Kotardov sindrom

[Dremač]

Kad ljudi u deluziji veruju da su mrtvi, ne postoje, da su hodajući leševi, zombiji, duhovi.
Ima li takvih ovde...?



Kako vi znate gde je granica između živih i mrtvih, jeste li nekad umrli da možete da tvrdite da smrt postoji?
Šta ako je smrt iluzija, šta ako smrt ne postoji kakvom se generalno zamišlja.. šta ako nas lažu, ili je to neko lično stanje izmenjene svesti u koje pređe osoba, dok neki njen prijatelj tu promenu doživljava kao smrt, tipa sahrane i raspadanja kostiju pod zemljom, uz šizofrenu psihozu vere u raj, vaskrsenje, reinkranaciju.


Ponekad razmišljam da nisam živ, uglavnom sa nekog filzofskog aspekta
razmišljam o životu kao nekoj dimenziji gde se dešavaju pozitivne stvari drugim ljudima.
dok sam ja u nekom realitetu gde sam kao duh koji životari, bez nekog uticaja i radosti življenja.
A kad se dešava dobro, dešava se i loše. Tako da smeh i plač itd. su bespotrebne emocije, koje izbegavam.
Osećam da sam na nekom inteligentnijem niovu svesnosti od mase, ali da bi bio uspešan u ovom svetu moram da zaglupim sebe kao drugi.
Da budem deo neke političke ideje.

Kao da me niko ne primećuje. Osećam se nakako prozirno,
Nekoliko puta sam uspeo da se ušetam na neke koncerte, bisokope, zgrade od javnog značaja, a da me niko nije zaustavio na ulazu. Kao da sam ovladao matriksom.
Kad sam među ljudima, svi mi deluju nekako živahno, sa puno energije, mržnja,očaj, seks, sunce itd emocije ih pokreću... dok se meni spava, i u nekom sam Dudeizam tripu, naduvanom fazonu reagovanja, wtf, vid budale.. što se pali, iskuliraj druže.

Čak i internet komunikacija (mi) deluje kao prevara i iluzija.
Jesu li forumi i internet stecište mrtvih i duhova. Šta ako samo mrtvi komuniciraju sa mnom.

Opet sa suprotne strane, dešava se da ponekad pomislim da sam centar sveta, gospodar snova, uticajna osoba, ili da me svi prate, nešto kao Trumanov sindrom.
Prate me cia, bia, masonske politčke organizacije, Služba filtrira internet, policijski, psihijatrijski službenici, glumci se kloniraju po forumu, radi manipulacije mojim umom. Forum i sav internet zapravo ne egzistira u realnom vremenu, već u prošlosti ili budućnosti, a putnici kroz vreme analiziraju šta se piše zarad izmene realnosti. Ili je pak lokacija pravih servera negde iza oboda Antarktika, ili na saturnu ako postoje te planete uopšte, ili u nekoj 4D.

 

[Kamael]

Nije cesta pojava da bi ih bilo i ovde. Mada, nikad se ne zna.

 

[N3W]

Prvi put čujem.

 

[happytogether]

pod hitno se javi psihologu
meni to liči na f22 pa bi trebalo to da proveriš
sve najbolje

 

[Dremač]

f22, znači da premlaltim nekog Fudbalera sa brojem 22, i javim se psihodelijama. ok.


Sigurno ja kao duh, neću biti vidljiv psihologu? m.
Možda da probam da upadnem u nečiju ordinaciju i kažem dajte mi lekove za kotard sindrom? bojim se da će se prepasti od mog iznenadnog upada. a možda ako bude neka psihološkinja, pokušam da joj popjem krv i pojedem meso, jer sam vampir i zombi?!

I nije mi jasno kako da se "javim", kad priču telefonom ne podnosim, antisocijalan sam, trošenje novca reketašima ne podnosim,
zakazivanje pregleda i čekanje u redovima? a ja vreme ne priznajem da postoji, te nisam u stanju da dođem u zakazani termin. živim u vanvremenskom realitetu, te mi je teško i da izdržim ubrzani ritam ovog foruma.
Vreme je izvor svih manipulacija u čijoj dimenziji žive tzv. normalni, živi ljudi. ja postojim izvan vremena, te me to izjednačava sa neživim, mrtvim?
Ja sam Solipsista.
Takođe sam suvereni građanin zemlje i slobodni stanovnik univerzuma, te ne priznajem zakone i pravila sistema udruženih država, zakone koje ne prihvatim il koje ja nisam stvorio, za mene ne važe. A pogotovo mi se ne sviđa da budem klasifikovan kao osoba, jer ja sam čovek. Odbijam da dajem zdravstvenu knjižicu, dokumente i da me klasifikuju u njihovim kompjuterima kao bolesnu osobu, gde ja postajem čipovani podatak, bez svog ljudskog identiteta.

Cotard's syndrome treatment : antidepressant, antipsychotic, and mood stabilizing drugs

znači psihijatri služe da nekakvim antidepresivima, drogama, nateraju ljude da ne misle o smrti, da budu veseli, živahni, a sutra svi možemo umreti...
a šta se dešava posle nije bitno, bitno je da se veselo ide na posao i radi za gospodare sveta.
Zar nije isto onda javiti se nekom narkodileru...
ili možda psihijatri lekovima teraju ljude da veruju da smrt postoji, možda hemtragovima, fluorom u vodovodu, pastama, gmo hrani, haarpom manipulišu ljudskim umom i psihom, da ne vide istinu.

 

[Gost377586]

Nisam sigurna dal se sprdas sa temom,ali psihijatri i psiholozi imaju svoju ulogu i znacaj i tvoje omalovazavanje njihove profesije je ili posledica tvog neznanja ili tvog straha da zapravo mogu da te urazume...
Imam ja jednog tako daljeg rodju koji je bio depresivan suicidan itd i onda je isao kod doktora u pocetku je pio lekove i isao na terapiju,a sad msm da uopste vise ne pije,tj ne znam al znam da su mu smanjivali,i da je sad mnogo bolje i cak ce i da se zaposli i gura lepo u zivotu...
Tako da me nervira kad ljudi krenu da seruckaju po netu o tome kako su psiholozi i ostali beskorisna bagra,ili kad sam tako jednom predlozila za jednog starijeg tipa da ode bar da se isprica svi su bili u fazonu kako ce to da pomogne ,ne mogu oni njemu da izmene zivotnu situaciju da bude srecniji ibla bl bla...Ljudi samo seru i to me zivcira previse...

 

[Tracer]

E pa kod moje je moglo mejlom da se zakaze posle sam se navikao popio sam joj krv i da nsiam vampir...
Kod ovih drzavnih mi je neko zakazivao, od asocialnosti i melanholije za sebe tacno ne bih ni isao, odn. periodicno se jave napadi panike i brige pa bih, cekaonice u vecim gradovima su kulijana, cak msm da mi je uvek stavljala da sam u isto vreme sa jednom opasnom cicom samo sto nisam znao to da iskoristim...
Imao sam sliku o sebi kao o drugacijem i verovao u neki boji svet, i nije se lako pomiriti izgubiti to, ali nikad i nisam, smanjilo se po trajanju i intenzitetu, super je sad, druge stvari su vise na pameti, nista lose od terapije i definitivno nisam drogiran i ne smejem se.
Imam dva druga jedan misli da je arhandjel Mihajlo, drugi kaze da prica sa andjelima, a kad su bili sa mnom i sa mojom rodjakom u gradu i znali da je zauzeta, oba su kidisali kao sakali na mladu srnu, mos misliti andjeli.
Prvi je u jedno navratu isao lekarima, dobio je msm sizoidni poremecaj licnosti, odustao je od toga,pobegao, godinama i sam od sebe napusta to, secam se onako prvo bilo cudno da me on zove sa nekim zemaljskim temama, nejgove misli su tako malo problematicne, vise od mojih, mozda bi bio za neke soft antipsihotike.
Ovaj drugi je jednom dobio tezak napad i od tad pije antipsihotike, tako da oni nisu da bi se neko drogirao, nego ima ljudi koji moraju da ih piju, ovaj na primer ne bi mogao hodati bez njih od derealziacije prostora, od napadnih misli koje teku ne bi ustao uz kreveta i ne bi skidao obe ruke sa glave u pokusaju da sklopi svoju glavu, u halucinacijama bi ubio svakog pored sebe jer bi ga video kao neku pretnju, njegova majka umalo nije tako i zavrsila. Veoma je ekstrovertan i msm da sad najbolje prolazi od nas trojice. Takodje sam skoro cuo od jedne drugarice da joj decko misli da je arhandjel i da nekad misli da ga odvede psihijatru zbog njihovih problema.
Jgb. sta god ja je istina, u ovom svetu, psihologija je jedna od opcija smo je nekima iz svojstvenih razloga tesko ne shvatii kao poraz, izdaju sebe, ako vec nisi ugrozen pa nema druge. Nekog od njih, ako zelis, mozda mogu i nagovoriti da se cuju sa tobom, jedino steta sto ovaj extrovert ne koristi racunar.

 

[момоа]

Kad ljudi u deluziji veruju da su mrtvi, ne postoje, da su hodajući leševi, zombiji, duhovi.
Ima li takvih ovde...?



Kako vi znate gde je granica između živih i mrtvih, jeste li nekad umrli da možete da tvrdite da smrt postoji?
Šta ako je smrt iluzija, šta ako smrt ne postoji kakvom se generalno zamišlja.. šta ako nas lažu, ili je to neko lično stanje izmenjene svesti u koje pređe osoba, dok neki njen prijatelj tu promenu doživljava kao smrt, tipa sahrane i raspadanja kostiju pod zemljom, uz šizofrenu psihozu vere u raj, vaskrsenje, reinkranaciju.


Ponekad razmišljam da nisam živ, uglavnom sa nekog filzofskog aspekta
razmišljam o životu kao nekoj dimenziji gde se dešavaju pozitivne stvari drugim ljudima.
dok sam ja u nekom realitetu gde sam kao duh koji životari, bez nekog uticaja i radosti življenja.
A kad se dešava dobro, dešava se i loše. Tako da smeh i plač itd. su bespotrebne emocije, koje izbegavam.
Osećam da sam na nekom inteligentnijem niovu svesnosti od mase, ali da bi bio uspešan u ovom svetu moram da zaglupim sebe kao drugi.
Da budem deo neke političke ideje.

Kao da me niko ne primećuje. Osećam se nakako prozirno,
Nekoliko puta sam uspeo da se ušetam na neke koncerte, bisokope, zgrade od javnog značaja, a da me niko nije zaustavio na ulazu. Kao da sam ovladao matriksom.
Kad sam među ljudima, svi mi deluju nekako živahno, sa puno energije, mržnja,očaj, seks, sunce itd emocije ih pokreću... dok se meni spava, i u nekom sam Dudeizam tripu, naduvanom fazonu reagovanja, wtf, vid budale.. što se pali, iskuliraj druže.

Čak i internet komunikacija (mi) deluje kao prevara i iluzija.
Jesu li forumi i internet stecište mrtvih i duhova. Šta ako samo mrtvi komuniciraju sa mnom.

Opet sa suprotne strane, dešava se da ponekad pomislim da sam centar sveta, gospodar snova, uticajna osoba, ili da me svi prate, nešto kao Trumanov sindrom.
Prate me cia, bia, masonske politčke organizacije, Služba filtrira internet, policijski, psihijatrijski službenici, glumci se kloniraju po forumu, radi manipulacije mojim umom. Forum i sav internet zapravo ne egzistira u realnom vremenu, već u prošlosti ili budućnosti, a putnici kroz vreme analiziraju šta se piše zarad izmene realnosti. Ili je pak lokacija pravih servera negde iza oboda Antarktika, ili na saturnu ako postoje te planete uopšte, ili u nekoj 4D.

Tvoje stanje bi svakako bilo zanimljivo za pravljenje scenarija nekog psiho trilera. Ovo me najviše podseća na film Šesto čulo. I on je komunicirao sa mrtvima

 

[gost 382857]

Ne možemo da znamo da li smo živi ili smo već umrli i samo sanjamo da živimo.

Zapravo, ne možemo ni da znamo da li smo budni ili sanjamo bilo živi ili mrtvi.

Da li se nekome dogodilo da sanja i probudi se, a zatim se kasnije ponovo probudi shvatajući da je prvo buđenje bilo još uvek san?

Kako onda ikada može da se pouzdano zna šta je java a šta san?

 

[okoreli]

Kad ljudi u deluziji veruju da su mrtvi, ne postoje, da su hodajući leševi, zombiji, duhovi.
Ima li takvih ovde...?

ne znam za tebe, ali ja zivim novi zivot.