KOŠMAR

KOŠMAR

Znala sam da će tako da krene,
stupih tamo gde izlaza nema,
u meni stadoše plesati sene
lica bez maske, ogoljena.

Grudi mi pritišće težak kamen,
neisplakanih suza slana gruda,
stopala liže rastući plamen
duševnog pakla, zadnjega suda.

Iz dubina mračnoga uma
isplivaše sve noćne more,
nađoh se na sred tog druma
gde se za prevlast nada mnom bore.

Ruke umorno padoše niz telo
svladane moćima iskonskog straha,
graške znoja orosiše mi čelo,
počeh polako ostajati bez daha.

Nad glavom zasja sudbine mač
a oštrica hladna niz vrat se spusti,
iz grla prestade navirati plač,
pluća ispuni ognja dim gusti.

Zadnja iskra iščeze iz oka
nestadoh u kovitlacu tame,
ne probudih se više iz sna duboka,
odoh sa smrću rame uz rame.