98. god pre nove ere. Arena. Stari Rim. Gladijator i zver. Oseca se miris smrti. Publika je premorena od neizvesnosti, neocekivanih obrta i ljuta sto borba traje satima. Svi su digli ruke od borbe, cak i imperator. Ceo auditorijum je odustao sem zveri i gladijatora. Oboje gledaju smrti u oci, oboje tvrdoglavi, uporni i odlucni da pobeda bude njihovo svojstvo...
Svitanje... Doba dana kada sunce ljubi poslednju zvezdu.. Pogledaj svet oko sebe u najrealnijem mogucem obliku. I - ljude...
Igraju senke na zidovima svoj poslednji ples za danas... Smiraj dana.. Smiruju se covekove misli i lutanja.. Suton
Ponosna macka lutalica i ovog puta u smiraj dana se sa svojim prepoznatljivim lakim skoro lopovskim korakom vratila kuci... Bez odjeka cipela, usunjala se u svoj dom.. Lutala je macka po raznim gradovima i predelima, ispitivala svoje i tudje granice.. Vrebala machore iz prikrajka i mazno im se znalacki umiljavala... Probala sta je zelela, dokazivala se sebi i svetu.. Cesto isla i glavom kroz zid, misleci da je za nju samo nebo granica. Prkosila vremenu i mentalitetima, drsko se ponasala i frketala plachno cim joj nesto nije odgovaralo... Imala je sebe i svoj ponos.. Ponekada nesto sto lici na ljubav , ali bila samo svoja i nicija, plasila se pripadanja nekome ili necemu .. smatrala sebe nekim cudnim stvorenjem koje egzistira na planeti Zemlji, stvorenim samo da bude tu .. i sve gledala svojim krupnim crnim prodornim ocima deteta..
I retko skretala pogled.. I umela da glumi savrsenstvo koje je tako ocajnicki iz sve snage zelela najvise na svetu savrseno. I u tome iako nije bila svesna - zaista je bila savrsena. Umela je bolje nego iko da se uvuce u svoj kostim nekog kome je sve idealno i da glumi neku samostalnu macku, nedodirljivu i jaku. A u sebi je samo zelela nekog ko bi joj parirao, nekog za nju idealnog iako ni sama nije znala sta trazi , ne zna ni sada, ali zna on, to je bitno...
A onda se desilo cudo.. Poceo je za nju da postoji pogled koji joj je bio znacajniji od njenog, i neki glas zbog cijeg je tonaliteta., pozelela da bude necija. Da bude mi.. Ponos je ostavila medju prasnjavim knjigama na polici, a sa nje uzela jedan osmeh.. Onaj pravi, ne odglumljeni koji odavno nije krasio njeno lice.. I odlucila je da se vrati kuci.. Da povrati sebe. I prestala da se saplice o kamen realnosti..
I dobila je mi.. Kad je to najmanje ocekivala...
Svitanje... Doba dana kada sunce ljubi poslednju zvezdu.. Pogledaj svet oko sebe u najrealnijem mogucem obliku. I - ljude...
Igraju senke na zidovima svoj poslednji ples za danas... Smiraj dana.. Smiruju se covekove misli i lutanja.. Suton
Ponosna macka lutalica i ovog puta u smiraj dana se sa svojim prepoznatljivim lakim skoro lopovskim korakom vratila kuci... Bez odjeka cipela, usunjala se u svoj dom.. Lutala je macka po raznim gradovima i predelima, ispitivala svoje i tudje granice.. Vrebala machore iz prikrajka i mazno im se znalacki umiljavala... Probala sta je zelela, dokazivala se sebi i svetu.. Cesto isla i glavom kroz zid, misleci da je za nju samo nebo granica. Prkosila vremenu i mentalitetima, drsko se ponasala i frketala plachno cim joj nesto nije odgovaralo... Imala je sebe i svoj ponos.. Ponekada nesto sto lici na ljubav , ali bila samo svoja i nicija, plasila se pripadanja nekome ili necemu .. smatrala sebe nekim cudnim stvorenjem koje egzistira na planeti Zemlji, stvorenim samo da bude tu .. i sve gledala svojim krupnim crnim prodornim ocima deteta..
I retko skretala pogled.. I umela da glumi savrsenstvo koje je tako ocajnicki iz sve snage zelela najvise na svetu savrseno. I u tome iako nije bila svesna - zaista je bila savrsena. Umela je bolje nego iko da se uvuce u svoj kostim nekog kome je sve idealno i da glumi neku samostalnu macku, nedodirljivu i jaku. A u sebi je samo zelela nekog ko bi joj parirao, nekog za nju idealnog iako ni sama nije znala sta trazi , ne zna ni sada, ali zna on, to je bitno...
A onda se desilo cudo.. Poceo je za nju da postoji pogled koji joj je bio znacajniji od njenog, i neki glas zbog cijeg je tonaliteta., pozelela da bude necija. Da bude mi.. Ponos je ostavila medju prasnjavim knjigama na polici, a sa nje uzela jedan osmeh.. Onaj pravi, ne odglumljeni koji odavno nije krasio njeno lice.. I odlucila je da se vrati kuci.. Da povrati sebe. I prestala da se saplice o kamen realnosti..
I dobila je mi.. Kad je to najmanje ocekivala...
