Odvesti 20 osoba do bitno udaljenijeg Tašmajdana nije jednostavno.
"Deca koji su lakši slučajevi, oni se vode u šetnju, a oni koji imaju više problema ostaju unutra", kaže Dragica.
I do "unutra" treba doći. A za one koji imaju više problema to predstavlja poseban izazov. Sa ulaskom u zgradu gde se boravak nalazi počinje drugo poglavlje ove priče.
"Evo sad vidite stepenice kako izgledaju. To Francuzi zovu "eskargo". Ide ovako. E s te strane, jer on koristi desnu ruku, može da se pridržava", kaže ona.
"Ali kada silazi niz 55 stepenika, koji ga dele od trećeg sprata i boravka, Sima, usled pareze, ima ozbiljnih problema. Imaju ih, pri usponu i silasku, i ostali korisnici, suočeni sa autizmom, Daunovim sindromom, cerebralnom paralizom, te drugim motoričkim i senzornim poteškoćama.
Lift u zgradi punih 15 godina ne radi. Ove stepenice nisu namučile samo Dragicu i Simu.
"Ministar Vesić je bio pre dve ili tri godine da poseti taj naš boravak, jer je renoviran, pa je došao i jedva se popeo i rekao: 'Uuuh, pa to je strašno'", kazala je ona.
Nije ni bivši ministar jedini funkcioner koji je sa time upoznat. Apeli roditelja stigli su, mada su ostali bez odgovora, i do predsednika Opštine i do komšiluka na Andrićevom vencu.
Iako je, podseća Milan Janković iz Akademske inkluzivne asocijacije, Srbija potpisnica Konvencije o pravima osoba sa hendikepom, u kojoj je jedna od bitnijih stvari pristupačnost, u našem društvu ona je, ocenjuje, iz mnogostrukih razloga, na prilično niskom nivou.
"Sve to ograničava pre svega osnovna prava osobama sa hendikepom i na kraju kraju samu uključenost osobama sa hendikepom u društvo i zbog toga osobe sa hendikepom imaju manje prilike da ostvare svoja prava i svoje potrebe", kaže Janković.
Tih 55 stepenika i jedno šatorsko naselje za Simu i njegove drugare predstavljaju teško premostivu prepreku.
"Da izađe, da se susretne sa cvetom, sa zelenilom, sa kucama, sa ljudima, sa životom...", nabraja njegova majka.
