...
Tek kada postanemo svesni sebe,imaćemo nepogrešivi osećaj da smo u centru Sveta.
A do tada,ponašamo se poput radoznalog deteta.
Otkrivamo misteriju života u koji smo (ne našom voljom) osvanuli.
Neumorno istražujemo sopstvenu okolinu,eksperimentišemo u zanosu.
Kako napuštamo detinjstvo,tako se polako i udaljavamo od sebe.
U svet odraslih se korača neistraženim,nesigurnim koracima.
Oni ne pružaju očekivanu udobnost,ne obećavaju sigurnost,ne daju zaštitnu garanciju za život.
To nisu koraci od sedam milja,mada imamo iluziju da jesu.
Od njih očekujemo da nas odvedu na neko bolje,lepše mesto.
Na predeo kojeg smo već ugledali u snovidjenju...čarobno mesto,za koje verujemo da postoji.
Tako smo jasno "videli" da ono postoji,pa je potraga za njim besomučna.
Posedujemo energiju nezaustavljive mašine...ponašamo se kao perpetuum mobille.
Bežimo od sebe samih,bežimo u nepoznato,kao da ćemo tek tamo da se prepoznamo "pravim"...boljim.lepšim,pametnijim.
Veoma se trudimo da se izmenimo i uklopimo u željeni kalup zamišljene ja-slike.
Takva slika nije samo rezultat sopstvenih očekivanja,nju nam agresivno nameću i drugi.
I ne osvrćemo se za sobom dok nesvesno jurimo smisao života.
Penjemo se i padamo,ustajemo i nastavljamo.
Sve to zbog večite težnje da budemo ono što mislimo da treba da budemo,onakvi kakvim nas i drugi traže.
Ciljamo smisao života,a zapravo bežimo od sopstvenih strahova.
Onih,za koje ne želimo da znamo....privremeno napuštenih,potisnutih,nesvesnih.
Kako život odmiče,postaje nam jasno da smo u lavirintu istog.
Nakon uhodanih staza,poput koncentričnih krugova,vraćamo se uvek na početak,njihovom središtu.
Onda bolno zatvaramo svoj svet iz mašte i bežimo u okvir pradavne slike početka našeg postojanja-svom detinjstvu.
Vraćamo mu se kroz rodno mesto,mir porodice,autentične,a zaboravljene ljubavi.
Uživamo u malim stvarima i više nemamo želju da menjamo haotični Svet.
Zatvaramo krug svog života i u tom trenutku smo svesni,po prvi put,da smo u njegovom centru.
Postigli smo autentičnu lokaciju-u središtu smo koncentričnih krugova.
Sve ove godine upornih traganja su nas dovele,na kraju sopstvenog puta,do poražavajućeg saznanja.
Shvatili smo da je centar Sveta,zapravo,u nama.
A nismo ni bili svesni da je oduvek tu i postojao...i čekao na nas.
......
Tek kada postanemo svesni sebe,imaćemo nepogrešivi osećaj da smo u centru Sveta.
A do tada,ponašamo se poput radoznalog deteta.
Otkrivamo misteriju života u koji smo (ne našom voljom) osvanuli.
Neumorno istražujemo sopstvenu okolinu,eksperimentišemo u zanosu.
Kako napuštamo detinjstvo,tako se polako i udaljavamo od sebe.
U svet odraslih se korača neistraženim,nesigurnim koracima.
Oni ne pružaju očekivanu udobnost,ne obećavaju sigurnost,ne daju zaštitnu garanciju za život.
To nisu koraci od sedam milja,mada imamo iluziju da jesu.
Od njih očekujemo da nas odvedu na neko bolje,lepše mesto.
Na predeo kojeg smo već ugledali u snovidjenju...čarobno mesto,za koje verujemo da postoji.
Tako smo jasno "videli" da ono postoji,pa je potraga za njim besomučna.
Posedujemo energiju nezaustavljive mašine...ponašamo se kao perpetuum mobille.
Bežimo od sebe samih,bežimo u nepoznato,kao da ćemo tek tamo da se prepoznamo "pravim"...boljim.lepšim,pametnijim.
Veoma se trudimo da se izmenimo i uklopimo u željeni kalup zamišljene ja-slike.
Takva slika nije samo rezultat sopstvenih očekivanja,nju nam agresivno nameću i drugi.
I ne osvrćemo se za sobom dok nesvesno jurimo smisao života.
Penjemo se i padamo,ustajemo i nastavljamo.
Sve to zbog večite težnje da budemo ono što mislimo da treba da budemo,onakvi kakvim nas i drugi traže.
Ciljamo smisao života,a zapravo bežimo od sopstvenih strahova.
Onih,za koje ne želimo da znamo....privremeno napuštenih,potisnutih,nesvesnih.
Kako život odmiče,postaje nam jasno da smo u lavirintu istog.
Nakon uhodanih staza,poput koncentričnih krugova,vraćamo se uvek na početak,njihovom središtu.
Onda bolno zatvaramo svoj svet iz mašte i bežimo u okvir pradavne slike početka našeg postojanja-svom detinjstvu.
Vraćamo mu se kroz rodno mesto,mir porodice,autentične,a zaboravljene ljubavi.
Uživamo u malim stvarima i više nemamo želju da menjamo haotični Svet.
Zatvaramo krug svog života i u tom trenutku smo svesni,po prvi put,da smo u njegovom centru.
Postigli smo autentičnu lokaciju-u središtu smo koncentričnih krugova.
Sve ove godine upornih traganja su nas dovele,na kraju sopstvenog puta,do poražavajućeg saznanja.
Shvatili smo da je centar Sveta,zapravo,u nama.
A nismo ni bili svesni da je oduvek tu i postojao...i čekao na nas.
......
