledao vrlo malo sitnine u njegovom šeširu. Sagnuvši se, uzeo je daščicu, izvadio iz džepa marker i na drugu stranu napisao novu poruku, te je vratio na isto mesto na kojem je ona prethodno i bila - kraj noge slepca.

Popodne je reklamni agent ponovno prolazio tim istim putem. Ugledao je slepca, približio mu se i video da je ovoga puta njegov šešir prepun novčanica i kovanica. Slepac ga je prepoznao po zvuku njegovoga hoda i upitao ga je li on ona osoba koja je napisala novi natpis, a potom ga je zamolio da mu kaže šta je napisao. Reklamni agent mu je odgovorio: „Nisam napisao ništa što je neistinito, napisao sam ono što je već bilo napisano, samo drugim rečima.” S osmehom na usnama nastavio je da hoda dalje ulicom. Slepac nije nikada saznao da je sadržaj novog natpisa bio: „Danas je stiglo proleće, a ja ne mogu da ga vidim.”

/Tereza Ieci/

 

[Dragoljub69]

"Mi žene" je prilično dobar zonfa...
Priča govori o čemu žemske snevaju...Ybg,a život čista proza i još gore,a snovi romantični...
Posle se mi muški čudimo što su žemske tako nadrk... ())

 

[palma]

Sejač sreće

Jednog dana videše dečaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistvaih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagarbio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zalepršalo oko njega kao jato varnica.
- Šta to radite? – upitaše dečaci goreći od znatiželje.
- Sejem sreću! – odgovori čovek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se među prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su dečake gledale tople dugine boje poput sunčanih očiju.
Osvojeni tom lepotom mališani smesta pojuriše da uhvate sreću, ali uzalud.
I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.
- Uzalud je to što činite – osvrnuo se tajanstveno starac - tako je nikada nećete uloviti.
- Zašto? – upitaše začuđeno dečaci.
Nasmešivši se, starac je tiho rekao:
- Tek kad se naučite sejati radost i lepotu oko sebe, bićete pozvani na žetvu sreće. Onaj ko grabi sebi, nikada neće uhvatiti sreću.

Sreća se uzima raširenih ruku

 

[palma]

Vetar i Cvet

Vetar je sreo prekrasan Cvet i zaljubio se u njega. I dok ga je nežno milovao, Cvet mu je uzvraćao sa još više ljubavi izražavajući je bojom i mirisom.
No Vetru se to učini nedovoljnim te on reši:
- Ako dam Cvetu svu svoju moć i snagu, on će mi uzvratiti sa još više ljubavi.
I Vetar zaduva ka Cvetu moćnim dahom svoje ljubavi. No Cvet nije izdržao tu burnu Vetrovu strast i slomi se.
Vetar kad to vide pokuša svim silama da ga podigne sa zemlje i oživi, ali mu svi napori ostadoše uzaludni. On onda odluči da se smiri i zaduva ka Cvetu nežnim dahom svoje ljubavi, no Cvet je već lagano venuo tu pred njegovim očima.
Zaurla tada Vetar:
- Dao sam ti se svom snagom svoje ljubavi, a ti se slomi! Očigledno je da u tebi nije ni bilo dovoljno snage da mi uzvratiš ljubav. Znači, ti me nisi ni voleo!
Ali Cvet ništa ne odgovori…jer je već bio mrtav.
***
Svi vi koji volite, treba da zapamtite, da se ljubav ne meri snagom i strašću, već nežnošću i brižnim odnosom prema onome koga volite.

 

[palma]

Nemoj čekati

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: "Hm, hm…" Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: "Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život."
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
"Ti nećeš umreti!"
"Zašto?" upita ona jedva čujnim glasom.
"Zato jer si mi potrebna!"
"A zašto mi to ranije nisi rekao?"

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: "Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna." Možda i zna, ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja. Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: "Ja sam, želim ti reći da te volim."
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: "Trebam te! Volim te, volim, volim te..."
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

 

[palma]

Mojim prijateljicama

Mlada supruga je sela na fotelju jednog vrelog dana, pijući ledeni čaj u poseti svojoj majci . Dok su pričale o životu, o braku, o odgovornostima u životu i obavezama zrelih ljudi, majka je zamišljeno prodrmala kockice leda u časi i onda jasno i trezveno pogledala svoju kćerku.
"Nemoj zaboraviti svoje prijateljice", rekla je dok su se listici čaja polako smirivali na dnu šoljica. "One će ti biti sve važnije, kako budes postajala starija. Koliko god budeš volela svog muža, koliko god budeš volela svoju decu, one će ti biti potrebne. Sjeti se da povremeno odeš negde sa njima, da radiš nešto s njima. I zapamti da tvoje prijateljice nisu samo prijateljice, one su tvoje sestre, tvoje kćeri i ostali tvoji rođaci. Biće ti potrebne druge žene. Ženama su uvek potrebne druge žene."

"Kakav blesav savet", pomislila je mlada žena . "Zar se nisam upravo venčala? Zar nisam upravo zakoračila u svet parova? Ja sam udata žena, odrasla, nisam neka mlada devojka kojoj su potrebne prijateljice! Moj muž i porodica koju ćemo mi stvoriti svakako će biti sve što mi je potrebno da moj život učinim smislenim."

Ali ona je poslušala svoju majku; nastavila je održavati kontakt sa svojim prijateljicama i tako sve više svake godine . Kako su godine prolazile, jedna za drugom, ona je polako počela shvatati da je njena mama ustvari znala tačno šta je pričala. Kako vreme i priroda stvaraju promene i misterije u životu svake žene, prijateljice ostaju oslonac za nju.

Nakon 40-ak godina življenja u ovom svetu evo šta je naučila:

Vreme prolazi.
Život se dešava.
Distanca razdvaja.
Deca odrastaju.
Ljubav bledi.
Srca se slamaju.
Karijere se završavaju.
Poslovi dođu i prođu.
Roditelji umru.
Kolege zaborave usluge.
Muškarci ne zovu onda kad su rekli da hoce.
Ali prijateljice ostaju tu, koliko god vremena i milja bile daleko od tebe.

Prijateljica nikada nije toliko daleko da ne može biti tu kad je potrebna. Kad budeš morala hodati tim usamljenim putem i kad budeš morala hodati sama, tvoje prijateljice će biti tu sa strane tog puta navijajući za tebe, moleći se za tebe, trudeći se za tebe, intervenirajući u tvoje ime i čekajući te na kraju puta širom otvorenih ruku. Nekada će one čak i prekršiti pravila i hodati pored tebe. Ili će uleteti i izneti te sa puta. Moje prijateljice blagoslove moj zivot!

Svet ne bi bio isti bez njih, ne bih ni ja. Kad smo započele ovu avanturu zvanu ženskost, nismo imale pojma o neverovatnim radostima i tugama koje su nas čekale. Niti smo znale koliko ćemo biti potrebne jedna drugoj. Svakog dana smo potrebne jedna drugoj i dalje...

 

[palma]

Kad bih ponovo mogla proživeti život

Ovo je zapis žene kada je otkrila da umire od raka. Na žalost, Erma je izgubila bitku s bolešću, ali njene mudre reči su ostale kao inspiracija hiljadama ljudi.

- Kad bih ponovo mogla proživeti život:
- Otišla bih u krevet kad sam bila bolesna, umesto pretvaranja da će se svet prestati okretati ako ne budem prisutna.
- Zapalila bih ružičastu sveću napravljenu poput ruže pre nego što se otopi u skladištu.
- Manje bih pričala i više slušala.
- Pozvala bih prijatelje na večeru čak i ako je tepih umrljan ili je kauč izbledeo.
- Pojela bih kokice u "dobroj" dnevnoj sobi i manje bih brinula o nečistoći ako moji požele zapaliti vatru u kaminu.
- Odvojila bih vreme za slušanje mog dedu u lutanju kroz njegovu mladost.
- Preuzela bih više odgovornosti koje je nosio moj muž.
- Ne bih nikad insistirala da prozori automobila budu zatvoreni usred letnog dana jer je moja kosa taman isfrizirana i uređena.
- Sela bih na travnjak (bez obzira na mrlje od trave).
- Manje bih plakala i smijala se ispred televizora, a više posmatrajući život.
- Ne bih nikad kupila nešto samo zato što je to praktično, što se neće videti mrlje ili zato što ima doživotnu garanciju.
- Umesto što sam želela da što pre prođe devet meseci trudnoće, cenila bih svaki trenutak i shvatila da je čarolija koja raste u meni jedina prilika da pomognem Bogu u stvaranju čuda života.
- Kad bi me deca naglo poljubila, ne bih nikad rekla: "Kasnije. Sada operi ruke pre ručka." Bilo bi puno više "Volim te" umesto "Žao mi je".
- Najviše bih, kad bih imala drugu priliku za život, cenila svaku minutu, gledala je i zaista videla i nikad se ne bih osvrtala.
- Prestanimo se znojiti zbog malih stvari. Prestanimo brinuti o tome ko nas ne voli, ko ima više ili ko šta radi. Umesto toga, počnimo ceniti odnose koje imamo s onima koji nas vole.
- Razmišljajmo o tome čime nas je Bog blagoslovio i šta činimo svaki dan da poboljšamo sebe umno, fizički i emocionalno.

Nadam se da svi imate blagoslovljen dan.

/Erma Louise (Harris) Bombeck/

 

[palma]

Crveni šešir (ili kako žene vide sebe u raznim razdobljima svog života)

3 godine : Pogleda se i vidi Kraljicu.
8 godina: Pogleda se i vidi Pepeljugu.
15 godina: Pogleda se i vidi Ružnu sestru(mama, ne mogu ići u školu ovakva !)
20 godina: Pogleda se i vidip redebela/premršava, preniska/previsoka, previše ravno/previše kovrčavo ? ali odluči da ide van u svakom slučaju
30 godina: Pogleda se i vidi „predebela/premršava, preniska/previsoka, previše ravno/previše kovrčavo ? ali odluči da nema vremena to popraviti i ide van u svakom slučaju
40 godina: Pogleda se i vidi „čista sam“ i izlazi van
50 godina: Pogleda se i vidi „To sam ja“ i izlazi gdje god to želi
60 godina: Pogleda se i podsjeća se svih ljudi koji se više ne mogu vidjeti u ogledalu. Izlazi van i osvaja svijet.
70 godina: Pogleda se i vidi mudrost, veselje i sposobnost, izlazi van i uživa u životu.
80 godina: Ne gnjavi se sa gledanjem. Samo stavi crveni šešir i izlazi da se zabavi.

/Erma Louise (Harris) Bombeck/

P.S. Možda bismo sve trebale zgrabiti onaj crveni šešir mnogo ranije ranije.

 

[palma]

Bajka o časti

U nekа dаvnа vremenа živeše ljudi bistrog umа i plemenite duše. Lutаli godinаmа po rаzličitim krаjevimа trаžeći mesto zа svoj dom. Kаd dođoše do Velike Reke, rešiše dа tu i ostаnu. Podigoše svoje kuće, nаprаviše svoje selo, i izrаdiše veliko, brojno i zdrаvo potomstvo. Izаbrаše sebi i krаljа po imenu Rаzum. Dobiše i veru, jezik i pismo. I tаko nаstаde nаrod. Beše nаdаleko poznаt po svojoj čestitosti i mudrosti.

Vreme je prolаzilo. Život im beše bogаt. Ali sve što je dobro, privuče i zаvidne ljude. Iz vrlo udаljenih krаjevа, gde su vlаdаle neslogа i mržnjа, а krаljicа im bilа Zаvist, krenuše dа nаpаdаju ovаj nаrod. Rušili su im kuće, otimаli decu, pаlili knjige …

No, nаrod beše hrаbаr i neustrаšiv. Zаto Zаvist reši dа ubije Rаzum. Tаko i bi. Nаrod ostа bez krаljа te odluči dа vlаst pripаdne njegovoj ženi. Onа se zvаlа Čаst. Imаlа je kćerku Slobodu i sinа Život. I umesto dа bez rаzumа nаrod propаdne, oni su sа Čаsti postаli još jаči. Čаst je vlаdаlа pošteno i dostojаnstveno. Bilа je skromnа, iskrenа i prаvednа. Kćerkа joj je u svemu pomаgаlа. Slobodа je bilа nаjlepšа devojkа nа svetu i voljenа u nаrodu.

Zаvist, već besnа, pokušа dа ubije i Čаst, аli bez uspehа. Zаtim pokušа dа otme Slobodu, аli je i onа bilа neuhvаtljivа. Nаrod ih je dobro čuvаo, bаš kаo što se čuvа nаjveći zаvet predаkа. No, Zаvist nije mirovаlа. Trаžilа je put do zlа. Tаko nаgovori Život dа se odrekne mаjke i sestre dobijаjući zа uzvrаt obećаnje – večnu slаvu i vlаst. Život je poverovаo. Nа prevаru zаtvori Čаst i Slobodu u kutiju zаborаvа. Postаde krаlj. Nаrod se uplаši novog krаljа jer Život bez Čаsti i Slobode je Život sа strаhom. Tаdа su istinа i nаdа dаleko, а tugа i zlo prve komšije. Zаvist je imаlа kćerku Lаž kojа se po nаgovoru mаjke udа zа krаljа. Uz nju Život postаde još suroviji, а nаrod nesrećniji. Život i Lаž dobiše kćerku Prevаru i sinа Zаborаvа.

Dođoše još crnji dаni. Nаrod je propаdаo svаkim dаnom sve više. Od rаzumnog, čаsnog i slobodnog, ostаde sаmo prevаreni nаrod. I – zаborаvljen.

Ne prođe mnogo, а Zаvist odluči dа ode odаtle jer više nije imаlа nа čemu dа im zаvidi. Sа njom odoše i kćerkа Lаž i unukа Prevаrа jer im je, ovаkаv kаkаv je, Život dosаdio. Kаd je krаlj ostаo sаm, sа sinom Zаborаvom, oseti neizmernu tugu i pokаjаnje zа ono što je učinio svom nаrodu, te pаde u postelju. Sin se sаžаli nаd svojim ocem te odluči dа nаđe kutiju zаborаvа. Nije je bilo teško nаći.

Bilа je nа putu, zаborаvljenа. Obrаdovаo se, аli ju je uzаlud pokušаvаo dа otvori. Sedeo je tužаn dаnimа pored očeve postelje nаdаjući se dа će nekim čudom ozdrаviti.

Jednog dаnа vide gа mаli dečаk zlаtne kose i upitа gа:

“Poznаješ li ti Čаst i Slobodu?“

“Ne, jа sаm se rodio posle njih,“ odgovori Zаborаv, „аli ih poznаje moj otаc Život.“

“Slušаj me dobro,“ reče zlаtokosi, „аko želiš dа Život ozdrаvi, morаš ispuniti tri zаdаtkа-želje. Tаko će se kutijа zаborаvа otvoriti.“

- Prvа željа: Učini dа Život zаuvek zаborаvi nа Zаvist, Lаž i Prevаru.

- Drugа željа: Vrаti nаrodu Čаst i Slobodu!

-Trećа željа: Ne dozvoli dа jezik tvog nаrodа pаdne u zаborаv!

Zаborаv sve tаko učini, pа se Život iznovа probudi. Uz njegа su i Čаst i Slobodа živeli dugo i srećno. Žive i dаnаs аli ih trebа čuvаti od kutije zаborаvа”

/Nikola Borovčanin, 6/1 OŠ “Vasa Čarapić” ,Beli Potok kod Beograda”
Ovaj rad dobio Veliku Nagradu Svetosavskog književnog Konkursa 2011 godine/

 

[palma]

Zaleđeno jezero

Dva su se mala prijatelja klizala po zaleđenom jezeru.

Bio je oblačan i hladan dan. Dečaci su bez straha uživali u klizanju. Led se iznenada prolomio i jedan od njih propade u vodu. Voda nije bila duboka, ali se led počeo stezati.
Drugi je dečak otrčao na obalu, dohvatio kamen i pojurio do unesrećenoga. Svom je snagom razbijao led i uhvativši prijatelja za ruku, izvukao ga iz vode. Kad su stigli vatrogasci i shvatili šta se dogodilo, začuđeno su pitali:
“Kako ti je to uspelo? Kako si mogao tim malim kamenom i slabim rukama razbiti tako debeli led?”
Uto se oglasio neki starac:
“Ja znam kako je uspeo!”
“Kako?” – upitali su ga vatrogasci.
Starac je odgovorio:
“Nije bilo nikoga da mu kaže kako je to nemoguće.”

/ Bruno Ferrero /

 

[palma]

Alkemičar

Neki trgovac pošalje svog sina da nauči Tajnu Sreće kod najmudrijeg od svih ljudi. Momak je četrdeset dana hodao pustinjom, dok nije došao do lijepa dvorca, navrh neke planine. Tamo je živio Mudrac kojega je tražio.
Umjesto da se susretne s tim svetim čovjekom, naš junak uđe u dvoranu u kojoj je sve vrvjelo. Trgovci su ulazili i izlazili, razgovaralo se u svim kutovima, malen je orkestar svirao nježne melodije, a na bogatu su stolu bila ponuđena najslasnija jela iz toga kraja. Mudrac je razgovarao sa svima, te je momak morao dva sata čekati dok ne bude primljen.
Mudrac je pažljivo saslušao povode za momkov posjet, no reče da u tom trenutku nema vremena objasniti mu Tajnu Sreće. Posavjetuje momka da prošeta palačom i vrati se za dva sata.
- Htio bih te, međutim, nešto zamoliti - završi Mudrac, pružajući momku čajnu žličicu u koju kapne dvije kapi ulja. - Dok budeš hodao, drži ovu žličicu tako da se ulje ne prolije.
Momak tako krene gore i dolje po stubištima i dvoranama u palači, ne skrećući pogleda sa žličice. Nakon dva sata, vrati se k Mudracu.
- Onda - upita Mudrac - jesi li vidio perzijske sagove u mojoj blagovaonici? Jesi li vidio vrt za koji je Meštar svih vrtlara deset godina utrošio da ga odnjeguje? Jesi li primijetio lijepe pergamente u mojoj knjižnici?
Dječak postiđen, prizna da nije ništa od toga vidio. Jedina mu je briga bila da ne prolije kapi ulja što mu ih je Mudrac bio povjerio.
- No onda se vrati i upoznaj čuda moga svijeta - reče Mudrac. - Ne možeš vjerovati nekome čiju kuću ne poznaješ.
Nešto umiren, momak uzme žličicu i ponovo krene u šetnju palačom, ovaj put obraćajući pažnju na sve umjetnine koje su visjele sa stropa i bile na zidovima. Vidio je vrtove, okolne planine, nježno cvijeće, uočio tankoćutnost s kojom je svakoj umjetnini izabrano mjesto. Kad se ponovo našao pred Mudracem, potanko ispripovjedi sve što je bio vidio.
- A gdje su ti one dvije kapi što sam ti ih povjerio?
Gledajući žličicu, momak shvati da ih je bio prolio.
- To je dakle jedini savjet koji imam za te - reče najveći Mudrac među Mudracima. - Tajna sreće sastoji se u tome da gledaš sva čuda svijeta, a da pritom ne zaboraviš na dvije kapi ulja u žličici.

/Paulo Koeljo/

 

[Don Hose Fuentas]

http://www.yurope.com/people/nena/Narodne_price/Ti_ces_svirati.html

 

[palma]

Pismo Bogu

Čovek je radio u pošti, a posao mu je bio da sortira pisma čije adrese su bile nejasne. Jednoga dana u ruke mu dođe pismo koje je drhtavom rukom bilo upućeno Bogu. On pomisli: Bolje da ja ovo otvorim da vidim o čemu se radi.

Otvori pismo, a u njemu piše:

"Dragi Bože, ja sam 83 godine stara udovica i živim od vrlo male penzije. Juče mi je neko ukrao tašnu. U njoj sam imala još samo 10.000 dinara, koje sam čuvala do iduće penzije.

Iduće nedelje je Dan Majki, na koji sam pozvala nekoliko prijatelja. Bez tog novca ne mogu da kupim hranu. Nemam porodicu da bih se nekom obratila za pomoć i ti si dragi Bože moja jedina i poslednja nada."

Radnik u pošti se jako rastužio čitajući pismo ove starice i pokazao je svojim kolegama. Svi su se rastužili i rešili da sakupe nešto novca i pošalju starici. Sakupe 9600 dinara i pošalju.

Radnici u pošti su baš imali lep osećaj zbog ovog dobrog dela. Prodje Dan Majki i gle posle nekoliko dana evo opet pisma napisanog Bogu.

A u njemu piše:

"Dragi Bože, kako se ikada mogu dovoljno zahvaliti za tvoju pomoć? Zahvaljujući tvom dobročinstvu bila sam u mogućnosti da napravim lepu večeru za svoje prijatelje kojima sam ispričala o tvom dobrom delu. Samo da te obavestim da je u pismu falilo 400 dinara. Nemam sumnje da su to uzele one lopuže iz Pošte!

 

[palma]

Ogledalce

Samo je jedno jedino ogledalo pokazivalo nemoguće: lice te žene kad je bila mlada i lijepa. Sva su druga ogledala uzvraćala sadašnjim likom, odnosno, licem naborane kože i otromboljenih vrećica ispod očiju: izgledom umora i zlovolje.
Žena je to otkrila slučajno, baš u vrijeme svoje najžešće ljutnje na sebe i svijet. Ogledalo je bilo ogledalce, džepno, i možda bi ga bila bacila, da joj se pogled čudnom nehotičnošću nije našao u njemu. Iz ogledalca je zasvjetlucalo lice otprije četrdesetak godina, nevino i nasmijano, lice djevojke, koja je upravo dobila kitu ruža.
Žena je buljila u ogledalce, ne vjerujući očima. Stavila je naočale. Donijela povećalo. Što god je činila, lice iz mladosti odolijevalo je sadašnjici, nelijepoj i ozlojeđenoj.
Žena sa zahvalnošću privije ogledalce na srce.
"Ti si mi jedini prijatelj", prošapće. "Jedino me ti vidiš takvu kakva jesam".
I poljubi ga, poljupcem koji je čekao četrdesetak godina da se nekomu daruje.
Spavala je s njim. Noću bi se budila, palila svjetiljku, provjeravala je li lice još uvijek u ogledalcu. Bilo je. Plašila se pokazati tu čaroliju drugima, da njihov pogled ne bi naudio ogledalcu.
Što se više u njemu ogledavala, to se boljom i vedrijom osjećala. Prestadoše glavobolje i grudobolje. Odoše nekud žuljevi i šuljevi, otpadoše bradavice, udobriše se na nožnim prstima zanoktice. Stigne joj pismo od ujaka iz dalekoga svijeta. Stigne joj vijest da joj se mirovina povećala.
Kad bi joj obično ogledalo u kupaoni javilo nešto kao" hej, ovo si t"i, ona bi mu smjesta pokazivala sebe u ogledalcu i odvraćala: "Šipak, ovo sam ja"! Svaki puta sve uvjerenija da je tako.
I tko zna dokle bi se ovako stiglo, da ženi jednoga dana ogledalce nije palo na tvrd pod, i prepuklo na dva dijela i još pokoju krhotinu. Plačući ga je skupljala, sastavljala, lijepila. Našla je sve komadiće, osim jednoga. Za njim je zavirivala u sve kutke, pretraživala sve pukotine, ali komadića nigdje. Po nesreći, bio je to baš onaj komad u kojemu bi ona bila nastavila svoj put prema mladosti. Jer u ostalim dijelovima ogledalca slika se od udarca promijenila, vratila se sadašnjici.
Žena je danima plakala. Nekako je znala da je onaj komadić sačuvao njezinu mladoliku sliku. A sva je druga ogledala u stanu zastrla, dok je ono najveće u kupaoni razbila.
Grudobolja i glavobolja nasrnuše opet. Šuljevi, žuljevi. Zanoktice, bradavice. Iz mirovinskoga ureda javiše da su se onomad zabunili: nema povišice. Od svih tih potresa, ženi stade slabiti vid, naročito u lijevomu oku. Preko lijevoga se spusti tamni zastor. Kad je konačno posjetila liječnika, ovaj joj sa zaprepaštenjem objavi da joj se u oku zaglavio sitan komadić zrcala.
Žena se presenetila, a potom se nasmijala mladenačkim smijehom, kao djevojka, koja je upravo primila kitu ruža.
"Dođite sutra da ga izvadimo", kazao je liječnik, malo začuđen ženinim ponašanjem. i dodao:
" Naprosto je nevjerojatno da ste cijelo vrijeme tu krhotinu nosili u oku i da niste... "
Nije došla liječniku ni sutra, ni prekosutra. Na lijevomu se oku podigao zastor, oko je namignulo, i nastavilo gledati kao i prije. Kod kuće je žena oslobodila sva ogledala. U svakomu je bila mlada i lijepa.

Ljepota je u oku onoga tko gleda.

/Vesna Krmpotić/

 

[palma]

Pozitivan par

Njihov je brak bio kao i u većine. Zaljubljenost u početku, interes u sredini i neprijateljstvo do kraja.
Decu su imali, baš kao i većina dvoje, ova su odrasla, pa otišla svojim putem.

Jednog dana on je saznao da je pozitivan. Sledećeg dana znala je i ona. Prvo su pružali otpor verovanju, zatim su pali u očajanje kao u bunar, tražeći u njemu krivca prenosioca najnegativnije pozitivnosti koju su mogli da očekuju. Međutim, sve su to bila neverstava, ona što ih je činila većina– sitna, usputna, stanična – nije im se moglo ući u trag.

Odustali su od daljeg traženja. Potom su zaćutali i ćutali su iscrpno i dugo, namereni da ćuteći izgovore svoje poslednje reči, ali onda su, umesto poslednjih, jednog jutra izgovorili prve.

Ona je rekla– oprosti, a on– kajem se.

Od tada pričaju, doduše ne baš stalno, jer deo tog vremena što je preostalo, isključivo vode ljubav.

/Jelena Milošević/

 

[palma]

ZAHIR - Najlepše grožđe

Jednoga jutra, neki seljak zakuca snažno na kapiju manastira. Kad mu brat vratar otvori, seljak mu dade jedan prekrasan grozd.
- Dragi brate, ovo je najlepše grožđe iz mog vinograda. Došao sam da ti ga predam na dar.
- Hvala ti! Odmah ću ga odneti igumanu koji će se obradovati tvom poklonu.
- Ne! Ja sam ga doneo tebi.
- Meni? Ali ja ne zaslužujem tako lep dar prirode.
- Kad god sam kucao na ova vrata, ti si mi otvarao. Kad mi je bila potrebna pomoć, pošto mi je suša uništila berbu, ti si mi svakoga dana davao komad hleba i čašu vina. Želim da ti ovaj grozd donese malo ljubavi sunca, lepote kiša i čuda Božijega.

Kaludjer vratar uze grozd, stavi ga preda se i celo jutro mu se divljaše: zaista je bio lep. Zato je odlučio da ga pokloni igumanu koji ga je uvek bodrio mudrim rečima. Iguman se silno obradovao grožđu, ali se setio da jedan kaludjer u manastiru leži bolestan i pomislio: „Daću njemu ovaj grozd. Ko zna, možda će uneti malo radosti u njegov život“.

Ali grožđe se nije dugo zadržalo ni u ćeliji bolesnog brata koji je razmišljao: „brat kuvar se toliko brine o meni, daje mi da jedem samo najbolje. Siguran sam da bi ga ovo silno obradovalo“. Kad se brat kuvar pojavio sa grožđem, bolesnik mu predade grožđe.
-Ovo je za tebe. Pošto si stalno u dodiru sa plodovima koje nam priroda daruje, znaćeš već šta da radiš s ovim Božijim delom.

Brat kuvar je bio očaran lepotom grozda i ukaza svom pomoćniku na njegovo savršenstvo. Zrna grožđa su bila toliko savršena da niko to neće umeti bolje da ceni od brata sakristana, kome je poveren na čuvanje. Presveti sakrament, i koga su mnogi u manastiru smatrali svecem.

Brat sakristan je, pak, sa svoje strane, poklonio grožđe najmladjem iskušeniku, kako bi ovaj mogao da shvati da se Božje delo ogleda i u najsitnijim pojedinostima Stvaranja. Kad ga je iskušenik primio, njegovo se srce ispunilo Slavom Božijom, jer još nikad nije video tako divan grozd. Istog časa, setio se svog dolaska u manastir i osobe koja mu je otvorila vrata; taj čin mu je omogućio da danas živi u zajednici ljudi koji umeju da cene vrednost čuda. I zato je, pre nego što je pala noć, odneo grozd bratu vrataru.
- Jedi i uživaj. Ti si ovde gotovo uvek sam i ovo će ti groždje činiti dobro.

Brat vratar je shvatio da je taj dar bio zaista namenjen njemu i pojeo je u slast ceo grozd, uživajući u svakom zrnu, a onda je srećan utonuo u san. Na taj način, krug se zatvorio; krug sreće i radosti, koji se uvek širi oko onih koji su u dodiru s energijom ljubavi.

/Paulo Koeljo/

 

[palma]

Ivica i Marica – savremena srpska politička bajka

Ivica i Marica u šumi evropskih propisa ili kako je Ivica želeo čokoladu

Ivica i Marica su bili dobra deca siromašnog grobara Tome, miljenici njihovog strica Borisa. Bojeći se gladi i nestašica na tržištu mleka, njihova maćeha Jula nagovori njihovog oca, grobara Tomu, da se reše dece na taj način što će ih spakovati i odvesti u Evropsku šumu propisa i tamo ostaviti da pregovaraju o budućnosti života i planu pridruživanja.

Ivica i Marica su nekako saznali za taj pakleni plan razdvajanja sela Srbije i zaseoka Kosovo, te se dogovore da bacaju žute zvezdice na plavom putu i tako nađu nazad put do kuće koja se nalazila u već pominjanom selu zvanom Srbija. Tako i bi, te se njih dvoje srećno vratiše kući sa službenog puta. Ali iskusni grobar Toma reši da ih po drugi put ostavi u evropskoj šumi, te njih dvoje ne imavši vremena da sakupe žute zvezdice i sitne novce, poneše sa sobom samo mrvice hleba Sava kako bi obeležili put nazad do sela. Nažalost gladne životinje iz njihovog sela Srbija pojedoše mrvice i Ivica i Marica ostadoše u izgubljeni u evropskoj šumi propisa.

Tako lutajući u šumi propisa i pravila, odjednom naiđoše na veliku i lepu kuću napravljenu od crne čokolade sa 27 ekstrakta, sa šećernim prozorima u roze staklu, i onako izgladneli počeše da jedu kuću. Glad je glad, i ko te pita sme li se ili ne sme. Utom izađe iz kuće stara žena i pozva ih da uđu, rekavši im da će da napravi pravu pristupnu gozbu i otvoriti fondove za njih.

Međutim to beše stara i zla veštica Evropa koja je napravila kuću od čokolade da bi namamila balkansku naivnu decu, uhvatila ih i pojela. Veštica Evropa dakle, zatvori Ivicu kako bi ga utovila i potom spremila ručak od njega za sve pare, a Maricu pretvori u služavku. Ivicu je terala da jede do iznemoglosti, što njemu nije teško padalo a Marica je morala da čisti i sprema po ceo dan, što je njoj teško padalo.

Kad je veštica Evropa odlučila da je Ivica dovoljno debeo kako bi od njega bio jedan lep novogodišnji ručak, založi jugoistiočnu rernu u kojoj je nameravala da ga ispeče. Nedugo zatim, reče Marici da se popne u jugoistočnu rernu i da vidi da li je spremna za pečenje pakta o stabilnosti. Međutim, lukava i balkanski prepredena Marica reče da ne može da dohvati rernu, te na prevaru dovede vešticu Evropu i natera je da ona uđe u jugoistočnu rernu. Kad je veštica zagazila u jugoistočnu rernu, Marica hitro zatvori vratašca i zabravi ih, onako sa tri čvora, kako veštica ne bi mogla da izađe. Oslobodi brata Ivicu te zajedno sa pristupnim fondovima i kreditima pobegoše iz veštičine kuće, a veštica osta večito goriti u grčkoj vatri.

/Braća Gringo/