Pri kraju i ove godine zelim reci: Ne volim da budem tuzna, ne volim . I nisam ja birala tugu Ona je izabrala mene. Kao i mnoge od Vas mozda.Zasto li ona uvek bira dobre ljude, nikada mi nece biti jasno. Ali ne zalim sebe nikad, niti zelim da mene iko zali. Zalim i tugujem: sto nisam bila pametnija, sto sam mnogima dozvolila svasta , sto sam prastala I kad nisam trebala, sto sam postovala osobe koje nikako ne mogu biti ljudi, sto sam dozvolila da mi se sve srusi, sto i sada hvatam sebe u greskama, sto sam propustila mnogo trenutaka…Medjutim…nesto sam i naucila..naucila sam biti dosledna sebe,cak sam se potrudila da razumem i one meni totalno neshvatljive ljudske poteze. Naucila sam ziveti bez onog dela moje duse, koji toliko volim…a kojeg sam se morala odreci, onog dela,u kome je on..i ova ljubav zene, koja ceka i kada nema ga. Znas i pored svega..biti srecna,..mislim da sam prevazisla samu sebe. Posvetila sam mu najlepse reci…najtananija osecanja…ona bezuslovno cista…pravo sa izvora duse…i zaledila sam onaj najtopliji osmeh…onaj od koga bi se ovaj led i sneg oko nas otopiti. Radujem se jer sam; upoznala divne ljude,sto sam puno stvari uradila sama,sto sam bila sposobna da uradim i one stvari o kojima do tog trenutka nista nisam znala, radujem se,divnim susretima, radujem se ljubavi koja lebdi svuda oko mene…radujem se uspehu svoje dece, radujem se, jer sam puno toga lepog naucila u ovoj godini, radujem se sitnicama, radujem se paznji,radujem se svakoj procitanoj knjizi,svakoj novoj noti neke lepe pesme, radujem se osmehu sa lica meni dragih ljudi… jednostavno ne zelim da verujem da bilo ko od nas mora staviti tacku tamo gde ne zeli. Nikako… postoje price koje nemaju kraj. Znam da mnogi tako misle , zato sto tako i pisu... tako se prepoznajemo. Na sve svoje price, ja stavljam tri tacke..i idemo dalje....jer ljubav nikad ne nestaje... za sve one koji znaju, koji osecaju, koji vole. Za sve one koji se prepoznaju. Za sve one koji veruju, i one druge, koji ne veruju, jer.. “ipak moze se uhvatiti senka u potpunom mraku, zrak Sunca u ponoc pronaci, pokupiti suza sa lica tuznog klovna, osmehnuti se iskreno kad bol dusu razdire, nadati se i kad se vise nemamo cemu nadati... verovati .... voleti… sakupiti rasprsle delice duse..... retke trenutke…osecanja... pronaci smisao u potpunom besmislu” nastaviti… i jednostavno reci…idemo dalje
