Među istoričarima-tradicionalistima odavno je ukorenjeno mišljenje da je Karl Marks bio osnivač komunizma. Dodaćemo da je ovo zvanična pozicija koju nude i sami komunisti. Njihov stav je da se nepoznati mladi čovek pojavio niotkud, napisao „Komunistički manifest" i tako lansirao komunizam. Istina je, međutim, da je ovakvo obrazloženje samo delimično tačno. I ova istina je daleko zanimljivija od delimično tačne priče. Da bismo shvatili zašto je tako, biće neophodno da prvo ispitamo ličnost samoga Marksa. Rođen je 1818. godine. U Pariz je otišao 1843, da studira ekonomiju. Na univerzitetu se upoznao sa Fridrihom Engelsom, sinom bogatog fabrikanta pamuka iz Lankšajra u Engleskoj. Marks je veoma brzo naučio da uživa u zadovoljstvima nezarađenog bogatstva, jer mu je Engels stalno pomagao, dobijajući novac od oca iz Engleske. Kasnije, Engels je pomagao i Marksovu porodicu. Marks nije bio u brizi da zarađuje za životne potrebe na tradicionalan način, već se oslanjao na darežljivost svog prijatelja Engelsa, koji ga je izdržavao gotovo celoga života. Marks je često tražio dodatni novac od Engelsa, govoreći da njegove ćerke „moraju imati buržoasko obrazovanje da bi u životu mogle da uspostavljaju veze."1 Istoričari-tradicionalisti nisu se mnogo zadržali na odnosu Marksa sa Engelsom. Drugi, koji su ovu vezu pomno proučili, našli su da je čudno to što je Marks, „zastupnik poniženih i potlačenih radnika", 5
ceo život proveo živeći od profita koji je zarađivao jedan „kapitalista" iz Engleske. Engelsov otac je - ako bismo naveli optužbe protiv „veleposedničke klase" toga doba - „izrabljivao radničku klasu koja, u stvari, proizvodi sav kapital na svetu". Pa ipak, Marks je nastavljao da živi od prihoda koje mu je Engels obezbeđivao od svoga udela u fabrici pamuka. Da je Marks bio pošten i dosledan svojim principima, odbio bi taj novac i živeo od onoga što bi zaradio sopstvenim radom. Ali, jedini zvanični posao koji je Marks ikada obavljao bio je posao novinskog dopisnika, a i to samo kratko vreme. U ranoj mladosti Marks je verovao u Boga. Međutim, tokom studiranja, promenio je svoje poglede. Napisao je jednom da bi želeo da se osveti „Onome koji vlada odozgo."2 Nije slučajno da je do promene kod njega došlo pošto se priključio jednoj veoma tajanstvenoj sekti, Satanskoj crkvi. U znak dokaza da pripada ovoj sekti, Marks je pustio veliku bradu i kosu. Ovakve spoljašnje manifestacije bile su: „... karakteristične za učenike Džoane Sautkot (Joana Southcott), satanske sveštenice, koja je tvrdila da je u kontaktu sa demonom Šilohom."3 Do 1841. godine njegov preobražaj bio je gotovo potpun, i jedan njegov prijatelj je primetio: „Marks hrišćansku veru naziva jednom od nemoralnijih religija."4 Marks je, pored hrišćanstva, napao i jevrejsku veru. U „Njujork tribjunu", 1865. je napisao: „Tako su ovi zajmovi... postali blagoslov Kuće Judine. Jevrejska organizacija zajmodavaca opasna je za narod koliko i aristokratska organizacija zemljoposednika."5 Marks je, u stvari, svoj bes usmerio protiv religije uopšte: „Napuštanje religije kao iluzorne čovekove sreće predstavlja uslov za njegovu istinsku sreću."6 Razlozi za Marksovu ogorčenost na religiju su brojni. Marks je religiju video:
1.kao mehanizam bogatih pomoću kojeg siromašne, potlačene radnike drže u stanju siromaštva;
2.kao učenje da imovina jednog čoveka ne pripada drugome;
3.kao učenje da čovek ne treba da žudi za imovinom drugog čoveka, i
4.kao učenje da svaki čovek samome sebi treba da obezbedi sredstva za život.
Marks je ovu nejednaku raspodelu bogatstva smatrao uzrokom čovekove nesreće. Kada bi imovina mogla da se jednako podeli, čovek bi bio srećan. A sredstvo koje je čoveka sprečavalo da uzme svoj deo imovine bila je organizovana religija koja je učila da čovek ne srne silom uzeti tuđu imovinu, jer zapovest kaže „Ne ukradi". Religijska učenja, takođe, kažu i „Ne poželi ništa što je tuđe", što znači da je pogrešno da želiš više od onoga što možeš da stekneš svojim radom. Marks je stoga rezonovao da religijski sistem čoveka drži u bedi, budući da je posedovanje imovine jedini uslov njegove sreće. Dalje je sledilo, po marksističkoj logici, da kapitalistički sistem mora biti uništen, jer on ohrabruje svakog pojedinca da ličnim radom proizvodi za svoje sopstvene potrebe. Dakle, ljudska sreća zavisila je ne samo od ukidanja religije već i od ukidanja „kapitalističkog" sistema. Jedan od Marksovih prijatelja, Mihail Bakunjin, jednom je o Marksu napisao ovo: „Pošto je Marks odbacio ideju Boga, on nije mogao da objasni 'stanje ljudi' kao posledicu greha. On je za svo zlo, i moralno i psihološko, optužio ekonomski sistem, za koji je rekao da mora biti srušen putem revolucije, da bi ljudsko društvo moglo da bude restruktuisano."7 Marksistima nije bilo dovoljno čak ni ukidanje religije i kapitalističkog sistema. Sam Marks želeo je da ukine „celokupan društveni poredak", a ne samo Crkvu i sistem slobodnog preduzetništva. Pisao je: „Komunisti... otvoreno izjavljuju da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog poretka."8 Marks se često bavio ovakvim temama. Evo šta je napisao o porodici: „Buržoaske fraze o porodici i vaspitanju, o prisnom odnosu roditelja i dece postaju utoliko odvratnije..."9, a šta o naciji: „Radnici nemaju otadžbine. Njima se ne može uzeti ono što nemaju.10 Marks je shvatio da je glavno sredstvo koje će se koristiti za uništavanje svih vrednosti biti vlast, i - bio je u pravu. Uzmimo, na primer, sledeći novinski članak, koji se pojavio 1980: „Ispitivanja kažu da vlast ima štetan uticaj na život porodice": „Galupov institut za ispitivanje javnog mnjenja objavio je u petak da gotovo polovina ispitanika koja je odgovarala u 1980. na pitanje o američkoj porodici veruje da federalne vlasti imaju nepoželjan uticaj na porodični život."11 Ideje o tome kako se porodica dalje može uništavati sada nam nude najrazličitiji tipovi. Jedan od njih, asistent na koledžu, ponudio nam je o toj temi svoje zamisli: „... činjenica da se deca odgajaju u porodici znači da ne postoji jednakost. Mi porodicama moramo oduzeti decu i vaspitavati ih... u cilju 5
jednakosti u vaspitavanju."12
ceo život proveo živeći od profita koji je zarađivao jedan „kapitalista" iz Engleske. Engelsov otac je - ako bismo naveli optužbe protiv „veleposedničke klase" toga doba - „izrabljivao radničku klasu koja, u stvari, proizvodi sav kapital na svetu". Pa ipak, Marks je nastavljao da živi od prihoda koje mu je Engels obezbeđivao od svoga udela u fabrici pamuka. Da je Marks bio pošten i dosledan svojim principima, odbio bi taj novac i živeo od onoga što bi zaradio sopstvenim radom. Ali, jedini zvanični posao koji je Marks ikada obavljao bio je posao novinskog dopisnika, a i to samo kratko vreme. U ranoj mladosti Marks je verovao u Boga. Međutim, tokom studiranja, promenio je svoje poglede. Napisao je jednom da bi želeo da se osveti „Onome koji vlada odozgo."2 Nije slučajno da je do promene kod njega došlo pošto se priključio jednoj veoma tajanstvenoj sekti, Satanskoj crkvi. U znak dokaza da pripada ovoj sekti, Marks je pustio veliku bradu i kosu. Ovakve spoljašnje manifestacije bile su: „... karakteristične za učenike Džoane Sautkot (Joana Southcott), satanske sveštenice, koja je tvrdila da je u kontaktu sa demonom Šilohom."3 Do 1841. godine njegov preobražaj bio je gotovo potpun, i jedan njegov prijatelj je primetio: „Marks hrišćansku veru naziva jednom od nemoralnijih religija."4 Marks je, pored hrišćanstva, napao i jevrejsku veru. U „Njujork tribjunu", 1865. je napisao: „Tako su ovi zajmovi... postali blagoslov Kuće Judine. Jevrejska organizacija zajmodavaca opasna je za narod koliko i aristokratska organizacija zemljoposednika."5 Marks je, u stvari, svoj bes usmerio protiv religije uopšte: „Napuštanje religije kao iluzorne čovekove sreće predstavlja uslov za njegovu istinsku sreću."6 Razlozi za Marksovu ogorčenost na religiju su brojni. Marks je religiju video:
1.kao mehanizam bogatih pomoću kojeg siromašne, potlačene radnike drže u stanju siromaštva;
2.kao učenje da imovina jednog čoveka ne pripada drugome;
3.kao učenje da čovek ne treba da žudi za imovinom drugog čoveka, i
4.kao učenje da svaki čovek samome sebi treba da obezbedi sredstva za život.
Marks je ovu nejednaku raspodelu bogatstva smatrao uzrokom čovekove nesreće. Kada bi imovina mogla da se jednako podeli, čovek bi bio srećan. A sredstvo koje je čoveka sprečavalo da uzme svoj deo imovine bila je organizovana religija koja je učila da čovek ne srne silom uzeti tuđu imovinu, jer zapovest kaže „Ne ukradi". Religijska učenja, takođe, kažu i „Ne poželi ništa što je tuđe", što znači da je pogrešno da želiš više od onoga što možeš da stekneš svojim radom. Marks je stoga rezonovao da religijski sistem čoveka drži u bedi, budući da je posedovanje imovine jedini uslov njegove sreće. Dalje je sledilo, po marksističkoj logici, da kapitalistički sistem mora biti uništen, jer on ohrabruje svakog pojedinca da ličnim radom proizvodi za svoje sopstvene potrebe. Dakle, ljudska sreća zavisila je ne samo od ukidanja religije već i od ukidanja „kapitalističkog" sistema. Jedan od Marksovih prijatelja, Mihail Bakunjin, jednom je o Marksu napisao ovo: „Pošto je Marks odbacio ideju Boga, on nije mogao da objasni 'stanje ljudi' kao posledicu greha. On je za svo zlo, i moralno i psihološko, optužio ekonomski sistem, za koji je rekao da mora biti srušen putem revolucije, da bi ljudsko društvo moglo da bude restruktuisano."7 Marksistima nije bilo dovoljno čak ni ukidanje religije i kapitalističkog sistema. Sam Marks želeo je da ukine „celokupan društveni poredak", a ne samo Crkvu i sistem slobodnog preduzetništva. Pisao je: „Komunisti... otvoreno izjavljuju da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog poretka."8 Marks se često bavio ovakvim temama. Evo šta je napisao o porodici: „Buržoaske fraze o porodici i vaspitanju, o prisnom odnosu roditelja i dece postaju utoliko odvratnije..."9, a šta o naciji: „Radnici nemaju otadžbine. Njima se ne može uzeti ono što nemaju.10 Marks je shvatio da je glavno sredstvo koje će se koristiti za uništavanje svih vrednosti biti vlast, i - bio je u pravu. Uzmimo, na primer, sledeći novinski članak, koji se pojavio 1980: „Ispitivanja kažu da vlast ima štetan uticaj na život porodice": „Galupov institut za ispitivanje javnog mnjenja objavio je u petak da gotovo polovina ispitanika koja je odgovarala u 1980. na pitanje o američkoj porodici veruje da federalne vlasti imaju nepoželjan uticaj na porodični život."11 Ideje o tome kako se porodica dalje može uništavati sada nam nude najrazličitiji tipovi. Jedan od njih, asistent na koledžu, ponudio nam je o toj temi svoje zamisli: „... činjenica da se deca odgajaju u porodici znači da ne postoji jednakost. Mi porodicama moramo oduzeti decu i vaspitavati ih... u cilju 5
jednakosti u vaspitavanju."12