Prosle su godine
A mi se dugo videli nismo
Poneki poziv, pozdrav i pismo.
Cela mi mladost u krčag stala,
Čeznula da vas vidim
A sedela kuci, ja budala!
Poneke nisam
Nikad ni upoznala
I sad mi žao – bila sam mala.
Nisam ja kriva za godine ove
Jer tek sad sebi samoj
Ispunjavam snove.
Zavoleh neke u jednom danu
Kao da smo živeli u istom stanu.
Godine prošle mi stale
Kao so na ranu…
Kako nam život romane piše
Neko je uvek tu, neko daleko
A voleli bi da je bliže.
Daljina ipak nije glavni razlog
Što voljene nismo videli dugo.
O, lepa moja južna prugo!
Nemar i trka sa životom
Razdvojili su nas na vreme duže,
Šteta je što se deca više ne druže.
Ne dam više ni vremenu ni daljini
Da me odvoje od rodne grude,
Deca će naša da se potrude!
za Srbiju!
a manje pesma...