Кабаре, чудна страна ријеч. Питао сам некога кад сам био мали. Шта је то кабаре? Објашњење ћу вам пренијети онако како сам га ја тада запамтио. Е па то ти је позориште, а опет није. Кабаре ти је живот а није. А није да није. Рече да је и живот некад кабаре, а кабаре живот. Ништа га ја нијесам разумио. Доцније млад горштак, жељан знања, између два бурека, чух за перформанс. Е тога објашњења се не могу сјетити, јер је бурек био одличан.
Зато су ми и култура, и образовање остали фалични и препуни рупа. Ко би рекао да бурек, може уништити такав таленат. Отворио сам новине јутрос, наравно старе. Боље су од нових. Добро, добро објаснићу. Као прво, узмем их џабе, оно што пише у њима могу провјерити. Јели било, због чега није итд. Буљим у прву страну, у наслове, па у датум. Онда пођем до огледала. Чисто да утврдим чињенице. Онда сам у фиоци тражио карту СФРЈ, да провјерим један напис. Не заврших посао, тај дио карте недостаје. Враћам се новинама, спортска страна. Брз преглед. Следећи пут када их отворим, ваљда ће бити нешто ново. Биле би садржајније да је у њима био замотан бурек.
На дневнику „перформанс“, предсједник нечега, хвата рукама по ваздуху. Очи му се цакле док злослутно шкљоца маказама и прилази врпци. Публика гута пљувачку, не дише. Узбуђење прелази горњу тачку, реско шкљоц. Оте се уздах из масе, неко паде. Закопчава и друго дугме на капуту, погледа у земљу трен, само трен. Онда сузи очима и погледа у даљину, благо издигнуте доње вилице. Увјежбаном руком потражи микрофон, а десет руку крену да му помогне у томе напору. Једва примјетно им климну. Затвори полуотворена уста, стеже зубе и микрофон, осврну се прво лијево па десно и изнемоглом пуку измами аплауз. Аплауз и скандирање не стаје.
Он предсједник прво гледа у ципеле. А онда се замисли. Вјероватно у брзини. Нијесу му рекли име села. И каква се то важна ствар рјешава. Опет ће морати да импровизује, зна он то, научио је. Проклети аматери, помисли. Мора све сам. Поче узвиком, аплауз га прекиде, покуша поново, аплауз и овације још јаче. Слика се замијени, на екрану водитељка крајичком марамице брише сузе и јеца.
Перформанс или кабаре, одлучите сами.
Зато су ми и култура, и образовање остали фалични и препуни рупа. Ко би рекао да бурек, може уништити такав таленат. Отворио сам новине јутрос, наравно старе. Боље су од нових. Добро, добро објаснићу. Као прво, узмем их џабе, оно што пише у њима могу провјерити. Јели било, због чега није итд. Буљим у прву страну, у наслове, па у датум. Онда пођем до огледала. Чисто да утврдим чињенице. Онда сам у фиоци тражио карту СФРЈ, да провјерим један напис. Не заврших посао, тај дио карте недостаје. Враћам се новинама, спортска страна. Брз преглед. Следећи пут када их отворим, ваљда ће бити нешто ново. Биле би садржајније да је у њима био замотан бурек.
На дневнику „перформанс“, предсједник нечега, хвата рукама по ваздуху. Очи му се цакле док злослутно шкљоца маказама и прилази врпци. Публика гута пљувачку, не дише. Узбуђење прелази горњу тачку, реско шкљоц. Оте се уздах из масе, неко паде. Закопчава и друго дугме на капуту, погледа у земљу трен, само трен. Онда сузи очима и погледа у даљину, благо издигнуте доње вилице. Увјежбаном руком потражи микрофон, а десет руку крену да му помогне у томе напору. Једва примјетно им климну. Затвори полуотворена уста, стеже зубе и микрофон, осврну се прво лијево па десно и изнемоглом пуку измами аплауз. Аплауз и скандирање не стаје.
Он предсједник прво гледа у ципеле. А онда се замисли. Вјероватно у брзини. Нијесу му рекли име села. И каква се то важна ствар рјешава. Опет ће морати да импровизује, зна он то, научио је. Проклети аматери, помисли. Мора све сам. Поче узвиком, аплауз га прекиде, покуша поново, аплауз и овације још јаче. Слика се замијени, на екрану водитељка крајичком марамице брише сузе и јеца.
Перформанс или кабаре, одлучите сами.

Poslednja izmena: