I
Dalarna je živopisna oblast, koja leži u zapadnom delu srednje Švedske.
Tu je priroda prekrasna; puna malih i velikih jezera, sa pitomim
proplancima i velikim tajanstvenim, stoletnim šumama.
U tom predivnom pejsazu - valjda su zato tu živeli i najpoznatiji
švedski slikari - razbacane su male drvene kućice, crvene, sa belo
obojenim ramovima oko vrata i prozora, da nas sečaju na prohujala
vremena.
Tu se već vekovima ručno izradjuje od komada drveta, (a zatim se boji
-osnova crveno, a preko splet lepih folklornih šare toga kraja),
omiljena dečija igračka, etnografski simbol ove romanticne oblasti, a
danas vec i obavezni turistički suvenir.
II
Godina je 1920. Mesto zbivanja - zabavni park Prater u Beču.
Nedelja, lep letnji dan.
Kao obično, mnoštvo veselog sveta vrzma se tamo-amo u potrazi za prijateljima ili zabavom.
U tom vrtlogu muzike, veselog smeha i raznoraznih žamora, sretoše se
dvoje mladih.
On je iz naših krajeva, zove se Miloš, i tu na bečkoj Akademiji studira
slikarstvo. Ona je Švedjanka, zove se Mona, i u pratnji svoga oca
turistički je posetila ovaj grad muzeja i valcera.
Bila je to, što kažu, ljubav na prvi pogled.
I dok lupiš dlanom o dlan, posle samo nekoliko dana ona otputova kuci u
Dalarnu.
I rodi Miloševo dete.
A to beše veliki greh za devojku u patrijahalnoj, luteranskoj sredini kakva je bila u to doba
Švedska, te Mona brze-bolje dade svoju tek rodjenu kčer u sirotiste.
A odmah potom njen otac usvoji bebu - svoju unuku.
Mladjani Milos, završivši Akademiju, seli se u Pariz, odakle 1928
godine stize u Švedsku.
Namera mu je da nadje svoju ljubav iz bečkog Pratera, i ne sanjajući da
je već sedam godina otac devojčice koja i ne zna za svog oca.
On pronalazi svoju Švedjanku i saznavši za ovu neobičnu storiju, ženi se
njom. Ali kćer njegova ostaje i dalje usvojenica svoga dede, iako živi
zajedno sa ocem i majkom.
Posle nešto vise od godinu dana provedenih u Švedskoj, a odmah po rodjenju
druge kčeri, Miloš napusta ovu zemlju ljubičastog neba, lišenog sunca -
osim u danima belih noći leta, i vraća se kući da svoju paletu okupa
svetlosću i bojama Mediterana.
Ta lepota našeg podneblja, privukla je i njegove devojčice, koje su
potom svakog leta tu redovno dolazile, očarane lepotom crnogorkih
planina i epskim mitom svoga korena, i morem koje zrači kristalnom
prozračnošću smaragda.
III
A kad odete u Narodni muzej u Beogradu, popnite se na drugi sprat i
stanite pred sliku "Dečije igračke", našeg po malo zaboravljenog slikara
Miloša Vuškovića (1900 -1975).
Na tom malom platnu slikar je naslikao igračke svojih kčeri.
A pošto sada znate za ovu priču, koju je meni ispričala Vuškovićeva
unuka Nina, nećete se začuditi kada na slici medju lutkama, kockama i loptama
vidite i malog drvenog konjića iz Dalarne.
A Nina i ne sluti da se jedna slika njenog dede, na kojoj su ovekovečene
igračke njene majke, nalazi u Muzeju u Beogradu.
A ko zna - zna.
Dalarna je živopisna oblast, koja leži u zapadnom delu srednje Švedske.
Tu je priroda prekrasna; puna malih i velikih jezera, sa pitomim
proplancima i velikim tajanstvenim, stoletnim šumama.
U tom predivnom pejsazu - valjda su zato tu živeli i najpoznatiji
švedski slikari - razbacane su male drvene kućice, crvene, sa belo
obojenim ramovima oko vrata i prozora, da nas sečaju na prohujala
vremena.
Tu se već vekovima ručno izradjuje od komada drveta, (a zatim se boji
-osnova crveno, a preko splet lepih folklornih šare toga kraja),
omiljena dečija igračka, etnografski simbol ove romanticne oblasti, a
danas vec i obavezni turistički suvenir.
II
Godina je 1920. Mesto zbivanja - zabavni park Prater u Beču.
Nedelja, lep letnji dan.
Kao obično, mnoštvo veselog sveta vrzma se tamo-amo u potrazi za prijateljima ili zabavom.
U tom vrtlogu muzike, veselog smeha i raznoraznih žamora, sretoše se
dvoje mladih.
On je iz naših krajeva, zove se Miloš, i tu na bečkoj Akademiji studira
slikarstvo. Ona je Švedjanka, zove se Mona, i u pratnji svoga oca
turistički je posetila ovaj grad muzeja i valcera.
Bila je to, što kažu, ljubav na prvi pogled.
I dok lupiš dlanom o dlan, posle samo nekoliko dana ona otputova kuci u
Dalarnu.
I rodi Miloševo dete.
A to beše veliki greh za devojku u patrijahalnoj, luteranskoj sredini kakva je bila u to doba
Švedska, te Mona brze-bolje dade svoju tek rodjenu kčer u sirotiste.
A odmah potom njen otac usvoji bebu - svoju unuku.
Mladjani Milos, završivši Akademiju, seli se u Pariz, odakle 1928
godine stize u Švedsku.
Namera mu je da nadje svoju ljubav iz bečkog Pratera, i ne sanjajući da
je već sedam godina otac devojčice koja i ne zna za svog oca.
On pronalazi svoju Švedjanku i saznavši za ovu neobičnu storiju, ženi se
njom. Ali kćer njegova ostaje i dalje usvojenica svoga dede, iako živi
zajedno sa ocem i majkom.
Posle nešto vise od godinu dana provedenih u Švedskoj, a odmah po rodjenju
druge kčeri, Miloš napusta ovu zemlju ljubičastog neba, lišenog sunca -
osim u danima belih noći leta, i vraća se kući da svoju paletu okupa
svetlosću i bojama Mediterana.
Ta lepota našeg podneblja, privukla je i njegove devojčice, koje su
potom svakog leta tu redovno dolazile, očarane lepotom crnogorkih
planina i epskim mitom svoga korena, i morem koje zrači kristalnom
prozračnošću smaragda.
III
A kad odete u Narodni muzej u Beogradu, popnite se na drugi sprat i
stanite pred sliku "Dečije igračke", našeg po malo zaboravljenog slikara
Miloša Vuškovića (1900 -1975).
Na tom malom platnu slikar je naslikao igračke svojih kčeri.
A pošto sada znate za ovu priču, koju je meni ispričala Vuškovićeva
unuka Nina, nećete se začuditi kada na slici medju lutkama, kockama i loptama
vidite i malog drvenog konjića iz Dalarne.
A Nina i ne sluti da se jedna slika njenog dede, na kojoj su ovekovečene
igračke njene majke, nalazi u Muzeju u Beogradu.
A ko zna - zna.
