Не знам да ли је ико приметио колико наша цивилизација болује од смрти? Када човек почне да сагледава суштину света – без Бога и Његове Промисаоне естетике – може да набаса на нашминканог леша како му се болесно осмехује. У суштини, болујемо од козметичке бесмртности. То је савремена болест која продире у све поре друштвене свести. Само, ова болест је префригана јер се не показује отворено као рат, као тумор, као непријатељ… Она је сурогат Литургијског обожења човекове личности. А можемо је затећи свуда: на реклами где се нуди заносни изглед, на музичком споту који прокламује нове трендове, на трпези која обећава вечну наслад, у патетичној љубави којом жели да овековечи другог… Дакле, свуда где се тежи превазилажењу граница и оне просечности које се човек нерадо стиди када угледа своју обичност. Јер, авај, егоизам никада не жели да буде као други. Егоцентричан свуда жели да положи „ауторска права“ а не зна и не признаје да нема ништа своје под небом.
А човек? Човек бива искомплексиран својом пролазношћу а не може да нађе простор где његово бесмртно освећивање почиње….
А човек? Човек бива искомплексиран својом пролазношћу а не може да нађе простор где његово бесмртно освећивање почиње….
