Andjeo…
(poreklo rechi starogrchko “angelos” ,glasnik
u vecini religija su veza izmedju Boga i ljudi i/ili otelotvorenje samog stvaraoca, opste prihvaceno misljenje je da su sinonim za lepotu, a
po skromnom misljenju autora ovog teksta usko povezani i/ili u direktnom srodstvu sa zvezdicama)
Jasno se secam te misli…
Ona se naginje preko mene istezhuci se da dohvati daljinski upravljac koji sam sakrio od nje. Kikoce se i prosipa mi kosu u lice… U jednom od sledecih trenutaka svet oko mene iznenada postaje ispunjen zvezdicama. Svetlucave lete oko moje glave i golicaju osmeh…
I chudno zaista, u tom jednom jedinom trenutku, sve tuzne pesme koje sam ikada chuo obukle su svoje sharene pidzame, poljubile me u obraz i krenule na dugo, dugo spavanje.
Eto, samo tako…
Otkud ona tu?
Paaaaa… jednom davno kad se tek nazirala u nechijem dahu, jedan od onih “pravih” andjela dobio je zadatak da oslika potpuno tamno nebo zvezdama.
Dobio je onu specijalnu srebrnu farbu za zvezdice, cetkicu napravljenu od kose neke od vila, velike drvene merdevine, pa chak i onu molersku kapu od papira.
Dugo, dugo slikao je ostavljajuci tachkice po beskrajnom crnom platnu… Nizale su slike, crtao je sve chega je mogao da se seti i nebo je polako dobijalo izgled po kakvom ga danas znamo kad su noci vedre. Zastavshi da se malo odmori, sishao je sa onih merdevina i naslonio se na jednu plavu planetu trecu od sunca. Dugo je tu stajao, zamisljen. I sasvim sluchajno ili mozhda, ipak, sasvim namerno jedna kap je nestashno skliznula sa one chetkice i gotovo nechujno pala na tu planetu…
I eto, otud ona tu…
Neke stvari u zhivotu imaju jednostavno objasnjenje…
Gleda me, dva deteta u nama se pozdravljaju osmehom sakrivenim u ochima.
Ona puci usne jedva suzdrzavajuci smesak i spushta glavu na moje grudi.
Ma lepo spavajte tuzhne pesme…
Provlachim joj prste kroz kosu…
(poreklo rechi starogrchko “angelos” ,glasnik
u vecini religija su veza izmedju Boga i ljudi i/ili otelotvorenje samog stvaraoca, opste prihvaceno misljenje je da su sinonim za lepotu, a
po skromnom misljenju autora ovog teksta usko povezani i/ili u direktnom srodstvu sa zvezdicama)
Jasno se secam te misli…
Ona se naginje preko mene istezhuci se da dohvati daljinski upravljac koji sam sakrio od nje. Kikoce se i prosipa mi kosu u lice… U jednom od sledecih trenutaka svet oko mene iznenada postaje ispunjen zvezdicama. Svetlucave lete oko moje glave i golicaju osmeh…
I chudno zaista, u tom jednom jedinom trenutku, sve tuzne pesme koje sam ikada chuo obukle su svoje sharene pidzame, poljubile me u obraz i krenule na dugo, dugo spavanje.
Eto, samo tako…
Otkud ona tu?
Paaaaa… jednom davno kad se tek nazirala u nechijem dahu, jedan od onih “pravih” andjela dobio je zadatak da oslika potpuno tamno nebo zvezdama.
Dobio je onu specijalnu srebrnu farbu za zvezdice, cetkicu napravljenu od kose neke od vila, velike drvene merdevine, pa chak i onu molersku kapu od papira.
Dugo, dugo slikao je ostavljajuci tachkice po beskrajnom crnom platnu… Nizale su slike, crtao je sve chega je mogao da se seti i nebo je polako dobijalo izgled po kakvom ga danas znamo kad su noci vedre. Zastavshi da se malo odmori, sishao je sa onih merdevina i naslonio se na jednu plavu planetu trecu od sunca. Dugo je tu stajao, zamisljen. I sasvim sluchajno ili mozhda, ipak, sasvim namerno jedna kap je nestashno skliznula sa one chetkice i gotovo nechujno pala na tu planetu…
I eto, otud ona tu…
Neke stvari u zhivotu imaju jednostavno objasnjenje…
Gleda me, dva deteta u nama se pozdravljaju osmehom sakrivenim u ochima.
Ona puci usne jedva suzdrzavajuci smesak i spushta glavu na moje grudi.
Ma lepo spavajte tuzhne pesme…
Provlachim joj prste kroz kosu…
