Сусрет, много година касније
Чудан је живот.
Први пут сам је видео 1984, или '85-е; знам то, јер сам је видео у аутобусу, којим сам ишао на тадашњи посао.
Био је то први јутарњи полазак, нешто мало после 5 ујутру; радно време од седам, а преко целог града, па ти види… Претешко; хладно, мрак, неиспаваност, већ си до пола уморан док стигнеш, а тек треба радити.
Али, такво је било време, а није ни битно; прича је о сасвим другој ствари.
Хладноћа и гурање људи, стајање, све те то држи будним; гледаш, онако сањив, смрзнут и нерасположен- лица људи при мутном светлу купе- лампи, оних неколико, колико их уопште ради. Уморна, туробна лица људи са маргине, осуђеника без изрицања пресуде, кривих јер су приморани да живе. Нема ту много осмеха; лепоте, још мање. Несрећа нема лепо лице.
Њу сам приметио одмах.
Боја, у сивом призору.
Има таквих жена; роди се са неком аристократском цртом, просто и необјашњиво зраче из било које и било какве групе.
Свако би за њу рекао да је лепа жена, у својим касним двадесетим. То просто није ствар укуса, него чињеница. Сваком је привукла поглед; она, свесна тога, гледала је углавном кроз прозор, избегавајући погледе других…
Хипнотисан, и ја сам пречесто и несвесно пиљио у њу; много ми се допадала, признајем; и није помагало то што сам знао да је удата, и да има и дете, и свој живот. Просто, нисам могао а да је не гледам; и знам да је то приметила, и да сам је често нервирао тим пиљењем, али, то је било јаче од мене, а нисам ни желео да то контролишем- из мени тада необјашњивих разлога.
Данас- знам; желео сам више од тога, иако свестан немогућности да од тих сусрета у раном јутарњем аутобусу и посматрања са дистанце добијем нешто више, и био спреман на последице, какве год- док могу да је гледам. Помиреност са тим безизгледом чини те равнодушним на своју ситуацију, и стави у стање- дај, шта даш…
Али сам приметио и да јој је, после неког времена- моје пиљење некако пријало. У пар наврата- дозволила је себи и неки неутрални осмех, којим је давала до знања да моју чудну дискрецију и разуме, и поштује, и да је моје дивљење схватила на добар начин; на даљини, без компликација и насртљивости.
Све је то потрајало неколико месеци, те једне зиме. Онда сам нашао неки други посао, променио и време и начин одласка на посао, и тако су престали ти наши „сусрети“.
Већ сам је и заборављао, полако, окренут својим проблемима, свакодневним обавезама и животу, који је имао своје приоритете и пут, када су нам се путеви случајно укрстили, ненамерно.
Наиме, упознао сам њеног мужа, послом; просечан тип, имућна породица, па се пласирао боље, него што је заслуживао својим способностима. Био је некакав директорчић у фирми, са којом сам имао да обавим неки посао, па ме је позвао кући, кад је сазнао да смо из истог дела града.
Лецнула се, кад ме је видела на вратима своје куће; било је јасно да ме је одмах препознала, иако је прошло 10-ак година. Упознао сам и њену децу, протоколарно, био пристојан и неутралан, и ничим нисам показао да је „познајем“ од раније, а она је то са захвалношћу прихватила, и играла свој део представе.
И на томе се све завршило, до пре неких месец дана.
Ја заборавим такве догађаје; онолико, колико је потребно. И без романтике, која зна да компликује живот- свашта сам преко главе претурио, да бих себи и такве „луксузе“ дозвољавао. Није тешко бити рационалан, кад мораш.
Тешко је истрајати на томе.
Стицајем околности- поново живим у том крају, после двадесет година. Живот тако удесио.
И пре тих месец дана, случајно је сретнем у продавници; једва сам је препознао; године и све што кроз њих проживимо- учине своје. Остало је трагова оне њене лепоте, која ми је хладна и сањива зимска јутра чинила мање неподношљивим, а снове шареним и лепим; али, мало…
Старица, самлевена годинама, животом, бригом и проблемима; муж преминуо пре деценију, деца одрасла и отишла, живи сама са мачкама и псом, пензија и досада приградске врсте- комшијске кафе и тривијалности, којима никад није била склона…
Тих неколико реченица, на вратима продавнице, и ништа више, и никад више…
Чему?
Не треба копати по старим кутијама, после толико времена. Нема ту више ничег, што се може оживети и донети некакву радост.
Боље да остане овако; и за њу, и за мене.
Не треба кварити лепу успомену покушајем да се из ње направи нешто друго, после толико пропуштеног времена.
Чудан је живот.
Први пут сам је видео 1984, или '85-е; знам то, јер сам је видео у аутобусу, којим сам ишао на тадашњи посао.
Био је то први јутарњи полазак, нешто мало после 5 ујутру; радно време од седам, а преко целог града, па ти види… Претешко; хладно, мрак, неиспаваност, већ си до пола уморан док стигнеш, а тек треба радити.
Али, такво је било време, а није ни битно; прича је о сасвим другој ствари.
Хладноћа и гурање људи, стајање, све те то држи будним; гледаш, онако сањив, смрзнут и нерасположен- лица људи при мутном светлу купе- лампи, оних неколико, колико их уопште ради. Уморна, туробна лица људи са маргине, осуђеника без изрицања пресуде, кривих јер су приморани да живе. Нема ту много осмеха; лепоте, још мање. Несрећа нема лепо лице.
Њу сам приметио одмах.
Боја, у сивом призору.
Има таквих жена; роди се са неком аристократском цртом, просто и необјашњиво зраче из било које и било какве групе.
Свако би за њу рекао да је лепа жена, у својим касним двадесетим. То просто није ствар укуса, него чињеница. Сваком је привукла поглед; она, свесна тога, гледала је углавном кроз прозор, избегавајући погледе других…
Хипнотисан, и ја сам пречесто и несвесно пиљио у њу; много ми се допадала, признајем; и није помагало то што сам знао да је удата, и да има и дете, и свој живот. Просто, нисам могао а да је не гледам; и знам да је то приметила, и да сам је често нервирао тим пиљењем, али, то је било јаче од мене, а нисам ни желео да то контролишем- из мени тада необјашњивих разлога.
Данас- знам; желео сам више од тога, иако свестан немогућности да од тих сусрета у раном јутарњем аутобусу и посматрања са дистанце добијем нешто више, и био спреман на последице, какве год- док могу да је гледам. Помиреност са тим безизгледом чини те равнодушним на своју ситуацију, и стави у стање- дај, шта даш…
Али сам приметио и да јој је, после неког времена- моје пиљење некако пријало. У пар наврата- дозволила је себи и неки неутрални осмех, којим је давала до знања да моју чудну дискрецију и разуме, и поштује, и да је моје дивљење схватила на добар начин; на даљини, без компликација и насртљивости.
Све је то потрајало неколико месеци, те једне зиме. Онда сам нашао неки други посао, променио и време и начин одласка на посао, и тако су престали ти наши „сусрети“.
Већ сам је и заборављао, полако, окренут својим проблемима, свакодневним обавезама и животу, који је имао своје приоритете и пут, када су нам се путеви случајно укрстили, ненамерно.
Наиме, упознао сам њеног мужа, послом; просечан тип, имућна породица, па се пласирао боље, него што је заслуживао својим способностима. Био је некакав директорчић у фирми, са којом сам имао да обавим неки посао, па ме је позвао кући, кад је сазнао да смо из истог дела града.
Лецнула се, кад ме је видела на вратима своје куће; било је јасно да ме је одмах препознала, иако је прошло 10-ак година. Упознао сам и њену децу, протоколарно, био пристојан и неутралан, и ничим нисам показао да је „познајем“ од раније, а она је то са захвалношћу прихватила, и играла свој део представе.
И на томе се све завршило, до пре неких месец дана.
Ја заборавим такве догађаје; онолико, колико је потребно. И без романтике, која зна да компликује живот- свашта сам преко главе претурио, да бих себи и такве „луксузе“ дозвољавао. Није тешко бити рационалан, кад мораш.
Тешко је истрајати на томе.
Стицајем околности- поново живим у том крају, после двадесет година. Живот тако удесио.
И пре тих месец дана, случајно је сретнем у продавници; једва сам је препознао; године и све што кроз њих проживимо- учине своје. Остало је трагова оне њене лепоте, која ми је хладна и сањива зимска јутра чинила мање неподношљивим, а снове шареним и лепим; али, мало…
Старица, самлевена годинама, животом, бригом и проблемима; муж преминуо пре деценију, деца одрасла и отишла, живи сама са мачкама и псом, пензија и досада приградске врсте- комшијске кафе и тривијалности, којима никад није била склона…
Тих неколико реченица, на вратима продавнице, и ништа више, и никад више…
Чему?
Не треба копати по старим кутијама, после толико времена. Нема ту више ничег, што се може оживети и донети некакву радост.
Боље да остане овако; и за њу, и за мене.
Не треба кварити лепу успомену покушајем да се из ње направи нешто друго, после толико пропуштеног времена.
