Краљ Драгутин

МЕСЕЦА МАРТА, ДВАНАЕСТИ ДАН, ЖИВОТ БЛАГОЧАСТИВОГА КРАЉА СТЕФАНА СРЕМСКОГА, ЗВАНОГА ДРАГУТИНА, А У МОНАШТВУ ТЕОКТИСТА МОНАХА.
(КРАЉ СТЕФАН ДРАГУТИН 1276-1282)

Благочастиви и христољубиви син њезин, Јеленин, Стефан краљ, примио је престо царски оца свога, као што напред изнесосмо у овом спису, крепко и самодржавно владајући у својој отаџбини у земљи српској, увек ограђујући свој ум страхом. Господњим, који је почетак ремудрости, и свагда се сећајући смртнога часа. Сви околни цареви, колико слушаше за толику силу његову и крепост и целомудрену мудрост његову, веома велику љубав осећаше према њему. А они који су зло мислили и који су се хвалили против државе отаџбине његове, слушајући такође за велику силу његову и крепост, којом га је Бог крепио, сви који су зло мислили, враћаше се пуни стида, и сви силни и моћни земље његове, радујући се украшаваше се, учени и утврђивани богодухиовеним речима његивим. Јер ум његов у истину беше просвећен од божаствене благодати, сијајући се увек као злато седам пута искушано. Јер овај благочастиви по речима пророка овако чинише говорећи: " Неправду омрзох и одвратна ми је, а закон твој заволех". Јер тако беше уистину у дане његова краљевства, чега и ми сведоци бисмо. Јер неправда и гордост и лихоимство, или ма које од зала, ништа од тога није се налазило у данима његовим, када је он владао у отаџбини својој. А Бог предобри и најмилосдрнији, који " неће смрти грешницима, но да се обрате и да живе", чије је човекољубље неисказано и слава непостижима, Он хтеде показати слугу свога, овога благочастивога и христољубивога краља Стефана очишћена, да не умре живећи у земаљском царству и павши у грех. Јер он постаде благочастив сасуд потребан Богу, желећи пронети његово име пред народима и царевима.
После овога ускоро, иза мало времена, Бог јавља овако знамење овом благочастивом краљу Стефану. Када је јездио неким послом с властелом својом под градом Јелечем (рашка жупа), павши са коња сломи ногу своју. Пошто је била велика узбуна и велика жалост у његовој отаџбини што је њихов господар тако рањен, плачући говорише: " О моћни и славни и самодржавни господине наш, чувару и заступниче, шта ћемо радити ми слуге твоје, стадо твоје даровано ти Богом? Јер ако ко од околних царева чује за такав твој изненадни пад, ми ћемо насилно потпасти под руку туђинаца, лишавајући се тебе, наш мили господине и чувару, славо наша и радости". Многе остале и друге веома жалосне речи говорише, ридајући за својим господином. А овај благочастиви и христољубиви краљ Стефан овако је мислио у своме уму и говорио: " Ево видим ваистину да је праведан Господ и да правду заволи". Сагреших, Владико, очисти ме, и чинио сам безакоње, опрости ми. Јер прво не послушах заповести божаственога Ти писма, како рече у светом Твоме еванђељу: " Ко злостави оца или матер, смрћу нека умре". И опет: " поштуј родитеље равно са Богом". Ове заповести преступивши ја јадни, погубих самога себе, подигавши руку на свога родитеља, тако да су ево моје ране по заслузи, и не само ово, но и горе од овога, што предвиђам, ускоро ме очекује. Јер ево грло моје, наслађујући се маловременом храном, загорчава ми се; јер речи родитеља ми ускоро ће ме стићи. Но Владико Христе, који си нас саздао, знаш нашу немоћ и знаш, Спаситељу, наше тело, који си се обукао у њега. " Теби једином сагрешно сам и пред тобом учиних зло".
Када је тако говорио са великом скрушеношћу свога срца, одмах у тај час посла посланике своје ка своме најмлађем брату Милутину, говорећи му: " Брзо дођи ка мени, јер имам велико тајно саветовање с тобом". А он чувши за такву његову болест, брзо пође ка њему, и дошавши му у место звано Дежево, у области рашке жупе, и ту учини велико ридање и плач над својим братом. А рече му благочастиви и христољубиви краљ Стефан: " Љубими мој брате, ево видиш, како учиних, тако ми се врати, да више нећу владати на овом престолу, који силом узех своме родитељу. А ако после овога останем на овом престолу краљујући, тело моје има да буде искушано од Господа љутим неисказаним казнама. Јер по делима мојим што учиних, све ово доћи ће на ме. Јер мислим како за навек отпадох од царства будућег ( небеског ), зажелевши пролазне славе. Јер бол од геене очекује ме, вечне неразрешене узе и тама крајња, отровни црв, шкргут зуба, скрб и туга огњене реке. Која ће ме реч избавити, вазљубљени, ко ће се заузети и помоћи мени који се мучим? А ти, драги мој и љубими брате, узми моју царску круну, и седи на престолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда, и у многолетном животу краљуј и брани отаџбину своју од насиља оних, који војују против тебе. Господ мој Исус Христос, нека те утврди и укрепи и сила светога Духа нека те закрили, заштијући те од нападаја лукавога; анђео Господњи нека је увек са тобом, и када спаваш и када ходиш, чувајући те и веселећи душу твоју". И после овога дарова му свој престо царски, и како треба прославише говорећи: " Многа лета нека даде Бог благочастивому и христољубивому и самодржавному све српске и поморске земље Стефану краљу Урошу, " и све што је потребно иза овога. Даде му драгоцене дарове злато и хаљине златоткане скупоцене царске, коња свога и оружје своје, које сам на себи, на своме телу носише. Све ово даде му говорећи: " Опаши се оружјем овим, око бедара својих, силни", успевај у већем ка Богу, владајући у отаџбини својој. Од Владике свију Христа никада се не уклањај, закону божаственог писма вредно се поучавај, родитеља не бешчествуј, но са сваком богобојажљивошћу прилежно

 

[vujadin]

наставак 1

поштуј, да ти се умноже године живота. Ништа и убога не презри, да не пострадаш љуто са оним богаташем. Од истине не отступи, јер каже Владика наш Христос у светом еванђељу: " Ако у истини останете, истина ће вас сачувати. Молим те, у Господу вазљубљени брате мој, све ово сачувај, и неће наићи зло на тебе; а ако ли и наиђе, хвали име Господње благословено на векове, и речима увек и именом Господњим противи се њему т.ј.злу. У чему си у недоумици да ли је Богу угодно, у Њега јединога моли, и по пророку испуниће ти Господ све молбе твоје. И мени љубимога ти брата не заборављај у љубави срца твога. А ја идем у судбину коју ми је Бог одредио, да не пређем у друге векове, са силом љуто страдајући у овом животу. Треба да се самовољно предамо ка страдањима и телесним боловима, као што смо вољно учинили зло и оно што Богу није угодно. Према томе све ово дође на нас, зато те у жалости поменусмо, Господе". Утврди га богоразумним речима, и тако се растаде са вазљубљеним братом својим, где му дарова краљевство у Расу, у месту званом Дрежево.
А благочастиви и христољубиви краљ Стефан, кога ћу, о љубими, усудити се назвати другим многострадалним Јовом, или боље рећи Аврамом праведним и гостољубивим, који волећи госте и анђеле прими у старости својој, исто тако и овај господин мој ревнујући њихову обичају, оставивши славу земаљског царства и свој престо, и од тада сасвим не хтеде ништа од тих пролазних ствари, и уставши оде у области државе своје, у земљу звану Мачва, коју му је дао таст његов краљ угарски. Тамо дошавши са женом својом благочастивом краљицом Кателином и са једним делом властеле своје, овај благочастиви носио је у срцу своме ризницу многоцењенога бисера, Христа, и желећи се обогатити Његовом благодаћу која све даје, дође у ту земљу да је просвети, и да народ, који је био у тами и мраку незнања, по учењу божанскога писма приведе ка светлости спасоноснога живота.
Шта да кажем, о љубимци, ја смирени Данило или шта прво да кажем? Одакле да почнем толике трудове и страдања овога благочастивога мужа, неисказане подвиге и бдења и ноћна стојења, непресушне изворе суза његових? ко ће наћи таквога, који ће вам све по имену изложити неисказана његова чуда, милостиње ништима, утехе малодушнима, састрадања онима који су у скрби, избавитеља увређенима, многосветла светилника божаственим црквама? Јер овоме Господ посла своју светлост и истину, да га оне васпитају и воде и у велико и свесрдачно кајање и богоугодне трудове, о чему смо наумили да саставимо слово колико је могуће.
После овога овај благочастиви и христољубиви краљ Стефан осмеливши се тако, имао је свагда страх Господњи у срцу своме, и био је распаљиван Његовом љубављу вере истините, и прионуо је само за Њега душеумном мишљу својом, према речима пророка: " Мени је добро пријањати Богу, и полагати на Господа своју наду". Јер Он је једини добар и милосрдан душељубац и стројитељ нашега спасења, јер увек чека наше кајање, јер прима све као и разбојника и митара, само ми не престајмо вапити ка њему непрестано са сузама. Јер овај благочастиви овако говорише, сам себи излажући мисао своју овако: " О душо малаксала, о душо убога, све дане живота свога проживела си у небризи; о душо, већ зађе сунце, и ево твој век је при крају, ти која си волела грех. После овога немаш никаква дела у овом веку. Нема ти спасења, но вечна мука. Мало времена имаш да се покајеш од зала својих, која си јадна учинила; но уздахни и оплакуј себе, и устани од сна очајања свога, од тежине и лености, и подигни руке своје, и повичи из дубине срца ка ономе који те може спасти, и реци: Наставниче, Спаситељу, гинем, могуће Ти је спасти и помиловати, јер сам створење руку Твојих, само ако хоћеш, јер ево нисам као онај који је тридесет и осам година боловао, кога си само речју здрава учинио; но ја грешник од младости своје сам раслабљен мноштвом безакоња својих, и нисам достојан погледати и видети висину небеску или назвати свето и славно име Твоје. Но пошто си ми сам рекао: " Позови ме у дан скрби твоје и услишаћу те", зато сада зовем и вапијем: Отвори ми, предобри Владико, отвори ми недостојноме и јадноме двери милости Твоје, јер Ти си просвећење и светлост омраченима, као што рече у светоме Твоме еванђељу: " Ја сам светлост свету, и који иде за мном, неће ходити у тами". И опет: " Ако ко реч моју сачува, неће видети смрти никада"
Док је благочастиви све ово у молитви говорио ка Христу Владици свију, незлобни Господ Бог наш, брзо приклањајући божанске уши своје на слушање вапија оних који страдају и не одвраћајући свога доброга лица од оних који Га призивају истином, тако исто не удаљи милости своје ни од овога угодника свога, желећи да га прослави у добрим делима у овом веку и да написано буде име његово у књигама живота. Јер овај благочастиви имаше велику и свесрдну љубав према Богу, изнад многих у роду своме, светлећи се сваком врлином као многосветла зрака сунчана у својој отаџбини, желећи свима свакако довољно собом показати пример. Бог је преводио овога праведнога мужа од толике славе његове и части и престола царскога, и од свега његова што је раније имао владајући у отаџбини својој. И беше у тој страној земљи, чекајући обећање наде. Јер многа његова страдања показаше се као уздање у Бога, по апостолу Павлу који овако каже, јер рече: " једни за Христа Исуса тело своје распеше страдањима и похотама", као и овај блажени, духом живећи ка духу ревнујући у жељи да овим и заврши.

 

[vujadin]

наставак 2

Јер његов век пун младости и снажне храбрости према противницима пролазише. Јер то све лажно и кратко, као и цвет пролетњи венуло је. Јер снага и крепост изнеможе и уједно и пропадљиво тело, а кости састављене сухим жилама приклонише се на ову ствар т.ј. наду к Богу. Јер овај слуга Христов са великом смелошћу оплакиваше себе пре времена, и увек говорећи у своме уму сам себи: " Оплакуј себе убоги човече, кај се док имаш времена, да не чујеш тамо: Зар се сада кајеш, када није време покајању? Јер човек, злато или сребро изгубивши наћи ће друго, а изгубивши време покајања, никада неће наћи друго време за кајање. У овоме нас учи и поучава божаствени апостол Павле: " Док имамо времена покајмо се, чинећи богоугодна дела". Овај богоугодни и Христу вазљубљени, муж жељени и сасуд избрани, одбацивши далеко од себе своју одећу, царске хаљине и златни појас, који носише, облачи се у поцепане и искрпљене, а паше се јако ужетом од сламе по нагу телу своме, говорећи у радости срца: " Опасао си ме весељем да прославим Твоје свето име". А вретишче од длаке оштре навукавши на своје тело, овако говорише: " Обуче ме, Владико, у ризу спасења". Јер ево, господо моја, када сам у младости својој носио железно оружје и ратовао против оних који су са мном војевали, велику тугу трпело је тело моје од тежине таква оружја, а сада у оваком оружју, у које си ме удостојио да се обучем, са великим весељем трудим се да верујем, Теби, бесмртноме цару сила. Јер знам да се приближи долазак Твој, бојим се и дрхћем када будеш рекао: " Идите од мене проклети у огањ вечни, спремљени ђаволу и анђелима његовим". Колебају ме вали бесовских нападаја, но утврди мој ум непоколебљиво, тело ми дрхће, а слух мој нека чује поуке твојих божанских речи. Дај ми извор суза, да омијем душевне нечистоте, и да се не удаљим од Твоје милости у страшни и грозни онај дан, од кога дрхће душа моја и ужасавају се састави тела мога".
Ово ћемо, дакле, казати вазљубљени Христови љубимци, овај христољубиви сваке ноћи постељу своју сузама мочише, слично пророку и Богооцу, који каже у неком псалму: " Измићу сваке ноћи ложе моје, и сузама мојим омочићу постељу моју". Јер не само да оплакиваше себе, " но и сна не даваше очима својима, ни дремања веђама својима". Шта сам ја рекао да постељу своју сузама мочише? У земљи беше ископано место као и гроб, у коме је мало отпочинуо од многога бдења свога и од труда ноћнога стојања када је легао, а гроб беше пун трња и оштрог камења, тако да није могао лећи у сласт, а уз то легавши уз њега, много је плакао и био се у прса горко, са тугом срца вичући ка Спаситељу своме Владици Христу: " Ох, ох, светлости моја слатка Исусе, како се удаљих од славе Твоје? Дао си ми очи да гледам светлост Твоју, а ја њима угледах зло. А знајући да си Ти истинити син Божји, и Ти си превечно слово, који седиш с десне стране Оца, будући у подобију Очеву, Ти си простро небо као кожу и утврдио земљу на водама, и слично море оградио си песком, учинио си да Те анђелске силе опевају, а природа земаљска да те непрестано хвали. Јер Ти си онај који постављаш земаљске цареве и који им снабдеваш царство, и који им у руке предајеш управљање народа. Међу њима је множина оних који Те хвале, Господе, и који се боје Твога светога имена. А ја јадни, заборавих Тебе, Бога свога, који ме је створио".
Овако моливши се са сузама, опет устајаше од тавог рова (гроба) земаљскога, имајући у рукама својима божаствено еванђеље, које непрестано прочитаваше, и отворивши божаствена уста своја са Давидом, појаше божаствену песму говорећи: " Подигни ме из рова земље и исправи стопе моје, и положи у уста моја нову песму". И опет: " У ноћима подижите руке ваше ка светима и благословите Господа. И опет: " Боже, Боже мој, ка теби раним, ожедне Тебе душа моја, а колико више Тее тело моје". Јер ваистину је приносио Богу нескврну и чисту жртву, молитве своје, целим бићем човечјег састава. Веома љубљен беше он и од свију поштован и од свију очекиван, сваким добрим делима утврђујући се, и ка овима све више јако се бринуо, а раскош вредним уздржањем победи, говорећи по апостолу; " Браћо, умрећемо греху, да живимо Богу", и опет; " да не царује, дакле, грех у смртном нашем телу, да слуша похота његових". Он често оваке речи говорише; " Помени се, јадни човече, не варај се у овом веку, и помисли у уму своме, да наш живот ништа нема осим сузе и уздахе, презире и мржњу, непријатељства и зависти и лукавство, злобу и неправду и неситост. Које је од овога што нас води у живот вечни? Зар нам не приводи реку огњену и муке неисказане? Зар нам не представљају љуте и немилостиве анђеле? Зар добри и милосрдни Бог не одвраћа због овога свога лица од нас, говорећи са гневом: " Отидите од мене проклети, у вечни огањ, јер вас не познајем". Било богатство, било слава, било здравље и сила, било лепота изгледа, ништа од тога неће поћи на суд Владичин. Јер све ће слично сенци погинути и као сенка прећи ће, само ћемо ми наги и обремењени грехом стати пред суд Владичин, Христов . јер све човечје је ваистину таштина и непостојано је, по ономе који говори: " Све на земљи је таштина над таштинама, и све је таштина", и по апостолу, који каже: " да ништа не донесесмо на овај свет, нека се зна, да ништа не можемо ни изнети". О овоме рече један од премудрих: " Када човек умре, наслади гмизавце и звери и црве". Немојмо, вазљубљени погубити душе своје ради пропадљивих и пролазних ствари.

 

[vujadin]

наставак 3

Овај благочастиви и христољубиви Стефан оваким речима утврђиваше ум свој, говорећи: " Прикуј тело моје страху Твоме, јер се убојах од Твојих судбина " ; и " учини са слугом Твојим по милости Твојој" и утврди ме пред тобом на векове. " Јер ако безакоња моја погледаш, Господе, Господе, ко сам ја грешни, који ће моћи постојати? Јер, Владико, ако спасеш праведника, шта је у том велико? Или ако помилујеш чистога, није ништа чудно. Такови су достојни милости Твоје. Но пожури брзо, Христе мој, у помоћ мени недостојноме, и избави ме од уста луковаго звера, и приону за земљу утроба моја. Но пошаљи благодат твоју мени у у помоћ, да умртвим телесне страсти".
Шта ћу рећи, о љубимци, или како да изнесем његове подвиге и страдања, и молитве и свеноћна стојања и и бдења, што претрпе? Јер блажен је живот његов у овом веку и часна је смрт овога богољубивога мужа пред Господом. Јер колико је богатство његово и слава земаљска, премного злато и драгоцени бисер, и скупоцено царско одело и све остало од такових, све ово богоугодно и целомудрено расточаваше. Прво колике је милостиње даровао у божаствене храмове и потребе и сасуде црквене, правећи у дому своме свештене сасуде златне и сребрне, украшене бисером и драгим камењем, путире, дискосе и велике нафорне зделе, кадионице, ручке, рипиде и златне свећњаке, и друго, што је потребно од таквих ствари, свештеничке златоткане драгоцене одежде. То све чинећи у дому своме мислише на дар божаственим црквама, и не само црквама отаџбине своје, него и у друге благоверне народе, говорећи: " Твоје дарове од Твојих дарова приносим Ти, Спаситељу мој". Драгоцене дарове потребне монасима тих места и целом црквеном клиру, свакоме према своме позиву довољно даваше, за одевање тела њихова и да се исхране. Он свима овима слаше своје вазљубљене и поверљиве људе, да ово дају са љубазним и смиреним речима, пишући им и говорећи: " Прмите ове моје мале приносе вама, и молите Господа Бога за мене грешнога, не би ли како год вашим светим молитвама био мени милостив судија у дан страшнога испита."
Видите, дакле, вазљубљени, таква су била искушења и жалости овога благочастивога мужа, јер колико је живео у светској сујети, никако се није удаљивао од богоугодних дела. Тако треба човек удаљивши се од света и онога што је у свету, да се једино брине за душу своју или како ће угодити Богу, не обраћајући пажње на оно што је од овога света.
Но опет ћемо изнети његово велико трпљење и снагу и безбројне трудове. Јер он живећи у овом свету, имајући жену и децу и државу велике земље, и бринући се о толиким својим војницима и о управи дома свога, и како да брани и штити земљу отаџбине своје од наиласка и насиља иностраних народа, и све ово чинећи ниуколико не остављаше богоугодних дела, нити злоба измени његова разума, нити лукавство превари његову душу. Јер за такове рече Соломон: " Угодан беше Богу и вазљубљени живећи у свету". А више је имао у своме срцу смерну кротост, слушајући речи апостола Павла, који овако каже: ", Знате благодат Божју, да ради вас осиромаши будући богат, да се ви обогатите Његовим сиромаштвом". А наводи и друго место које каже: " Владајте се као што доликује звању, којим сте позвани, са сваком смерном мудрошћу кротошћу и стрпљењем". Све ове врлине, које рекосмо, извршаваше се у овом благочастивом. Почетак свакога његова успеха је у Богу, јер шта да кажем о толику његову подвигу и трпљењу и ноћном стајању његову, молбама, молитвама и божанским песмама? Све ово чинише стојећи на тајном месту и мучећи тело своје, слушајући реч Владике у светом еванђељу, који каже: " Када се молиш, уђи у клет своју и затвори врата своја, и помоли се Оцу твоме који је у тајни". Јер тако знајући свагда чинише. А када бише време ноћнога пјенија да иде са збором у цркву, и према законском црквеном уставу на његову двору, он сам налазише се пре свију у цркви, и пошто је ту завршио обична пјенија , и ако је ноћу рано било, опет је одлазио на оно исто усамљено место, завршавајући све по достојању, како беше навикао. Ту стојећи у великом подвигу, крепким гласом и топлим сузама вапио је ка Владици, ка када ко страдајући од љуте ране крепко зове вапијући, ако би ко могао да му помогне. Тако чинише овај богољубиви не само у своме дому, него ако се догодило да иде на неки пут, на којем год месту, тако чинише, као и у своме дому, увек је био ископан гроб у земљи, и место мекане постеље било је прострто оштро камење и трње, и у тако спремљеном гробу лежао је, као што смо раније у овом спису указали. А ја, грешни Данило, био сам тајни зналац неких таквих његових подвига. Колико смо могли, рекли смо вашем богољубију његова богољубива давања и дарове ка иностраним народима, царевима и војводама и осталим силнима, У руску земљу много пута слаше посланике своје са драгоценим даровима ка божаственим црквама и манастирима, и милостиње ка ништима и маломоћнима. Јер у тој руској земљи имао је веома љубазнога свога прејатеља кнеза Василија, и њему по достојању дужну част одаваше, шаљући му слатке речи са великолепним царским даровима. Шта ја то кажем, зар само у ову једину земљу ? Не само овде, но и у свети град Јерусалим ка гробу Господњем, и светим местима која су тамо, на Синај, и у Риат и на друга тамошња места, која припадају ка светом Господњем граду Јерусалиму. Тамо одоше многи његови дарови и милостиње, које слаше тамошњим монасима, имајући срдачну жаљу за њих, ако би му било могуће како год да снадбе њихов иночки живот.

 

[vujadin]

наставак 4

Но да изнесемо како овај благочастиви и христољубиви муж ваистину имаше велику жељу и љубав, како би му могуће било да види она велика и дивна места, која споменусмо у овом спису, места, где се где се оваплоти и поживе Господ наш Исус Христос, поставши човек да спаси човека, ревнујући оним богоугодним делима великога архијереја Христова кир Саве, трудима његовим и путовањима, због којих се прославља у спису његова житија. Тако је и овај господин мој хтео учинити. Но када то чуше великаши у његовој отаџбини, дођоше говорећи му: " Ево све видимо, што хоћеш да учиниш и како хоћеш да се разлучиш од нас, најслађи наш господине и хранитељу. Но коме остављаш нас сироте? Ко ли је такав као ти, који нас може бранити, нас и целу земљу отаџбине твоје од навале непријатељских народа? Јер ево многи се цареви убојаше твога имена, дивећи се храбрости твога ума. Јер нећеш ти дати другоме своје славе, нити туђем народу својих корисних. " Таквим и многим другим жалосним речима би задржан од својих од своје намере, коју беше наумио.
Овај благочастиви предржа земљу отаџбине своје, доби многе крајеве угарске земље, а такође и од босанске земље. Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и св. Духа, и присаједини их светој саборној и апостолској цркви. Јер толику своју славу и небројено богатство хтеше оставити, у намери да странствује као ништи и убоги Христа ради, и да постигне живот оних, који страдају ради Христа, скитајући се у горама и пећинама и у прпастима земаљским, говорећи сам к себи: " Тешко мени грешноме, обложеном бригом овога света, и толико сагрешивши Владици своме Христу". И пребиваше непрестано у многом умиљавању и у духовним сузама, дан и ноћ. Од оних монаха тих места која споменусмо, имао је неке као духовне оце, у писму препоручивши се к њима, да им буде духовно чедо у Господу. Такође у писму исповедаше им своје грехе и даваше их њима на расуђивње, да би му дали епитимију, колико припада за његове грехе. А ови духовни оци његови такође у писму даваше му заповести и души корисне поуке, говорећи: " Ако ово извршиш, чедо наше духовно, поверено нам у Господу, што ти заповедисмо, ти ћеш се настанити у бесконачне векове, где је неисказана радост са анђелима и светлост вечна у Господу". Једнога од достоименитих таквих монаха имао је као свога духовнога оца на Јордану, званога Галактиона, и ка овоме имао је велику смелост бринући се за њега, и њему даваше све своје имање, говорећи: " Оче, узми моје имање и подај га ништима", И сам овај христољубиви Драгутин даваше непрестано милостињу ка ништима и страним и маломоћним, хромим и слепим. Сви слушајући о превеликој милостињи његовој, не само из земље отаџбине његове, но и од других околних народа и далеких крајева, сви идоше ка њему у доброј нади, у славни његов двор у Срему, место звано Дебрец, веселим ногама, знајући да ће примити довољно милостиње несказане. А примивши је, радосним и веселим ногама враћаше се сваки својој кући. У срцу његову није се јављала таква мисао, која каже: " Оставимо нешто, да ујутру дамо", или: " неће ли бити доста деци мојој или жени"? На то није пазио, јер беше отац сиротих и бранитељ удовица.
Вазљубљени, изневши ово напред написано о овом христољубивом, сада ћемо говорити о овом преосвећеном архиепископу, смерном Данилу, чијим молитвама и благоразумном поуком објави се житије ових христољубивих царева и краљева српске земље. Пошто је овај преосвећени вољом Божјом и његовом најдарежљивијом силом и благодаћу светога Духа издржао правило богоизабраних монаха Свете Горе, и био наречен игуманом хиландарским, када је живео у том месту, посла ка њему благочастиви краљ Стефан Урош, брат овога христољубивога краља Стефана, говорећи му љубазне речи у писму, овако: " Господару мој и оче, молим ти се у име Божје, брзо пожуривши дођи к нама са свима монасима Свете Горе". И чувши ову вест преосвећени господин мој, пође брзо ка њему. И када је дошао у место звано под град славни Скопље, на реку звану Велика, и ту се славно обрадова господин краљ због доласка овога преосвећенога и његова збора, и учинивши много већање са њиме, посла га ка вазљубљеноме своме брату Стефану краљу, због послова које је имао, Јер овај преосвећени Данило беше му веома мио и познат. А када је овај преосвећени дошао у славни двор његов Дебрец, у земљи званој Срему, и са свима изабраним монасима Свете Горе, и када је чуо благочастиви краљ Стефан за долазак овога преосвећенога, веома се обрадова, као да га је снашла нека неисказана радост, и ту седоше засебно, и овај преосвећени јави му речи брата његова. И тако завршивши све што је хтео, због чега је био послан, и овај христозубиви краљ духовно и телесно развеселивши се са преосвећеним и са целим његовим сабором, дарова му драгоцене и изабране дарове, много злато и светитељске одежде. Такође и жена његова благочастива краљица госпођа Кателина, и њезина и сва његова властела и великаши многим даровима почаствоваше овога преосвећенога, како приличи светитељу. Најпосле благочастиви краљ Стефан узевши са своје трпезе златне панагијаре украшене бисером и драгим камењем, даде му говорећи: " Ево дајем ти у љубави дар за мој спомен". И друге многе праведне ствари колико му је било потребно, све даде овом преосвећеном. И коње своје добре дарова му, који ће га однети на своје место где живише у Светој Гори. А исто тако и све монахе Свете Горе, који су са овим преосвећеним, свакога обдари драгоценим даровима према његову звању.

 

[vujadin]

наставак 5

А нарочите дарове, које њему приносише од других народа, све ово даваше на чудну своју хвалу и част. И тако се опрости с њим овај господин мој преосвећени архиепископ Данило, и опет оде ка превисоком краљу Стефану Урошу, завршивши све што је хтео. И нађе превисокога краља на месту званом Овче Поље. И даде му гњиге што му писаше брат његов и опет што је имао нарочито да каже, јави му. И сазнавши превисоки краљ како смислено и разумно овај преосвећени све угодно му учини, јер од младости своје овај преосвећени никада не погреши воље овога благочастивога, и веома много обасувши га чашћу, отпусти га са многим даровима ка ћелији његовој.
И када је овај преосвећени дошао тамо на своје место у Свету Гору, после овога одмах оставивши старешинство славнога манастира Хиландара, где беше игуман, и оде на сред Свете Горе, место звано Карије у сихастарију светога Саве, и ту је волео да буде у иночеству, као што је некада ту живео свети господин наш и учитељ архијереј Христов кир Сава, живећи у великом подвигу, мучећи тело своје постом, бдењем и молитвама, јер само тако живећи, и онима који после његове смрти хоће да наследе то иночко место, овако заповеди, говорећи: да један или највише два да живе у његовој сихастирији. По заповести његовој и овај преосвећени господин мој чинише, живећи у усамљеном пребивању, сваки законски устав испуњујући, и када је много ту живео, дође му на ум благоугодна мисао, да састави списе богоугодних речи и да их пошаље ка оном благољубивоме мужу, т.ј. благочастивоме и христољубивоме краљу Стефану, с којим је имао велико обећање у љубав Божју. И што је био помислио, тако и учини. Све ово завршивши и са свим срдачним благословом и богоизабраним речима и часним списима, све саставивши и са овима посла једнога од својих монаха, старца Атанасија, јављајући му дивне речи. Када је овај дошао до благочастивога у славни двор његов Дебрец, овај христољубиви краљ Стефан учини велику радост и весеље око његова доласка.
И када се мало задржао овај старац код христољубивога краља и када је прошло неко време, паде овај благочастиви и христољубиви краљ Стефан у љуту болест, и поче веома боловати. И разуме овај христољубиви да неће избећи љуте смрти у тој болести. И опоменувши се у уму своме, поче плакати горко, говорећи: " О јаој мени, о тешко мени јадноме, јер дође време посечења смрти моје, да ме уграби ка оним вечним мукама неспремна", И тако посла писма ка епископима и игуманима и ка свој властели који су силни у његовој отаџбини, говорећи: " Нека вам је знано, вазљубљени, да се приближи време мога престављења, и не знам у који дан и час се растављамо. Но сетивши се маловременога мога живота са вама и љубави коју сам имао према вама у Господу, брзо дошавши, гробу предајте тело моје". Када је такве гласе послао, они који су их примили, брзо пожуривши се дођоше ка овом, благочастивом, обузети великом тугом и жалошћу, и горко са сузама вапијући говорише: " О сунчана зрако истока истоцима, зар тако одлазиш, ти који си просвећивао разуме срдаца наших? Коме ћемо се ми приљубити? Ко је онај који је био слава наша и радост"? Јер просвети се ваистину, о љубимци, живот и рад овога христољубивога. Благодат светога Духа живећи у Њему, стварала је његов богољубиви живот, и у целу земљу изиђе глас о њему, као што је било речено у списима о неким стварима, јер благородни плод неће отпасти од свога корена. Тако је и овај богољубиви муж увек дочекивао смркнуће дана у сваком исправљању и у подвигу истините вере, и опет дочекивао свануће у богоугодним делима, јер је такву власт он примио од Господа, као што рече у свом светом еванђељу, говорећи ка ученицима својима: " Ево дадох вам власт наступати на змије и на скорпије, и на сваку силу непријатељску". Тако је и овом благочастивом дао да не могу ни сам сотона ни његови бесови стати против њега или јавити се. Јер приносише Богу непорочну жртву, своје молитве, не само за себе, но и за умно стадо, т.ј. народ отаџбине своје. Јер такве тражи Отац наш небесни, као што рече говорећи ка жени Самарјанки: " Бог је дух, и ко Му се клања, духом и истином треба да се клања. И у толикој љутој болести не изнеможе од таква подвига и исправљања, колико је био навикао, говорећи речи апостола Павла, који је овако рекао: " Када сам у немоћи, тада сам силан, и сила моја се завршава у немоћи".
И када се сабрао сабор отаџбине његове, као што напред указасмо, и овај благочастиви великом жељом свесрдачне љубави ка Богу хтеде да прими монашки образ, говорећи ка целом свештеном сабору епископа, игумана и изабраних монаха, који су дошли на његово престављење, и молио их је, говорећи:" Браћо и оци, молим вас ја грешни, приступивши завршите све по достојанију, што ја грешни желим, ако и нисам достојан, но милостив је Бог свима, у Њега уздајући се, приступам ка оваком делу нелицемерно, јер Он чини вољу оних који Га се боје и молитву њихову ислишиће". И чувши сви речи овога христољубивога, изменише своје мисли у велику скрб и жалост. И пошто је спремљено све што треба за њега, и сам нагнувши се од одра свога, на коме лежаше, и тако отворивши своја богохвална уста, поче говорити: " Колико ми је слатка реч Твоја, владико Христе мој, који си рекао у светом Твоме еванђељу, водећи нас грешне у покајање и рекавши: " ходите ка мени сви који се трудите и обремењени, и ја ћу вас упокојити", и опет " Узмите јарам мој на себе, јер је добар, и бреме моје је лако". И томе ревнујући, ја јадни, хоћу да испуним на себи Твоју реч".

 

[vujadin]

наставак 6

И када је ово по законском уставу завршено, и тако обукоше га у монашке хаљине, и после овог наложише на њега велики анђелски образ, и нарекоше му име Теоктист монах назван у анђелском образу.
Велики плач и ридање и жалост била је у целој отаџбини овога блаженога, видећи ово што се збива са њиме, и горко вапијући са сузама, говорише: " Зашто се разлучујеш од нас, добри пастиру наш и учитељу? Ко ће се место тебе такав наћи као што си ти, бранећи земљу отаџбине своје? Јер твога имена убојаше се сви који зло мисле. Помоћу Владике твога Христа изгубљено стече, и расточено сабра, и сиромашно обогати, и пало подиже, и неславно прослави, и оно што сасвим никада није било, показа дивно и преславно у својој отаџбини. Неисказана су твоја добра дела, о блажени, којима те Бог прослави на векове. Јер ти си јеретички кукољ духовним српом из корена посекао, и тиме си се назвао обитељ светоме Духу".
Овако су говорили његови вазљубљени жалосним речима, и оставши још мало у животу, овај благочастиви разумним речима саветовао је своју супругу и вазљубљенога сина свога Владислава, и по реду силне државе своје, како ће живети у доброј вери и чистоти, и смислено, и како ће разумно бранити земљу отаџбине своје, од малог до великог упућујући слатким речима својима. И писма посла вазљубљеноме своме брату христољубивоме краљу Стефану Урошу, јављајући му све о својој смрти. А ту је био и монах овога преосвећенога звани Атанасије, и заповеди да му даду све што треба, и дарове драгоцене посла ка овоме преосвећеноме, говорећи: " Прости ме грешнога. господине и оче мој, јер ево идем на пут, на који нисам никада ишао". И док је ово трипут блажени говорио, в ршила се над овим блаженим пјенија и надгробне песме, и тако предаде Господу свој дух, дан је био петак а час девети.
И ово чујте, вазљубљени. Као што је по достојању обичај да се омије тело умрлога водом, тако је било и са овим блаженим. И када су га хтели омити, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову и обучена у оштру ланену хаљину, а појас од сламе залепио се дубоко у тело његово, и када су хтели да га скину са тела, нису могли. И када су га много квасили водом, једва га одлучише од тела овога блаженога, што све нико није знао за живота његова. Друго чудо чујте, вазљубљени, јер вам истину говорим: Овај благочастиви живећи са женом својом у своме животу, мислим више од двадесет и три године не дотаче се ње, но чувајући се обоје у целомудрију и чистоти, остадоше живећи као брат и сестра. О овоме каже блажени апостол Павле говорећи: да има који имају жене, као и да их немају. И завршивши сва надгробна пјенија и узевши тело овога блаженога од сремске земље, и носећи идоше ка истоку. И када су дошли у Рас ка цркви св. мученика Христова Гергија у његов манастир, и ту све обично завршише, и тако гробу предадоше тело овога блаженога Теоктиста монаха, некада бившег краља Стефана моћнога и самодржавнога, и ту лежи до данашњег дана,
Заповедио је у животу своме и са страшном клетвом изрекао је говорећи: ако се јави каква благодат Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље. Тако је и било, јер Бог прославља оне који Га славе.
Такови беше подвизи и страдања и богоугодна дела овога блаженога, и кроз њих прими неувели венац царства небеснога. Достојно је, вазљубљени, да и ми ревнујемо овоме, да се не лишимо вечних добара у Господу.
Би престављење овога преблаженога и доброга ваистину подвижника месеца марта двадесет други дан, треће недеље свете четрдесетнице у петак, у час девети и тако се разиђоше свако својој кући, славећи и благодарећи јединога Бога, који се слави у светој Тројици Оца и Сина и св. Духа, коме и од нас нека је свака слава, част и клањање, сада и увек и на векове векова. Амин.