Pre šest vekova ništa se na globusu nije dogodilo značajnije od boja na Kosovu Polju.
I danas, posle šest stotina Vidovdana, za sudbinu srpskog naroda ništa nije presudnije od bitke koja traje na Kosovu i za Kosovo.
Ishod Kosovskog boja još se ne zna, kako onog negdašnjeg, tako ni ovog današnjeg.
Od početka pretrajavaju dve stvarnosti i dve istine. I ne ustupaju jedna drugoj. Što vreme više odmiče, sve se manje zna hoće li nas onebesati ili progutati kosovska rana.
Kosovo osvanjuje svakog jutra. Svaki dan je jedna godišnjica i jedna zadušnica. I danas se tamo kao i na Vidovdan 1389. vidi "ko je vera, a ko je nevera".
Kao da srpski narod vodi samo jednu bitku, gine u istom boju i na istom polju, proširuje kosovsku kosturnicu, "ridanje na ridanje pridodaje", nove mučenike pribraja kosovskim mučenicima.
Kosovo je odavno stiglo do Jadovna - i pravo je čudo da ime Kosovo nije dobila sva srpska zemlja.
Kosovo je najskuplja srpska reč. Plaćena je krvlju celog naroda. Po cenu te krvi je ustoličena na prestolu srpskog jezika. Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati.
Polutar srpske planete
Narodna poezija dokazuje da je sudbinu srpskog naroda rešila jedna reč: car volede carstvu nebeskome. Reč je zadata jednom zauvek, i zauvek smo joj postali obavezni i više se nikad nije mogla i ne može povući.
Kosovo je polutar srpske planete. Krov donjeg i temelj gornjeg sveta. Tu se svest srpskog naroda presekla na ono do i ono posle Kosova. Kosovo je posrbljena priča o Potopu.
Srpski Novi Zavet.
To je premjena koju spominje Vuk Karadžic"koja je tako silno udarila u narod da su
gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande počeli pripovijedati i pjevati".
Jezik je jedino što na Kosovu nije pokošeno, jer jezik ne gori, niti se topi, ne mogu mu ništa sečivo, ni olovo.
Kosovo je najvažnija misao, najkrupnija zamisao, najsloženije zaumljenje srpske kulture. Ime za ono najvrednije što smo dali hrišćanskoj civilizaciji. Kosovo je prestonica srpskog umetničkog carstva. Ostavština i zaveštanje srpske umnosti i duhovnosti čovečanstvu.
Legenda uz koju raste srpski narod.
Kao što se do pojave novog Hrista neće razumeti poruke Novog Zaveta, tako do kraja nećemo dosegnuti naum kosovskog zaveta. Mi još uvek znamo samo priču o priči, a ono što zna priča sama, to će možda zauvek ostati tajna.
...
Muka kaže cijenu junaku
Car Lazar se privoleo carstvu nebeskom i već ta srećno nađena jedina reč govori koliko se dvoumio i "mislio misli svakojake". Nije li i sam Hristos već presuđen i pomiren dozvolio svojoj ljudskoj prirodi da se sa krsta oglasi rečima: "Oče, zašto si me ostavio?"
Kao što je i Majka Jugovića, Boga domolila (da joj Bog da oči sokolove i bijela krila labudova), što se može razumeti jedino tako da se molila toliko dugo dok je okrilatila i na nove oči progledala.
Caru Lazaru je ishod boja bio poznat. Kazala mu ga je knjiga sama. Izabere li carstvo nebesko - nije rekla tek da će izgubiti boj, već nešto poraznije: sva će tvoja izginuti vojska. I konacnije: ti ćeš, kneže, s njome poginuti.
Muka kaže cjenu junaku - varijanta je stiha koji je ostao neštampan na margini rukopisa Gorskog vjenca. Mi ga ovde navodimo, jer je muka odista kazala cenu kneza Lazara.
Od tada on ne postupa kao smrtnik, već kao onaj sa kojim se poistovetio. Smrtnik bi pre dojavio nekome da ne dolazi, nego što bi prokleo svakoga ko ne dode. Mi ga nedovoljno razumemo, ali zar smo više razumeli onoga ko je neuporediv i po stradanju i po smislu.
Čim je krenuo na ročište, znamo i gde će dospeti. Prinoseci na žrtvu sebe i svoj narod, i on najpre priređuje večeru, a potom poziva u boj i starozavetnom kletvom proklinje svakoga ko izostane. Mi već možemo porediti i večeru s Večerom i besedu s Besedom i
Maslinovu Goru sa Kosovskom Gorom.
...
Na Kosovo će, u presveto ime Isusovo, otici i Musić Stevan, brat Kosovke devojke, mali vojnik a veliki poetski lik koji je stigao kad je boj bio okončan i nastavio bitku bez izgleda tek samo da bi poginuo.
Kosovski junaci su otišli u nebesku grobnicu u kojoj niko nije ni istrulio, ni ostario, niti je i jedna duša ikada na nebu zakopana.
Kraj boja znamo još pre početka, a sa najvećim očekivanjima pratimo njegov tok, naslućujući da se događa nešto više od samog boja, nešto važno za ceo ljudski rod.
Kosovski junaci se bore do kraja baš zato što znaju kako je presudeno. Bore se onako kako se na zemlji bore oni čija se nada premestila na nebesa. Bore se, jer su hrišcani, a glava je mera koliko su to postali.
Car Lazar je, navode onovremenici, sagnuo glavu pred dželatom da bi poraz bio potpun. Njegove velmože su molile da prime smrt od mača pre njega, kako svojim očima ne bi gledale smrt svoga kneza.
Biblijski likovi pod srpskim imenima...
Matija Bećković
I danas, posle šest stotina Vidovdana, za sudbinu srpskog naroda ništa nije presudnije od bitke koja traje na Kosovu i za Kosovo.
Ishod Kosovskog boja još se ne zna, kako onog negdašnjeg, tako ni ovog današnjeg.
Od početka pretrajavaju dve stvarnosti i dve istine. I ne ustupaju jedna drugoj. Što vreme više odmiče, sve se manje zna hoće li nas onebesati ili progutati kosovska rana.
Kosovo osvanjuje svakog jutra. Svaki dan je jedna godišnjica i jedna zadušnica. I danas se tamo kao i na Vidovdan 1389. vidi "ko je vera, a ko je nevera".
Kao da srpski narod vodi samo jednu bitku, gine u istom boju i na istom polju, proširuje kosovsku kosturnicu, "ridanje na ridanje pridodaje", nove mučenike pribraja kosovskim mučenicima.
Kosovo je odavno stiglo do Jadovna - i pravo je čudo da ime Kosovo nije dobila sva srpska zemlja.
Kosovo je najskuplja srpska reč. Plaćena je krvlju celog naroda. Po cenu te krvi je ustoličena na prestolu srpskog jezika. Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati.
Polutar srpske planete
Narodna poezija dokazuje da je sudbinu srpskog naroda rešila jedna reč: car volede carstvu nebeskome. Reč je zadata jednom zauvek, i zauvek smo joj postali obavezni i više se nikad nije mogla i ne može povući.
Kosovo je polutar srpske planete. Krov donjeg i temelj gornjeg sveta. Tu se svest srpskog naroda presekla na ono do i ono posle Kosova. Kosovo je posrbljena priča o Potopu.
Srpski Novi Zavet.
To je premjena koju spominje Vuk Karadžic"koja je tako silno udarila u narod da su
gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande počeli pripovijedati i pjevati".
Jezik je jedino što na Kosovu nije pokošeno, jer jezik ne gori, niti se topi, ne mogu mu ništa sečivo, ni olovo.
Kosovo je najvažnija misao, najkrupnija zamisao, najsloženije zaumljenje srpske kulture. Ime za ono najvrednije što smo dali hrišćanskoj civilizaciji. Kosovo je prestonica srpskog umetničkog carstva. Ostavština i zaveštanje srpske umnosti i duhovnosti čovečanstvu.
Legenda uz koju raste srpski narod.
Kao što se do pojave novog Hrista neće razumeti poruke Novog Zaveta, tako do kraja nećemo dosegnuti naum kosovskog zaveta. Mi još uvek znamo samo priču o priči, a ono što zna priča sama, to će možda zauvek ostati tajna.
...
Muka kaže cijenu junaku
Car Lazar se privoleo carstvu nebeskom i već ta srećno nađena jedina reč govori koliko se dvoumio i "mislio misli svakojake". Nije li i sam Hristos već presuđen i pomiren dozvolio svojoj ljudskoj prirodi da se sa krsta oglasi rečima: "Oče, zašto si me ostavio?"
Kao što je i Majka Jugovića, Boga domolila (da joj Bog da oči sokolove i bijela krila labudova), što se može razumeti jedino tako da se molila toliko dugo dok je okrilatila i na nove oči progledala.
Caru Lazaru je ishod boja bio poznat. Kazala mu ga je knjiga sama. Izabere li carstvo nebesko - nije rekla tek da će izgubiti boj, već nešto poraznije: sva će tvoja izginuti vojska. I konacnije: ti ćeš, kneže, s njome poginuti.
Muka kaže cjenu junaku - varijanta je stiha koji je ostao neštampan na margini rukopisa Gorskog vjenca. Mi ga ovde navodimo, jer je muka odista kazala cenu kneza Lazara.
Od tada on ne postupa kao smrtnik, već kao onaj sa kojim se poistovetio. Smrtnik bi pre dojavio nekome da ne dolazi, nego što bi prokleo svakoga ko ne dode. Mi ga nedovoljno razumemo, ali zar smo više razumeli onoga ko je neuporediv i po stradanju i po smislu.
Čim je krenuo na ročište, znamo i gde će dospeti. Prinoseci na žrtvu sebe i svoj narod, i on najpre priređuje večeru, a potom poziva u boj i starozavetnom kletvom proklinje svakoga ko izostane. Mi već možemo porediti i večeru s Večerom i besedu s Besedom i
Maslinovu Goru sa Kosovskom Gorom.
...
Na Kosovo će, u presveto ime Isusovo, otici i Musić Stevan, brat Kosovke devojke, mali vojnik a veliki poetski lik koji je stigao kad je boj bio okončan i nastavio bitku bez izgleda tek samo da bi poginuo.
Kosovski junaci su otišli u nebesku grobnicu u kojoj niko nije ni istrulio, ni ostario, niti je i jedna duša ikada na nebu zakopana.
Kraj boja znamo još pre početka, a sa najvećim očekivanjima pratimo njegov tok, naslućujući da se događa nešto više od samog boja, nešto važno za ceo ljudski rod.
Kosovski junaci se bore do kraja baš zato što znaju kako je presudeno. Bore se onako kako se na zemlji bore oni čija se nada premestila na nebesa. Bore se, jer su hrišcani, a glava je mera koliko su to postali.
Car Lazar je, navode onovremenici, sagnuo glavu pred dželatom da bi poraz bio potpun. Njegove velmože su molile da prime smrt od mača pre njega, kako svojim očima ne bi gledale smrt svoga kneza.
Biblijski likovi pod srpskim imenima...
Matija Bećković
