На једном од редовних пословних путовања у Амстердам у једном од многоборјних кафића са баштом, сасвим случајно, упознао сам два Татарна из Русије. Оба здрава, средњих година, са по 32 зуба.
Снажни људи, а љубазни, срдачни.
После неког времена, које смо провели у ћаскању, питао сам их за неке њихове обичаје. А споменуо сам им и то, да знам за обичај који прати надметање у куповини коња, код њих.
Коњска пијаца је два пута годишње и тада се они окупљају из свих крајева Губерније. Пошто се заврши основна куповина на коњској пијаци, онда уз велику помпу, главни и најугледији човек изводи свога коња на продају, који, у свој својој лепоти протрчи пред заинтересованим купцима. Коњ, нарочито припремљен за ту прилику, наравно, као најлепши коњ тог дана, пробуди опшу пажњу.
Онда почне надметање. Количина понуђеног злата постаје вртоглава, и тадашњи руски богати људи се повлаче. Најчешће у игри остају само по два Татарина, вође својих кланова.
После неког времена, када надметање постане бесмислено због огромне цене, два преостала потенцијална купца седну једно наспрам другог, прекрстивши ноге. Затим се ухвате за канап, свако са по једне стране, једном руком, док у другој руци обојица држе кратки јахаћи корбач, а обојица загризу кожну узду. Онда почињу да се, наизменично бичују међусобно. Шибају се по глави и леђима. Прво један, па други. Пршти крв, комади коже лете у ваздух, и то траје тако све док један не одустане. Али то је редак случај. Најчешће се завршава тако што један падне у несвест. Ко остане, коњ по до тад постигнутој цени припада њему. Са коњем добија и велики углед и посебно украшену опрему.
Они ме људи слушај у неверици да то ико сем њих уопште зна. Па ми онда један од њих рече: „ Прво да ти кажем, немој то да причаш овима овде. То они никад не могу да разумју. Иначе немају никакво разумевање за било какве обичаје. То су били наши народни обичаји, само што је то било јако давно. Сад је наш народни обичај да пратимо сезонска снижења, или поручујемо преко интернета шта нам треба, а ни коњи нам нису више тако важни. „
Рекох им да не брину. Да Холанђани, кад неког не разумеју, само слегну раменима и терају даље. Енглези и онако ни о коме неће променити мишљење, шта год се о било коме причало, а Немци неће имати времена да мисле о томе у свом црно белом погледу на свет, а имаће и исувише својих брига.
Снажни људи, а љубазни, срдачни.
После неког времена, које смо провели у ћаскању, питао сам их за неке њихове обичаје. А споменуо сам им и то, да знам за обичај који прати надметање у куповини коња, код њих.
Коњска пијаца је два пута годишње и тада се они окупљају из свих крајева Губерније. Пошто се заврши основна куповина на коњској пијаци, онда уз велику помпу, главни и најугледији човек изводи свога коња на продају, који, у свој својој лепоти протрчи пред заинтересованим купцима. Коњ, нарочито припремљен за ту прилику, наравно, као најлепши коњ тог дана, пробуди опшу пажњу.
Онда почне надметање. Количина понуђеног злата постаје вртоглава, и тадашњи руски богати људи се повлаче. Најчешће у игри остају само по два Татарина, вође својих кланова.
После неког времена, када надметање постане бесмислено због огромне цене, два преостала потенцијална купца седну једно наспрам другог, прекрстивши ноге. Затим се ухвате за канап, свако са по једне стране, једном руком, док у другој руци обојица држе кратки јахаћи корбач, а обојица загризу кожну узду. Онда почињу да се, наизменично бичују међусобно. Шибају се по глави и леђима. Прво један, па други. Пршти крв, комади коже лете у ваздух, и то траје тако све док један не одустане. Али то је редак случај. Најчешће се завршава тако што један падне у несвест. Ко остане, коњ по до тад постигнутој цени припада њему. Са коњем добија и велики углед и посебно украшену опрему.
Они ме људи слушај у неверици да то ико сем њих уопште зна. Па ми онда један од њих рече: „ Прво да ти кажем, немој то да причаш овима овде. То они никад не могу да разумју. Иначе немају никакво разумевање за било какве обичаје. То су били наши народни обичаји, само што је то било јако давно. Сад је наш народни обичај да пратимо сезонска снижења, или поручујемо преко интернета шта нам треба, а ни коњи нам нису више тако важни. „
Рекох им да не брину. Да Холанђани, кад неког не разумеју, само слегну раменима и терају даље. Енглези и онако ни о коме неће променити мишљење, шта год се о било коме причало, а Немци неће имати времена да мисле о томе у свом црно белом погледу на свет, а имаће и исувише својих брига.
Poslednja izmena: