Veselina Kragulj sedela je za volanom svoga Pežoa 305. Motor je bio ugašen, a vozilo je skupa s vozačicom lagano klizilo automatskom autopraonicom. Bila je sama u automobilu; uživala je u retkoj prilici kada se mogla prepustiti bezbrižnosti i bezazlenim maštanjima. I sama je bila vlasnica autopraonice, ali nikada nije prala vlastiti automobil u vlastitom pogonu, i to zbog.... zapravo bez razloga – bila je to jedna od poduzetničkih mušica tipičnih za prvu fazu akumulacije kapitala.
No, ne budimo naivni, Veselina je konkurentske praonice posećivala i iz razloga privredne špijunaže; mnoge su od njih iste te godine uvele novi način kompjuterskog upravljanja koji je produbljivao prambenu moć „4 pikometra do laka“, kako se govorilo, a sam proces ubrzavao za gotovo pola sekunde. Uz to, automobil joj se, rečeni Pežo, zadnjih sedmica neobično brzo prljao, premda je već naveliko trajao topli deo godine. I sad, dok su se goleme spužve i mucičave četke hipnotički vrtele u smeru Zemljine rotacije, Veselina je primetila nešto neobično: rečeni praonički rekviziti jedva da su doticali površinu automobila!
Prljavština, čak i masna metropolitanska prašina, nesmetano je ostajala bivati na haubi, na šoferšajbni, a sigurno i celom površinom šasije nesretnog automobila. Istovremeno, postranične četke, koje su pod normalno bile neumoljivo priljubljene uz zidove praonice, čudno su se izvijale i doticale iza i ispred automobila.
Veselina se unezverila; pokušala je izaći iz automobila, ali ju je jedna divovska spužva momentalno ugurala natrag. Imala je vremena videti tek kako se proces izvijanja i dodirivanja divovskih četaka nesmetano odvijao i nad krovom automobila.
Jedino što joj je tada palo na pamet – u općem bunilu i pod baražom vode i pene – bilo je to da joj se konkurencija na ovakav jedan način želi narugati. Sigurno su primetili da ih špijuniram, pomislila je.
Taj proces prividnog pranja odužio se sve dok se lagano kliženje automobila pokretnom trakom nije posve zaustavilo. Veselinu je obuzeo strah. Četke su se i dalje doticale, vršci pojedinih izbojaka pulsirali na njoj nepoznat način, dok su se spužve odvajale od stalaka i plazile po podu praonice poput bezličnih vodenih čudovišta. Bilo je u svemu tome, priznala je sebi, i nečeg erotičnog, ali nije imala vremena uživati u prizoru. Morala je van.
Situacija iza automobila činila se nešto povoljnijom; Veselina se u svojoj uskoj suknji jedva uspela prebaciti preko naslonjača, pa, opet jedva, otvoriti leva stražnja vrata; puzeći je izašla iz auta. Odmah je bila mokra, sva u jednoj pjeni. Jedna od divovskih spužvi kao da ju je prepoznala; nalegla je na nju svom svojom vlažnošću. Veselina se jedva iskobeljala; primetila je procep između praznog stalka za spužve i susedne četke; upotrijebila je svu svoju snagu i bacila se unutra. Zadnja poluga jedne od četaka klepila ju je po glavi nežno, no dovoljno snažno da izgubi ravnotežu: našla se na kolenima. Nije mogla disati, iz nosa su joj izlazili ogromni mehuri, a grlo joj bilo nadraženo praoničkim hemikalijama.
Tad oseti ruke na sebi. Neko ju je nežno primio u naručje i, mučeći se usled već opisanog manijakalnog rada sveg živog u autopraonici, odneo nazad u automobil, Kad je došla k sebi, kraj nje je sedeo muškarac i brisao joj čelo papirnatom maramicom.
„Ivane!?“, zavapila je.
Bio je to Ivan Šešum, vlasnik autopranice u kojoj je zaglavila, njezin možda i najveći konkurent.
Odmah se posramila. Poznavali su se s brojnih autopraoničkih kongresa i godišnjih skupština; na jednoj od njih, onoj preklanjskoj, čak su proživjeli i kratku ljubavnu avanturu... Nije to bilo ništa važno, ali ipak se sada osećala neugodno, tim više što je Šešum sigurno već shvatio kako se ovde našla po špijunskom zaduženju.
Praonica je i dalje radila, auto je i dalje stajao. Ivan je i dalje neobično obzirno sušio Veselinino čelo. Kad je prešao na ostatak lica, Veselina se odvažila upitati:
“Ivane, šta se zaboga događa?“
„Ma sranje sam napravio“, reče Ivan, „Ovaj novi program... jednostavno nije dobar. Skroz je izludeo. Informatičar stiže. Telefonom mi je rekao da nisam smeo u programske naredbe stavljati 'autopraonica', već jednostavno 'praonica'.“
„Kakve to ima veze?“
„Pa i ja mislim da to ne bi trebalo imati nikakve veze. Ali on kaže da sam zbunio računar, da on kad vidi 'auto', odmah celu naredbu primjenjuje na sebe, a ne na predmet obrade. Zato praonica sad pere sebe, a ne tvoj auto.“
„Kakve gluposti! Jesi li siguran u to?“
“Nemam pojma. Ali sad moram čekati da informatičar dođe. Jedva sam se probio do tebe... Mislim, nisam znao da si to ti, ali svejedno, ne bih volio da mi korisnik strada.“
„Pa makar te taj korisnik špijunirao!“
“Ah, to! Ma nema veze, pa koliko sam ja puta kod tebe prao auto!“
“Stvarno!“
„Pa da! Ako ništa drugo, jeftinija si, ha-ha-ha!“
Zaćutali su. Spužve, četke i vibrirajući mlatovi divljali su uokolo. Od silne pene više se ništa nije videlo izvan udobne bezvremenosti Veselininog automobila. Ivan je nastavio sa sušenjem kolegice: s vrata joj je imao nameru preći na prsa.
„Kad je već takva situacija“, reče Veselina, „hoćemo li ponoviti našu preklanjsku erotsku avanturu?“
„Nećemo“, reče Ivan.
„Zašto?“
„Imao sam nesreću. Prošle nedelje nam se prevrnuo terarij dok sam spavao; iguane su me tako izgrizle da...“
„Lažeš!“
„OK, lažem. Stvar je u tome da hoću ostati veran svojoj ženi.“
“Pretprošle godine ti to nije smetalo.“
„Sad je drugačija situacija. Iguane su, naime, mnogo teže ozledile nju nego mene, i ja i takvoj situaciji zaista nemam obraza...“
„Opet lažeš! Laž na laž. Ti me jednostavno nećeš jer me nećeš. Je li tako?“
Praonica je stala pre negoli je Ivan dospeo odgovoriti. Složena aparatura umirila se kao po komandi. Pokretna se traka, kako joj i ime kaže, pokrenula i auto se našao vani, na avgustovskom suncu.
Veselina se osećala kao da je izašla iz košmara. Svet je bio lep, kao opran. Ivan je izašao iz automobila i bez pozdrava se udaljio u društvu informatičara koji je opsesivno ponavljao kako će mu 'jeeebati majku'.
Veselina se par minuta sušila, a onda je stavila na glavu tamne naočale, sela u auto i sva poslovna uputila se dalje u svet.
