Pa kako je onda neko uspeo da napiše na srpskoj vikipediji da su Hrvati učestvovali u Kosovskom boju? Postoje i ljudi koji prate te promene i odmah koriguju takve neke diskutabilne podatke? Nisam namerno hteo da ubacim Hrvate i Albance u Boj na Kosovu već sam samo prepisao sa vikipedije na srpskom i engleskom jeziku. Hvala na informaciji o ovim istorijskim podacima o Kosovskom boju.
На Википедији може да се напише шта хоћеш, по жељи, позивајући се на дискутабилне изворе или без извора уопште.
На енглеској википедији се конкретно што се тиче Албанаца позивају на одређену Ану Ди Лелио, која каже:
ДА ЛИ СУ АЛБАНЦИ УЧЕСТВОВАЛИ У КОСОВСКОЈ БИЦИ?
„Госпођа Ана Ди Лелио (социолошкиња, новинарка и политичка аналитичарка) је, дакле, после помног проучавања феномена Косово, најпре уредила зборник Аргументи за Косово: пут ка независности, који је објављен у Лондону 2006. године, а онда написала и књигу Битка на Косову у албанском епу. Нажалост, њена књига је далеко од начела sine ira et studio (без пристрасности и мржње) које је утемељио римски аутор Корнелије Тацит и које је за историчаре својеврсна Хипократова заклетва, али очигледно не и за „социолошкињу, новинарку и политичку аналитичарку” Ди Лелио. Она је упала у замку својствену занесеним мисионарима, који су, одушевљени једноставним пасторалним животом неког домородачког племена, склони да га сасвим идеализују и да му некритички припишу све позитивне особине, а нарочито честитост и истинољубивост. О Косову је стекла црно-белу слику где су Албанци добри, а Срби лоши и зли...
Олако проценивши да је српска историографија, која има традицију дужу од два века (почев од чувених књига Јована Рајића с краја XVIII столећа), националистичка – ту чак, додуше учтивим речима, сврстава и академика Симу Ћирковића, историчара светског формата – италијанска ауторка настоји да покаже како је битка на Косову била заправо савезничка, да се одиграла уз учешће више народа окренутих против Турака, а поготово албанског народа. Прочитала је само део научне литературе на српском језику, али не и ону најважнију, а албанским историчарима и њиховим верзијама Косовске битке поклонила је далеко веће поверење.
Један од круцијалних аргумената у њеном доказивању да су Албанци учествовали у Косовској бици – притом се мисли на прилично масовно и важно учешће – нашла је у хроници албанске породице Музаки. Читамо следеће: „Теодор Музаки је свакако био један од властелина који су припадали хришћанској коалицији и погинуо је у боју. Податак да је учествовао на челу ‘велике чете Албанаца’ забележен је у историји Музакине породице коју је написао Теодоров унук Ђон 1510. године, а објављен 1600. године.” Онда следи славодобитни податак из породичне хронике: „Српски деспот Лазар, бугарски краљ Марко и Теодоро Музаки, другорођени у нашој породици, и друга албанска господа одоше у рат заједно и хришћани беху побеђени. Теодоро који поведе за собом велику чету Албанаца погибе, а Лазар српски би заробљен и онда погубљен. У Албанији започе доба непрестаних ратова с Турцима.” На први поглед ово делује као необорив аргумент, поготово за некога ко је „социолошкиња, новинарка и политичка аналитичарка”, као што је Ана Ди Лелио. Историчар, медиевиста, који колико-толико познаје историју Балканског полуострва у позном средњем веку, не може тако несумњиво бити убеђен у изнете аргументе.
Пре свега, посреди је породична хроника фамилије Музаки, састављена чак сто двадесет година после битке на Косову. Када су у питању историчари од заната, ова једноставна чињеница у најмању руку позива на обазривост.”
Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016.
