http://2.***************/_sBBi-c1S7gU/S5dGuJgElkI/AAAAAAAAMGc/4Wlrnqbkxqs/S470/fashion_girl.jpg
Kako zažmirka sunce obešenjački kroz prozor, meni neki crvić proradi.Spadalo neko samo buška i gamiže i nemire niže..magičnim silama poziva i mami - hajdemo - budi vani...pokreni šetalice i pij sokove novog koje se toči u kornete po trgovima , na obalama i u baštama kafea koje niču kao pečurke posle kiše.
- Evo , samo da završim misao na blogu, eee baš lepa muzika - upravo sada...da, šta me sada svi zovu na skajp...kada ja izlazim vani a toliko imam posla oko spremanja...tuširanje..kosa..odeća...a mogla bih i neku knjigu uz put...da.. tako procuri u nepovrat dan uz nametnuti šablon za izgovor da se bude zarobljen u četiri zida vlastitog kajanja.
Čist mazohizam...kompulsivna zajebncija motorike sa ritualom kao opravdanjem..Užas!
Šta se dešava sa voljom? Ima je pa nestane..poput luft balona : pufff..
Veoma kratak interval izmedju "puno" i prazno" izmedju hoću i mrzi me...izmedju:" sjajno! odemo!" I " može to i kroz prozor samoće iseći komad života i staviti u herbarijum duše."
Otudjenje kao rdja nagriza...kao trag noktiju na zidovima bezdana.
Aaa, ne, ne neće proći! Nema se vremena za taj 'luksuz' zvani: depresija
Zvoni telefon...frendica cijuče o kupovinama...kremice, krpice...cipele bla..bla...klasična ženska opsesija
"nemanja garderobe u prepunom ormanu"..vuče me nasilno za časnu Titinu i pionirsku..da za pola sata budem spremna, idemo u veliki grad.
Nemam šta da obučem..naravno -po obrascu iz prethodne rečenice.
Kola su blagodet savremenog života, ugodno putovanje...i već se smejem komentarima o muškarcima a i pomalo kiču jer pored mene je osoba tip-top skockana za gala veče ( "nikada ne izlazim bez sredjene kose, noktiju i rezervnog veša u torbi" njena je deviza)..
Bulevari, Knez..kafei...šarenilo koje ženski princip obožava...stižemo i da pogledamo izložbu kod "Cvete".
Polako umnožavam energiju...glava mi je bistra, senki je nestalo...a čujem i neku ariju u duši.. dobro je...živa sam...i lagano letim... posreći mi se i po neki pogled krasnih očiju...blesak okrzne obraze i zateče me rumenilo..bridi.
Bože, živa sam!
Tako malo neba mi treba za moje letenje.
Lenjo flertujem sa suncem vani i u sebi...skoro i ne čujem žamor okoline u bašti.
Shvatam da sam prevazišla svoju pasivnost i osećaj zatočenika života i sudbine.
Ono što nas čini srećnim ili nesrećnim, nije samo svet oko nas.
Kada postanemo svesni našeg unutrašnjeg sveta i razotkrijemo sopstveni kosmos, shvatićemo da svaki osećaj koji dolazi spolja je manje intenzivan od osećaja koji potiče iz dubine bića-duše naše, našeg vlastitog izvora sreće i srca - kao vodiča i putokaza kroz more želja.
Setih se jedne priče
Verujem svojoj dečijoj maštariji , u adrenalin i svojem srcu!
Kako zažmirka sunce obešenjački kroz prozor, meni neki crvić proradi.Spadalo neko samo buška i gamiže i nemire niže..magičnim silama poziva i mami - hajdemo - budi vani...pokreni šetalice i pij sokove novog koje se toči u kornete po trgovima , na obalama i u baštama kafea koje niču kao pečurke posle kiše.
- Evo , samo da završim misao na blogu, eee baš lepa muzika - upravo sada...da, šta me sada svi zovu na skajp...kada ja izlazim vani a toliko imam posla oko spremanja...tuširanje..kosa..odeća...a mogla bih i neku knjigu uz put...da.. tako procuri u nepovrat dan uz nametnuti šablon za izgovor da se bude zarobljen u četiri zida vlastitog kajanja.
Čist mazohizam...kompulsivna zajebncija motorike sa ritualom kao opravdanjem..Užas!
Šta se dešava sa voljom? Ima je pa nestane..poput luft balona : pufff..
Veoma kratak interval izmedju "puno" i prazno" izmedju hoću i mrzi me...izmedju:" sjajno! odemo!" I " može to i kroz prozor samoće iseći komad života i staviti u herbarijum duše."
Otudjenje kao rdja nagriza...kao trag noktiju na zidovima bezdana.
Aaa, ne, ne neće proći! Nema se vremena za taj 'luksuz' zvani: depresija
Zvoni telefon...frendica cijuče o kupovinama...kremice, krpice...cipele bla..bla...klasična ženska opsesija
"nemanja garderobe u prepunom ormanu"..vuče me nasilno za časnu Titinu i pionirsku..da za pola sata budem spremna, idemo u veliki grad.
Nemam šta da obučem..naravno -po obrascu iz prethodne rečenice.
Kola su blagodet savremenog života, ugodno putovanje...i već se smejem komentarima o muškarcima a i pomalo kiču jer pored mene je osoba tip-top skockana za gala veče ( "nikada ne izlazim bez sredjene kose, noktiju i rezervnog veša u torbi" njena je deviza)..
Bulevari, Knez..kafei...šarenilo koje ženski princip obožava...stižemo i da pogledamo izložbu kod "Cvete".
Polako umnožavam energiju...glava mi je bistra, senki je nestalo...a čujem i neku ariju u duši.. dobro je...živa sam...i lagano letim... posreći mi se i po neki pogled krasnih očiju...blesak okrzne obraze i zateče me rumenilo..bridi.
Bože, živa sam!
Tako malo neba mi treba za moje letenje.
Lenjo flertujem sa suncem vani i u sebi...skoro i ne čujem žamor okoline u bašti.
Shvatam da sam prevazišla svoju pasivnost i osećaj zatočenika života i sudbine.
Ono što nas čini srećnim ili nesrećnim, nije samo svet oko nas.
Kada postanemo svesni našeg unutrašnjeg sveta i razotkrijemo sopstveni kosmos, shvatićemo da svaki osećaj koji dolazi spolja je manje intenzivan od osećaja koji potiče iz dubine bića-duše naše, našeg vlastitog izvora sreće i srca - kao vodiča i putokaza kroz more želja.
Setih se jedne priče
Jedan stari hodočasnik išao je usred zime preko mosta u podnožju Himalaja, kada je počeo padati sneg. Čuvar prelaza ga je pitao:
"Kako ćeš, dobri čoveče, stići gore po ovakvom vremenu?"
Starac mu je odgovorio:
"Moje srce je već stiglo tamo, ostatku mene lako je da ga prati."
Verujem svojoj dečijoj maštariji , u adrenalin i svojem srcu!
Očeš frajle??!