Komunisticki napadi na crkve mitropolite i episkope

33) јеромонах Михаило Ђусић, сабрат манастира Жиче

Јеромонах Михаило Ђусић је рођен 1912. године у селу Гледићу код Крагујевца. Господин Радослав Браца Павловић је прикупио део података о страдању оца Михаила Ђусића и публиковао их је у својој књизи "Јован Рапајић - монах и мученик". Ево шта је господин Павловић записао.
"...До података о оцу Михаилу Ђусићу је било тешко доћи. Они који га памте знају га као необично питомог, умиљатог човека. Био је изванредан интелектуалац и богословски писац, који се први пут огледао својим надареним пером у часопису "Православна хришћанска заједница", број 11 из новембра 1935. године, која је тада излазила у Крагујевцу где ће се он, после. преименовати у "Мисионар". Ђусић је још тада био богослов чији је чланак у наведеном часопису под насловом "О мртвом телу и животном духу" најавио његово потоње интересовање о сотириологији (наука о спасењу). После ће блиставо дипломирати, сведоци говоре да је урадио и докторску тезу, до које нисмо дошли, али без обзира на све то испољиће се као један од најбољих србских теолога између два рата. Из одређене документације види се да је 1940. године боравио у Румунији, на студијама у Черновицима, да је потајно ишао у Кишињев, у Бесарабију, иако су ти крајеви већ увелико били припојени СССР-у. Нија јасно шта је тамо тражио у та немирна, опасна совјетска времена, али је успео да се срећно врати у Србију.
За време грађанског рата у Србији није припадао ниједној странци или покрету, али ипак, заједно са Јованом Рапајићем, повукао се из манастира Каленића у септембру 1944. године и са њим је стрељан у пролеће 1945. године. Судећи по свему, отац Михаило Ђусић кренуо је у бежанију испред совјетских и партизанских трупа бојећи се да им је познато да је боравио у Бесарабији. Иначе, у Гледићу му је још жив брат стар преко деведесет година, а у Крагујевцу му живи један синовац..."
Отац Михаило Ђусић је стрељан у пролеће 1945. године у сарајевском пољу. Детаљнији опис страдања оца Михаила Ђусића и оца Јована Рапајића видети у опису биографије и страдања јеромонаха оца Јована Рапајића.

34) ђакон Бошко Живадиновић, вероучитељ из Крагујевца

35) протојереј Светолик Швабић, парох аранђеловачки

36) јереј Будимир Соколовић, избегли свештеник из Босне

Ђакон Бошко Живадиновић је рођен 1912. године у Баљковцу. Ђаконски чин и дужност вероучитеља у Крагујевцу примио је после завршене богословије.
Ђакон Бошко Живадиновић, протојереј Светолик Швабић из Аранђеловца и јереј Будимир Соколовић, свештеник-избеглица из Босне, убијени су у мају 1945. године код Калиновика и бачени су у јаму Понор код Фоче, где је од стране партизана убијено још око двадесет и две хиљаде четника и голобрадих и ненаоружаних србских младића који су 1944. године били мобилисани у састав Југословенске војске у Отаџбини. До детаљнијих биографских података нисмо успели да дођемо.
Сведок њиховог страдања је, сада покојни, свештеник Новак Станојевић. Он је пред своју смрт оставио сведочанство које доносимо:
"Доживео сам дане месеца маја 1945. године када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче-Зеленгоре-Миљевине и Калиновика када је Дрина била пуна србских лешева. Ноћу између 17. и 18. маја 1945. године у селу Оцкрављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић, ђакон Бошко Живадиновић и прота Михаило Швабић из Аранђеловца. Опојао сам многе гробове у које су већином саме жене сахрањивале по тридесет и више лешева. Било је међу њима и свештеника, па су ми сељанке доносиле њихове ствари које су пронашле. На једном "Требнику" било је написано: "Данас 24. маја, убили смо попа-издајника. Трећи батаљон Десете херцеговачке бригаде". Много је тога било. Стрељања у Фочи су била обустављена 20. маја, како су објавили, али су и даље вршена".
Ова тројица Србских Свештеномученика су бачена у јаму понор код Фоче. Јама је у првим поратним данима делимично закопана хиљадама тона јаловине из оближњег рудника, али се и данас види јер магистрални пут који води према Фочи (данашњем Србињу у Републици Србској) пролази непосредно поред највећег отвора јаме, који комунисти нису могли да затрпају. И данас су сачувана многа сведочанства о том великом покољу који су извршили комунисти. Народ је сведочио да се од смрада људских лешева, који су се распадали, туда није могло проћи те су комунисти дотеривали хиљаде тона креча и јаловине како би тиме "ублажили" грозни мирис који се ширио.

37) јереј Марко Живковић, парох драгоцветски

У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се да је отац Марко Живковић мучен и лопатама убијен од стране партизана 1945. године.
До његове биографије и других података везаних за његову смрт до сада нисмо успели да дођемо.
 
38) јереј Божидар Караџић, парох брековски

Свештеник Божидар Карацић је рођен 1920. године у Севојну код Ужица. Свештенички чин и дужност пароха у селу Брекову код Ариља примио је одмах после завршетка богословије.
Отац Божидар Караџић се после слома националних снага у јесен 1944. на Јеловој Гори пребацио у Босну. Према подацима које је дала његова свастика, њега су ухватили партизани у једном селу близу Сарајева. Он се, јашући коња, кретао према једном селу у близини Сарајева.
Када су га партизани питали ко је и шта је он им је одговорио да је свештеник. У тој групи партизана налазио се неки човек који га је препознао и окривио да је сарађивао са четницима.
Скинули су га са коња и спровели у сарајевски затвор, где су га ислеђивали и мучили.
Убијен је у затвору ОЗНА-е у мају 1945. године у Сарајеву.

39) ђакон Жика Крупежевић, ђакон Саборне цркве у Смедереву

До детаљних биографских података ђакона Жике Крупежевића нисмо успели да дођемо. Из удружењске "Споменице православних свештеника 1941.-1945. године" видимо да је његов отац Радисав рођен 1878. године у Великој Крсни. Служио је као парох друге смедеревске парохије и погинуо је 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања Смедерева.
Ђакон Жика Крупежевић је захваљујући англо-америчкој издаји Србских добровољаца и црногорских четника ухваћен од стране партизана и са многобројном заробљеном војском заробљен у Шент Виду у Словенији.
Једно вече у биоскопску салу некадашње римокатоличке семинарије, коју су комунисти претворили у свој концентрациони логор, упала је група партизана.
У том тренутку, једна група Србских добровољаца била је на вечерњој молитви, коју је водио ђакон Жика Крупежевић. Када су безбожници угледали како се та група моли Богу, против Кога су се партизани борили, кренули су према њима испољавајући своје злочиначке нагоне. Нарочито су се окомили на оца Жику, који је водио молитву.
У тој групи партизана била је и нека жена, коју су њени истомишљеници звали Ела. Она ја носила корбач у руци и при пролазу поред заточених србских војника бесомучно је ударала на све стране не гледајући кога и како удара. Када је стигла до краја, видела је оца Жику у клечећем ставу како се осењује крсним знаком.
То је још више разједило ову бесомучну жену. Крикнула је:
"Устај попе да те ја крстим!"
Отац Жика је устао, а Ела га је почела тући корбачем по свим деловима тела. После неког времена, партизанка му је наредила да скине кошуљу. Отац Жика је то и учинио, а ова га је тукла корбачем по голим леђима и стомаку.
Док је отац Жика трпео ударце, партизанка је викала:
"Моли се сада твоме Исусу. Нека ти сада он помогне!"
Отац Жика није пустио ни гласа, а крваве модрице су се ређале по његовом телу.
Мучење је дуго трајало. У неко доба, један партизански официр је дао наређење да се иде. Партизанска група је пошла према излазу, а Ела је, идући према излазу, и даље бесомучно тукла србске војнике.
Партизани су тих дана у Кочевју свакодневно убијали заробљену србску војску. Водили су их по групама од по двадесет и камионима су их пребацивали на то мученичко место, где се одиграо најкрвавији Титов злочин над србским народом.
Оца Жику Крупежевића су са још деветнаест људи одвели неколико дана после мучења у биоскопској сали некадашње римокатоличке семинарије. Затворили су их у једну посебну просторију, која се налазила преко пута просторије у којој су жицом везивали затворенике.
Нешто касније из те собе се зачула гласна молитва Оче наш, коју је цела група једногласно прихватила и изговарала.
После тога, отац Жика је наставио да изговара јектенију:
"Помилуј нас Боже по великој милости твојој, молим ти се услиши и помилуј"
Заточници су хорски одговарали "Господе помилуј".
Затим је отац Жика наставио:
"Још се молимо за упокојење душа војника пострадалих за веру, Краља и Отачаство да им се опрости свако сагрешење, вољно и невољно"
Група је одговарала, а ђакон је наставио:
"Да Господ настани душе њихове тамо где праведници почивају..."
Цела група је на крају хорски отпевала "Со свјатими упокој", а потом су прилазили један другоме да се последњи пут братски целивају и затраже опроштај један од другог.
Одмах после тога, у просторију су ушли партизани, повезали их, одузели им све што су код себе вредно имали, потрпали у камионе и одвезли у великомученичко Кочевје, где су их све побили.
Податке о страдању оца Жике Крупежевића записао је Боривоје Карапанџић из Кливленда, угледни србски загранични писац и историограф грађанског рата у Србији.

40) јеромонах Сергије Михаиловић, сабрат манастира Каленића

Отац Сергије Михаиловић је рођен 1919. године у Срему. Најпре је био сабрат манастира Јошанице, а 1932. године прелази у манастир Каленић. У манастиру Каленићу је био до 1935. године, а онда је отишао у неки други манастир. У манастир Каленић се вратио 1941. године.
У Летопису манастира Каленића за 1945. годину, на који се позива крагујевачки протојереј Драгослав Степковић у своме извештају о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, а који је за ту годину исписао блаженоупокојени епископ браничевски Хризостом Војиновић, стоји: "Нека је вечни покој и јеромонаху оцу Сергију, намеснику манастира, који ме је све до своје трагичне погибије као рођени брат пазио" (Нап. владика Хризостом, тада јеромонах, је 1943. године тешко оболео, па га је тадашњи архимандрит манастира Каленића Никон позвао на лечење у манастир и ту је боравио, како је и сам записао, од јула 1943. до пролећа 1945. године).
За оца Сергија су после наводног ослобођења дошли тешки дани. Одведен је од стране 28. дивизије НОП-а у Опарић, а потом у Ћуприју, где му је суђено.
Убијен је 1945. године после мучења и чупања браде, а нађен је мртав у оближњим потоцима манастирске шуме. Сахрањен је у манастиру Каленићу.
 
41) Ратко Радибратовић, богослов из Чајетине

Ратко Радибратовић је рођен 25. маја 1920. године у селу Рожанству од оца Крсте и мајке Јакове. Прва четири разреда богословије завршио је у Призрену, а пету годину је похађао у Битољу, где га је затекао Други светски рат.
Ратко Радибратовић се после априлског слома Краљевине Југославије 1941. године вратио у своје родно место и одмах се укључио у рад Равногорске омладине.
Једном приликом, када је Ратко из Ужица кренуо возом за Битољ, Немци су га у Краљеву ухапсили јер га је један Србин, немачки шпијун, препознао као једног од вођа Равногорске омладине за подручје западне Србије и источне Босне. Немци су га у краљевачком затвору држали четрдесет дана. Успео је да побегне и стигне у своје родно место.
О страдању богослова Ратка Радибратовића сведочио нам је г. Драган Радибратовић, пензионер из Чајетине и његов даљи сродник. Он нам је приликом сусрета у Чајетини рекао:
"Доласком Комунистичке партије на власт у јесен 1944. године Слободан Пенезић Крцун је организовао потеру како би ухватио или убио Ратка Радибратовића, осведоченог србског националисту, који се тих дана крио по златиборским брдима.
Крцун је покушавао да преко Милића Терзића, председника Златиборског среза, ухвати Ратка. Када му то није успело, покушао је да га ухвати преко Ратковог рођака Рајка Дабића из Алиног Потока. И тај потез није успео јер је Ратко према свима, па чак и према родбини и пријатељима, био опрезан и неповерљив. Нажалост, Крцун је успео да га ухвати преко сада покојног протојереја Михаила Миша Смиљанића (великог активисте КПЈ и сина комунистичког попа Милана Смиљанића из Сирогојна. Умро је 1988. године), јер је "поп" Михаило одлично познавао Ратка.
Ратко хапшење се одиграло по сценарију који су направили Крцун и Михаило Смиљанић. Михаило је, по договору са Крцуном, дошао код Раткових родитеља и рекао им је "да предложе Ратку да дође код њега како би га он сачувао од потера и невоља преко зиме, која се ближила, а да ће му он на пролеће омогућити да се пребаци у емиграцију"(???).
Раткови родитељи су одушевљено прихватили овај предлог, а посебно поверење је долазило из чињенице да је породица Смиљанића више векова давала србске свештенике.
Ратко је касније чуо за овај предлог и Михаилову "жељу" да се сретну, али је избегавао сусрете са њим јер је знао да је он са Крцуном и осталим комунистима добар пријатељ.
Ратко се после извесног времена срео са Михаилом због тога што су његови родитељи инсистирали на томе и вршили притисак на њега. Када су се срели, Ратко му је рекао:
"Оче Мишо, ја имам револвер, али га не носим да некога убијем већ да, ако видим да ћу бити ухваћен, убијем себе. Ти добро знаш каквим је мукама мучен Господ Исус Христос, а ови муче страшнијим мукама".
Михаило Смиљанић му је на то одговорио:
"Ја нисам дошао са намером да те предам комунистима већ да те спасем муке и бекства и да те избавим из земље".
Ратко је после дугог убеђивања пристао да пође са њим и да се склони у његову кућу.
Ратко се спаковао, опростио са својим родитељима и кренуо на своје последње путовање. Није ни слутио да су комунисти по договору пратили Михаила.
Када су стигли у кућу Смиљанића у Сирогојну, Ратко је отишао у једну споредну зграду у дворишту како би се одморио. У тренутку када га је ухватио први сан, у собу су упали партизани са упереним аутоматима, везали га и извели у двориште.
Док су га спроводили према Ужицу свраћали су по селима, тукли га пред народом, понижавали и малтретирали.
Затворили су га у ужички затвор и ту су га страшно мучили. Чупали су му косу са главе, тукли га, пљували, па су му чак пљували и у уста, како су се мучитељи касније хвалили. Чупали су му нокте са прстију, а руке су му стављали у кључалу воду. Касније су доводили лекаре да га превију. То им је служило да се касније говори о њиховој "хуманости" јер су о "рањеним" затвореницима водили рачуна.
У тим јануарским данима тешке и крваве 1945. године везали су га и одвели на оближњу реку Ђетињу. Свукли су га и нагог га убацивали у воду говорећи му да је и његов Исус Христос исто тако крштаван у Јордану. После тога, узели су покровац ткан од козје длаке, који су претходно потопили у воду и заледили, да би га после њиховог, сатанског "крштења" обмотали око његовог нагог, промрзлог и измученог тела. Завијали су га због тога што се и новокрштени после крштења обмотавају белим платном.
Стрељали су га после дугог и тешког мучења. Не зна се тачно место где су га убили, али се претпоставља да је стрељан или у Крчагову или у Глувачком потоку. Ни до данас се није сазнало где му је гроб, а његовим родитељима и народу су говорили да је нестао".
Када смо боравили у златиборском крају ради сакупљања потресних сведочанстава о страдању свештенства и народа од комуниста, сазнали смо да се на месту званом Церово, које се налази између засеока Лојаница код Ђекића кућа, Бућића и Кнежевића, неколико километара далеко од данашњег пута према Златибору, са леве стране од скретања за села Трипково и Мачкат, налази масовна, неопојана и необележена јама у коју су комунисти убацили неколико хиљада младића из Шумадије.
И данас има људи који су као деца ту чували стоку и који су нам сведочили да су, неколико дана после ликвидације ових Новомученика, слушали јауке и вапаје људи који су и живи бачени у ту јаму, а нису били у могућности да им на било који начин помогну.
Наиме, радило се о голобрадим и ненаоружаним мобилисаним припадницима Југословенске војске у Отаџбини, који су успели да избегну страшну смрт у јами Понор код Фоче (данашњег Србиња), у коју су комунисти убацили око 22000 србских војника. Они су успели да пређу Дрину и враћали су се у Шумадију. На Златибору им је постављена заседа, сви су похватани, побијени и бачени у јаму на брду Церово.
И данас има живих крвника који су учествовали у овом великом покољу. Нажалост, на Златибору и у Чајетини се о томе још увек ћути.
 
42) јереј Михаило Радић, парох малокрчмарски

Свештеник Михаило Радић је рођен 1912. године у селу Брњици. Свештенички чин и дужност пароха у Малим Крчмарима је примио после завршене богословије.
У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се да је отац Михаило Радић убијен у пролеће 1945. године код Калиновика.
Претпостављамо да је бачен у јаму Понор код Фоче (данашњег Србиња).
Других и детаљнијих податка о његовом страдању нема.
 
43) протосинђел Јован Рапајић, сабрат манастира Жиче

Отац Јован Рапајић (на крштењу је добио име Бранко) је рођен 1910. године од оца Стојана. Као мали је остао без оба родитеља. Богословију је завршио 1931. године у Битољу, а на Богословском факултету СПЦ у Београду је апсолвирао 1935. године. Војни рок је служио 1931. године у Бањалуци. Монашки постриг је примио 20. јануара 1936. године, свештеномонашки чин 1938. године, а епископ браничевски Венијамин га је 1939. године одликовао чином синђела. Свети Владика Николај Велимировић га је исте године у манастиру Жичи одликовао чином протосинђела.
Отац Јован Рапајић је био делатни члан Светосавске Мајке Цркве. Био је велики подвижник, молитвеник, интелектуалац и беседник. Сарађивао је у најбољим часописима наше Цркве тога времена. Текстове је објављивао у "Светосављу", листу студената Богословског факултета, "Хришћанској мисли", "Хришћанском делу", "Путу", "Идејама" Милоша Црњанског, "Мисионару" и "Православној хришћанској заједници".
Протосинђел Јован Рапајић се на позив Светога Владике Николаја Велимировића активно укључио у рад Православне хришћанске народне заједнице (ПХНЗ), у народу познатог Богомољачког покрета, који је много допринео духовној, моралној и националној обнови нашега народа у периоду између два светска рата. Учествовао је у раду предратне Хришћанске заједнице младих људи (ХЗМЉ). Био је велики родољуб и велики борац против Конкордата 1937. године.
Отац Јован је у крајем Другог светског рата (1944. године) био шеф Верског одсека Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини. Он је заједно са др Ратибором Ђурђевићем с пролећа 1944. године у селу Борчу код Крагујевца и манастиру Каленићу одржавао верско-идеолошки курс са младим припадницима ЈВО. После продора Црвене армије у Србију у јесен 1944. године, отац Јован се са војском Драже Михаиловића повукао у Босну. Са њим је кренуо и његов сабрат и саслужитељ јеромонах Михаило Ђусић.
Господин Радослав Браца Павловић је у књизи "Јован Рапајић - монах и мученик"(издање Светосавске књижевне заједнице, Београд, 1994. г.) расветлио детаље мученичке смрти оца Јована Рапајића. Ево шта је он о томе записао:
"Јован Рапајић се појавио у околини Фоче првих дана маја 1945. године да би 11. маја био ухваћен са својим великим пријатељем и саборцем Михаилом Ђусићем. Како су се и где су се поново срели, да ли су цео босански мартириј прекорачили заједно, остало је до овог тренутка непознато. Али, зна се да их је ухватио партизан=муслиман, Мехо Грабовић, потпоручник ОЗНА-е.
Даље, у наведеном документу (реч је о писменој белешци оца Новака Станојевића, тадашњег пароха фочанског - прим. В. Џ.) дословно пише да је 21. маја отац Новак ујутру изашао у чаршију у Фочи и срео војника из ОЗНА-е који му је рекао: "Имају два попа у затвору и питају за тебе". Отац Новак је запитао како се зову. Овај војник је одговорио: "Не знам како се зову". "Да није Михаило Ђусић", упитао је опет отац Новак. "Јесте", одговорио је тада овај. Тада отац Новак оде одмах код шефа ОЗНА-е Петра Шарића, сина жандармеријског наредника, и упита да ли може да посети оне попове у затвору. Шеф му рече: "Отиђи". "Али, молим те, напиши ми нешто да ме пусте код њих", рече отац Новак. Шеф му напише и преда објаву са којом он оде у фочански затвор. Оца Јована је знао само по чувењу, а оца Михаила је једва препознао, јер се овај био разболео од пегавог тифуса и исцрпљен је лежао. Није се могао подићи. Међутим, отац Јован се још доста добро држао. Били су у мантијама, али прљавим и нагорелим од ватре. Били су изгладнели. Отац Новак се поново вратио код шефа ОЗНА-е и рекао му да су они потпуно невини и да немају никаквог злочина који би повлачио оштрију казну или смрт, па је загарантовао и замолио шефа да их пусти да дођу код њега кући да се мало од вашака очисте и опораве, па после, ако устреба, могу се вратити. Шеф се двоумио, па је рекао: "Да видим са друговима". Послеподне, када се отац Новак враћао из парохије, срела га је пред кућом ћеркица и рекла: "Тата, довели су оне попове нашој кући". Довео их је, како је сазнао, његовој кући секретар ОЗНА-е. Следећег дана шеф ОЗНА-е му је рекао: "Е, попе, нека ови попови што су код тебе, остану у кући до даљњег".
Сутрадан, 22. маја био је млади Свети Никола, храмовна слава цркве у Фочи. Они су остали код куће, а отац Новак отишао је у цркву ради богослужења. Свукли су своја одела да их попадија опере и попари ради вашака. Обукли су за то време стару одећу оца Новака. Нису хтели да пропусте службу Божију и зато су са таквим оделом пошли у цркву. Отац Новак се зачудио када их је такве видео. Пресекли су заједно славски колач без икаквог церемонијала. Свештеник отац Новак рекао је затим црквеном благајнику да им даде неки динар да им се нађе за џепарац. У то време новац још није био замењен, па су важиле и хрватске круне и Недићев динар.
23. маја 1945. године, у среду, шеф ОЗНА-е каже оцу Новаку: "Попе, ови ће попови што су код тебе кроз који дан бити спроведени у Сарајево". Отац Новак га замоли да му дозволи да их он одведе у Сарајево. На то му шеф каза: "Добро, даћу ти и објаву, па сутра имаш камион који довози Унрин кукуруз, па пођите". Али се предомисли па рече: "Сутра има неки празник (Света словенска браћа Ћирило и Методије), па ћемо држати академију, али како нам је потребно да се одржи неко предавање за тај празник о коме ми не знамо, то останите сутра овде, па нам ти нешто напиши о том празнику".
И тада се догодило нешто што је снажније од ироније, што открива сву мучнину људског постојања. Поп Новак, знајући по чувењу да је Рапајић велики говорник и велики писац, замолио га је да он ову беседу напише, а други ће је прочитати. И Рапајић је ту беседу написао у свој лепоти свога израза. Шеф ОЗНА-е, прочитавши ово писмо као цензор, био је згранут његовом мисаоношћу и дубином, али га је још више запањила чињеница да Ћирило и Методије нису били - Руси! И тако је то предавање оца Јована Рапајића прочитано на дан Словенских Апостола, на комунистичко-партизанском скупу у Фочи 1945. године.
Све оно што се, потом, догодило припада само нагађањима у којима се вероватноћа збивања може процењивати само неким поређењима из тих дана било да су у питању личности, било догађаји. Сутрадан, 24. маја, отац Новак је кренуо у Сарајево камионом у коме је било још седам ухваћених четника. Јован и Михаило остали су у његовом обитавалишту, у Фочи, да сачекају његов повратак из Сарајева. Поп Новак је понео са собом Рапајићево писмо за, већ тада угледног свештеномонаха Варнаву Настића, који је у том периоду био члан ЗАВНОБИХ-а. Разумљиво је што је Рапајић упутио писмо баш Настићу, јер и он, и Михаило Ђусић, добро су га познавали још од раније. Рапајић се у поменутом писму уопште не залаже за себе, за себе не тражи никакву интервенцију, али зато топло моли за Ђусића објашњавајући да он баш ништа није крив. Ако је неко крив, онда је то он, Јован Рапајић.
У Сарајево су стигли касно увече, 24. априла, али Новак одмах одлази код Настића. У току 25. маја Настић проналази чувеног проту са Пала, Симу Беговића, чији је син Влајко био један од највећих наших комуниста и члан ЦК КПЈ, затим проналазе проту Савића, иначе из Илића код Бјељине, чији је син Бранко већ био партизански мајор. Њих тројица - Варнава Настић, Симо Беговић и Саво Савић - примљени су 26. маја код Родољуба Чолаковића, који их је дочекао прилично нервозно, јер му се журило на неки састанак.
Можда је ту учињена грешка, јер сви они који су познавали Родољуба Чолаковића, тог суманутог човека, знају да је био без милости и без савести. Обећао им је да ће се и Јован и Михаило спровести у своја места, па ће тамо одговарати - ако су криви, ако нису пустиће их, биће ослобођени. Разуме се, ово је била само отрцана комунистичка фраза примењивана у безброј сличних случајева и потреба да се молиоци слажу и отправе.
После три дана отац Новак се враћа радостан у Фочу. Када је дошао кући, сазнао је, на своје запрепашћење, да су и отац Јован и отац Михаило одведени из Фоче у Сарајево. Рано ујутру, 27. маја, испратила их је попадија оца Новака са још једним свештеником. Јер за време та три дана, док је отац Новак био у Сарајеву, довели су партизани још једног свештеника у његову кућу, који је са собом водио и свог синовца од петнаест година. То је био свештеник Миро Глушац, сарајевски богослов, две године старији од оца Новака. Он је као избеглица живео у Србији и тада се вратио у Босанску Крајину, где су сви његови били у партизанима, а он једини са четницима. Заробљен је и тада су га заједно са оцем Ђусићем и оцем Рапајићем спровели у Сарајево... У Сарајево су стигли у понедељак, 28. маја 1945. године. Отац Новак се тада још налазио у Сарајеву и за све то ништа није знао.
Даља судбина оца Јована и оца Михаила у сарајевском затвору није се одмах сазнала. Тек после 2. јула 1945. године, када је и отац Новак ухапшен, ради његовог испитивања, и спроведен у Зеницу и Сарајево. Тамо у затвору отац Новак сазнаће да су отац Јован и отац Михаило били стрељани у селу Блажују, на врелу Босне.....
...Очевици су касније говорили, када су пролазили поред њих путем, приметили су међу осталим осуђеницима који су ту у пољу копали себи гробницу, и два свештена лица, један плав а други црномањаст, који су такође копали гробницу. Један од стражара рекао је плавом свештенику (оцу Јовану): "Ајде, попе, копај. Сад ће ти судити ово" - пљескајући по кундаку свој аутомат. Отац Јован је руком тада извадио из недара свој парамански крст и рекао: "Ово ће судити и теби и мени и целој васељени". Пролазници су одмах сви удаљени, а онда ускоро чуло се неколико митраљеских рафала и све се стишало. Тако је завршио свој живот, по сведочењу породице Настић, неких очевидаца и других подробно обавештених сарајевских породица овај ревносни и за србску Цркву свети исповедник вере православне у пролеће 1945. године".
 
44) протојереј Милан Сретеновић, парох краљевачки

Отац Милан Сретеновић, парох краљевачки и архијерејски намесник жички, је рођен у селу Трнави код Чачка. Свештенички чин и дужност пароха у Трстенику примио је после завршетка богословије. Свети Владика Николај Велимировић га је после неколико година свештеничке службе преместио у Краљево и поставио за архијерејског намесника у Архијерејском намесништву жичком. Био је веома учен и образован човек, блистав проповедник - десна рука Светога Владике Николаја.
Отац Милан Сретеновић је пре рата становао у Карађорђевој улици број 10, али је у току рата морао да избегне у оближње село Адране и смести се код свога кума Драгише Лукића.
Он је у току рата вршио своју свештеничку дужност онако како је најбоље могао . Помагао је коме је могао и сакупљао је храну за сиротињу и избеглице. Имао је троје деце и то: кћерке Радмилу и Братиславу и сина Братислава.
Убијен је од партизана почетком 1945. године на Ратарском имању у Краљеву.
О страдању проте Милана Сретеновића сведочио нам је г. Мирослав Мирко Томанић, пензионисани професор из Краљева. Он нам је у једном од наших бројних сусрета о томе испричао следеће:
"Једнога дана случајно сам свратио у кућу проте Милана. Међутим, уместо њега затекао сам његову супругу и троје његове деце како плачу. Питао сам их шта се догодило. Протиница ми је одговорила да су партизани ухапсили проту и да су га затворили у зграду ОЗНА-е на ибарском кеју. Рекао сам им да ја познајем Милана Ђоковића, иследника ОЗНА-е у Краљеву, бившег богослова и мог школског друга, који је отишао у партизане у првим данима рата (некадашњи иследник ОЗНА-е Милан Ђоковић сада живи у Београду), и да ћу отићи код њега и замолити га да пусти проту јер он није ништа крив.
Отишао сам у зграду ОЗНА-е у Краљеву и одмах сам срео Милана Ђоковића. Поздравио сам се са њим и у том тренутку сам видео како један партизан води везаног проту Милана. Рекао сам Ђоковићу да сам дошао да га молим да пусти проту јер је невин и нема никакву кривицу. Он ми је на то рекао:
"Како да га пустим кад је он за време немачке окупације у Краљеву држао говоре против Народно-ослободилачке војске?"
Ја сам му на то рекао да није добро да се одлуке о животу или смрти једног човека тако брзо доносе и да би све то требало добро испитати и видети да ли су га можда Немци приморали на то.
Док смо ми разговарали, стражар се враћао са протом. Пришао сам да се поздравим са њим и успели смо да разменимо неколико речи. Ђоковић је стајао у непосредној близини.
Док смо ми разговарали, до нас је дошао један партизан са штакама. Није имао једну ногу.
Када је стигао до нас, почео је да виче. Говорио да је треба убити тог попа јер га је, наводно, он за време рата потказао Немцима и да су га ови ухапсили и тукли те је због тога изгубио ногу.
Ђоковић је одмахнуо руком и рекао ми да не може да пређе преко тога и да не може да га пусти. Ја сам му рекао да у Краљеву има много људи које је прота Милан спасио од сигурне смрти. Међутим, није вредело.
Војник је наредио проти да крене. Поздравили смо се и растали.
Када сам се враћао из зграде ОЗНА-е, срео сам једну девојку за коју сам знао да је спашена од Немаца захваљујући проти Милану. Испричао сам јој шта се догодило са протом Миланом и замолио сам је да оде код Ђоковића и то му исприча. Она је одбила да то учини правдајући се тиме да ју је страх од свега што се догађа.
Све ово се догађало непосредно пред крај 1944. године. Како сам касније сазнао, проту су убили почетком 1945. године".
Ми смо у трагању за подацима о страдању оца Милана Сретеновића наишли на сведочанство да је његов кум Драгиша Лукић из Адрана једном приликом отишао у ОЗНУ да се распита за свога кума. Ознаши су му заповеднички рекли да се за њега више никада и нигде не распитује.
Отац Милан Сретеновић је убијен на Ратарском имању. Ту је убијен и отац Драгослав Обућина, о чијем ћемо суђењу и страдању писати у наредној књизи. Ту су убијени и многи други, знани и незнани србски родољуби. Њихови гробови ни до данас нису достојно обележени. Ратарско имање је данас друга по реду Новомученичка гробница у Краљеву.

45) протојереј Милан Туцовић, парох чачански

Протојереј Милан Туцовић је рођен 14. децембра 1895. године у селу Дубу, Срез рачански. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Ђаконски чин је примио 9/22. маја 1921. године, а свештенички 21. маја (3. јуна) исте године. Свети Владика Николај Велимировић га је 1933. године одликовао црвеним појасом. Одликован је Албанском споменицом и Медаљом за војничке врлине. Био је председник Црвеног крста у Чачку. У чачанској гимназији је предавао веронауку, бавио се црквеном књижевношћу и служио се енглеским језиком. Једно време је био васпитач у манастиру Хопово, затим званичник и писар у Црквеном суду Епархије жичке, парох трнавски, капелан на другој чачанској парохији и парох друге чачанске парохије.
Наш познати књижевник Антоније Ђурић је у листу "Интервју" број 320 од 15.10.1993. године у тексту под насловом "Последње причешће проте Милана Туцовића" објавио сведочење г. Душана Стризовића из Брђана код Чачка. Он је са протом Миланом тамновао у чачанском затвору и једини је живи сведок његовог страдања. Ево како је Душан Стризовић сведочио у поменутом тексту:
"Једне ноћи из наше ћелије, у којој је било 29 људи, изведоше четрнаест. Руке им повезаше жицом. Везују их Милош Николић и Стево Бојовић, обојица из Трепче. Њихов пут није био дуг; до бедема код Мораве или до Казанице, такође близу Мораве - ту су масовне гробнице. Одведоше Војислава Мајсторовића из Прислонице и Ђорђа Башановића из неког села са Косова. Једва су имали по двадесет година. Дечаци, такорећи. Убијају и отимају имовину као "народним издајницима". Сутрадан су оног Мајсторовића прозивали да га пусте кући. Ужас! Ноћу убијају, а дању прозивају да их пусте из затвора.
Био је са нама и познати чачански прота Милан Туцовић. Људина. Висок, снажан педесетогодишњак. Био је председник Равногорског одбора у Чачку. Осуђен на осамнаест година робије. Причао нам је како су му судили. Довели, каже, децу из његове парохије, којима ни чашу воде није натрунио, али су их припремили да кажу како их је тровао вером и четничком идеологијом и како их је наводио да откривају легло комуниста како би им он судио.
На почетку Чисте Недеље, пред Васкрс, прота је некако измолио да дође свештеник и да нас причести. Молитва у ћелији, замириса тамјан. Причестисмо се нас десет, прота први. Каква је то молитва била. Ништа лепше у животу нисам чуо. За деветорицу то је било последње причешће. Само сам ја дочекао Васкрс. Проту, осуђеног на робију, изведоше уочи Васкрса. Секули Тешићу, нашем сапатнику, остави малу икону Богородице, мени зимски капут, који ми сат касније узеше. Отишао је прав као бор, миран и достојанствен. Стражар који га изведе из ћелије рече:
"Излази, попе, идеш да се сретнеш са твојим Богом!"
И отишао је. Сутрадан, на Васкрс, дође у ћелију управник затвора Стево Брица, тако су га звали, и поче да нам прича о проти. Стева је муцао, али смо добро разумели његове речи. Успут се, вели Брица, молио Богу, али када је дошао до јаме, ударио је ногом стражара и отео му пушку... Млатнули су га будаком и тако измрцвареног, али још у животу, у седећем положају, закопали у земљу...
За све ово што сам рекао могу да ставим руку на Јеванђеље и да се закунем да говорим истину"
 
46) јереј Миодраг Арсенијевић, парох мрчајевачки

Свештеник Миодраг Арсенијевић је рођен 1926. године у Книћу, у свештеничкој породици. Његов отац, вредни србски свештеник Добривоје Арсенијевић је остао у предивном сећању мештана Кнића и околних села Гунцата, Бреснице и Бумбаревог брда. Отац Добривоје је пре и после рата радио на народном просвећивању, а велику заслугу је имао у раду на технолошком унапређивању сеоских домаћинстава у пољопривреди и шумарству.
Његов син Миодраг Арсенијевић је ишао његовим стопама те је завршио богословију, примио свештенички чин и парохију у Мрчајевцима код Чачка.
У времену комунистичке страховладе, када су доминирале лажи и преваре, чињене од стране безбожних комуниста, и када је безбожнички комунизам био насилно укорењен, почела је трагедија оца Миодрага Мила Арсенијевића. Сензационална научна открића и човеков лет у космос искоришћени су у пропагандне сврхе Комунистичке партије као "необорива потврда" о непостојању Бога Творца и Сведржитеља, с једне, и "тачности" еволуционистичке Дарвинове теорије по којој је човек еволуирао од мајмуна. Све ово, рађено против Бога и народа Божијега, навело је оца Миодрага да стане на браник Светих Догмата и учења хришћанске Цркве, којој је до смрти служио.
Све је почело у хладним јануарским данима не тако далеке 1969. године. Тада је Јован Шћекић, познати новинар београдске телевизије, дошао у Мрчајевце са циљем да са мештанима ове србске варошице сними материјал за своју популарну емисију "Видик", коју је уређивао и водио.
Јован Шћекић је повод за своју емисију нашао у легендарном космичком броду "АПОЛО 8" и његовом лету у васиону. За своје госте у емисији одабрао је мрчајевачког свештеника Миодрага Арсенијевића, сада покојног Обрена Пјевовића, познатог текстописца песама познатог певача Мирослава Илића (иначе, зета покојног Свештеномученика Миодрага Арсенијевића), чачанског одборника Миливоја Петровића из Мрчајеваца и Владимира Тошића, дописног члана Србске академије наука и уметности.
Основно питање које је прожело емисију, која је емитована 23. јануара 1969. године, састојало се у речима: где је Бог после лета у космос?
Сви гости су одговорили да Бога има, а отац Миодраг Арсенијевић је као потврду народне вере у Бога и оданости Цркви навео податак да није сав србски народ отпао од Бога и Цркве и да у Мрчајевцима нема домаћинства које се, јавно или тајно, није вратило Цркви, да су Мрчајевци побожно и честито србско село, да је многе кришом ноћу крштавао и венчавао и да се многи плаше да јавно исповеде своју веру. Отац Миодраг је дословно рекао: "Ја сам у овом селу парох скоро осамнаест месеци. Када сам дошао овде, није ме примало 160 кућа. Сада је тај број спао на 60, али и код њих идем. Ноћу крштавам и венчавам, а у сутон опевавам".
Комунисти су после искрене и истините изјаве оца Миодрага покренули јаку кампању против Бога, Цркве и њега као свештеника који се дрзнуо да народу преко телевизије каже истину и охрабри га у времену великог страха од комунистичке репресије.
Комунистичка камарила је преко телевизије, радија и штампе отпочела хајку на овог свештеника. Коришћена је стара комунистичка пракса која се састојала у осудама на заседању сеоских, месних и градских комитета Партије и одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије.
Захваљујући г. Сави Арсенијевићу, свештенику и сину пострадалог оца Миодрага, и његовом деди свештенику Добривоју Арсенијевићу, сачувани су исечци из тадашње комунистичке штампе, који су, нажалост, и данас актуелни. Овде ћемо пренети само неке наслове који су тада китили тадашњу југословенску штампу: "Где је Бог после лета у космос" ("Чачански глас"), "ТВ "ВИДИК" из Мрчајеваца није видик Мрчајевчана" (исто), "Партијски састанак због Бога и телевизије" ("Експрес политика"), "Учесници у емисији искључени из ССРН-а" (исто), "Погрешили због Бога" (исто), "Има ли Бога у Мрчајевцима" ("Политика"), "Хтели само да се сликају" ("Експрес политика"), "Божја полемика" ("исто), "Мрчајевачки случај опет на малом екрану" ("Политика"), "Црква не губи време" ("Вечерње новости"), "Стижу и претећа писма" ("Експрес политика"), "Емисија дуга два километра" (исто), "На Шћекића дрвље и камење" (исто), "Поп анатемисао комунисте" ("Вечерње новости"), "Комунисти београдске телевизије упутили писмо Мрчајевчанима" ("Политика"), "Иза Бога је само био - поп" ("Вечерње новости"), "Коме звоне црквена звона" (исто) и, на крају, "ПОГИНУО СВЕШТЕНИК ИЗ МРЧАЈЕВАЦА".
Сви комунистички форуми осули су паљбу на оца Миодрага, али је он, упркос свих претњи и уцена, храбро бранио став Свете Цркве о стварању света и човека. Суочен са лавином неоснованих оптужби и клевета бескичмењака који су, газећи преко људи и њихове деце, желели да се додворе партији пљујући по Цркви и свештенику, а да поменуту емисију нису ни видели (како су сами изјављивали у штампи), отац Миодраг је смогао снаге и храбрости да Општинском комитету Савеза комуниста у Чачку упути опширно писмо у коме је навео да ће анатемисати све мрчајевачке комунисте.
Тада је све било у знаку крста и страдања, вере и храбрости оца Миодрага тако да је "мрчајевачки случај, како су га комунисти крстили, доспео и до западних медија. Западна штампа је писала о оцу Миодрагу као хероју Србске Цркве (западни новинари су га управо тако назвали), а у архиви покојног оца Миодрага нашли смо многа потписана и непотписана писма из свих крајева бивше Југославије у којима му је одавана захвалност за речи изречене у поменутој емисији. Сачувано је и писмо подршке, коју му је упутио и католички "Глас концила".
Жалосне су и јадне изјаве мрчајевачких комуниста (од којих су, како смо проверили, данас многи живи). Да би се видео притисак који је плански и систематски вршен на оца Миодрага и његову породицу с једне, и људска избезумљеност с друге стране, пренећемо неке изјаве мрчајевачких комуниста о Богу, Цркви и овом храбром србском свештенику, који се удостојио да прими мученички венац пострадавши за Христа.
 
DRUGI DEO

Миодраг Гајевић: "Како се та емисија примицала крају, ја сам био све огорченији. Прва два дела су, према ономе што је штампа најавила, била озбиљна, па сам сматрао да ће овај трећи део у Мрчајевцима - бити забаван. Међутим, и тај део је, по мом мишљењу, био политичка емисија, обојена политичком бојом. Шта рећи о њеним актерима, о онима који су се појавили на екрану? Прва три четири учесника били су активни четници за време рата, а други су били везани за њих. Када је извршен избор људи, сви су се окупили на Бадње вече, у кући Обрена Пјевовића. Мрчајевчани знају шта значи његова реченица "да треба реформисати од врха до дна" и како би он то реформисао. Поп се удвара својим руководиоцима, враћа овчице Богу, а оптужује нас комунисте, као да ми не знамо ко је он. Зато предлажем да се оформи комисија која ће написати отворено писмо телевизији и захтевати да поново дођу и да разговарају са добронамерним, а не само са злонамерним".
Драгутин Милинковић: "Ако знамо да се налазимо у припремама за изборе, онда нам ова група прави непријатељске гестове. Мени су људи прилазили и питали ме шта је то, а неки су хтели да разбију телевизоре. Зашто београдска телевизија није снимила наше радне акције у којима је у последње време учествовало 335 грађана, него снима оне који стварају пометњу, завађају људе, обмањују јавност".
Десимир Браловић: "Ја сам у "Новостима" прочитао да хвале ову емисију којом је Шћекић "ударио у центар". Било би добро кад би он дошао овде да сними и другу страну, да чује ова мишљења".
Леко Катанић: Чуди ме да се сада негира нешто што је наука доказала. Овом емисијом је све то згажено, па би неко за то морао и да одговара. Ја сам те вечери у телевизији видео непријатеља. Ако се овако настави, грађани ће тражити цензуру. Зато је велика одговорност комисије која треба да напише писма, али и да тражи одговоре од Централног комитета, од београдске телевизије, од штампе... Ја бих тражио од попа да дође на партијски састанак и да нам каже који су ти код којих он одлази ноћу. Кад би, међутим, грађани знали шта поп прича о њима, не би га никада звали у кућу. Ја то кажем и њему, мада смо рођаци".
Родољуб Галовић: "Пошто је ова емисија погодила све нас чланове Савеза комуниста и све поштене грађане Мрчајеваца, мислим да би она морала да добије општу политичку оцену. Ми смо, као комунисти, одбацили религију и прихватили Марксову филозофију. Зато бих предложио да ако има таквих који још нису рашчистили са религијом да то размотримо на једном састанку када се све ово смири".
Боривоје Савић: "Сматрам да ова емисија није уперена само против Мрчајеваца већ против нашег самоуправног система и то данас када разни шпијуни у нашу земљу убацују пропагандни материјал. Мислим, ипак, да се не би требало много узрујавати јер ова група не представља неку опасност. Зато што сви наши, који су били у партизанима, знају ко су ови из групе, заједно с попом, мада нам није пријатно што користе и злоупотребљавају нашу демократију".
Гојко Кустудија: "Емисија је врло тенденциозна и има за циљ да умањи наше резултате. Мрчајевци су приказани као заостало село, иако су наши резултати заиста видни, чак и у пољопривреди, о којој су врло необјективно говорили".
Милентије Живковић: "Мене је, као човека, дубоко узбудила ова емисија, јер је лажна. Поп каже да је од 180 оних, који званично нису примали свештеника кад је он дошао у Мрчајевце, остало свега 60, али и код тих 60 иде сада, али - ноћу! Ако има таквих овде, који не верују у нашу стварност, у оно чему тежимо, боље је да иду одавде. Телевизија је учинила медвеђу услугу нашем друштву што је објавила ову емисију, мада су погођени и они који су у њој учествовали јер су остали усамљени и бојкотовани од грађана".
Раде Ерић: "Предлажем да се формира комисија која ће од телевизије захтевати да се извине Мрчајевчанима, јер та група на челу са Обреном, није позвана да води политику у овом селу. Мени причају да је овде долазио Шћекић, али то није тачно, јер је то "онај Шћекић из Мојсиња" (Драгош Симовић). Када сам срео нашег одборника и рекао му, као председник Месне организације Социјалистичког савеза, да је оно срамота, он ми каже да тада нигде није видео попа и да се изненадио када га је после угледао на екрану".
Славка Милошевић: "Ја сам, после те емисије, имала сусрет са попом у продавници и питала га зашто обмањује јавност. У моју кућу поп није ушао 29 година, нити ће икада ући, а он каже да је "обрадио" сва домаћинства. Поп ми се извињава и каже да је у свом излагању направио изузетак, мада није тако. Ако има међу нама и таквих чија деца иду у цркву, треба отворено да кажу. Јер, ако син не може "командовати" оцу и мајци, може ваљда жени и деци. Варају се они који мисле да могу зауставити точак историје".
Јован Гарчевић: "Изражавам велико незадовољство што ова лица воде прву реч на телевизији, а нису ништа дала за нашу револуцију".
Радмило Аксентијевић: "Мислим да треба смирено и одмерено реаговати на ову емисију, мада је јасно да појединци злоупотребљавају демократију и лове у мутном. Пошто се у тој емисији појављује пет људи, који од рата нису мењали своје предрасуде, мислим да је емисија реакционарна. Ми смо недавно примали младе људе у Савез комуниста без обзира што су им родитељи били у четницима, али смо то чинили јер су ти млади људи мислили и радили као и ми. Међутим, кад неко почне да ради друкчије, онда је нормално што ми идемо у прошлост, као што је случај код ове групе. Телевизијска камера није приватна, већ друштвена, па је морала бити уперена и у младе људе, да се чују њихова мишљења, схватања и стремљења. Они који су снимани, не би смели да се јаве за реч на збору, а неки од њих не би смели ни да дођу на политички скуп у Мрчајевце. И сам поп жели да афирмише нешто што неминовно одлази у запећак; други жели да реформише друштво, мада ми знамо како би он то реформисао; трећи развија тезу да не нађемо горе неку сиротињу коју треба помагати што је атак на Србију која помаже заостале крајеве. Зато бих рекао: ако је телевизији било стало до средстава, онда је ову емисију могла да прода у иностранству и да узме добре паре. Ја бих позвао Јована Шћекића као уредника ове емисије да дође код нас и да ми њему мало постављамо питања, као што он то чини другима".
Михаило Јелушић: "Ја сам разговарао са учесницима у овој емисији и о њој не желим да кажем ништа. Слушајући шта други причају, закључујем да иза ових ситних ствари стоји нека крупна риба. Појединци сматрају да се љуља све у свету и да је дошло време да чукају шубаре и кићанке и на телевизији".
Андрија Петровић: "Мислим да ће нам ово помоћи да се ујединимо, да будемо ближи, јачи, чвршћи. Та група је могла да говори о Мрчајевцима као селу певача и свирача, али не да дају неке политичке оцене. Нека се застиде они који су говорили о сиромаштву и бедном животу, а знају шта су имали пре десет година, а шта сада. Њихова деца нису отишла у иностранство да траже хлеба. Чуди ме како да они из телевизије одаберу Мрчајевце и да блате ово село, а поп нека се поново прерачуна колико му грађана, од пет хиљада, иде у цркву".
Добрија Вучићевић: "Неке од њих нисам могла да гледам на екрану јер су многима од нас срце извадили за време рата".
Милутин Тодоровић: "Слажем се са свим мишљењима која су се овде чула и додајем: да су мрчајевачки и бреснички поп појачали своју активност. Онај бреснички носи књигу у коју бележи све вернике".
Изјаве наведених мрчајевачких комуниста објављене су у локалном листу "Чачански глас", мада је истих и сличних изјава било и у осталој југословенској штампи.
Драма везана за иступ оца Миодрага Арсенијевића трајала је три године. Она се у земаљском смислу завршила трагично, али је Небеска Србија добила још једнога житеља. Наиме, 8. јуна 1972. године насилно је угашен живот овог србског свештеника.
Од целокупне југословенске штампе, која је писала о "мрчајевачком случају" само је један лист, под насловом "ПОГИНУО СВЕШТЕНИК ИЗ МРЧАЈЕВАЦА", објавио вест о смрти оца Миодрага. У тексту извесног М. Маринковића, који смо добили, стоји:
"У четвртак око 18. часова на Ибарском путу у селу Лађевцима код Краљева, у тешкој саобраћајној несрећи је погинуо Миодраг Арсенијевић
 
(47), свештеник из Мрчајеваца код Чачка, а теже повреде је претрпео др Добрица Страњанац, директор Завода за лечење стомачних обољења иа Врњачке Бање. после повратка из Лађеваца, Миодраг је својим мотоциклом "томос" несмотрено изашао из споредног на главни пут, баш у тренутку наиласка путничког возила марке "ситроен" КВ-180-23, власништво Завода за лечење стомачних обољења из Врњачке Бање, који је возио њихов возач Томислав Миљковић.
Возач "ајкуле" је покушао да избегне судар и колима је побегао на леву страну, те се баш тамо сударио са мотоциклом. Удар је био толико снажан да је свештеник Арсенијевић одбачен преко тридесет метара и на месту остао мртав.
Аутомобил је слетео са коловоза. Повређен је др Страњанац јер је био путник у колима. Он је хитно пребачен у болницу. Његов живот за сада није у опасности.
Истражни судија Окружног суда у Краљеву Станиша Радак изашао је на лице места и повео истрагу, али се претпоставља да је главни узрочник ове несреће несмотреност настрадалог свештеника".
Овај новинарски извештај делимично говори о чему се овде, заправо, радило. Новинар овде није назначио кључне податке који се на увиђају истражују: да ли је возач "ајкуле" био под дејством алкохола и да ли је прекорачио дозвољену брзину. То се закључује из чињенице да је отац Миодраг од ударца одлетео преко тридесет метара.
Овим се завршила драма притисака који су трајали три године.
Отац Миодраг је, по дубоком уверењу његовог оца свештеника Добривоја, убијен по смишљеном сценарију тајне политичке полиције. Његов отац, прота Добривоје, је и на сахрани рекао да су његовог сина убили комунисти.
Овај случај страдања свештеника Миодрага Мила Арсенијевића говори да су комунистичке чистке и ликвидација свештеника трајали и у годинама када се сматрало да су смрт и страдање далеко од "среће и благостања комунистичке демократије".
 
48) протојереј-ставрофор Сава Банковић, парох бешки

Протојереј-ставрофор Сава Банковић је рођен 18. фебруара 1905. године. Основну школу и четири разреда гимназије је завршио у Крагујевцу, богословију 1928. године у Битољу и Богословски факултет СПЦ у Београду.
Други светски рат га је затекао на дужности професора веронауке у алексиначкој гимназији, а крај рата као професора веронауке у врњачкој гимназији.
Прота Сава Банковић је живи мученик и човек чије је мучеништво трајало годинама. Комунисти су га мучили и затварали годинама, али је све муке издржао и описао их у својој књизи "У предворју пакла", која је до суза дирљива и потресна, а чији је наслов најдиректнија одредница места где се православни србски народ већ више од пола века налази.
Прота Сава Банковић је ухапшен 6. децембра 1944. године од стране злогласне ОЗНА-е. Комунисти су желели да "испитају" његова недела, којих није било. Најпре су га затворили у затвор ОЗНА-е у Врњачкој Бањи, а потом у Нишу.
Комунистички суд га је на Велики Четвртак (3. маја) 1945. године осудио на смрт, али је игром случаја помилован на дан Светога Јована Богослова (21. маја) 1945. године. Смртна казна му је замењена казном лишења слободе у трајању од петнаест година и казном губљења грађанских и политичких права у трајању од десет година. Тамновао је у злогласним комунистичким казаматима у Нишу, Забели и Сремској Митровици.
Прота Сава је описао дуге године свога тамновања. Описао је и многе светле ликове сремскомитровачког казамата и њихово страдање, гладовање и мучење. Оно што свакога читаоца ове потресне књиге фасцинира и напаја јесте жива вера живих људи у Живога Бога, која је манифестована на свим црквеним празницима, слављеним у тамници, без обзира што је то било најстрожије санкционисано од стране управе сремскомитровачког казамата. У наредним редовима, уз дозволу аутора-мученика, преносимо неке најзанимљивије детаље.
Слава у фургону
"...Када је настала ноћ свако се некако сместио у претрпаном фургону (затвореници су тада пребацивани из нишког у сремскомитровачки казамат - нап. В. Џ.) и док воз жури за Београд ми спавамо. Изјутра рано, 14. септембра (1945. године), на дан моје крсне славе Светог Симеона Столпника, стигли смо у Београд. На станици маса света. Једном младићу дадох новац да ми купи цео хлеб који сам у фургону пресекао уместо славског колача.
На станици се дуго стоји. Немци су на Сави порушили мост приликом одступања. Чека се милицијско појачање да пешке кренемо преко импровизованог моста на Сави. У мом фургону око два часа почињемо обред сечења славског колача. Сви су осуђеници у фургону поскидали капе, стоје смерно и побожно, ја сам запалио свећу, а свештеник Душан Летић својим јединствено лепим баритоном високо и снажно одговара: ""Благословен Бог наш сегда ниње и присно и во вјек и вјеков.." Ја и неколицина људи одговарамо: "Амин". Маса света зачас се у трку саби око нашег фургоне, мушкарци поскидаше капе и сви се побожно крсте док ми певамо: "Бог Господ", тропар славе и тропар уз сечење колача. Не верујем да је у оној маси света остало око које није заплакало. По свршеном сечењу колача она маса света је дефиловала поред фургона и сви су ми честитали славу тако што су ми врховима прстију додирнули руку коју сам испружио кроз прозорче фургона..."
Затворске молитве
"...У соби 12/1, пошто је било неколико свештеника, заведена је нека врста богослужења сваког празника пре подне уз хорско појање црквених песама. На празницима као што су Свети Архангел Михаило, Свети Никола и други, Срби слављеници стајали су на одређеном месту где се вршило богослужење и по свршеном свештеном чину примали честитања. Таквим богослужењима присуствовали су сви побожни људи без обзира на веру и националност.
Као свештеник никада нисам видео људе да су се тако побожно и предано молили Богу по хришћанским богомољама као што су се молили на овим богослужењима. Има право народ кад каже: "Нема богомоље без невоље".
Свакога празника, при оваквим богослужењима, могле су се видети сузе у очима многих осуђеника, а нарочито на дан њихове славе. Људи су некако постали више људи, више хришћани, више су могли и хтели да сагледају, да саосећају бол и патњу, па је честитање слава и празника Божића и Ускрса пропраћено хришћанским и братским љубљењем као у прво доба хришћанства..."
Васкрс у затвору 1946. године
"...Свештеник Душан Летић и ја договорили смо се још увече да с неколико људи у соби отпочнемо у један сат богослужење иако је то било забрањено. Нисмо имали никаквих богослужбених књига нити одежде до само једног дрвеног крста, који смо направили у соби и осветили га сузама осуђеника-мученика који су га љубећи ко зна колико пута натопили сузама. Тај крст сам успео да изнесем из затвора, направио сам му стопу од таковског грма из 1815. године, од кога се велики пањ налази у цркви Горњег Милановца и тај крст је дуго био код мене, а сада је у манастиру Ћелије.
 
DRUGI DEO

Ноћ, у соби све живо спава и ноћну тишину нарушава само хркање људи које се чује ту и тамо. Увече су на својим постељама дуго седеле групице људи и разговарале о срећним и слободним данима када су се и како дочекивали највећи хришћански празници у кругу своје породице и топлог дома домаћег огњишта.
У соби је 236 људи и сем врло малог броја муслимана остали су хришћани па знају шта значи Ускрс у хришћанском свету. Људи су полегали, па и поспали с последњим мислима на своју породицу и с бригом како дочекати и с киме ће прославити највећи хришћански празник.
Прошла је поноћ, устали смо и чекамо један сат. У соби имамо само један часовник који се с муком чувао и сачувао кроз затворе ОЗНА-е, док није доспео у нашу собу, где га кријемо.
Тачно је један сат. Летић својим опојним баритоном, тихо и мекано крај запаљене воштанице почиње да пева: "Воскресеније Твоје Христе Спасе..." изнад с муком добављене ватре, диже се дим тамјана и разилази по соби носећи пријатан мирис. Људи се буде и док једни устају и окупљају се на молитви око воштанице, неки се у седећем или лежећем положају на својим постељама побожно крсте.
Око воштанице се искупио велики број људи и скоро се цела соба избудила. Оглашен је побожним песмама почетак великог празника, највећег дана у хришћанству и историји људској. Слави се Ускрс и певају се песме Васкрслом Христу Богу. Када смо запевали "Христос воскресе" нашим гласовима придружило је још око стотину гласова и сви су се слили у један снажан глас и као кроз јерихонске трубе отпевано је три пута "Христос воскресе". И последњи су се будили, устајали из својих постеља као из гробова, као да васкрсавају и побожно учествују у празничном расположењу.
Иза богослужења честитање празника, пољупци, сузе и хришћански поздрави "Христос васкрсе". Два Ускрса провео сам у Светој Гори у манастиру Хиландару 1925. и 1927. године и један у соби са осуђеницима осуђеним на смрт, али ми је овај Ускрс по мистичној ноћи, по дубоком верском осећању људи, правим хришћанским пољупцима највише дочарао и приближио прослављање Ускрса код првих хришћана у римским катакомбама. Тела тих првих хришћана растрзана су, спаљивана, распињана и бацана дивљим зверовима, али из њихових тела рађали су се светитељи и мученици чија се имена и данас после две хиљаде година славе по целом свету. Њиховим костима сазидане су хришћанске богомоље, из њихове крви рађали су се милиони верних Христових следбеника.
Гониоце и тлачитеље покрила је земља и време својим заборавом, а гоњени су постали мученици, светитељи и победници овенчани венцима вечне славе. Никада нисам видео да је црквена песма изазвала дубља верска осећања код људи него ове Ускршње ноћи у затвору.
Сутрадан причао ми је адвокат Аца Павловић, из Београда, који је по идеолошком убеђењу био социјалиста и атеиста, да никада није могао да поверује да вера и богослужење могу да имају такав снажан ефекат на људе, да могу да изазову тако јака осећања на појединце или на масу као што је то било у протеклој ноћи..."
Тајно резање славских колача
"...За кога би УДБА сазнала да се моли Богу или да слави своје Крсно име, тога је уписивала у црну књигу и то би му била највећа сметња за смањење казне или олакшавање положаја у затвору. По њиховој оцени тај се није поправио.
Многима су у пакету слати славски колач, свећа, жито и такав је осуђеник кажњаван као и сваки онај који је виђен у заводу да се моли Богу. Милиционар који врши преглед пакета славски колач сав исече на парчиће, свећу изломи и баци а жито ножем све испреврће као кад се меша качамак. То се редовно тако ради, осим у изузетним ситуацијама кад преглед врши човек који и сам верује у Бога а није нико присутан од цинкароша. Но, и поред свег притиска многи су славили своје крсно име и безброј хлебова што смо примали као своја следовања пресекао сам кришом као славске колаче. Видео сам људе који су се на парчету двопека добијеног од куће молили Богу на дан своје славе и ломили смо га у име славског колача сакривени у соби или на неком другом месту.
Сви законски прописи, па и они у Уставу, о верској слободи у Југославији писани су ради рекламе, да се свету, који не зна шта је комунизам, баци прашина у очи, а у заводу се могла видети и видела се права слика комунизма и значај свих његових законских прописа..."
Болести, умирање и касапљење мртвих осуђеника
"...Зима, глад, собни смрад и некретање припремили су не стотине него хиљаде људи за тешке болести које ће их пратити до гроба. Кад је дошло пролеће, посматрао сам људе за светлог и сунчаног дана, јер се то у току зиме није могло јасно видети, како се у редовима у шетњи крећу и једва вуку ноге, бледи, испијени као да су из гробница изашли. Стално ту и тамо неко пада у несвест, па га остали вуку. По десетак људи једва једног човека однесу у собу, јер и они што носе гладни су и једва се држе на ногама.
Кроз заводску мртвачницу стално одлазе људи на Лаћарачко гробље. У почетку су мртве сахрањивали само у вешу, а доцније су прављени сандуци и крстови за хришћане, а за комунисте петокраке. Сви сандуци су исте величине и, ако је неко дужи од сандука, онда му одсеку ноге до колена па га ставе у сандук. Пред затворском болницом сандук се натовари у кола и када кола излазе из затворског круга онда милиционар на капији гвозденим ражњем прободе мртваца да се увери да је мртав..."
Мучеништво проте Саве Банковића није завршено истеком затворске казне по пресуди комунистичког суда. Други пут је ухапшен 21. јуна 1973. године. Окружни суд у Сремској Митровици га је осудио на шест година тешког принудног рада. Врховни суд Војводине је казну смањио на четири године. Прота Сава је издржао казну, а комунистичке власти му после изласка из затвора нису дозволиле да се врати на своју парохију у Бешки код Инђије.
Прота Сава Банковић, живи мученик и сведок комунистичког геноцида над Србским Народом, данас живи у манастиру Раваници на Фрушкој Гори, без права на пензију коју је, свакако, заслужио.
 
49) игуманија Екатарина Станковић, настојатељица манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури

Игуманија Екатарина Станковић, настојатељица манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури, је рођена 16. августа 1925. године у селу Ратковићи код Крагујевца. Игуманија Екатарина је као девојчица од осам година остала без мајке, па ју је њена тетка, игуманија Екатарина, по којој је и добила монашко име, одвела у манастир Калиште у Македонији. Њена тетка, игуманија Екатарина, потоња мученица, је 1943. године убијена од стране Бугара на путу између манастира Никоља и Јовања. Игуманија Екатарина је 1933. године дошла у манастир Калиште, где је остала до 1936. године, када је на позив Светога Владике Жичког Николаја Велимировића, са свим сестрама прешла у манастир Јовање у Овчарско-кабларској клисури. Замонашена је у манастиру Никољу добивши монашко име Екатарина. Данас је игуманија истог манастира.
Ова стара и мудра игуманија, која Богу и своме роду служи преко шест деценија, претрпела је велике муке и малтретирања од стране послератне комунистичке власти.
Страдање јовањске игуманије је почело седамдесетих година овога века када је један приложник поклонио манастиру једну латиничну машину за умножавање. С обзиром да се у србским манастирима и црквама и у време најљућег комунизма писало ћирилицом, то је мати Екатарина позвала Владу Стегњајића, мајстора из Чачка, да дође у манастир, прегледа машину и види да ли је могуће да се уместо латиничних уграде ћирилична слова.
Влада Стегњајић је после неколико дана дошао у манастир, прегледао машину и рекао да је то могуће урадити, али да му је за то потребно извесно време док пронађе одговарајуће делове. Игуманија му је дала машину и рекла да време није никакав проблем.
Од тога дана је прошло неко време. Једног дана, у манастир су дошли милиционери са "марицом" и налогом да у чачански затвор приведу игуманију Екатарину. Игуманија је пошла и у чачанском СУП-у је сазнала да је осумњичена да је организовала штампање антидржавних и антикомунистичких летака. По причи иследника УДБ-е, игуманија је ту делатност организовала ради подривања државе, а "посао" су радили Влада Стегњајић и његов отац, којима је она за ту сврху дала машину.
Ислеђивање је трајало тачно годину дана, а метод изнуђивања исказа и малтретирања игуманије је био следећи. У манастир Јовање је сваке недеље долазила "марица" са неколико милиционера. Игуманију су одводили у чачанску УДБ-у, ислеђивали је до касних поподневних часова, а онда су је пуштали да се вечерњим возом враћа у манастир. Мати Екатарина је педесет и две недеље обијала прагове канцеларија чачанске удбе.
Удбаши су јој, поред претњи и уцена, нудили и сарадњу са њима, а за то су јој понудили да је ослободе кривичног гоњења. Међутим, игуманија није пристала на такав сраман чин. Једном приликом, удбаши су је питали: "Шта ти мислиш ко је Тито?" Игуманија им је усред канцеларије чачанске УДБ-е смело одговорила: "Он је претеча антихриста!"
Оптужница против игуманије Екатарине је подигнута тачно после годину дана привођења и ислеђивања. Одмах после подизања оптужнице заказан је и главни претрес. После дугих натезања пред судом игуманија је ослобођена оптужбе.
Игуманија Екатарина се данас са сетом и болом сећа тих страшних дана. Када смо разговарали са њом у манастиру, испричала нам је један занимљив детаљ са тог суђења. Када су комунистичке судије завршили са испитивањем сведока и после њеног давања исказа тражили су да потпише записник. Она је то одбила да учини јер - није хтела да потпише оно што је у срцу Србије писано - латиницом!
Двадесетак година пре суђења (око 1954. године) у манастир су дошли чачански удбаши Милосављевић и Словић. Тражили су да игуманија бележи имена оних људи који долазе у манастир и да бележи разлоге њиховог доласка у манастир - ко кришом крштава децу и венчава се у манастиру и да све то, у писменој форми, два пута месечно носи у чачанску УДБ-у. За узврат, обећали су јој да ће због тих "услуга" УДБ-и они обезбедити новац за обнову конака и набавку потребних намирница. Игуманија је све то одбила речима: "Нећу да продам веру за вечеру!"
Манастир Јовање је, као велика Светиња у којој се и данас налази чудотворна икона Пресвете Богородице Брзопомоћнице, био стециште, пристаниште и прибежиште људи који су из разних разлога долазили да се моле пред чудотворном иконом и да им се пред њом читају разне молитве. Због тога су читаве колоне људи стизале у манастир. То је био довољан разлог да међу те људе УДБ-а убаци свога агента који би све то пратио, бележио и носио у чачанску УДБ-у.
Удбин агент који је био задужен да прати стање у манастиру Јовању је био Драги Симоновић из Овчар Бање. Он је сваке недеље долазио на богослужење и будно пратио све људе који су били на служби. Посебно је пратио доброг хришћанина и угледног Србина др Мићовића из Чачка. Често се догађало да удбаши зовну игуманију у чачанску УДБ-у и траже да им каже о чему је др Мићовић у манастиру говорио. Она на ту тему није желела да разговара са њима. Једино што им је рекла било је: "Зар ви мислите да ја само стојим уз доктора Мићовића? Ја после службе имам своје обавезе и доста посла тако да немам времена да слушам ко, шта и о чему у манастиру говори!"
Манастир Јовање је страдао и од Срећка Пејића, који и данас живи близу манастира. Мучио је и вређао монахиње, секао црева за воду. Он је са својим братом Ратком и неким Јаковљевићем био рак-рана овчарских манастира.
Занимљиво је и следеће сведочење игуманије Екатарине.
Првих година после рата (вероватно 1947. или 1948. године) монахиње манастира Јовање су купиле кукуруз у Чачку. Оне су, пошто нису имале своја кола, допремиле товар до чачанске железничке станице и картирале га до Овчар Бање. Из Овчар Бање су све монахиње узеле по један џак и пешке носиле до манастира. Једна монахиња, мати Варвара, је поодмакла од осталих неколико стотина метара.
Када је зашла иза кривине зачуло се кукање. Игуманија и монахиње су бациле свој товар и потрчале напред. Имале су шта и да виде.
Неколико људи је тукло мати Варвару, која је лежала на земљи. Монахиње су их затекле у тренутку када су мати Варвару са велике висине хтели да баце у Мораву. Видевши да су примећени, бацили су је на земљу и побегли у шуму.
Мати Варвара је задобила тешке повреде. Сломљена јој је вилица, а нешто касније је сва била модра од удараца. Монахиње су је на рукама однеле до манастира.
Вредно је напоменути да је игуманија Екатарина у току Другог светског рата изгубила тетку и брата. Њену тетку, игуманију Екатарину су 1943. године убили Бугари, а брата су јој, као Недићевог официра, убили комунисти.
Игуманија Екатарина и данас живи у манастиру Јовању. Како нам рече, и данас понавља молитву коју је говорила када су је удбаши водили на саслушања и суђења: "ГОСПОДЕ, СПАСИ НАС ОД САТАНЕ!"
Смерна игуманија нас је на поласку из манастира Јовања до манастирске капије испратила речима: "Децо моја, било је не повратило се. Данас овде многи долазе да се исповедају и кају. Дај Боже да их буде што више!"
 
50) јереј Станко Лазаревић, парох сиоковачки

До детаљнијих биографских података свештеника Станка Лазаревића, пароха сиоковачког Србске православне епархије шумадијске, нисмо успели да дођемо.
У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се податак да је отац Станко Лазаревић убијен од стране комуниста 1946. године, а његово мртво тело је нађено на прузи.
 
Резолуција свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, донесена на заједничком братском састанку у Никшићу, дана 29. децембра 1943. године, а поводом тешког стања у коме се налази наш народ.
 
СВЕШТЕНСТВО ЈЕ ЈЕДНОДУШНО КОНСТАТОВАЛО:

1) Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа - рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.

2) Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.

3) Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.

4) Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.

5) Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.

6) Да је Црква данас више него икада позвана на стражење и борбу, јер је баш данас јеванђелска парабола "О сејачу кукоља" најактуелнија, јер:

а) Комунистичка наука темељи се на безбоштву и материјализму, те руши хришћански морал појединца, друштва и државе, - дочим Христова Црква, као војујућа сила, борила се увијек, а и данас се бори, противу свих безбожничких и материјалистичких наука, и она је једини носилац најузвишенијег божанског морала, који непогрешиво регулише цјелокупне односе у људском животу и води правом спасењу.

б) Комунизам проповиједа једнакост. Христова Црква учи да сви људи према својим дјелима добијају награду. Раднику - поштено зарађено, а разбојнику и пљачкашу - његово.

в) Комунизам се бори за диктатуру Пролетаријата. - Хришћанска Црква бори се за личну слободу, у којој све урођене врлине могу доћи до пуног изражаја.

г) Комунизам на признаје: националне, државне и расне особине и границе појединих народа. - Христова Црква као што се бори за личну слободу, тако исто бори се и за слободу свих нација и раса, с правом на државну, политичку и националну независност и слободну отаџбину, како великих тако и малих народа.

д) Комунизам хоће да путем огња и мача, спроведе свој идејни програм у човјечанство, с језуитском паролом: "Циљ оправдава средство". Христова Црква хоће да путем моралног препорода, на темељу хришћанске љубави, оствари братство свих нација на земљи.

ђ) Комунизам хоће хаос и анархизам. Христова Црква тражи ред и правни поредак, заснован на постојећим државним законима, прожетим хришћанским врлинама: правдом, истином и љубављу.

е) Комунизам истиче материјализам изнад свих вредности. - Христова Црква истиче човјека и његову душу изнад свих материјалних чињеница.

ж) Комунизам руши светињу брака и породице. - Дочим Хришћанска Црква учи да је само здрави хришћански породични живот темељ здравог организма, друштва, нације и државе.

з) Комунизам спроводи начело: "Што горе то боље". - Христова Црква настоји обратно, тј. да се само непрестаним зидањем добра може уклонити зло, појединачно и уопште.

и) Комунизам је претворио школе у разбојничке пећине, искоришћавајући их у своје разбојничке сврхе. - Христова Црква сматра школу храмом, а истинску науку као своје догме.

ј) Вођство комунистичке странке за Југославију, још 1935. године, отворено је признало на састанку између Моше Пијаде и Мила Будака, у Сремској Митровици, у другој тачки овог споразума да "до комунизирања Балкана не може доћи док се не сломи кичма Србства и Православља". С тога је и сва њихова крволочна борба усредсређена противу Србскога Народа и Србске Православне Цркве, којима је наметнута борба, и то баш под окупатором.

7) Да је наша Народна, Светосавска, Србска Црква током вјекова водила свој народ кроз све перипетије његове мукотрпне, али славне прошлости, раме уз раме са Србском државом, србским владарима и управљачима. И онда када би Србска држава подлегла, Србска Црква је на себе преузимала улогу Државе, водећи Србски народ путем светосавским, србским, путем части, путем националне и вјерске свијести, путем хришћанске и народне културе, борећи се противу свакаког туђинског утицаја. Србско свештенство је са народом заједно подносило све патње и страдања. У најтежим данима наше историјске прошлости Црква није дала нашем народу да клоне и подлегне, већ је стално уливала наду на будућност, напајала, одушевљавала и храбрила на борбу противу непријатеља Србства и Православља, и водила народ из борбе у борбу, до коначне побједе и славе Србинове. У тој истрајној борби Црква је и успјела.

8) Да ми, вјерне слуге Христа Спаситеља, одани синови Светосавске Србске цркве, чувари аманета наших славних предака, који су крв своју лили "за Крст Часни и слободу златну", "за Краља и Отаџбину", позвани смо, данас више него икада, у данима када је Србски народ доведен на Голготу мука и страдања, када је у питање доведен његов опстанак националне и вјерске части и поноса, и то од непозваних туђинских агената и плаћеника и наших домаћих изрода, и када заједнички давамо драгоцјене жртве са нашим народом, попут својих славних претходника, - намеће нам се дужност, поред борбе, подићи свој глас, јавно свој народ обавијестити и позвати га на одлучну борбу истребљења оне "куге из торине", и сачувати преосталу у крви огрезлу паству од давања бесциљних жртава, и сачувати крваво стечене народне тековине.
 
ОДЛУЧУЈЕМО:

1) Осуђујемо Комунизам, као највећег непријатеља Цркве и народа.

2) Не признајемо борбу, коју воде комунисти под лажном паролом: "Народно-ослободилачка борба", за народну, већ је сматрамо издајничком, народно-рушилачком, која служи једино интересима и циљевима Комунизма, за преузимање власти и успоставу диктатуре Пролетаријата.

3) Осуђујемо издајнике Христове вјере и Светосавске идеје: распопове и раскалуђере Јова Радовића, Јагоша Симоновића, Блажа Марковића, Руфима Жижића и друге који активно помажу и сарађују са народним убицама и рушиоцима вјере и морала - комунистима. Јер сама њихова сарадња доказ је одобравања свих недјела, која су комунисти починили у нашем народу.
Њихове прљаве одлуке и неке вајне посланице сматрамо противцрквеним, противхришћанским, ненародним, несрбским, чији ће виновници пред лицем Народа и Цркве на дан суда добити заслужену награду. Таквима нема мјеста са нама. Такви не смију бити помиловани. Не мање чинимо одговорним и оне свештенике и интелектуалце, који су из ма којих разлога остали код својих кућа, на територији коју партизани привремено посједују, и својом активношћу помажу ову разбојничку комунистичку банду, те их, сматрамо подлеглим у борби са крволочницима и безбожницима. Нарочито осуђујемо оне свештенике који су потписали прљаву Колашинску резолуцију и Жупску посланицу, те држали молепствије за побједу оружја гробара Србскога народа и Србске Цркве, молећи се за здравље припадника друге вјере, њиховог вође, познатог обијача радњи - Јосипа Броза. Интелектуалце и све припаднике наше Цркве, који су учествовали и потписали овакве срамне и издајничке одлуке, тако исто осуђујемо.

4) Народну Управу на Цетињу, на челу са познатим националним борцем, херојем са Солунског фронта, и четником Војводе Вука, Г. Љубом Вуксановићем, великим Србином и Православцем, сматрамо јединим представником Србског народа у Црној Гори и Боки, и рад ове - националним, спасоносним и хришћанским.

5) Организујемо се у чврсту, националну јединицу и отворено, с крстом, пером и мачем, устајемо у бескомпромисну борбу противу комуниста за одбрану и спас хришћанских и србских идеала. У ову борбу позивамо и сву браћу свештенике из других Архијерејских намјесништава Митрополије Црногорско-Приморске, да се најенергичније супротставе безбожничком и рушилачком Комунизму, и свим силама раде на моралном препороду нашега народа.

6) Позивамо све вјерне синове и кћери Светосавске Цркве, како оне организоване у националним редовима, тако и оне који се налазе под комунистичком влашћу, на заједничку борбу против Комунизма, да би се већ једном учинио крај разбојницима и јамарима, и завео жељени ред, рад и мир.

7) Тражимо чишћење у свим друштвеним редовима и постављање свакога на одговарајуће мјесто. Јер ако ово не би било, народ би поново доживио исту трагедију коју данас преживљава.

8) У данашњим тешким приликама, када се ради о животу и опстанку Србског рода, позивамо Народ, да остави по страни све политичке партије партијску мржњу и личне зађевице, јер им данас нема мјеста.
Тако исто позивамо Народ, да не подлијеже утицају стране пропаганде, која служи једино страним интересима.
Послије тешких искустава, опаметимо се већ једном, те пођимо само путем наших личних интереса и народног спаса.
 
НАРОДЕ СРБСКИ !


Над твојим националним небом и Црквом наднијели су се, већ двије и по године, црни и градобитни облаци, каквих до сада у твојој историји није било. Свакодневно се руши твоја снага, твој живот, и систематски се ради да га нестане. Ти то осјећаш, видиш, знаш и чујеш. Ти си увијек у моментима народних несрећа имао исполинске снаге, да својим родољубљем, витештвом и самопрегалаштвом уништиш противника. Највећи непријатељ, кога си до сада имао, ту је. Он је у твојој кући, породици, цркви, граду, селу, на твом имању, и свуда је увукао своје крваве канџе. Хоће да ти убије и душу и тијело. Хоће да ти уништи: Вјеру, Нацију и Отаџбину. Хоће да ти уништи твоју славну историју, твоје светиње, традиције и обичаје. Да уништи све твоје вјековне, крваво стечене тековине. Хоће да Свето Христово Јеванђеље замијени "Капиталом" Карла Маркса, а твога највећег духовног просветитеља и учитеља Светога Саву са чифутом, Мошом Пијадом. Ако то допустимо загрмљеће на нас клетва великог Његоша: "Бог вас клео, погани изроди, шта ће туђа вјера међу нама.... Су чим ћете изаћ' пред Милоша и пред друге србске витезове, који живе докле сунце грије?"
Безбројна згаришта твојих домова, пљачка твоје крваво стечене имовине и насиље над твојом властитом породицом, позивају те, без предомишљаја, у борбу против скитница и нерадника.
Твоје велике и драгоцјене жртве, које леже по јамама и јаругама, у крви окупана твоја највећа светиња Острог - вапију за осветом и аманетом, да се спаси оно што је национално, што није изгорело да не изгори и што није данас бачено у јаме да не би било бачено сјутра.
Зато напријед у свету борбу за спас твоје вјерске и националне части, за спас части своје отаџбине, своје породице, својих милих и драгих. Са тобом је твоје свештенство! С тобом је Бог и Правда. С тобом су сви светитељи, краљеви, цареви и мученици србски, од првих жупана до данас. На челу твоме је дух твог највећег националног вође Светога Саве, а против тебе и пред твојим изродима и одродима - Моша Пијаде, јеврејин из затвора у Сремској Митровици, и обијач радњи Јосип Броз - звани "Тито", - те ти се лако опредијелити: "Коме ћеш се привољети царству".

у Никшићу 29. децембра 1943. године

ПОТПИСНИЦИ:
1) Архијерејски Намјесник Никшићки, Милан Ћуковић, протојереј-ставрофор, парох И никшићки; 2) Архијерејски Намјесник Шавнички, свештеник Ђорђије Ивановић; 3) за Архијерејско Намјесништво Колашинско, свештеник Саво Ракочевић; 4) протосинђел Иринеј Крстић, професор-катихета у Никшићу; 5) свештеник Милосав Вулановић, парох Озринићки; 6) свештеник Милорад Кљајић, парох ИИИ никшићки; 7) свештеник Симо Лалатовић, парох Трепачко-Борачки; 8) свештеник Вуко Васиљевић, парох Горњо-Жупски; 9) свештеник Милош Васиљевић, парох Рогамски (Арх. Нам. Подгоричко); 10) свештеник Стојан Костић, парох Доњо-Жупски; 11) свештеник Богдан Радуловић, парох Прашки; 12) свештеник Саво Кустудић, парох Горњо-Пољски; 13) свештеник Комнен Радусиновић, парох Трубјелско-Рудински; 14) свештеник Јован Тодоровић, парох Пошћенски; 15) свештеник Лука Пејовић, парох Рудинички; 16) свештеник Милета Варајић, парох Страшевско-Стубички; 17) свештеник Владо Злопаша, помоћник Арх. Нам. Никшићког; 18) свештеник Томаш Николић, парох Риђански; 19) свештеник Томаш Пејовић, парох Кочански; 20) свештеник Мирко Ђапић, парох Велимски; 21) свештеник Станко Шаулић, парох Тепачки; 22) свештеник Митар Лопушина, парох ускочки, и 23) свештеник Видак Вујовић, помоћник Арх. Нам. Шавничког.
 
Писмо Митрополита Скопског Јосифа Блажу Јовановићу, председнику владе НР Црне Горе

ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ
ЕПАРХИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ
М. Бр. 1
26/13. фебруара 1946. г.
у Београду

ГОСПОДИНЕ ПРЕТСЕДНИЧЕ!
Користећи се добронамерним разговорима са једним од Ваших најближих сарадника и ослањајући се на његову искреност и правилно гледање на развој наших црквених прилика у Црној Гори, а желећи да по својој Архипастирској дужности учинимо све што можемо за добро наше многонапаћене свете Православне Цркве Ми се, Господине Претседниче, као администратор епархије Црногорско-Приморске обраћамо и на Вас са искреном и топлом молбом за Вашу помоћ и сарадњу око сређивања наших црквених прилика у епархији Црногорско-Приморској, јер оне нису онакве какове треба да су. Свакако Вам је, Господине Претседниче познато, да су Србска Православна Црква, њезино свештенство, њезине установе у појединим крајевима наше отаџбине били главни циљ свију непријатељских злочинстава, која су ишла за тим да потпуно истребе србски народ, Србску Православну Цркву и њезине установе. Захваљујући Господу и неисказаној отпорности и свести нашега народа непријатељ, иако нам је нанео тешке и претешке жртве, није успео да нас сасвим уништи. Наш црквени и народни живот поново се креће и у оним крајевима где нас је остала једна половина, једна трећина, па чак у неким местима и једна десетина. Тешко притиснути овим бригама, још теже нам падају они крајеви наше Србске Православне Цркве у којима је после тешких крвавих губитака завладала неслога и политичке трзавице, које нам намећу нове бриге за опште јединство Србске Православне Цркве и прети отвореним расколом и рушењем нашег црквеног поретка, а све на штету опћег нашег угледа народног и црквеног.
Када је Свети Архијерејски Синод поверио нам поред наше тешке и одговорне дужности заменика Његове Светости Патријарха Србског Господина Гаврила, и дужност администратора епархије Црногорско-Приморске, Ми смо се, Господине Претседниче, са пуно љубави и преко својих људских снага примили, да и овај терет наше Архијерејске службе преузмемо, надајући се да ћемо у родољубивом србском народу и свештенству Црне Горе наићи на искрене сатруднике и помоћнике.
Нажалост, већ на првом кораку наших духовних настојања наишли смо на нека негодовања и против Нас лично, што нас је поколебало и скоро склонило да скинемо са себе ове бриге, јер Нам се пребацивало, да за време окупације нисмо довољно посвећивали пажње Цркви и народу Црне Горе. Свако је гледао у ствари својим очима и тако судио.
Наша Архијерејска савест није Нам дозволила да поклекнемо пред таквим приговорима, јер Бог Нам је сведок и наши најближи сатрудници, да смо о свима крајевима наше Цркве подједнако, и о сваком појединцу бринули, пружали помоћи, давали савете кадгод Нам се за то прилика пружила. Но кад и како, то ми знамо, јер само легалним путем нисмо ништа чинили, нити могли чинити. Окупатор је био крут и опрезан на сваки наш корак, не само Наш него и свију Архијереја. Ми нисмо имали месецима везе ни са најближом нашом браћом Архијерејима ни са најближим свештеницима из наших села крај Београда. Ми смо некад својим путем примали вести из Црне Горе и слали наше поруке, али оне тамо изгледа никад нису стигле. Да су стизале, верујемо, да данас не би бринули ових брига које нам баш црквене прилике у Црној Гори задају, нити би се ово стање које је тамо настало, делом и сада постоји, могло када тамо појавити.
Ми не верујемо, не дај Боже, у какав црквенополитички сепаратизам Црне Горе, нити верујемо да и ма са чије стране постоје тенденције за стварање таквог стања, али ове појаве које данас тамо постоје, штетне су за општи црквеноправни живот Србске Православне Цркве, за ред и дисциплину која у њој као Божанској и правној установи треба да постоји, штетне су за њезину животну снагу коју је она свагда у историји нашега народа само за добро народа и наше народне државне заједнице вољно и искрено залагала.
Ми имамо крајева у нашој земљи где смо нарочито после овога страшног уништавајућег рата остали слаби, где је животна снага наше Цркве потпуно подкопана, где се она и данас свесно подкопава, но томе су по среди други политички узроци о којима ће уосталом и наша државна политика хтела не хтела морати кад тад повести рачуна.
Нама је стало да се наш црквени живот у Црној Гори нормализује, па да можемо посветити што више пажње и оним нашим крајевима где су прилике у политичком погледу теже и компликованије. Ми смо хтели у своје време и лично доћи на Цетиње, но морали смо и овај наш план изменити. Поставили смо међутим тамо редовне наше црквене власти и органе, који су почели редовно да функционишу, али опет уз извесне сметње, које су створиле раније прилике. Мислимо да Вам је позната, Господине Претседниче, акција свештеничког удружења Црногорско-Приморске епархије и рад верске комисије при Претседништву народне владе републике Црне Горе. Верска комисија је у своје време била у опште преузела сву црквену власт у овој епархији а и данас заједно са свештеничким удружењем не престаје да се уплиће у чисто унутрашњи рад наших црквених власти и органа у Црној Гори и да ремети правилан црквеноуправни живот у овој епархији за коју једино Ми као надлежни Администратор Црногорско-Приморске епархије имамо да сносимо сву одговорност и пред Богом и народом и његовим државним властима.
И ако је, на концу конца, свештеничко удружење установа, која по својој организацији и по својим другим задаћама спада у наш унутарњи црквени делокруг, Ми не желимо да, у овој прилици користимо своју Архијерејску власт и примењујемо мере црквене дисциплине, али у интересу општег реда и здравих односа апелујемо на Вас, Господине Претседниче, да својим авторитетом делујете на верску комисију да престане са подржавањем стања које је она до сада њезиним радом и прелажењем њезиног делокруга у чисто Наш и Наших црквених органа у овој епархији изазвала, да престане са подржавањем свештеничког удружења које је опет у истом правцу на штету црквених власти себи неку власт присвојило и створило око себе групу свештеника, који неће да се покоравају нашим редовним црквеним властима.
Ми се надамо, Господине Претседниче, да ће овај Наш апел наићи на потпуно разумевање и да ће у интересу правилних односа црквених и државних власти Ваша предусретљивост онемогућити све оно што би било на путу правилној сарадњи тих власти.
Очекујући повољан одговор, молимо Вас, Господине Претседниче, да и овом приликом изволите примити уверење нашег поштовања.
Митрополит скопски ЈОСИФ
Администратор епархије Црногорско-Приморске
 
Писмо патријарха србског Гаврила Дожића маршалу Јосипу Брозу


СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Бр. 1052/ Зап. 213
29/16. марта 1949. године у Београду

ГОСПОДИНЕ ПРЕТСЕДНИЧЕ!

Забринути због правца којим се развијају односи између наше Србске Православне Цркве и наше Државе, а пошто смо у многобројним претставкама тим поводом исцрпли све надлежне инстанције у државној организацији, налазимо за нужно да учинимо још један покушај, обраћајући се овом претставком лично Вама, Господине Претседниче, не би ли ти односи добили правилан ток.
Србска Православна Црква није од јуче поникла у овој земљи. Са првим почецима стварања Србске историје јавља се и Србска Црква. Векови су прошли, а да Србска Црква никада не изневери свој народ. Вековима је Србски народ чамио у ропству завојевача и тлачитеља, без своје државне самосталности - од које ни сенка није остала - али га је Црква одржала. Царски дворови и друге творевине биле су претворене у прах и пепео, али све оно што пред лицем целог културног човечанства даје документацију наше негдашње славе и величине, заправо све културне тековине које наш народ има - сачувала нам је Црква. Не само да је сачувала нашу народну индивидуалност него је Србска Црква проширивала, баш онда када је изгледало да је све пропало, наше народне међе. Патријарх Арсеније Чарнојевић освојио је за данашње поколење плодне панонске равнице у Војводини, а наше цркве и наши славни манастири данас су најбоље тапије према свима оним који пружају грабежљиве руке према живом телу наше отаџбине.
Све ово налази се у дубоком сазнању нашега народа и зато у целокупној историји нашој, нема примера било каквог отпора против Србске Цркве. Напротив, народне покрете и устанке водила је Црква и они су увек дизани око цркава и манастира. Полазећи само од наше новије историје: од првог устанка па до народноослободилачке борбе, неће се наћи ниједно патриотско дело, ниједно народно прегнуће, без знатног удела Србске Цркве у њему. Док се наш народ никад није окретао против своје Цркве, сви туђински завојевачи, видећи у њој најбољу народну снагу, бесомучно су се увек обарали на Србску Цркву. У првом и другом светском рату ужасно је страдао наш народ. Али ни на коме није провео свој бес крвожедни непријатељ као на Србској Цркви и њеном свештенству. Страдање Србске Православне Цркве, баш у минулом рату, беспримерено је у историјама свих народа. Око 250 порушених цркава и манастира и 550 побијених свештеника, шест пострадалих Архијереја, историјски су сведоци тога страдања.
Непријатељ је сатрвен. Из пепела је никла нова Југославија. Сваки разуман човек морао је очекивати да ће ново доба донети и нове односе између Цркве и Државе. Србска Православна Црква је то сасвим правилно схватила. Без речи протеста она је примила раставу Цркве од Државе, са свима последицама те раставе, аграрну реформу, све друге реформе које је нови дух времена налагао. Показујући до крајности добру вољу за сарадњом, она је ушла и у дискусију поводом увођења новога Устава, давајући своје примедбе и изражавајући своје жеље. И ако те примедбе и жеље нису уважаване, Црква је лојално прихватила државни Устав и, настојећи да своје деловање прилагоди новом стању ствари, очекивала да ће се тај Устав од свакога поштовати као светиња, исто онако како је она показала своју спремност да га поштује. Нажалост, десило се нешто неочекивано. Место признања за те заслуге, место помоћи да залечи тешке ране које јој је нанео непријатељ нашега народа, први пут у њеној историји, Србска Црква се од сопствене народне власти сматра као да је народни непријатељ. На подручју где је непријатељ срушио 250 цркава дижу се данас динамитом у ваздух преостале богомоље. На подручју ослобођене отаџбине несметано и некажњено се оскрнављују Србске црквене светиње; без суда убијају србски свештеници, премлаћују србске владике и онемогућава им се општење са паством, бесправно одузима и она земља коју је аграрна реформа оставила Цркви, бране се богослужења и литургије, стародревни народни обичаји; гуши се црквена штампа, чак и у најскромнијем обиму; оспоравају се Цркви сва права која јој је државни устав дао и загарантовао.
Са много стрпљења Црква се до сада односила према свим овим појавама. У времену док уставом гарантована права о слободи верског учења, слободи вршења верских обреда и слободи свих верских послова још нису законима разрађена, могла су се очекивати разнолика схватања и тумачења по питању обима тих слобода. Али се нису могли очекивати тешки иступи према Цркви и њеним служитељима, и то не од стране неодговорних елемената, него у већини случајева од стране месних државних власти. Није се могао очекивати онај затровани дух мржње и презира, према Цркви и свему ономе што је њено, који се испољава у свакој даној прилици од стране оних који су позвани да буду чувари реда и слобода.
У ослобођену отаџбину дошли смо из дугогодишњег ропства с најбољом намером и најискренијом жељом да послужимо добру своје Цркве, Своје земље и Свога Народа. Првим Својим изјавама и актима настојали смо да улијемо поверење у будуће међусобне односе руководећих фактора са Вама на челу; да стишамо страсти, умиримо духове узнемирене дотадашњим неповољним током међусобних односа, и да учинимо све што је до Нас да се створи атмосфера поверења и сарадње између црквених и државних власти. Верујући, да је овој напаћеној земљи данас мир потребнији од ичега, Ми смо вечито проповедали мир и љубав, не износећи ни пред своју паству, а камо ли пред светску јавност оно што је нашу душу тешко потресало, поводом свакодневних извештаја које смо примали из свих крајева наше земље, о некажњеном гоњењу и уништавању црквених права и слобода и најсветијих традиција наше прошлости. Ми смо више пута одбили да страним новинарима и страним представницима дајемо било какве изјаве, да не би ничим оштетили углед наше земље у иностранству, него смо, и кад нам је најтеже било, њен углед чували и величали. Мада без икаквих инструкција од стране наше Владе, Ми смо приликом наше посете Руској Цркви, која је пала у можда најкритичнијем моменту односа између наше и те земље, умели да достојанствено репрезентујемо и Своју Цркву и Своју земљу и да с пуно части извршимо дужну мисију.
Ми нисмо зачуђени непажњом и испадима од стране органа наших власти према Србској Православној Цркви само зато, што то она ничим са своје стране није заслужила, него још више зато што не видимо примера таквог поступања ни у земљама народне демократије, ни у капиталистичким земљама.
Ми се питамо шта се хоће са тактиком систематског угушивања Србске Православне Цркве? Тим више што Србска Црква никад није била деструктивна него стваралачка и народна. Њу не треба гушити него помоћи да залечи своје ране и настави свој историјски пут који је увек био прав и славан.
Ми смо увек били склони веровању да сви ексцеси који се према Србској Цркви чине, ево већ непрекидно четири године, нису производ неког плана, нити директива датих од руководећих органа наше земље, него су последице самовоље, неразумевања и неупућености месних власти. У том смислу смо редовно и упућивали наше претставке и жалбе вишим државним форумима, а нарочито Државној и Земаљским Комисијама, молећи за интервенисање и отклањање грешака. Нажалост, ретки су случајеви да је некад постигнут позитиван успех по свим тим нашим интервенцијама, а још ређи да је примљен било какав одговор или обавештење по предмету о коме се радило. Може се рећи чак и то да је свака наша молба и притужба изазвала још већи притисак баш онде где нас је болело, тако да се добија утисак да је Србска Православна Црква у нашој земљи без икакве законске заштите!
Ове чињенице, као и чињенице да се гушење црквених права и слобода јавља у разним крајевима наше земље, а по истим поступцима и методама, стварају уверење да се систематски настојава, да се онемогући живот и рад Србске Православне Цркве.
Свесни далекосежности и штетности последица које би могле настати из даљег заоштравања садашњих односа, и то колико по Цркву толико и по Државу, Ми сматрамо да је данас мудро и патриотски све учинити да се стање поправи. По свим питањима за која се сматра да су са стране Цркве отворена и нерешена, Србска Црква је спремна да, било у личном контакту, било у писменој форми, даде писмена објашњења. Али зато сматра да би од стране државне власти требало Цркви дати најнужнију заштиту у њеном деловању од ма чије самовоље. Сматрајући да је неопходно потребно да наступи преокрет у поремећеним односима између Србске Цркве и Државе, Ми ово питање сматрамо хитним и молимо да му се поклони потребна пажња. У противном случају Србској Цркви ће остати бар то да је са своје стране све уочила што јој је била дужност и да на њој не лежи некаква одговорност за даљи развој међусобних односа.
То су побуде које су нагнале Нас са Светим Архијерејским Синодом, да се обратимо непосредно Вама као Шефу Државе, у нади да ћемо код Вас наићи на схватање и мирно расуђивање по целом овом проблему, с молбом да узмете у разматрање ово судбоносно питање и дате потстицај за његово што скорије решавање.
Пошто су у претставкама упућеним 17. септембра 1946, 3. фебруара 1947, 21. маја 1947. године и 13. децембра 1948. године Претседништву Савезне Владе ФНРЈ, било непосредно, било преко Државне Комисије за верске послове, као и у многобројним посебним претставкама изнесене документоване и образложене жалбе са детаљним подацима, Ми се у овој претставци нећемо упуштати у набрајање и детаљно излагање незаконитих поступака према Србској Православној Цркви. Сматрамо ипак за своју дужност да предња своја излагања поткрепимо најмаркантнијим чињеницама из којих ће се видети какве је све незгоде морала да проживљује Србска Православна Црква од ослобођења до данас.
 
DRUGI DEO

1) Јединство Србске Православне Цркве, разбијено од окупатора наше земље, није успостављено до данас, после пуне четири године од ослобођења. Још и данас није допуштено претставницима Србске Православне Цркве да се врате у своја места службовања, у Македонију, нити да тамо врше своје функције, тако да су данас три епархије, које су саставни део Србске Православне Цркве, остале без својих канонских Епископа, од ове потпуно отсечене и скоро без икакве канонске везе и јединства са њом.

2) Преко 60 свештеника налази се данас на робији, а међу њима и један Архијереј.

3) У најновије време дешавају се невероватни случајеви протеривања свештеника са својих парохија у место рођења и то свештеника који су на својој парохији као стални, провели деценијама.

4) У циљу заплашивања свештеника и деморалисања њихове пастве извршен је низ грубих физичких нападаја на Архијереје и свештенике. Владика бачки гажен је и премлаћен у Оџацима на дан 16. 8. 1946. године где је дошао ради канонске посете, а том приликом је свештеник Миленко Цвејанов избоден ножем од организоване руље. Митрополит загребачки је физички нападнут и немилосрдно злостављан у Пакрацу на дан 14. 7. 1947. године где је био дошао да преузме дужност администратора епархије, а до данашњег дана отежава му се да преузме своју митрополитску дужност у Загребу. Митрополит скопски је насилно истеран из Врања на дан 10. 9. 1947. године а из њега је протеран и Црквени суд епархије скопске из Врања где му је било седиште. Владика горњокарловачки је у Кистању на дан 17. 10. 1947. године, кад је пошао да обиђе далматинску епархију, коју администрира, пошто је злостављан, присиљен да се врати натраг. Владика будимљанско-полимски је инзултиран у цркви манастира Свете Тројице код Пљеваља на други дан Духова 1948. године и док је од стране руље предвођене од Недељка Голубовића, чиновника државне продавнице у Пљевљима, унутрашњост храма рушена и демолирана, он је неколико сати држан у олтару у смртној опасности. Том приликом је вршена нужда пред црквом и изметом мазана икона пред црквеним вратима. Храм је личио на пустош као да су вандали туда прошли, што је народ потсећало на тешке дане нашег робовања под Турцима. У тим крајевима према муслиманским богомољама и свештенству овако се не поступа, нити је у време петка или муслиманских празника овакав напад игде извршен. На све наше претставке поводом ових тешких случајева нисмо добили никаквих одговора од надлежних државних власти, нити знамо да ли је ко по овим случајевима позиван на одговорност и кажњен.
Када је овако поступано са црквеним достојанственицима, није тешко створити слику свакодневних изгреда према свештенству, који су мучени, злостављани и на сваки начин застрашивани само да се одрекну своје службе. Спомињемо само последњи случај напада на свештеника. То је случај свештеника Манојла Крге из Врела код Титове Коренице, који је на дан 21. 1. 1949. године у Титовој Кореници, у присуству жене и сестре, коцима испребијан на очиглед власти а при излазу из Војног отсека где је био службено позват.
Истовремено са овим органи државне власти позивају претседнике, благајнике и секретаре црквених општина наговарајући их да напусте своју дужност код Цркве, подвлачећи да власти неповољно гледају на лица која су функционери црквених општина, јер сарађују са свештеником.

5) Небројени су случајеви спречавања традиционалних верских литија о Богојављењу и храмовским славама, бадњачарских поворки и других лепих народних и верских обичаја. Исто тако, веома чести су случајеви ометања службе Божје у храмовима, било игранком за време богослужења пред црквом, било упадањем у цркву за време богослужења и прављења нереда. Сами органи милиције у Буковику, среза пљеваљског, упали су на само Богојављење за време богослужења у цркву, добацивали свештенику разне тешке и непристојне изразе и претили да ће му почупати браду. Органи власти у Надинићима, срез гатачки, наредили су свештенику да с места прекине црквени обред и упути се у Невесиње где се има јавити Месном одбору. Кад је тамо стигао (далеко 43 километра) речено му је да га нико звао није. У Лесковцу је, на пример, велики број лица кажњен знатним новчаним казнама само зато што је суделовао у литији.

6) Обесвећење храмова, претварањем истих у магацине за жито или сунцокрет (Ораховац, Урошевац и Сјеница), дозвољавање да питомци дечјих домова, под надзором васпитача, по црквама уништавају све што им до руке дође (случај у Блацу и случај у Борчу), незаинтересовано посматрање како појединци или групе упадају у храмове где врше најгрубље ексцесе, изазивачко понашање државних функционера, који у цркве улазе с капом на глави и цигаретом у устима, честе су појаве у свима крајевима земље.
Колико се далеко иде у овом погледу карактеристичан је случај у Шуљму (Срем). Црква је обијена, у цркви извршено демолирање и уништавање и свршена нужда у самом храму, па и у Светом Путиру, из кога се народ причешћује. Ово се десило у времену кад је кључ од цркве држао Месни Народни Одбор, који га је одузео од црквене управе, да би на црквеној кули поставио осматрачницу за надзор над жетвом и вршидбом жита. Обавештен о свему овоме, секретар М. Н. О. одговорио је претседнику црквене општине: "А ваљда ти жао што се врши нужда у цркви?" Власти су извршиле увиђај и обећале да ће кривци бити кажњени, али није познато да је до сада ишта учињено.

7) У исто време руше се богомоље, црквене зграде и овај се материјал отима и односи за сврхе које немају везе са црквеном службом. У Епархији горњокарловачкој, где су усташе уништиле 145 цркава и 44 капеле, срушене су сада одлуком месних власти, место да буду оправљене, оштећене цркве у Плочи, Комићу, Мутилићу и Средњој Гори. Цркве у Јасенку и Почитељу, које су случајно биле остале неоштећене, такође су срушене. Истих случајева има и у Србији (Г. Топлици, Ђурђево), Босни (Скугрић, ср. Модрић и др.) у Срему (Брестач). У Рожају је на тражење народног посланика динамитом дигнута у ваздух постојећа црква да би се материјал употребио у друге сврхе.
Поред рушења, чести су примери и одузимања црквених имања, бесправних сеча црквених шума од стране органа државних власти, заузимања епископских домова, парохиских домова, па и читавих манастира, као што је случај манастира Горњака у епархији браничевској и Горњег Матејевца у епархији нишкој, а да при том црквене власти нису ни обавештене.
За све ово напред наведено Ми смо навели само поједине случајеве, а њих је иначе безброј, и са чуђењем се мора констатовати да се овако поступа само према Србској Православној Цркви.

8) По уставним прописима верска настава је слободна, али под надзором државе. Државне власти су нашле да ће се надзор најбоље остварити ако се она буде вршила у школама и нису дозволиле предавање веронауке изван школа. Црква је примила без поговора овакво решење. Вероучитељима је отказана државна служба, Црква је примила и вероучитеље. Сваки вероучитељ је морао добити одобрење за рад. И по том је поступљено. Кад је све учињено, онако како су државне власти тражиле, и кад се видело да огроман број деце хоће да учи веронауку, прешло се је на разне прикривене и недоличне методе онемогућавања верске наставе. Место да се иступи отворено па законом уопште забрани верска настава, ако и мора да тако буде, чине се све могуће шикане и према вероучитељима, и према деци, па чак и према родитељима деце. Слободу верске наставе ометају и школске власти, и наставници, и разне организације, а методе ометања сигурно нису позитивне. Има случајева отвореног и грубог истеривања вероучитеља из школске зграде, као што је поступио директор ИИ мушке гимназије у Београду, или пак Окружни Одбор у Светозареву који вероучитељу својим решењем отворено и недвосмислено "забрањује рад у школи и сваки додир са децом ван школе".

9) Од целокупне православне верске штампе у ФНРЈ остао је био још једино "Гласник" Србске Патријаршије, који се штампао у свега 2500 примерака, и издања годишњих календара.
Међутим, и овој минималној делатности православне штампе чине се велике сметње. У току 1948. године, место 12, свега су могла да изађу 4 броја "Гласника", и то сваки са закашњењем од неколико месеци. Малих џепних календара штампано је једва око 100.000 комада, а великих календара требало је да се штампа око 40.000 и већ је било извршено слагање, али у задњем часу је слог растурен и штампање сасвим онемогућено. Ово је тешко погодило како врховну црквену управу, тако и све верне који су тај календар годинама куповали и читали и који је стално и несметано до сада излазио, а данас га не могу добити. Наша Црква прима црквену штампу из разних земаља и види како се свуда несметано она шири. Из Совјетског Савеза, Румуније и Бугарске редовно стижу црквени часописи. Какав ће утисак добити и какав ће материјал имати непријатељи наше земље у иностранству, о слободи црквене штампе у нашој земљи, по начину излажења нашег "Гласника".
 
TRECI DEO

10) Законом о државним матичним књигама од 1. априла 1946. године прописане су државне матичне књиге, а матичним књигама које је водила Црква, дата је и даље снага јавних исправа о чињеницама уписаним у њих пре ступања на снагу овог закона. Свештеници су дужни, на захтев заинтересованог лица или државних органа, давати изводе из књига о уписима извршеним пре ступања на снагу овога закона, а дужни су и државном матичару ставити на расположење књиге ради увида или преписивања.
Свети Архијерејски Синод издао је упутства свештенству да се строго придржава прописа овог закона и дао им потребна објашњења о начну даљег рада. Пошто би стварање нових књига ради убележавања Цркви потребних података о извршеним обредима, стајало Цркву милионске суме, а тешко би их било и израдити, свештеници су упућени да у исте књиге, пошто закључе уписе до ступања на снагу закона, наставе уписивати податке о обављеним крштењима, венчањима и опелима. Наравно да даљи упис не би имао карактер јавне књиге, а сам закон овакав поступак није ничим забранио.
Међутим, 5. јануара 1949. године изашао је Закон о изменама и допунама овог закона. Овај закон предвиђа новчану казну од 10.000 динара или поправни рад до три месеца, поред одузимања и матичних књига, за оне верске претставнике који изврше нове или накнадне уписе у матичне књиге које су закључене.
Место да се ова уредба примени од дана ступања на снагу овог прописа о изменама, државни органи су стали да одузимају матичне књиге и кажњавају оне свештенике који су после ступања самог закона из 1946. године уписивали било какве уписе. Пошто су то Србски православни свештеници по упутству Синода чинили скоро сви, настало је масовно одузимање књига и кажњавање свештенства, па чак и одузимање архива и печата црквених. Одузимане су чак и нове, празне неупотребљене матичне књиге, регистри, домовници и друге књиге, које служе само верским потребама, као да се спроводи ликвидација Цркве.
Било је, дакле, потребно један закон рђаво протумачити, и дати му снагу и за време пре него је донесен, само да се и ова прилика искористи да се Србској Цркви одузму матичне књиге које је она устројила и водила стотинама година и да се свештенство доведе у тежак положај.

11) Законом о аграрној реформи одузета је Цркви сва земља у површини од 20.000 хектара, а остављен јој је само минимум од 10 хектара по једној црквеној установи, са изузетком установа већег значаја. Тај минимум није Цркви остављен као земљораднику, него као установи посебног значаја, да послужи њеним посебним потребама. Те минималне количине земљишта остављеног Цркви немају никаквог значаја по опште привредне прилике, а за Цркву и свештеника ипак нешто значе. Специјално значе за манастире који могу да имају већи број монаха и монахиња и који имају и других посебних потреба.
Црква није могла ни слутити да ће и овај минимум, који јој је по њеном схватању, на основу оцене законодавца, остављен на потпуно слободно располагање, бити подвргнут таквим наметима, теретима и одговорностима да би боље било да јој није ни дат.
Месне власти стале су, пре свега, на становиште да и на Цркву примењују, као на земљораднике, Законе о откупу вишка житарица и меса и да не признају закупне односе, а касније су почеле да, мимо све законске прописе, присиљавају Цркве и манастире да улазе у радне задруге као да је црквена општина или манастир физичко тело.
Све ове мере месних власти пропраћене су са неприликама за црквене установе. Нису били ретки случајеви кажњавања и хапшења свештеника или црквеноопштинских одборника рад неиспуњавања обавеза које они нису могли испунити, али сав досадашњи притисак је ситан према притиску који се врши сад, поводом апсурдног захтева који се поставља да цркве и манастири ступају у радне задруге. Манастиру Војловици је, на пример, разрезана огромна количина меса, или да ступи у радну задругу. Исти је случај са манастиром Привина Глава и другим манастирима, а на црквене општине у Срему изреда се чини притисак да своја имања унесу у радне задруге.
Србски манастири који су у нашој прошлости одиграли огромну позитивну улогу и наџивели многа зла времена, ступањем у радне задруге били би коначно ликвидирани, јер се монашка духовна служба не би могла довести у склад са њиховим обавезама према задрузи, те би манастирима сваки даљи опстанак био онемогућен.
На тај начин је једина законска погодност да је Цркви остављен минимум земљишта изврнута у велику стварну непогодност и неприлику за Цркву, ма да не постоји ни један законски пропис који би правдао овакво поступање.

12) Упоредо са оваквим третирањем црквеног земљишта и са преосталом црквеном имовином, ма у каквој се форми она налазила, поступа се слично.
Парохиски домови се безправно одузимају и из њих избацују свештеници и црквене канцеларије, да би се уселила било приватна лица било надлештва. Многи парохиски домови без милости су рушени, материјал развлачен и употребиван за грађење, а ретко где је тражен контакт са Црквом или јој давана одштета. Усред Београда уселило се грађевинско предузеће "Рад" у зидине започетог велелепног храма Светога Саве где руши и уништава оно што је светиња Србскога Народа. Има случајева рушења не само парохиских домова него и самих цркава ради подизања задружног дома. Чести су случајеви подизања задружних домова уз саму Цркву, да би се заградио улаз или омела даља намена храма. Све се то изводи уз потпуно игнорисање Цркве и њених права, тако да се не може отети утиску да ниједна добра и корисна ствар у нашој земљи не може спровести, а да то не буде на штету интереса и угледа Србске Православне Цркве.

13) Питање социјалног осигурања свештенства и њихових породица решава се на врло несоцијалан начин. Свештеницима-пензионерима који имају право на пензију од државе ускраћује се то право. Свештеници-пензионери који имају право на пензију од црквених фондова остављају се скоро на улици. Ти фондови који су по Закону о социјалном осигурању морали бити примљени у склоп државног социјалног осигурања, примљени су само делимично. Па и оно што је примљено сад се намерава да се делимично врати Цркви, тако да ниједан свештеник не би остао пензионо осигуран. На овом месту било би преопширно износити цео овај проблем, тим пре што је он изложен у разним поднесцима Претседништву Владе. Једно је сигурно: питање социјалног обезбеђења свештенства крупно је питање јавног интереса, а њему од меродавних до сада није поклоњена никаква потребна пажња. По среди су не само хумани и морални обзири, него и постојећа и несумњива обавеза државе, која се не испуњује. Министарство Рада ФНРЈ, односи се према овом питању на начин који зачуђава.

14) Пошто су Цркви одузети сви главни материјални извори, а њени су фондови у Државној хипотекарној банци валутном реформом десетковани, Црква је морала да нађе неке изворе за своје потребе. Сакупљање добровољних прилога од верних био би најприроднији извор за издржавање Цркве. Међутим то се стално омета, па је требало тражити и друге изворе. Увиђајући ту ситуацију и сама Држава је у члану 25. Устава предвидела верским заједницама помоћ. Та помоћ је досад у неколико махова Цркви и давана, на чему ми и овом приликом изражавамо своју захвалност. Али та помоћ је недовољна, нарочито с обзиром на око 1000 пензионера које треба издржавати. Црква, уосталом, и не жели да све своје потребе и невоље пребацује на Државу, него да и сама, сопственим снагама и сретствима, изналази путеве и начине за своје егзистирање. Испитујући начин издржавања Руске Православне Цркве и других цркава, дошли смо до закључка да је најприроднији извор за издржавање Цркве израда свећа, икона, молитвеника и других чисто црквених утвари за потребе верних. У ту сврху и основали смо Завод за израду свећа Србске Православне Цркве у нади да ће нас и држава помоћи опростом пореза и потребним материјалом за израду свећа. Испрва смо доиста и помагани. Дато нам је неколико вагона парафина, а пошто Завод израђује свеће само за цркве, а не за спољни свет у привредне сврхе, добили смо и опрост од пореза на доходак.
Нажалост, има већ две године да никаквог материјала за израду свећа не добијамо, чак нам се у најновије доба не даје ни памук за фитиљ од отпадака из фабрика. Уз то се од Завода тражи порез на промет производа који износи преко један милион динара месечно. На тај начин Црква оно што прима од Државе као помоћ враћа јој у виду пореза, те и ова једина ствар где смо могли указати на пажњу и помоћ државних власти, губи сваки значај и исчезава.
Дотакнувши се углавном питања која данас стоје отворена између Србске Православне Цркве и Државе, а чије би правилно решење сигурно имало повољно дејство не само по односе између Цркве и Државе, него и по опште прилике у нашој земљи. Ми сматрамо да смо овом иницијативом извршили део своје дужности.
Верујући у Вашу добру вољу, Ми се надамо, Господине Претседниче, да је Вама лично стало да дође до сређивања односа између Цркве и Државе, па стога очекујемо да ова Наша иницијатива неће остати без повољног дејства за будући повољан развој и нормализовање тих односа. У том уверењу Ми Вас молимо, Господине Претседниче, да изволите примити изразе Нашег особитог поштовања.
Претседник Светог Архијерејског Синода
АЕМ и ПАТРИЈАРХ СРБСКИ ГАВРИЛО, с. р.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Krštena Srbija i Bosna
Odgovora
6
Pregleda
357
leki1
leki1
M
Sličnosti i razlike između Bandere i Draže Mihailovića
3 4 5
Odgovora
123
Pregleda
1.835
pilatovic
P
Nina
220 godina bitke na Ivankovcu
Odgovora
4
Pregleda
215
Nina
Nina

Back
Top