-Zdravo.
Cmok, onda desetak sekundi gledanja, kao u onoj decijoj, ko ce duze da izdrzi.
Cekam...ceka...
Onda me ljubi.
Jako, brzo, duboko, grubo skoro...
Okrece automobil, kaze: Pricaj.
- Nema nista.
- Hajde pricaj.
- Nemam sta. Nista novo..
Uzima mi ruku, ljubi je, onda svaki prst pojedinacno, dlan...
Izvlacim ruku.
- Gledaj kuda vozis.
- Gledam. Uzima mi ruku ponovo, najnezniji poljupci na svetu...
- Pricaj mi...
- Sta da ti pricam?
- Bilo sta, samo mi pricaj..
- Nema nista, stvarno, sve isto, onako...Kod tebe?
- Nema, cela nedelja sa prekovremenim. Radio sam, bas mnogo...
Posmatram ga pod svetlima ulicne rasvete ispod kojih prolazimo.
Porasla mu je kosa, brada od nekoliko dana, bled...umoran...
Pogleda me, osmehuje se...i ne mogu da ne uzvratim osmehom...
- Hoces da mi kazes kuda to idemo?
- Vodim te u... kod mojih.
- Sta?! Ne. Zezas?
- Ne, idemo, stvarno.
- Ne. Necu. Rezervisala sam hotel.
- Dobro.
Ipak se i dalje vozimo u istom pravcu.
Izlazimo iz grada. Na prvoj benzinskoj stajemo, izlazi iz kola.
- Hajde, izadji. Malo je hladno, ako... ipak je hladno dobacuje kroz otvorena vrata, nemoj.
Izlazim, i tek sada mi je jasan razlog kasnjenja.
Brat, Nikola, stoji pored otvorene haube.
Pozdravljamo se, on kaze da idemo svakog trena ce stici slep.
Jos par minuta caskanja i idemo.
Vozimo se prema hotelu.
- Zasto mi se ne javljas?
- Hteo sam da se dogovorimo za danas da odemo nekuda.
Smejem se. Tek da nista ne kazem.
Smeh u tom trenu nikako nije dobrodosao, ali sta drugo?
U hotelu...
- Idem pod tus, uh, zaboravio sam da uzmem cokoladu, pao mi je secer.
- Imam ja cokoladicu u tasni.
- Ti si moje srce.
Odlazi pod tus. Izlazim na terasu, palim cigaretu.
Izlazi iz kupatila, u bade-mantilu, obrijan, mirise na moj omiljeni parfem...
- Hoces da sednes pored mene?
Nogu pred nogu... Grli me.
- Znas li koliko puta sam te pozeleo?
Trlja obraz uz moj. Smeskam se.
Sitni poljupci po licu, vratu, pomera mi duks, po ramenu...
- Sada, stvarno..Od cega se toliko krijes?
Cutim. Mislim, od tebe..
- Krijes se. Nikada te nisam ozbiljno pitao. Jel' imas ti decka?!
Vidim, crv sumnje je jos uvek tu, aluzija na bivseg.
-Odakle tebi ideja da nemam decka?
- Ne bi me zacudilo da imas, posto se krijes toliko da..ne znam, ne javljas se, neces nikuda samnom...
Imas li?
Smejem se, glasno.
- I da imas ti si samo moja!
- Imas, imas to je onaj sexualni manijak- smeje se.
Belo ga gledam i shvatam, misli na sebe.
Grli me, stalno, prislanja celo uz moje, po ne znam koji put steze u zagrljaj...
- Rodjeni smo jedno za drugo
Sklanja mi kosu sa lica, miiluje nezno...
- Tako si lepa...
Cutim...ili se smejem...
Ljubim ga.
U vazduhu je nesto izmedju nelagode i ne znam cega..
A opet sve je tako mirno, poznato, uobicajeno...
Ni sex nije los, stavise, dobar je, fantastican kao i uvek, kraci nego inace, ali nesto...ima nesto, sto ne umem da definisem...
Cudan neki osecaj lebdi izmedju nas, svuda po sobi...
Nekako, lepo je, ali na fragmente kao da nijedno od nas nije toliko zainteresovano...
3 sata kasnije...
- Kada moras da ides?
- Ne brini.
- Kada?
- Najkasnije...gleda nas sat..u deset moram da krenem. Moram, duso, zbog posla.
- Dobro.
- Slusaj, hajde sledeci vikend da dodjem, da odemo nekuda, na jedan dan. Lepo je vreme. Uvece je hladno, ali preko dana je toplo, napravicemo piknik sta kazes?
Slusam ga kako pravi planove, sta treba da ponesemo, hranu, vino... masta.
- A onda, sledeceg meseca, idemo sedam dana, ne, deset u ...neko mesto na H, nisam zapamtila... ili u...nabraja neka mesta u Grckoj...super je, bio sam tamo mnogo puta.
- Hocu da provedem nekoliko dana sa tobom.
- Zar ti ovo nije dosta?
- Neee, hocu da se budim sa tobom...smeje se...ovo je premalo, hocu da te mazim po kosici dok ne zaspis, da provodim svaki minut sa tobom, dodji...
Okrece me kao lutku u rukama, privlaci me uz sebe, moja ledja uz njegove grudi, knedla u grlu preti da me ugusi...
- Lepo mi je sa tobom, uvek, i ovako, i u sexu, uvek mi je lepo sa tobom, ali ono, onda na moru, onda kada si mi zaspala u zagrljaju, secas se?
Klimam glavom, podize se na lakat i ljubi me u vrat, obasipa desnu stranu lica sitnim poljupcima.
-To je, to je ono, to je to, to mi je najlepsi trenutak, nesto nevidjeno, to nikada necu zaboraviti.
Secas se? Tako si zaspala..
Sitni poljupci se rasipaju svuda po licu.
Poluironicno izgovaram: Veruj, ni ja budjenje.
Smeje se: U da, kako si se uplasila, stvarno si bila...prestravljena?
- Da, jesam.
Grli me, nezno, zastitnicki, a opet, dovoljno snazno da osetim sigurnost.
Bezim.
Ustajem: Cekaj imam nesto za tebe.
Ustajem, donosim torbu, vadim neuglednu smedju papirnu kesu.
- Srecan rodjendan.
Izgovaram sa usnam na pola puta do njegovog obraza.Okrenuo je glavu, tako da je poljubac zavrsio na usnama. Tek tada mu do mozga dopire sta sam ustvari rekla.
Vidim kako mu se oci sire, zbunjen izraz se pretvara u odusevljenje.
- Setila si se!!! Ne mogu da verujem! Setila si se. Kako si se setila?!
Ljubi me.
- Duso...kako si znala?
- Pa, nisam znala kada je tacno, znam da je otprilike sada negde, Mart ili Februar..
- Bio je sada 20-og. Ali... ne mogu da verujem..
Nisam mislila da ce se bas toliko obradovati.
U odusevljenju, spusto je poklon pored nas, nije ga ni otvorio. Svasta, pa ni ja se toliko ne radujem.
Bolje da nisam.
Izlivi neznosti se redjaju....kao, ne znam sa cim da uporedim ...
Da sam htela da ga 'kupim' ovo bi bio pravi potez.
Namere su mi bile svetlosnim godinama daleko od toga.
Grlio me je vise, pricao manje, ali naziralo se nesto konkretnije u tim recima...
Otcutala sam svaki komentar, nasmejala se...
Neki put neumesno, oprostio je, razumeo, precutao, raznezen...
Krenuo je jedanaest sati kasnije.
Sigurniji u sebe, verovatno i u mene, u nas, u neko novo vidjenje.
Dosla sam kuci, odspavala, nakon budjenja cekala me poruka.
Za dobro jutro.
Padao je mrak.
Izbrisala sam je.
Kraj.
