Komunisticki napadi na crkve mitropolite i episkope

[korkanj]

Велибор В. Џомић: Страдање србске цркве од комуниста

Злочини против Бога и народа
Година 1941. остаће црним словима забележена у историји православног србског народа. После априлског слома и капитулације Краљевине Југославије долази тиранска непријатељска окупација. Немци, Италијани, Мађари, Бугари и Арнаути заводе своју крваву страховладу, а у западним крајевима сломљене и окупиране Краљевине Југославије ниче злогласна Независна Држава Хрватска као творевина какву модерни свет није видео, а историја није забележила.
У свеколиком хаосу и расулу, над народним несрећама и трагедијама, над раскућеним и попаљеним домовима, над прекланим и ујамљеним Србима преко Дрине и Саве, силованим србским мајкама и сестрама, Комунистичка партија Југославије, на челу са бившим аустро-угарским фелдвебелом Јосипом Брозом званим Тито, креће у свој крвави поход градећи своје идеале на несрећи србскога народа.
Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као "тамницу" југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске Земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава.
Комунисти нису бирали савезнике у остваривању свог крвавог плана. Најдрастичнија потврда ове комунистичке бескрупулозности јесте уговор о усташко-комунистичкој сарадњи који су почетком тридесетих година овога века у сремскомитровачком затвору саставили и потписали Хрват Миле Будак, потоњи србски крволок и доглавник Анте Павелића, и Јеврејин Моша Пијаде, доглавник и најближи сарадник Јосипа Броза чија "Пасја гробља" и данас сведоче о његовој улози у Другом светском рату. Моша Пијаде и Миле Будак су у другом и трећем члану поменутог уговора прецизирали да:
"вођство југословенске комунистичке партије свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирања Османлија на Запад тако и комунизма и Аустрије према Истоку. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега што је српско и православно.
Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свима подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготову комунистичкој партији, како би се пожурио ток догађаја, а према упутима овог вођства.
Члан 3.
Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.
Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, у постизању усташких идеала обећава своју помоћ.
Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд. те да ће се обострано, безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуција или рата, а особито што се тиче уништења свега оног што је српско и православно, као што је наглашено у тачки 2. овог Споразума". (Овај документ се чува у Архиву војно-историјског института, Недићева грађа, К. 1. Ф. 1. Д9-9а).
Комунистичка партија Југославије није била само идеолошка и политичка већ је била и својеврсна терористичка организација. Комунисти нису чекали да се распламса ратни пожар да би кренули у остваривање својих крвавих циљева већ су и у мирним временима организовали саботерске и терористичке акције (као, на пример, када је муслимански комуниста Алија Алијагић са Родољубом Чолаковићем и групом терориста Комунистичке партије у Делницама убио србског министра Милорада Драшковића).
Но, Други светски рат је представљао идеалну прилику да комунисти изађу из илегале и крену у свој демонски поход. На њиховом путу је све требало да буде прегажено. Идеологија и интерес револуције је сваком комунисти наметао императив уклањања свега онога што је било против њих. Једина "светиња" им је била револуција, која је по цену убистава најрођенијих и најближих морала бити изведена. О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској.
Као што се из уговора, који су потписали Миле Будак и Моша Пијаде, да видети, један од главних циљева усташа и комуниста је био везан за уништење Србства и Православља. И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства тако што су најпре убијали србске владике и свештенике.
Србска Црква је била распета на крсту. У злогласној Независној Држави Хрватској су убијени епископ бањалучки Платон (Јовановић), митрополит дабро-босански Петар (Зимоњић), епископ горњокарловачки Сава (Трлајић), а од последица усташке тортуре су умрли митрополит загребачки Доситеј (Васић) и епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић). Поред петорице архијереја Србске Цркве, у НДХ је страдало преко 200 православних свештеника.
Србска Црква није била поштеђена од ниједне стране војске која се налазила на територији сломљене Краљевине Југославије. У архиву Светога Архијерејског Синода СПЦ се налазе подаци за преко пар стотина свештеномонаха и свештеника који су страдали у току Другог светског рата и непосредно после њега.
Комунисти су највише одговорни за злочиначка убиства србских свештеника. Према подацима којима ми располажемо, комунисти су побили преко три стотине србских свештеника. Они се, дакле, према броју убијених православних свештеника не могу мерити са ниједном војском која се налазила на подручју Југославије од 1941 – 1945. године.
Истражујући ратну штампу наишли смо на монструозне злочине које су, у скоро свим случајевима, пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су издисале од мука на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању србских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: "Носим капу са три рога и борим се против Бога", "Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара", "Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша" итд.
Тешко је данас утврдити број комунистичких жртава у годинама рата и непосредно после њега. Страни историчари, који су из западних земаља могли слободније да пишу (али нису имали комплетан увид у све податке), оставили су каква таква писана писана сведочанстава о партизанским злочинима у 1944. и 1945. години. Тако, на пример, гроф Николај Толстој у својој књизи "Министар и масакри" пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи "Силовање Србије"(која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду. На жалост, број партизанских жртава у прве три године рата још увек није утврђен.
Важно је нагласити да се комунистички злочини над србским народом и свештенством по својој монструозности не могу мерити са усташким злочинима за које се сматрало да су најстравичнији.
Ратна штампа је забележила, а народ је у предању кришом сачувао сећање на методе којима су се партизани служили приликом мучења и убистава Срба. Углавном су практиковали следеће:

1. стрељање у потиљак
2. черечење
3. сечење на парче
4. растрзање трком кола
5. вађење очију и терање мученика да једу сопствене извађене очи
6. печење усијаним гвожђем
7. стављање руку и ногу мученика у кључалу воду
8. тестерисање живих људи
9. набијање на колац
10. кастрирање мушкараца
11. закопавање живих људи у земљу
12. бацање живих људи у јаме
13. убиства маљем

 

[korkanj]

Партизани су највише уживали када су мучили и убијали србске свештенике и монахе. О комунистичком МАГНУМ ЦРИМЕНУ за време и непосредно после Другог светског рата ће се још дуго говорити и писати, али сигурни смо да је полувековни период владавине југословенских комуниста најкрвавији период историје србског народа.
Због свега тога, а пре свега због мучеништва наших Свештеномученика и њихове вере у Бога Живога нисмо имали храбрости да коментаришемо потресна сведочанства која следе.

 

[korkanj]

1) митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић

Митрополит црногорско-приморски (потоњи митрополит будимски) је рођен 24. септембра 1883. године у Банатској Паланци. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију са великом матуром у Белој Цркви, богословију у Сремским Карловцима и Правни факултет у Београду.
Свештенички чин је примио 1909. године. Од тада па до 1924. године служио је у Вршачко-банатској епархији. Године 1924. постављен је за секретара Црквеног суда Вршачко-банатске епархије, а 1933. године за секретара Великог црквеног суда у Београду. За епископа моравичког је изабран као удов свештеник на заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ 1940. године. Свети Архијерејски Сабор га је 1947. године изабрао за Митрополита црногорско-приморског са седиштем на Цетињу.
Митрополит Арсеније је 1954. године са још седморицом свештеника Црногорско-приморске митрополије осуђен на једанаест и по година робије. Окружни суд на Цетињу му је такву казну изрекао "због завере у циљу рушења народног режима у Црној Гори и антидржавне делатности".
Пресуда цетињског Окружног суда је потврђена пресудом Врховног суда Црне Горе. Комунистички суд на Цетињу је окривио митрополита Арсенија због тога "што је нанео увреду католичкој цркви у Југославији". Митрополит Арсеније Брадваревић је 1945. године као администратор загребачке митрополије рекао да је католичка црква за време рата учинила велика зла православном живљу (а комунисти су се тога "сетили" девет година касније - В. Џ.). Тиме је митрополит Арсеније Брадваревић изазвао верску мржњу кажњиву на основу члана 119. Кривичног закона Црне Горе и што је Роберту Тобијасу, секретару Екуменског савета цркава дао податке како народне власти гоне Српску Цркву".
Митрополит Арсеније је добро знао шта га чека на монтираном процесу који се водио пред комунистичким судом на Цетињу. Он је у својој завршној речи искористио прилику те је више од пола сата говорио о усташким злочинима над православним Србима у злогласној НДХ што је изазвало аплаузе присутних те је судија морао да испразни салу. После тога, митрополит је рекао јавном тужиоцу:
"Где вам је, јавни тужиоче, тужилац? Штета је што ово не зна Павелић. Он би вас одликовао орденом великог усташког реда".
Када је јавни тужилац позвао "сведоке" да посведоче како је митрополит изјавио да су комунистичке власти учиниле велику увреду србском народу што су икону Светога Саве избацили из Србске академије наука, он је достојанствено устао и рекао:
"Не требају вам за то сведоци. Ево, ја пред судом понављам цео текст и још додајем да је Свети Сава први србски научни и културни радник и, ако преживим робију, писаћу протесте преко свих научних центара у свету!"
Када су поменули митрополитову "кривицу" што је Роберту Тобијасу, секретару Екуменског савета цркава, наводно дао податке о прогону Србске Цркве, митрополит је рекао да је тачно да се у салону цетињског манастира састао са Тобијасом, али да није било речи о томе да је давао било какве податке. Тобијас се налазио у званичној посети Србској Цркви и разговарано је о општим стварима. Комунистичком суду није сметало то што се Тобијас тога лета са својом породицом налазио у гостима код злогласног комунистичког "попа" Милана Смиљанића, тадашњег потпредседника Президијума.
Митрополит Арсеније је робијао од 1954. до 1958. године у Централном затвору у Котору. У затвору је оболео, а због нечовечног односа управе затвора према њему писао је представку Јосипу Брозу у којој је записао:
"Управник затвора Лепичић ме назива битангом и тера ме, иако сам превалио седамдесету годину, да износим лежај од дасака, који превазилази моје снаге... Истина је да ме је управник терао да прстима почистим собу. Питао ме је да ли пушим, па када сам рекао да не пушим, рекао је: "Откуда ови опушци? Покупи их одмах!" али ја то нисам учинио него сам тражио метлу и почистио собу. Тако је било у Јасеновцу за време усташке владавине, када су свештеници морали чак и људски измет да износе шакама! Јер, ако сам осуђен што сам рекао да је римокатоличка црква учинила велика зла православном живљу, онда могу бити осуђени и сви наши преци од Светога Саве до двадесетог века који су се борили против Уније".
С обзиром да је митрополит у затвору оболео од астме, комунистичке власти су га пустиле на лечење затворског типа прво у манастир Озрен, па у београдску болницу и, на крају, у манастир Ваведење у Београду.
Казна му је истекла 1960. године. Комунистичке власти му нису дозволиле да се врати у митрополију. Тада је Блажо Јовановић изјавио "да Арсеније не само што се неће вратити у Црну Гору као митрополит него док сам ја жив неће је ни као туриста у авиону прелетети"
Године 1960. митрополит црногорски Арсеније изабран је за митрополита будимског, али ни ту дужност није могао примити због противљења владајуће комунистичке клике.
Митрополит Арсеније је умро 10. децембра 1963. године у манастиру Ваведењу у Београду. Ту је и сахрањен 12. децембра 1963. године.
Адвокат Никола Радовић из Београда, бранилац покојног митрополита Арсенија, је 1992. године дао интервју јереју др Димшу Перићу. Господин Радовић је говорио о суђењу митрополиту Арсенију. Текст је објављен у видовданском броју "Светигоре" 1992. године. Преносимо га у целости.
"Светигора": Господине Радовићу, да ли сте Ви у родбинским везама са садашњим митрополитом црногорско-приморским др Амфилохијем Радовићем?
Радовић: Не, нисмо у родбинским везама. Рођен сам у селу Сотонићи, општина Бар, Стара Црна Гора, Црмничка нахија, 19. новембра 1900. године по старом календару. Правни факултет сам завршио у Београду 1924. године. Професионално се бавим адвокатуром од маја 1928. године до дана данашњег.

 

[korkanj]

DRUGI DEO
"Светигора": Када сте упознали црногорско-приморског митрополита Арсенија Брадваревића?
Радовић: Митрополита Арсенија сам упознао тек кад је покренут кривични поступак против њега.
"Светигора": Ко Вас је ангажовао у одбрани митрополита Арсенија?
Радовић: Позвао ме је сада покојни Михаило Бошковић, адвокат и бивши народни посланик, који је тада живео у Београду, и питао ме је да ли желим да се прихватим одбране митрополита Арсенија Брадваревића који је тада био у истражном затвору. Без размишљања сам се прихватио да браним митрополита Арсенија.
"Светигора": Да ли сте тада знали за суђење свештеницима Црногорско-приморске митрополије Почек Луки, Вујаш Луки, Кусовац Марку и Газиводи Михаилу, које је одржано на Цетињу у јануару 1954. године?
Радовић: За то суђење сам сазнао из "Побједе" од 31. јануара 1954. године. Неки И. је писао извештај под насловом "Завршено суђење четворици свештеника оптужених за непријатељску делатност". Лука Почек је осуђен на две године, Лука Вујаш на четири године, Марко Кусовац на годину и по и Михаило Газивода на годину и три месеца строгог затвора.
"Светигора": Ко је од ових свештеника био најдостојанственији?
Радовић: Лука Вујаш није узимао учешћа на главном претресу. Добро сам проучио записнике са њиховог саслушања. Био је најдостојанственији, прави свештеник. Није теретио митрополита Арсенија. Он је, уосталом, и највише осуђен - на четири године строгог затвора. Нисам га лично познавао, нити сам га видео. На главном претресу који је одржан 27. и 28. јула 1954. године предлагао сам више пута да се и свештеник Лука Вујаш позове у својству сведока. Мој предлог је одбијен.
"Светигора": Митрополит Арсеније је у више наврата оштро протестовао код државних власти због прогона свештеника, устајао у заштиту материјалних добара која су припадала СПЦ, противио се терору над СПЦ од стране државних власти (на пример, акти М. бр. 367/47, 199/48, 282/48, 129/49, 302/49, 555/49, 171/51, 374/51...) али је власт највише озлоједио протест који је митрополит Арсеније упутио Председништву Владе НР Црне Горе (М. бр. 7 од 14/1. фебруара 1952. године). Ко је био иницијатор хапшења митрополита Арсенија?
Радовић: Мислим да је Влада Црне Горе била иницијатор хапшења митрополита Арсенија. Влада је утицала на органе гоњења да се суди митрополиту Арсенију, који је у народу и свештенству уживао велики углед. Био је некомпромитован и у сваком погледу чист.
"Светигора": Митрополит Арсеније се налазио у истражном затвору од 6. јула 1954. г. а већ 15. јула је подигнута оптужница обима седам страница, куцано без прореда. Може ли се за десет дана прикупити материјал у истражном поступку и подићи оптужница?
Радовић: Све је већ било припремљено у јануару 1954. године када је било суђење четворици свештеника на Цетињу. Оптужни материјал је узет из овог суђења и ништа ново није дато. Од јануара до јула имали су органи гоњења времена да то све припреме.
"Светигора": Да ли је уложен приговор на оптужницу?
Радовић: Оптужницу је добио митрополит Арсеније. Он није уложио приговор.
"Светигора": Главни претрес је одржан 27. и 28. јула 1954. године, а већ 29. јула је изречена пресуда. Чему оволика журба?
Радовић: Стекао сам утисак да је Влади Црне Горе било до тога да шира јавност не буде обавештена о суђењу митрополиту Арсенију.
"Светигора": Да ли је било притисака на одбрану, Вас и другог адвоката пре суђења, у току суђења или касније?
Радовић: Притисака нисам имао. Да ли их је било на другог адвоката није ми познато.
"Светигора": На основу изјава сведока, митрополит је оглашен кривим и осуђен на једанаест и по година строгог затвора. Других аргумената није било. Шта се то догодило?
Радовић: Пресуда је донета само на основу изјава тројице сведока. То је био једини доказни материјал који је судском већу послужио као чињенични основ за доношење осуђујуће пресуде иако у инкриминисаним радњама не постоји обележје кривичних дела која су стављена на терет митрополиту Арсенију Брадваревићу, за која је оглашен кривим и осуђен, што потврђује мишљење професора Правног факултета др Томе Живановића.
"Светигора": Да ли је на суђењу било присутног света?
Радовић: За ово суђење је владало велико интересовање и, по моме мишљењу, тај свет је унапред био организован да присуствује процесу и буде на страни оптужнице, јер је после изрицања пресуде ова поздрављена аплаузом присутних.
"Побједа" од 1. августа 1954. године на страни 3. доноси и слику испод које пише: "Судско вијеће чита пресуду". Чланак је био непотписан и носио је наслов "Завршен претрес митрополиту Црногорско-приморском Арсенију".
"Светигора": Како је председник судског већа Петар Лековић водио суђење? Прича се да је у току суђења добијао мноштво цедуљица. Шта је на њима писало и је ли то познато у Кривичном закону?
Радовић: Цедуљица је било више, доносио му их је неки судски чиновник који је био поверљив. Шта је на истима писало није ми познато. У кривичном праву је то непримерено.
"Светигора": "Греси" митрополита Арсенија били су: што је као администратор Митрополије загребачке изнео чињенице које терете Римокатоличку цркву због геноцида над Србима у току Другог светског рата. Свештеничко удружење под председништвом Ђорђа Калезића чинило је много невоља СПЦ што је митрополит најенергичније покушавао да онемогући. Митрополит је одмах после рата говорио о Брозу да је диктатор, странац Пољак, Рус или др. Како сте Ви тада гледали на ове иступе митрополита Арсенија, а како данас гледате?
Радовић: Да Вам кажем, професор др Смиља Аврамов пола века после завршетка Другог светског рата пише о улози Ватикана и Римокатоличке цркве и геноциду над Србима и СПЦ. То је још тада митро
087;олит јавно говорио. О удружењу свештеничком није ми много познато, изузев акта бр. 25/52 од 30. априла 1952. године који је упућен митрополит Арсенију од стране председника Удружења Ђорђа Калезића, који је испод сваке критике, и у коме се осуђује сваки поступак митрополита Арсенија.
Митрополит Арсеније је био човек широке културе, изванредно је познавао људе, догађаје, историју... Веома интелигентан. Био је то мој најинтелигентнији клијент кога сам имао од 1928. године од како се бавим адвокатуром. У сваком погледу надвисио је судско веће, јавног тужиоца и све присутне.

 

[korkanj]

TRECI DEO

"Светигора": Митрополит Арсеније Вам се три пута обратио писмима из затвора и то 4, 9. и 18. августа 1954. године. У писму од 4. августа, дакле само седам дана после изрицања пресуде Митрополит пише: "... јер сам био у тешком психичком стању и тако исцрпљен.." У каквом се психофизичком стању налазио митрополит Арсеније у току суђења?
Радовић: Његово психичко стање било је изузетно тешко. Тражио сам у току процеса на главном претресу у више наврата да се због стања у коме се Митрополит налазио, процес прекине. Међутим, нажалост, ти моји предлози нису прихваћени јер се председнику суда журило и, по свему судећи, имао је задатак да се процес што пре оконча.
"Светигора": На Ваше тражење професор Правног факултета у Београду, члан САНУ, члан ОУН за заштиту људских права, др Тома Живановић дао је по питању пресуде митрополиту Арсенију 9. августа 1954. године своје стручно мишљење по коме нема основа кривичног гоњења већ би "било основано применити дисциплински поступак место судског против оптуженика". Врховни суд НР Црне Горе имао је своје стручно мишљење, па ипак изречену казну од једанаест и по година строгог затвора смањује на пет и по година строгог затвора. Како сте примили ову пресуду?
Радовић: Професор др Тома Живановић је био мој мој професор. Био је велики стручњак за кривично право, у свету познат и цењен. Мишљење које је он дао, Врховни суд Црне Горе није уважио. Исто би требало заједно са пресудом објавити.
"Светигора": Ви сте 26. октобра 1954. године уложили захтев за заштиту законитости, али је он експресно одбијен од стране Савезног јавног тужиоца.
Радовић: Да. Тако је најлакше рећи "нисмо нашли основа за улагање захтева за заштиту законитости по предмету кривице Арсенија Брадваревића". Ову одлуку Савезног јавног тужилаштва, кривично одељење КТЗ бр. 2773/54 потписао је по овлашћењу Савезног јавног тужиоца стални помоћник Богдан Перовић. Подвлачим да је Богдан Перовић био присутан цело време суђења митрополиту Арсенију.
"Светигора": Да ли сте били у контакту са Митрополитом у време издржавања казне строгог затвора?
Радовић: Нисмо имали више контакта пошто сам исцрпио све правне лекове.
"Светигора": Колико сте се пута састали са митрополитом Арсенијем после изласка из затвора и где?
Радовић: Неколико пута смо били заједно у манастиру Ваведење, где је и окончао свој живот. Причали смо о свему и свачему.
"Светигора": Шта мислите данас после 38 година о овом суђењу и митрополиту Арсенију Брадваревићу великомученику?
Радовић: Независности судства тада није било. Ово закључујем из разговора који сам имао на Цетињу са председником суда Петром Лековићем, који је био мој добар пријатељ, Црмничанин, и који ми је када сам дошао да разгледам предмет дословно рекао: "Баш Никола, нијеси морао ти да се прихватиш ове одбране". Одговорио сам му на то: "Петре, прихватио сам се одбране и имам част што ћу бранити митрополита црногорско-приморског господина Арсенија Брадваревића, који је достојан заменик Светог Петра Цетињског и великог Песника Петра Другог Петровића Његоша". Са јавним тужиоцем Блажом Дамјановићем после изречене пресуде имао сам следећи разговор. Блажо ми је рекао: "Никола, ти си у својој одбрани представио митрополита Арсенија као народног хероја". Одговорио сам му: "Блажо, он је за мене, а и за сваког поштеног и честитог човека народни херој, и као таквог га треба сматрати, ако ни због чега другог, а оно због тога што је за време окупације одбио да стави свој потпис на Апел који је био упућен против комуниста". Требало је имати тада грађанске храбрости и одбити потписивање Апела. То сам ја у одбрани нарочито истицао.
Сматрам да би било пожељно да се што пре покрене поступак за законску рехабилитацију митрополита Арсенија, јер је незаконитим судским одлукама оглашен кривим због кривичних дела која није починио и за иста осуђен на казну строгог затвора. Према томе, он заслужује рехабилитацију и после толико година после своје смрти.
Ја сам, оче, имао ту част да сам са мојим колегама заступао Митрополију црногорско-приморску у спору вођеном за очување капеле на Језерском врху, на врху Ловћена у којој су се налазиле кости великог Владике и песника Његоша. Душа те екипе је био г. др Љубомир Дурковић-Јакшић који нам је давао материјал историјски. О томе други пут. Треба пожелети СПЦ да има што више таквих људи као што је био митрополит Арсеније.

 

[korkanj]

2) епископ жички Др Василије Костић

Епископ жички др Василије Костић (на крштењу Тихомир) је рођен 27. новембра 1907. године у селу Велики Јовановац код Пирота у кући његових родитеља Лазара и Данице. Епископ Василије је од малена био васпитаван у побожном дому својих родитеља те је још у својим дечачким данима заволео свештенички позив. Први светски рат га је омео да на време крену у школу. Основну школу је завршио у Трњани, гимназију са малом матуром 1925. године у Пироту, богословију 1930. године у Сремским Карловцима, а Богословски факултет СПЦ 1934. године у Београду.. Докторирао је 1937. године у Атини на систематском богословљу са темом "Проблем спасења по учењу Светог Василија Великог". Монашки чин је примио 1930. године у манастиру Јошаници, а замонашио га је архимандрит Теодосије Тошић. Блаженопочивши патријарх србски Варнава га је 2. јула 1934. године у Сремским Карловцима рукоположио у чин јерођакона. Свештеномонашки чин је примио 3. јула исте године. Блаженопочивши епископ охридско-битољски Платон га је 1939. године одликовао звањем синђела. Епископ браничевски Венијамин га је 1941. године у манастиру Жичи одликовао звањем протосинђела. Други светски рат га је затекао у манастиру Жичи. Немци су га интернирали заједно са Светим Владиком Николајем. После завршетка рата одлази код својих родитеља на село, где га је 1949. године затекао избор за епископа бањалучког.
Епископ Василије је у својој приступној беседи на хиротонији рекао: "Идем на епархију свих светих, на епархију знаних и незнаних јунака. Идем на епархију поплочану лобањама и костима једне трећине тамошњих православних Срба. Идем на епархију опрану крвљу и сузама најбољих синова и кћери Цркве наше на челу са мучеником Платоном и другим свештеномученицима. Поклонимо се тим светим жртвама; нека им је слава и хвала што не скренуше са пута светосавског... Али, хвала Богу, није срушена Црква Христова. Постоји тамо жива Црква Христова много лепша, скупоценија и драгоценија од зиданих храмова који су дело руку људских. Та "Црква Божја света"(1. Кор. 3,17), то су верни синови и кћери епархије моје у Крајини Босне поносне од којих су многи и овде присутни".
Епископ Василије Костић је на трон бањалучких епископа ступио 19. јула 1949. године, а приликом ступања на дужност епископа ове славне и мученичке епархије вероватно није ни слутио да ће и он страдати као што су страдали и његови свети и мученички претходници.
Без обзира што је духовно и национално био везан за србски православни народ у Босни и што је неретко ридао и проливао сузе над згариштима и рушевинама србских храмова и домова, јамама и сирочићима, гробовима и одузетим црквиштима, епископ Василије је као бањалучки Архијереј доживљавао многе непријатности од стране владајућих безбожника.
Епископ Василије је 22. августа 1953. године нападнут од стране комуниста у Бањалуци. Том приликом је каменован и протеран из седишта своје епархије. По доласку у Београд, епископ Василије је Светом Архијерејском Синоду СПЦ поднео писмени извештај о свему што се у Бањалуци догодило. Тај извештај је заведен у деловодном протоколу Светог Архијерејског Синода СПЦ под бројем 2107, записник бр. 691/1953. Епископ Василије је у том извештају написао:
"У вези мога протеривања из Бањалуке на дан 22. августа о. г. част ми је поднети Светом Архијерејском Синоду следећи извештај.
Дана 18. августа ове године, уочи Преображења, руководиоци Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Бањалуци одржали су на разним местима у Бањалуци конференције, на којима су ме нападали да не сарађујем са народним властима, да сам сарадник окупатора, непријатељ данашњице и народа. Рекли су да сам за Преображење заказао црквени збор у ребровачкој цркви, који ћу претворити у политичке манифестације. Црква је на периферији Бањалуке. После ових конференција, један део њихових учесника пошао је да демонстрира. Поред епископије прошло их је 150-200 људи и жена око 9 часова вичући: "доле владика Костић, напоље из Бањалуке, напоље из земље, доле народни непријатељ, доле крваве мантије, где му је Дража Михаиловић!" Претили су ми, да се не усудим држати тобоже заказани збор у Ребровцу. Наглашавам, да ова црква не слави Преображење као своју славу, већ Малу Госпојину, те уопште није било потребе, да тога дана буде ма каква специјална свечаност, којој бих и ја присуствовао, нити је у том смислу ишта предузимано. У Бањалуци је за 20. август заказан митинг. Људи су лично позивани да дођу на митинг, који је одржан између 6-8 часова увече. На њему су поновљени напади против мене са ранијим паролама и поклицима. Донет је и закључак, да ми делегација од девет-десет људи саопшти, да напустим Бањалуку у року од 48 часова. Поменута делегација посетила ме је у Епископији на дан 21. августа око осам и по часова изјутра. Предводио ју је просветни инспектор Драго Зечевић, учитељ, а били су и Никола Бабић, професор, Поповић, директор банке и још неколико особа и једна жена међу њима, чија су ми имена непозната.
Делегацију сам примио у присуству мога архијерејског заменика протојереја-ставрофора Ђорђа Врањешевића и протојереја Бранимира Давидовића, секретара Црквеног суда. Сви чланови делегације ушли су у моју канцеларију са рукама позади, не поздрављајући се ни с ким. Драго Зечевић је рекао: "По одлуци народа Бањалуке на синоћном митингу, дошли смо да Вам саопштимо, да напустите Бањалуку у року од 48 часова, у противном, за последице не сносимо одговорност. Вама као сараднику окупатора, непријатељу народа и данашњице нема места у Бањалуци". После овог усменог саопштења упитао сам, да ли имају писмену одлуку, на коју бих се ја у законском року жалио. Иначе, овакву одлуку не могу да примим на знање, нити могу да јој се повинујем. По постојећем кривичном закону нема казне протеривања из места пребивања, те је не могу изрицати ни надлежни редовни судови у држави, па ни било какав скуп људи. Ја се могу повиновати само законитим одлукама одговорних државних органа и власти.
Скоро у покрету да пође, Зечевић је рекао: "Народ не даје писане одлуке и они такве одлуке немају. Народ има права да доноси такве одлуке, јер је изнад власти и свака власт од њега потиче". Рекавши ово, Зечевић и делегати су пошли. Позвао сам их да ме до краја саслушају, као што сам и ја њих саслушао, што они нису учинили. Пратећи их ја сам рекао: "Народ је своју власт пренео на одређене државне органе и власти, ко12;е у име народа говоре и суде. Према томе, не може сад народ ту власт одузимати и стављати се изнад позитивних закона".

 

[korkanj]

DRUGI DEO

Одмах из овог разговора брзојавом сам известио Свети Архијерејски Синод о мом одговору делегацији. Затим сам упутио званичан акт Градском одбору Секретаријата за унутрашње послове у Бањалуци са плаћеним одговором. У акту сам известио управне власти о демонстрацијама против мене, о митингу и о усменом саопштењу делегације са митинга. Молио сам да ми се гарантује безбедност, која се пружа сваком грађанину ФНРЈ, чак и онима, који су због преступа по закону осуђени. Овај писмени акт лично су предали мој заменик Врањешевић и секретар Давидовић начелнику Секретаријата Ирфану Карабеговићу. Обећао је да ће ствар проучити и дати одговор. После подне истога дана Секретаријат је позвао проту Врањешевића. Карабеговић му је вратио мој акт незаведен и усмено рекао, да ми власт не може гарантовати безбедност. Заштита се пружа појединцима кад им безбедност буде угрожена од појединаца, а овде је у питању воља народа изражена на митингу против чега се ништа не може учинити. "Тако реците Ви господину владици Костићу" рекао је на крају проти Врањешевићу Карабеговић.
У међувремену стигао је и брзојав са одговором Његове Светости да, по одлуци Синода, одмах кренем за Београд. То сам могао да учиним тек сутрадан 22. августа возом који полази у девет и четврт увече из Бањалуке за Београд преко Добоја, а рок је истицао тек 23. августа пре подне.
На дан 22. августа тачно у девет часова увече кренуо сам колима за железничку станицу. Са мном су били прота Врањешевић и протођакон Илија Адамовић. Од саме Епископије за нама су појурила разна лица - мушка и женска - вичући: "Хоћеш писмено, ево ти писмено, добићеш од народа, који те чека, доле брадоње, доле народне непријатељи и сарадници окупатора". Један се прилепио уз кола и псовао ми је Бога, други крух, а трећи хлеб! Кочијаша су приморали да вози главном улицом поред хотела "Босне". Ту је било нешто света више и чуле су се речи и повици слични ранијима. Пред станицом је било више света и чули су се жешћи повици и груби испади на мој рачун. Многи су почели да нам се приближују. Како смо ушли у станицу и пошли ка излазу на перон, тискање је било све веће, а повици са разних страна све бучнији. Потискивали су нас док нас нису прибили уз вагоне теретног воза, на којима су стајали демонстранти. Камилавку су ми пробили и оборили каменом и нестала је под ногама оних, који су наваљивали на нас. Почела је да пада киша и ја сам стајао пола сата гологлав на киши, изложен разним шиканама: пљували ми у лице, покушавали да ме вуку за браду, ударали ме по глави, гађали парадајзом, гађали ме шљунком и камењем са перона. Нису штедели ни мога заменика, иако су му се извињавали да то није намењено њему, већ мени. Неко од руководилаца Комитета говорио је и позивао присутни народ да види владику Костића, народног непријатеља, који мора да напусти Бањалуку. Један подофицир стално ми се уносио у лице и говорио: "Ми смо материјалисти, верујемо само у материју, а не у бесмртност душе, како ви попови учите. Признај да је то бесмислица. Ти си сарађивао са окупатором, а нећеш са данашњим властима. Видиш, зато те народ тера. Признај да си погрешио, покај се!" Други је викао: "Хајде, реци нешто овом народу; одржи један говор и признај да си издајник. Иначе вади пасош па иди из земље". С времена на време неки су се пробијали између кордона милицајаца и шутирали ме, неки су ме ударали рукама по слабинама, бутинама и леђима. Највише су ме гађали по откривеној глави парадајзом, шљунком и каменицама. Тежу озледу добио сам каменицом по глави изнад десног увета, где је расечена кожа те је дуго успут крварило. Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перон и пао сам преко шина. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију.
Воз је био заустављен даље од станичног перона. Са поласком је закаснио више од петнаест минута. Док су ме два милицајца водила ка возу, дотле су ме разна лица од позади вукла за мантију, тако да сам се једва попео на воз. Умало ме са степеница вагона нису оборили на земљу.
Био сам извадио карту за другу класу, али, тобож, није било места, те су ми нашли места у трећој класи. Путници су почели да протестују што су ме довели међу њих, да због мене "страдају" и они. Кроз отворен прозор неко је пружио руку, дохватио ме за десни рукав горње мантије и поцепао га. Кад је прозор затворен, каменицом су га споља разбили. Иако су ме милицајци уверавали, да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бањалуци, потпуно сачуване и ја сам допутовао без њих у Београд.
На две-три успутне станице улазили су младићи у мој купе, подсмевали ми се и вређали ме. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: "Видите, колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини? Овако би га клала" - завршила је показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач. Воз којим сам путовао, стигао је у Београд 23. августа око седам и по часова изјутра. Члановима Светога Архијерејског Синода показао сам своје ране, крв, исцепану пелерину и мантију и усмено им испричао све што овде писмено подносим Светом Архијерејском Синоду. С тога мислим није потребно да подносим било какав лекарски извештај или уверење о мојим повредама.
За овакав поступак према мени нисам дао месним партијским и фронтовским руководиоцима никакав повод. Од мога поврата у Бањалуку, где сам остао два месеца, нисам ишао нигде ван Бањалуке, нити сам кога свештеника позивао на одговорност, ако је члан Свештеничког удружења, нити сам пак писмено ни усl4;ено објашњавао нови Закон о верским заједницама, нити има трунке истине у дописима разних новинара по дневним листовима, који сервирају очигледне неистине без обзира на морал новинара, који их обавезује, да само проверену истину износе у јавност. Оно што се десило са мном на железничкој станици у Бањалуци 22. августа 1953. године превазилази линч црнаца и испаде против хришћана првих векова хришћанства, јер се дешава у културном, напредном и просвећеном двадесетом веку у Југославији".
Епископ Василије је 20. маја 1961. године на заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ изабран за епископа жичког са седиштем у Краљеву.

 

[korkanj]

TRECI DEO

Међутим, комунисти га нису остављали на миру. Владика Василије је био храбар и истинољубив човек. Посебно је жалио србску омладину коју су комунисти духовно, морално и национално сакатили у школама.
Због тога је почетком октобра 1971. године у селу Брезни код Горњег Милановца одржао беседу у којој је нагласио да се омладина погрешно васпитава и да је србска химна "Боже правде".
Комунисти су истог дана преко радија напали владику Василија и његов "непријатељски" говор који је у Брезни одржао. Комунистичке новине су наредних дана биле препуне чланака против владике Василија.
То је било својеврсно припремање терена за покретање прекршајног поступка против владике Василија. Прекршајни поступак је окончан невероватном брзином. У решењу општинског судије за прекршаје из Горњег Милановца епископу Василију Костићу је изречена казна затвора у трајању од тридесет дана. Предмет владике Василија је носио број УП 3760, а "прекршај" је подведен под члан 2, став 64 Закона о прекршајима против јавног реда и мира.
Владика Василије није хтео да се жали на ово решење судије за прекршаје иако је на то имао право.
Затворску казну је издржао у краљевачком затвору.
Владика Василије је умро у лето 1978. године. Сахрањен је на монашком гробљу у манастиру Жичи.
Монаштво и свештенство Србске православне цркве га се и данас сећају, а млади србски нараштаји га доживљавају преко његових књига и чланака објављених у нашој црквеној штампи. За живота је објавио следеће књиге: "Хилијазам" Панајота Трембеле (превод), "Проблем спасења по учењу Светог Василија Великог" (докторска дисертација), "Учење Светог Атанасија Великог о Светој Тројици" и "Улога Србске православне цркве у бањалучком велеиздајничком процесу".

 

[korkanj]

3) митрополит дабро-босански - Др Нектарије Круљ

Митрополит дабро-босански др Нектарије Круљ је рођен 30. новембра 1879. године у селу Поцрњи код Љубиња у Херцеговини у честитој и побожној кући његових родитеља Вукана и Виде (рођ. Милошевић) као пето дете. На крштењу је добио име Никола. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију са испитом зрелости 1903. године у Мостару. Богословију је завршио 1907. године у Рељеву. После завршетка богословије постављен је за секретара Црквеног суда Захумско-херцеговачке епархије у Мостару. На тој дужности је остао до 1912. године. Док је био секретар Црквеног суда ванредно је студирао правне науке у Бечу и Загребу. Године 1911. промовисан је за доктора правних наука.
Свештенички чин је примио 19. августа 1912. године, а потом је прешао на дужност катихете у Мостару, Бихаћу и Тузли. По завршетку Првог светског рата постављен је за професора сарајевске богословије, а затим за ректора Богословије у Сремским Карловцима, Призрену и Битољу, где га је 29. новембра 1929. године затекао избор за епископа захумско-херцеговачког. Монашки чин је примио у манастиру Светог Наума. На трон захумско-херцеговачких епископа је устоличен на Петровдан 1926. године у Никшићу.
На заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ на Благовести 1928. године епископ Нектарије је изабран за зворничко-тузланског епископа. На тој дужности је остао све до 1951. године када је на заседању Светог Архијерејског Сабора изабран за митрополита дабро-босанског. Устоличен је на Видовдан 1951. године.
Митрополит Нектарије је доживљавао многе претње, малтретирања и уцене од стране босанских комуниста и УДБЕ.
На Преображење 1953. године митрополит је био пљуван, шибан, понижаван од стране безбожних комуниста, а по налогу Владе Босне и Херцеговине. Комунистима није сметало то што је митрополит Нектарије тада био старац од 75 година.
После тог напада и рањавања, митрополит Нектарије је поднео извештај Светом Архијерејском Синоду, који је заведен под бројем 2106, записник број 691/53. Високопреосвећени митрополит је у том извештају навео следеће:
"Дана 19. августа о. г. око 19 часова дошла је у манастир Озрен једна група манифестаната, по прилици 150-200 лица, већином радници "Азбеста" из босанског Петровог Села, где сам се налазио на одмору. Они су уз узвике "доле издајник, фашиста, четник, квислинг, паписта, Дражиновац, Недићевац" и томе слично, продрли у конак до моје собе на првом спрату. Пошто су врата од собе била закључана, почели су да лупају и траже да им отворим, иначе ће иста да разбију. Да не бих дражио масу, а у исто време да сачувам манастирску имовину од рушења, ја сам врата отворио и присутне упитао :
"Шта желите људи?"
Они су ми одговорили:
"Тражимо да с места напустиш Озрен!"
Одмах после тога узели су ме међу се, почели гурати, мувати у ребра и вући. Једна од присутних жена ме је вукла за браду. За цело време нису престајали узвици и погрде. Пошто патим од тешке срчане мане (ангина пекторис) добио сам јак срчани напад и стропоштао се на земљу. Тада сам замолио моје мучитеље, да ме поштеде и оставе на миру, или пак да ме убију, али само да ме даље не мрцваре. Нико се од њих није обазирао на моју молбу, већ су продужили да ме вуку, гурају и злостављају. Том приликом, добио сам више удараца по разним деловима тела, од који је један нарочито био јак у чланак моје леве ноге, тако, да се на њу ни сада не могу да ослоним. Тежину тога ударца показује и лекарски налаз који се прилаже.
За време те гужве исцепана ми је мантија, појас откинут и један од манифестаната ми је откинуо сат са златним ланцем, тако да ми је алка од сата остала на мантији, док су ланац и сат однели. У међувремену довео је манастирски момак Мирко манастирска колица у која сам смештен и повежен из манастира. Маса је пратила кола уз повике: "Доле издајник, доле четник, паписта" и слично. Приликом прелаза преко једног потока, поливали су ме водом и даље путем засипали прашином. Сем тога, више пута су ми говорили: "Устани и реци: Ја сам народни издајица! па ћемо ти живот поклонити" на шта сам им рекао: "Издајица никад био нисам, нити ћу бити, па макар и живот свој морао изгубити!" Уз такву вику манифестаната, након три километра стигао сам до поменуте фабрике "Азбеста" где су ме са колица скинули и ставили у ауто, којим су ме два лица одвела до жељезничке станице у босанском Петровом Селу.
У станици сам од тих лица, будући да се нисам могао на ногу опирати, пренет у тузлански воз, којим сам стигао у Тузлу. Један од те двојице присутних ме је возом пратио до Тузле. Када сам стигао у Тузлу, због повреде ноге, нисам могао да одем до свога стана, а пошто није било никаквих кола за превоз путника, позван је ауто за спасавање, којим сам превежен. Напомињем, да су неки од манифестаната покушавали да ме у извесној мери заштите од бруталности осталих. Чим сам стигао у свој стан позвао сам лекара Д. Бућића, који ме је прегледао и констатовао да ми нога није пребијена, већ само теже озлеђена. Он ми је преписао потребне лекове, препоручио одмор, лежање и мир.
Сутрадан, 20. августа око 9 часова дошла је једна депутација од осам лица, шест мушкараца и две жене, која ми је саопштила, да истог дана морам Тузлу напустити. У противном биће сазван митинг, избиће демонстрације и шта ће из тога да изађе, они не гарантују. Ту групу су сачињавали: Рујаковић Свето, п-председник Градског већа, Дакић Драго, повереник Стамбеног одсека, градски ветеринар Јајчанин, Ристић Борко, надгледник паркова, Пимена Драгица, функционер Градског одбора, Милановић Зорка, градски чиновник, и још два мушкарца чијих се имена не сећам. Да не бих доживео још и друге, теже и веће непријатности, а с обзиром да ми је потребно и лечење, одлучио сам да напустим Тузлу и пођем за Београд. Истог дана око подне, дошао је један младић, казао је да се зове Милош, и донео мој сат и покидан ланац. Он ме је питао, да то нису моје ствари, и да их нисам можда изгубио. Пошто сам казао, да сам ја власник и сата и ланца, он ми је исте предао уз потврду.
Подносећи овај извештај, част ми је замолити Свети Архијерејски Синод да са своје стране предузме нужне кораке на надлежном месту, да се углед, достојанство и минимум личне безбедности једног старца од 75 година, ако не и митрополита Србске Православне Цркве поштују и чувају".
После овог зверског напада, стари митрополит је неколико месеци лежао у београдској болници.
Умро је 7. септембра 1966. године у Сарајеву.

 

[korkanj]

4) митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац (на крштењу је добио име Јован) је 1937. године изабран за митрополита црногорско-приморског као обудовљени свештеник. Пре избора за епископа, митрополит Јоаникије је као прота предавао веронауку у Првој мушкој гимназији у Београду. По Божјем промислу, митрополит Јоаникије се нашао на древном трону црногорских митрополита у најтежим данима њене историје.
У време најезде партизана и совјетске армије и одлуке да се србске националне снаге повуку према Словенији, митрополит Јоаникије је донео одлуку да са свештенством своје митрополије привремено напусти Цетиње не желећи да ту чека партизане и њихове страшне одмазде за које је знао како изгледају.
Поворка на чијем се челу налазио митрополит Јоаникије је подсећала на нову сеобу Срба. У њој је, поред 60 свештеника, било између пет и шест хиљада црногорских четника и велики број стараца, жена и деце. Овај збег је путовао у непознато не слутећи да ће његово путовање силом бити прекинуто (према једним сведочанствима, овај збег је ухваћен код Зиданог Моста, а према другим, у Аустрији. Не зна се где су тачно ухваћени). Сви су похватани од стране Прве југословенске армије којом је командовао Пеко Дапчевић, а своје животе су окончали у најтежим мукама оставивши кости у масовним гробницама, које ни до данас нису обележене.
Са митрополитом је кренуло око 60 свештеника Црногорско-приморске митрополије. Имена, биографије и опис страдања ових нових Србских Свештеномученика објавићемо у наредној књизи.
У овој групи Србских Свештеномученика су се налазили посланици и министри Велике црногорске скупштине која је 1918. године изгласала уједињење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Сви су побијени на лицу места.
С обзиром да су се у поменутој групи налазили митрополит Јоаникије и др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића-Темпа, партизани су их пребацили у Србију. Дошавши у Србију са окованим митрополитом Јоаникијем и Луком Вукмановићем, партизани су обавестили Темпа о заробљавању митрополита Јоаникија и његовог рођеног брата. Питали су га шта да чине са њима. Светозар Вукмановић-Темпо је том приликом мирно и без трунке савести одговорио:
"Исто што и са осталима!"
У својој књизи "Револуција која тече" (Други том, Београд, 1971. године) Темпо је записао: "Са својом мајком нисам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала да га помене преда мном. Само је једном покушала да каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не пl6;миње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала".
Нисмо имали могућност да сазнамо где је убијен доктор Лука Вукмановић (о томе сигурно зна његов брат који га је и послао у смрт, али још увек о томе не жели да говори). За митрополита Јоаникија се сигурно зна да је убијен на Букуљи код Аранђеловца. Пре него што су га убили, партизани су га мучили и малтретирали. У емигрантској литератури је доста писано о страдању митрополита Јоаникија. Један Србин овако описује страдање митрополита Јоаникија:
"Митрополит Јоаникије је убијен половином 1945. године у Аранђеловцу.
Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор Чиле Ковачевић му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је да митрополита "причести" том крвљу.
Злочиначким убиством митрополита Јоаникија су командовали тадашњи пуковник ОЗНА-е Владимир Роловић (потоњи југословенски амбасадор, који је убијен у Шведској) и Брозов генерал Пеко Дапчевић.
Неколико угледних Срба је на страницама црквене штампе неколико деценија касније сведочило о страдању митрополита Јоаникија тако да је остао спомен на страдање овог великог Архијереја Србске Цркве.
Професор Светозар Душанић је у календару "Црква" за 1991. годину објавио своје сведочанство о страдању митрополита Јоаникија. Он је тада записао:
"Чим су србски свештеници и њихове породице пребачени 1941. године у Србију из усташког логора у Цапрагу, они су стигли у Аранђеловац. Ту им је митрополит Јосиф донео (у пратњи ђакона Боже Трипковића) новчану помоћ у износу од 4.000 динара (две месечне плате). После тога млађи свештеници су били распоређени по парохијама као капелани, а старији и они који су имали ближе сроднике у Србији, разишли су се по местима која су им одговарала.
Мој отац, Стева Душанић, свештеник из села Прибинића под Борја Планином, у Босни, пошто је био у поодмаклим годинама, одбио је да иде на парохију, па је остао у Аранђеловцу у току целог рата, јер су му двојица синова нашли запослење, као мануелни радници, у аранђеловачком руднику. Он је и још неколицина старијих свештеника, који су остали у Аранђеловцу, добили су станове у аранђеловачким празним вилама. Моме оцу додељен је стан у вили "Малер", која се тако звала по њеном бившем власнику Јеврејину Малеру.
Када су партизани ушли у Аранђеловац (мислим да је то било 17. или 18. септембра 1944. године) они су у вили "Малер" сместили једно одељење ОЗНА-е. У собе на мансарди те виле они су повремено доводили групе од тридесет до четрдесет, углавном млађих људи, које су ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом. Убијање су вршили тупим предметима или револверским мецима у потиљак. За те затворенике говорили су да су усташе, што је била обична лаж, јер не може се веровати да би се доводили затвореници из Хрватске да би их побили у потоку под аранђеловачком Букуљом. После ликвидације једне групе, стизао би нови контигент несретника.
Једног празничног дана, била је недеља, кад се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле "Малер" групу затвореника који су били "изведени на ваздух". Из те групе моме оцу приступио је један старији човек са белом шиљастом брадом , у грађанском оделу и рекао да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски. Измећу осталог, испричао је моме оцу да је при крају рата кренуо са народом из Црне Горе на Запад, из страха од комунистичке освете. Када су стигли у Аустрију, совјетска војска је била пред Бечом, избеглицама из Црне Горе је пресекла одступницу, све их заробила и предала Титовим партизанима. После тога, митрополита Јоаникија су одвели у Загреб, ту му одузели све личне ствари, панагију и владичански орнат. Том приликом митрополит је рекао мом оцу да га Ђилас гони.(...)

 

[korkanj]

DRUGI DEO

Чим сам сазнао од оца, којег сам повремено обилазио, да је у истој кући затворен митрополит Јоаникије, ја сам то пренео митрополиту Јосифу. Том приликом митрополит Јосиф ми је рекао да је слична обавештења добио и од једне жене која је видела митрополита Јоаникија како седи на теретним коњским колима, кад су га спроводили из Земуна за Београд. Митрополит Јосиф је после ових обавештења о митрополиту Јоаникију интервенисао код Александра Ранковића, али му је Ранковић одговорио да он ништа не зна.
Митрополит Јосиф је митрополиту Јоаникију по мени послао једно мало камелхард-ћебе. Ја сам то ћебе предао оцу, а он га је дотурио митрополиту, посредништвом двојице партизана у том одељењу ОЗНА-е. Они су били заробљени као четници и потом уврштени у тај одред ОЗНА-е. Један је био наставник, родом из Ниша, а други Босанац, младић, берберин. По њима је мој отац свакодневно слао митрополиту козје млеко, јер због болова у стомаку није могао да једе затворску храну.
Осим ћебета, ја сам у два маха од митрополита Јосифа добио новац да га однесем митрополиту Јоаникију. Оба пута по 2.000 динара. Од тог новца једном приликом митрополит Јоаникије даде хиљаду динара да му се купи воће. То сазнају старешине ОЗНА-е и поставе му питање: одакле му новац? Он им одговори да је добио од свештеника Душанића. На саслушању мој отац потврди, и на томе се сврши та истрага, али митрополита Јоаникија после тога пребаце са мансарде виле "Малер" у подрум виле "Савић", власништво бившег београдског трговца.
Из подрума виле "Савић" једне ноћи митрополит Јоаникије спроведен је у поток под Букуљом и тамо убијен. Кад су га водили, на улици се затекла једна жена и о томе је причала.
Датум митрополитове смрти није ми
087;
086;знат, мада претпостављам да о томе неко у Аранђеловцу зна.
Све ово сазнах по очеву причању и забележих после 45 година".
Друго сведочанство о митрополитовом страдању је објављено у видовданском броју "Светигоре" за 1992. годину. Објављен је допис који је Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. године упутио Црногорској митрополији на Цетињу. У документу се каже:
"ШАЉЕМО ВАМ ПАНАГИЈУ И КРСТ, КОЈИ СУ ПРОНАЂЕНИ КОД РАЗБОЈНИКА БИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА. СМРТ ФАШИЗМУ - СЛОБОДА НАРОДУ".
Доктор Александар Недок је у истом броју "Светигоре" објавио своје сведочанство о митрополитовом страдању. Он је записао следеће:
"У "Светигори" број 3. и 4. који су ми срећом дошли у руке, прочитао сам са великом пажњом и узбуђењем два чланка који се односе на Великомученика вере Христове, блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Јоаникија.
Моја осећања проистичу из два узрока: први, што сам га лично познавао, и други, што су ми познати његови последњи дани у Аранђеловцу.
Као дечак, ученик првог и другог разреда Прве мушке гимназије у Београду, имао сам срећу да ми Науку Христову предаје 1936. и 1937. године онда прота Јован Липовац, један дивни и богоугодни човек. Са половине школске године отишао је за владику на Цетиње, али је у дечачким душама оставио за увек незаборавну успомену.
Мој други сусрет са њиме, не директни, збио се половином јуна месеца 1945. године у Аранђеловцу, где сам се као војник налазио по повратку са фронта у Штабу Прве Армије.
Једнога дана, у шетњи Аранђеловцем са неколико својих вршњака из Београда, док смо причали где је ко учио гимназију, један од њих (С. М., онда дактилограф у армијској ОЗНИ), кад је чуо да сам ђак Прве мушке гимназије, рече ми да се мој професор Липовац налази у затвору у Аранђеловцу. Упитао сам га да ли бих могао да га посетим, на шта ми је одговорио да је то забрањено и да је за мене боље да то и не спомињем. На моје питање како изгледа, рекао ми је да га је видео и да је ужасном стању, запуштен, прљав, исцепан, вашљив и пун гнојавих рана. После неколико дана, када сам га поново видео, питао сам га за свога професора. С. М. ми је одговорио да је мртав, али ми није рекао на који начин, нити где је сахрањен.
Тако се завршио мој други сусрет у животу са блаженопочившим митрополитом Јоаникијем, и, ево, после скоро педесет година, живо се сећам и дана и амбијента када сам чуо потресне вести.
Ово сматрајте најверодостојнијим подацима, јер проистичу из непосредног сазнања од човека који га је лично видео, а био довољно искрен и сажаљив да ми то исприча, без обзира колико је то у оно стравично време, поготову за нас војнике, било опасно преносити.
Нека ово буде мој мали прилог успомени мога доброга професора Јоаникија (Јована) Липовца".
У васкршњем броју "Светигоре" из 1992. године прота Бранко Марковић, једини живи свештеник кога је митрополит Јоаникије рукоположио, сведочио је о митрополиту Јоаникију. Он је, између осталог, записао следеће:
"...Негде 1951. или 1952. године ја сам заједно са оцем Милом Пламенцем, тада парохом петровачким, пошао у манастир Прасквицу где смо били гости ица Бориса Кажанегре, чини ми се последњег из оне велике плејаде великих црногорских калуђера, добрих духовника и још бољих јунака. Ту смо нашли једног младића, којега сам ја знао још док сам био ђак богословије, који је радио у Митрополији, где је обављао дужност, не знам да ли црквењака, или послужитеља код Митрополита, а чијег се имена сада не сећам. Тај младић је пошао са Митрополитом када је он напустио Цетиње. Он нам је тада испричао врло тужну причу о хапшењу Митрополита. По тој његовој причи, а причао је врло уверљиво, он је заједно са групом свештеника ухваћен код Зиданог Моста, спроведен у Загреб и приведен код Пека Дапчевића, чији се штаб налазио у Загребу. Тај младић је пратио Митрополита и присуствовао разговору. Пеко је упитао Митрополита: "Јеси ли ти Јоаникије Липовац?" На то му је он одговорио да је он Јоаникије митрополит црногорско-приморски. на то је Пеко грубо, повишеним тоном, узвратио да он нема право да се тако представља јер су на тој столици увек седели велики и заслужни људи, а не издајници какав је он био. На такву Пекову изјаву Митрополит је узвратио да он, Пеко, нема права да тако са њиме поступа јер је он успео да из италијанског логора у Албанији ослободи његову мајку, и да је био предузео све да и његовог оца Јована Дапчевића (мислим да је Јован Дапчевић био по чину ђакон) ослободи из логора, али га је претекла смрт. На ту владичину причу Пеко је рекао да је и то доказ његове службе окупатору. Тај младић је тада још испричао како је Пеко наредио да да владици скину инсигније и да је владика замолио да се крст врати проти Илији Поповићу, пароху и архијерејском намеснику цетињском, јер је тај крст био својина проте Илије. Тачно је да је тај крст преко Команде подручја проти враћен. (Тачност овога навода могла би се проверити код породице покојног проте).
Када сам 1958. године премештен са парохије барске на парохију орашачку код Аранђеловца сазнао сам од мога намесника, сада пок. Љуба Радивојевића да је митрополит Јоаникије, заједно са последњим председником владе црногорске чијега се имена не сада сећам, доведен у Аранђеловац и затворен у вили која се налази у непосредној близини цркве буковичке. Причао ми је о. Љуба да му је један стари свештеник који је као избеглица живео у Аранђеловцу свако јутро доносио козјег млека. Ту је несрећни митрополит Јоаникије у Букуљи убијен. Прота Љуба ми је још причао да су неке дрвосече наишле на његов гроб који је само овлаш био затрпан, па су планинске бујице његове кости разнеле.
Ја сам службујући у Орашцу врло често, идући у Аранђеловац, попевm6;и се на брдо Пресеку, одакле се дивно види Букуља, сваки пут се помолио Богу за душу доброг митрополита Јоаникија..."
На основу ових и многих других сведочанстава поуздано се зна да је митрополит Јоаникије убијен половином 1945. године на Букуљи. Нажалост, не зна се тачно место где су убијени многи Србски Новомученици, а са њима и митрополит Јоаникије. Ова масовна србска гробница ни до данас није обележена, а власти се ниједном нису огласиле на поменута сведочења. О митрополиту Јоаникију и његовом храбром и патриотском држању за време окупације и грађанског рата намеравамо да, ако Бог да, објавимо и монографију.

 

[korkanj]

5) епископ хвостански - Варнава Настић

Епископ хвостански Варнава Настић је рођен 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана, САД, од родитеља Атанасија и Зорке. На крштењу је добио име Војислав. У отаџбину је дошао као дете. Основну школу и гимназију са испитом зрелости је завршио у Сарајеву, а Богословски факултет 1937. године у Београду.
После завршетка школовања постављен је на дужност катихете при Државној учитељској школи и сарајевској гимназији. Замонашио се 1940. године у манастиру Милешеви добивши име Варнава. Блаженог спомена нови Свештеномученик Србски митрополит дабро-босански Петар Зимоњић га је рукоположио у чин јерођакона.
Други светски рат га је затекао у Сарајеву, где је остао за време постојања злогласне НДХ делећи судбину са својим страдалним србским православним народом. Поглавник НДХ Анте Павелић га је једном приликом позвао да дође у Загреб и том приликом му понудио да прими дужност епископа тзв. Хрватске православне цркве. Отац Варнава је ту понуду категорично одбио.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1947. године изабрао за викарног епископа хвостанског. Хиротонисан је исте године у Београду.
Године 1948. комунистички суд у Сарајеву га је осудио на на десет година тешке робије због "злочина издаје, слабљења економске и војне моћи наше земље, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо-американаца", како је наведено у пресуди Окружног суда у Сарајеву од 1. марта 1948. године. Стављено му је на терет и то што је своју сестру Добрилу научио енглески "како би могла да дочека англо-американце", како су навели комунисти. Кривично дело шпијунаже му је монтирано, а састојало се у "кривици" епископа Варнаве што је у своју кућу примио шофера УНРР-е који је довезао хуманитарну помоћ у Сарајево.
Затворску казну је издржавао у зеничкој робијашници. Сво време је био у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији злогласне зграде 3/А. Комунисти су га одмах ошишали и обријали. Одредили су га да изучава браварски занат јер су знали да је слабе физичке снаге и крхког здравља. Мучили су га глађу, жеђу и самоћом како би га сломили, али епископ Варнава је остао веран своме опредељењу за Богочовека Христа и свој србски правоверни народ. Епископ Варнава је имао специфичан одговор на сва мучења и понижења која је у затвору трпео. Свакога дана, недељом и празником, певао је тропаре и црквене песме што је тамничаре људских тела и душа доводило до лудила и после чега су га још више и још страшније кажњавали.
С обзиром да је епископ Варнава био омиљен међу затвореницима, а посебно међу интелектуалцима који су се као "националисти и реакција" нашли у тамници, за које се он молио Богу, комунисти су га 1949. године преместили у сремскомитровачку робијашницу. Са њим је премештено још неколико осуђеника, углавном србских интелектуалаца.
Све су их везали жицом, а епископ Варнава је био везан за руку са једним католичким жупником. Када је воз стигао у Сремску Митровицу, вагон са осуђеницима је одвојен од композиције и остављен је на један споредни колосек. Пошто су у току ноћи сви осуђеници заспали, полиција се повукла и закључала вагон. Око један час иза поноћи, на вагон у коме су се налазили осуђеници, који су чекали да буду спроведени у сремскомитровачку робијашницу, "случајно" је налетела једна локомотива у пуној брзини. Од пуног вагона осуђеника само су једанаесторица преживели несрећу. Епископ Варнава се спасао тако што је од удара излетео кроз прозор заједно са везаним римокатоличким жупником, који је месту остао мртав. Епископ Варнава је том приликом поломио обе ноге и једну руку.
Лица која су се налазила на железничкој станици, у непосредној близини колосека на коме се одиграо смишљени комунистички злочин, потрчала су да пруже прву помоћ повређенима, али, полиција их је у томе спречила. Медицинска екипа је стигла читав час касније док су се поломљени и угрувани осуђеници превртали и мучили на камењу и у вагону. Медицинску екипу је пратила патрола ОЗНА-е. Сви повређени су пребачени у сремскомитровачку болницу.
Лекари су у болници вршили хитне хируршке интервенције, али ОЗНА је после неколико часова дошла и забранила да се повређенима даље пружа лекарска помоћ. Епископ Варнава се у том тренутку налазио на операционом столу. Пета му је била пробушена сврдлом како би се у њу ставила метална шипка. Лекари су узалудно покушавали да објасне погубност такве одлуке. Јер, наређење је, ипак, било наређење макар и по цену људских живота.
Официри ОЗНА-е су наредили да се сви осуђеници потрпају у камион, на голе даске каросерије и без игде ичега. Требало је да их превезу у сремскомитровачки затвор. До затвора су вожени великом брзином по неравном и разлоканом путу тако да су двојица поломљених осуђеника умрла на путу до затвора. Остали су однешени у затворску болницу. Одатле су после неколико дана поново враћени у градску болницу. До болнице су их превезли - коњском запрегом.
Епископ Варнава је у сремскомитровачкој б
086;лници остао неколико месеци. Одатле је пребачен за Београд, а одатле на принудан боравак у београдски манастир Ваведење, где је остао да лежи скоро годину дана.
Народ је масовно долазио да посети и види живог мученика епископа Варнаву. То је узнемирило ОЗНУ те је донето наређење да се владика пребаци у манастир Гомионицу код Сарајева.
Епископ Варнава је у кућном притвору, у манастиру Гомионици одлежао казну (до 1960. године). Владика је после издржане казне отишао у манастир Крушедол, а одатле у манастир Беочин, где је и умро 12. новембра 1964. године у педесетој години живота. Према неким подацима, који се не могу сада проверити, епископ Варнава је отрован кафом.
У манастир је често долазио Милан Вилић, шеф верске полиције за Србију. Непрестано је убеђивао епископа Варнаву да измени став према "народној власти", али је то било узалудно. Епископ Варнава је остао непоколебљив у свом православно-хришћанском и националном уверењу.
Вредно је сетити се проповеди, коју је епископ Варнава једном приликом одржао у Саборној цркви у Сарајеву. Он је том приликом рекао:
"...Радује ме што је село код Сарајева добило електрификацију, али ме не радује то што је то срачунато на помрачење душа наше благочестиве деце србске. То су светле куће са мрачним душама. Данашње власти осветљавају простор око себе, а душе народа воде у таму. Електрификација се искоришћава од стране безбожника за помрачење душа људских, а то је најстрашнија тама за мој народ чији сам епископ....
...И докле Комунистичка партија годинама лута кујући паролу "братства и јединства" дотле је ми већ имамо од Господа Исуса Христа који вели: "Љуби ближњег свог као себе самога". Зар то није далеко узвишеније од парола "братства и јединства".
И докле се аналфабетски течајеви труде да описмене људе и науче их писати слова азбуке, дотле се Црква труди да прво описмени људе са три слова, а то су: БОГ. Према томе, ко не зна та три слова он је највећи аналфабета па макар какве дипломе овог света имао..."
Комунистима су ове речи епископа Варнаве посебно засметале. Јавни тужилац Чеда Милојевић му је на суђењу поставио овакво питање:
"Значи Војиславе (крштено име епископа Варнаве - нап. В. Џ.) за вас је и друг Тито аналфабета?"
Епископ Варнава му је на то одговорио:
"Јесте. И он и сви други који неће да знају за три слова БОГ, аналфабете су!"
У својој завршној речи на суђењу епископ Варнава је изјавио:
"Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико Хришћана осуђено јер то су Турци и Немци и усташе са нама чинили!"
Србски народ је у тим тешким данима комунистичког терора и прогона кришом певао песму:
"Варнаву нам у тамници муче,
Нектарије пребијен јауче,
Василије још ожиљак има
од камења кад га руља стигла.
Арсенија спроводе удбаши
Црној Гори пред "народне власти".
Епископ Варнава Настић, велики Архијереј Србске Цркве и мученик, умро је у манастиру Беочину у педесетој години живота. Сахрањен је 14. новембра 1964. године поред манастирске цркве.

 

[korkanj]

6) епископ бачки - Др Иринеј Ћирић

Епископ бачки др Иринеј Ћирић (пре монашења др Иван Ћирић) је рођен 19. априла (1. маја) 1884. године у Сремским Карловцима од оца Исидора Ћирића. Гимназију са испитом зрелости је завршио 1902. године у Новом Саду, а богословске науке на московској Духовној академији 1906. године, а философију на Философском факултету Бечког универзитета, где је промовисан за доктора наука из семитологије.
Монашки чин је примио пред Божић 1910. године у манастиру Хопово добивши име Иринеј. На Божић је примио чин јерођакона, а 1912. године је постао патријаршијски архиђакон. За епископа тимочког је изабран 5. јуна 1919. године. Хиротонисан је у Београду пошто је претходно у Сремским Карловцима рукоположен и произведен у чин архимандрита. На трон бачких епископа је устоличен 9. фебруара 1922. године.
Пре избора за епископа, отац Иринеј је 1909. године постављен за патријаршијског библиотекара у Сремским Карловцима, а у септембру исте године изабран је за доцента карловачке богословије на предмету Стари Завет са археологијом и јеврејским језиком. Једно време је предавао и литургику.
Епископ Иринеј је доста радио на развоју наше богословске књижевности. Објавио је доста чланака у богословским часовима СПЦ.
Године 1927. био је делегат наше Цркве у подкарпатској Русији и Чехословачкој ради организовања православних епархија у тим земљама. Представљао је Србску Цркву у више међународних црквених покрета. Године 1930. је представљао нашу Цркву у Лондону у комисији Ламбетске конференције.
Крајем 1933. године епископ Иринеј је заједно са епископом тимочким Емилијаном у званичној мисији посетио Његову Светост васељенског патријарха и Свети Синод Васељенске Патријаршије.
Епископ бачки др Иринеј Ћирић је био велики Архијереј Србске Цркве. Србској Цркви је као епископ служио тридесет и шест година, а био је велики подвижник, родољуб, песник, преводилац и проповедник Православља у Лондону, Глазгову, Оксфорду, Паризу, Берну, Штокхолму, Бечу, Авињону, Софији и Цариграду.
Други светски рат га је затекао у Новом Саду на трону бачких епископа. За време крваве мађарске окупације епископ Иринеј је спасавао беспомоћне Србе од мађарских бајонета, митраљеза, рација и покоља. Ни у најтежим данима мађарско-фашистичке окупације и злогласних рација није желео да напусти богоповерени му православни народ и свештенство већ је са њима јео горак хлеб неслободе и тираније мађарских фашиста.
Епископ Иринеј је имао исправан хришћански и национални став према новој "народној власти". Комунисти су због тога, одмах после завршетка рата, организовали ноћни поход скојеваца на владичански двор епископа Иринеја. Скојевци су демонстрирали испред влад;и
95;анског двора у Новом Саду називајући владику "фашистом, мађароном и четничким кољачем". Комунисти су том приликом каменовали зграду владичанског двора. Један већи камен је разбио стакло и погодио епископа Иринеја у потиљак. Онако стар (тада је имао 61 годину), владика Иринеј је морао да се склони у једну шупу како би се спасао од избезумљене масе комунистичких демонстраната, који су хтели да га линчују.
На Преображење 1946. године епископ Иринеј је отишао у село Оџаци ради освећења новоподигнуте цркве. Месни партијски комитет је, на свој начин, припремио "добродошлицу" епископу тако што је у масу верног народа, који је чекао свога Архипастира, убацио своје јуришнике како би се покварила свечаност и обесветила светост празника Преображења Господњег, а и народ заплашио.
Чим је епископ Иринеј у архијерејској одежди изашао из храма и кренуо у литију око цркве, богоборци су навалили на њега и свештенство које је било око њега. Урлали су, хулили, псовали и бацали каменице на владику, свештенство и народ. Једна каменица је погодила владику у потиљак. Владика Иринеј је пао од ударца, а безбожни јуришници су наставили да га са још већом жестином и бесом обасипају камењем и ударцима. Ђакон Ружић је скочио преко владике, који је био обливен крвљу, како би га својим телом заштитио. Свештеник Миленко Цвејанов из Сивца је покушао да заустави избезумљену масу, али је пао услед неколико убода ножем. У нападу на владику Иринеја предњачили су мађарска скојевска омладина и радници Фабрике ужади.
Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан епископ Иринеј је у току ноћи пребачен за Нови Сад.
Од последица комунистичког каменовања у Оџацима је задобио смртоносну повреду - сушење кичмене мождине. Од тих дана, па све до своје смрти 6. априла 1955. године епископ Иринеј је највише времена провео у болесничкој постељи. У време највећих болова знао је да каже: "Што се више мучим, то се више Богу молим".
"Гласник СПЦ" од 1. јануара 1947. године (број 1) је објавио Извештај о раду Светог Архијерејског Синода у коме се наводи да је "размотрен извештај о физичком нападају на епископа бачког Иринеја приликом његове званичне посете Оџацима, па иако овај случај није једини, али је најтежи, јер је по свему спремљен, епископ Иринеј не жели да се из овога прави питање, одлучено је да се овај случај прикаже у детаљнијој форми у општем протесту, као пример нарушавања државним уставом загарантованих слобода..."
Иако стар и болестан, епископ Иринеј није остављан на миру. Комунисти су му често упадали у двор, претили су му, а једне ноћи су га везали за кревет, а особље владичанског двора ухапсили.
Епископ Иринеј Ћирић је умро 6. априла 1955. године од последица безбожничког каменовања и батинања. Сахрањен је на Благовести 1955. године у Новом Саду.

 

[korkanj]

7) митрополит скопски Јосиф Цвијовић

Митрополит скопски Јосиф је рођен на Светог Мојсија Мурина (28. августа по старом календару) 1878. године у селу Дрежнику на Златибору као најстарије дете његових родитеља Крсте и Љубисавке.
Животни пут митрополита скопског Јосифа је био узбудљив, драматичан и мученички. Прва слова је научио у кући свога рођака Митра Ивановића у селу Роге код Ужица. Основну школу је завршио у Пожеги, реалну гимназију у Ужицу и богословију у Београду. Године 1902. оженио се са кћерком свештеника Симе Ђурића из Сече Реке, али му је супруга 1906. године умрла. Ђаконски чин је примио 15. септембра 1903. године у Чачку, а свештенички чин и парохију у селу Прањани испод Равне Горе 1. октобра 1903. године.
Пре него што се замонашио и постао митрополит, Јосиф је 1908. године отишао у Русију где је студирао и 1912. године завршио Духовну академију у Кијеву. Дипломски рад на тему "Улога србског свештенства у ослобођењу србског народа од Турака" је одбранио са одличним успехом. У Србију се вратио после завршетка Духовне академије. Свети Архијерејски Синод СПЦ га је поставио за професора Богословије Светога Саве у Београду. У Богословији је предавао Свето Писмо Новог Завета, патрологију и пастирско богословље. Једно време је био управник Монашке школе и уредник "Гласника СПЦ".
Монашки чин је примио 15. септембра 1913. године као удов свештеник. Учествовао је у Првом балканском рату као комита у србским одредима.
Године 1920. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је изабрао за епископа охридско-битољског. Године 1931. по благослову црквених власти одлази у Поткарпатску Русију, где је организовао црквени живот. У тој мисији га је пратио и Преподобни отац Јустин Ћелијски. После повратка у Србију изабран је за митрополита скопског. Управу над Скопском митрополијом је примио 1. јануара 1932. године и на тој дужности је остао све до 1941. године када су га Бугари протерали после окупације Македоније. Према неким подацима, Бугари су хтели да га убију, али се спасао бекством. Протојереј Никодим Петковић га је пребацио до Скопске Црне Горе, а одатле су га поверљиви Арнаути пребацили до Врања. Митрополит Јосиф није могао да се задржи ни у Врању. Из Врања је протеран за Београд, где су тих мученичких дана стизале страшне вести о великом страдању нашега народа, епископа и свештеника у злогласној НДХ.
Митрополит Јосиф вероватно није ни слутио на којој ће се дужности наћи у Београду. Као најстарији митрополит морао је да се прими дужности заменика утамниченог патријарха србског Гаврила Дожића. На тој дужности је остао у најтежим данима србске историје - од половине 1941. до новембра 1946. године када се блаженопочивши патријарх Гаврило вратио у земљу.
Митрополит Јосиф је часно, одговорно и непоколебљиво обављао дужност заменика србског патријарха придржавајући се Светих Канона и Устава Србске Цркве. Помагао је народу, избеглицама и сирочићима, а свој народ, поробљен и ојађен, очински је бодрио и храбрио да издржи и претрпи зло у коме се, по Божјем допуштењу, нашао. Нису га заплашили ни немачки логори, ни усташки масакри, ни страдање епископата и свештенства СПЦ, ни спаљивање србских села и цркава. Народно памћење је великим словима у себе уклесало митрополитове речи које је он изговорио после Свете Литургије у Саборној цркви у Београду 1941. године. Тада је рекао: "Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века!"
Време под немачком окупацијом је било тешко и сурово, али је још теже и страшније време било од ослобођења Београда 1944. до новембра 1946. године, када се патријарх Гаврило вратио у земљу. Србски народ је тих дана био окупиран од стране безбожних комуниста који су завели страшну и крваву диктатуру. Митрополит Јосиф је остао усправан и непоколебљив. Врло често је јавно исповедао свој став према безбожним комунистима и Јосипу Брозу.
Комунисти су му претили смрћу и спаљивањем Патријаршије. Скојевци су више пута организовали демонстрације против митрополита Јосифа. Врло често су долазили испред Патријаршије, викали и носили транспаренте на којима је писало "доле Јосиф". Митрополит је бранио србски народ и Србску Цркву кроз две најтеже године комунистичке револуције. Није желео да успостави никакву сарадњу са комунистима.
Комунисти су, видевши чврст и јасан став митрополита Јосифа према њима, вршили тзв. дипломатски притисак на њега. Митрополита Јосифа су крајем 1944. и почетком 1945. године више пута посећивали Влада Зечевић, Брозов министар унутрашњих послова и свештеник који је као Јуда издао Христа и Цркву Његову, и његов истомишљеник свештеник Милан Смиљанић, министар пољопривреде и потпредседник Президијума. Митрополиту су пренели Брозову поруку у којој је диктатор изразио "жаљење због тога што још није имао част да упозна представника Србске Цркве и да изражава искрену жељу да до тога што пре дође".
Комунистички свештеник Милан Смиљанић, издајник Србске Цркве и човек који је комунистима учинио велику услугу у разарању Србске Цркве и који је у том смислу за комунисте заслужнији од Крцуна, Ранковића, Темпа и Ђиласа заједно (иначе, остао је познат као оснивач и доживотни председник комунистичког Удружења свештеника и творац чувене крилатице "Крст носим звездом се поносим, Тита волим, а Богу се молим"), посетио је митрополита и тражио је да се оснује Удружење свештеника. Митрополит Јосиф му је тада одговорио: "Са Вама нећу да разговарам. Ви имате да положите рачун Цркви. Кога сте питали када сте оставили своју парохију и отишли у партизане?"
Митрополит Јосиф је 1946. године у патријаршијској капели одржао беседу у којој је, између осталог, рекао: "Овакву срамоту и покор србски народ није доживео ни од Турака. Нека знају сви, да су многи поломили зубе када су насртали на Цркву, па ће и комунистичка неман поломити. Трпи Србине и не бој се!"
Митрополитова храброст није имала граница. Тако, на пример, када је злогласни Влада Зечевић 1944. године тражио од митрополита да Патријаршија изда распис да се име Краља Петра Другог Карађорђевића не помиње не Светим Литургијама, митрополит му је одговорио да ће се Краљево име помињати све док се не реши питање облика државног уређења.
Митрополит Јосиф је после рата упутио протосинђела Антонија Стевановића на парохију у Купиново. Том приликом му је дао један крст и рекао: "Сећаш ли се како је Спартанка мајка упућивала сина у бој дајући му штит и копље? Ја теби дајем Крст Христов и шаљем те у страшан бој са безбожницима. Ево ти, синко, Крст и аманет: Са њим или на њему!"
После повратка патријарха Гаврила Дожића митрополит Јосиф је покушао да се врати у своју митрополију. Комунистичке власти то нису дозволиле. Митрополит је од комуниста претрпео велика понижења и увреде. Комунисти су га 1948. године ставили у кућни притвор, где је остао до 1950. године. Тада су му припремали и један монтирани процес, али до њега, на сву срећу, није дошло. Затваран је у манастирима Љубостињи и Жичи. Када је једном приликом покушао да се врати у Скопље, комунистичка омладина га је сачекала, каменовала и гађала поквареним јајима.
С обзиром да није могао да се врати у Скопску митрополију Свети Архијерејски Сабор га је именовао за администратора Црногорско-приморске митрополије и Жичке епархије.
Митрополит скопски Јосиф, велико име Србске Цркве, мученик за веру и исповедник Светог Православља, је тешко оболео крајем 1952. године. Умро је 3. јула 1957. године у манастиру Ваведење. Сахрањен је у цркви манастира Ваведењe.

 

[korkanj]

8) јереј Василије С. Божарић, парох Рогамски

Отац Василије Божарић је рођен 14. јануара 1895. године као син свештеника Сава Божарића и унук свештеника Тиодора Божарића. Школовао се у тешким условима, а као храбар и одважан младић учествовао је у србским ратовима за ослобођење од 1912. до 1918. године као редов пиперског батаљона. Ратни вихор га је омео тако да није успео да на време заврши своје школовање. Богословско-учитељску школу је завршио 1920. године у Призрену. После завршетка богословије примио је дужност учитеља. Свештенички чин је примио у марту 1921. године и од тада је, па све до своје мученичке смрти, служио својој Мајци Цркви и своме народу. Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, потоњи србски патријарх, га је 1938. године одликовао правом ношења црвеног појаса.
Отац Василије је убијен 15. новембра 1941. године као прва жртва безбожних комуниста.
Отац Василије Божарић је 13. новембра 1941. године на позив верног народа отишао у Љешко Поље како би прекадио славске колаче пошто је, због упражњености, опслуживао и љешкопољску парохију. Тамо је извршио једно венчање и прекадио је четири славска колача. Отац Василије је 15. новембра 1941. године поново дошао у Љешко Поље како би извршио једно опело. Комунисти су знали за његов исправан национални и хришћански рад са народом његове парохије. Сазнали су и за његов одлазак у Љешко Поље те су му направили заседу.
Ухватили су га на путу те су га мрцварили, мучили, исекли, убили и опљачкали, а његово мртво тело су у шаторском крилу пренели и бацили у реку Морачу.
Његово унакажено тело је из воде испливало после неколико недеља, на Бадњи дан 1942. године. Његова породица је желела да га сахрани поред храма у Вуковцима. Но, црвене дахије то нису дозволиле. Нису дозволили ни да се изврши опело, ни да се сахрани на гробљу већ је политички комесар наредио да се тело овог Србског Свештеномученика сахрани у селу Горичанима поред саме обале валовите и набујале Мораче.

9) јереј Петар Вујовић, парох Метеришко-друшићки код Жупе Добрске

Отац Петар Вујовић је рођен 21. јуна 1896. године у Жупи Добрској. После основног образовања, отац Петар је завршио богословију на Цетињу. Свештенички чин је примио на Петровдан 1925. године на Цетињу. Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, потоњи србски патријарх, га је за његов морални живот, примеран и ревносан рад у винограду Господњем 1938. године одликовао правом ношења црвеног појаса.
Честити Србин, одани и верни слуга Цркве Христове, добар духовни пастир свога народа, примеран отац и понос свога рода свештеник Петар Вујовић је свој живот завршио мученички павши од партизанске руке у мученичком Куновом Присоју 1941. године.
Партизани су га, после великог мучења, живог бацили у јаму седамдесет метара дубоку. По сведочанствима људи који су у то време као деца чували стоку у непосредној близини јаме, његов глас се из јаме чуо пет дана касније.
Од куће су га одвели партизани Милутин Пејановић, учитељ, Жарко Вукић, несвршени студент, и Никола Коле Јаблан, бивши чиновник поште.
Партизански суд, који га је осудио на смрт, сачињавали су Андрија Пејовић, командант партизанског батаљона, Мићан Петричевић, комесар, Мило Јовићевић, професор, и Даница Маринковић.
Партизани су га после изрицања пресуде одвели у Штаб Ловћенског партизанског одреда, који је одобрио пресуду, кроз уста Михаила Вицковића, комесара Ловћенског партизанског одреда.
Непосредни мучитељи и џелати оца Петра Вујовића су били Михаило, син Филипа М. Пејовића, Андро В. Лопичић из Цеклина и Крсто Ђуровић из Ораха.
Тело оца Петра Вујовића је после неколико месеци извађено из јаме у Коновом Присоју. Сахрањен је у присуству многобројног народа који је 2. маја 1942. године одао пошту свом духовном пастиру који се за све њих молио Богу и свима им служио.
Податке о страдању овог Србског Свештеномученика дао је његов стриц, сада покојни Јован Б. Вујовић.

10) архимандрит Никодим Јањушевић, старешина манастира Жупе код Никшића

Архимандрит Никодим Јањушевић је рођен 6. децембра 1875. године. Јерођаконски чин је примио 22. октобра 1899. године. У току Другог светског рата налазио се на дужности старешине манастира Жупе код Никшића.
Архимандрит Никодим је био прва жртва комуниста у никшићком крају. Партизани су га убили 29. јуна 1941. године без икаквог разлога.
Тога дана, у вечерњим часовима, архимандрит Никодим се, после напорног рада на манастирском имању, одмарао на тераси манастирског конака. Тада се пред манастирском капијом појавила једна група партизана.
Архимандрит се повукао у своју келију. Ушао је унутра, закључао врата и сео. Ходником су се зачули кораци групе људи. Келија је била закључана. Када су стигли до архимандритове собе, партизани су почели да лупају на врата и викали да им отвори иначе ће они сами провалити.
Знајући за њихово богоборачко настројење, као и за то какве га муке чекају, архимандрит је повикао: "Губите се, ниткови!" У том тренутку се зачуо рафал. Партизани су пуцали кроз врата архимандритове келије. Архимандрит је пао мртав. Партизани су после тога провалили врата, проверили да ли је мртав и сишли у приземље.
Када су сишли у приземље, почели су да пљачкају манастир. Однели су скоро све манастирске драгоцености и шеснаест игуманових одликовања.
Када су манастирски оци нашли игумана Никодима видели су да је убијен са шест метака из аутоматског оружја.
Архимандрит Никодим је био велики хришћанин, духовник и стваралац који је ширио хришћанску истину, будио црквену и националну свест не само у Србским Земљама већ и у Сједињеним Америчким Државама.
Архимандрит Никодим је учествовао у србским ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, а својој Цркви и свом народу је служио скоро пола века удостојивши се да пред крај живота мученички пострада за Христа.

 

[korkanj]

11) Ново Караџић, свршени богослов из Запала код Лијеве Ријеке

У свесци "Глас Црногорца" видимо да је Ново Караџић до априлског рата 1941. године живео као досељеник у Метохији. Одатле је као избеглица прешао у Лозну код Бијелог Поља код свога ујака Милутина Брауновића. Са њим су избегли и његови стари и болесни родитељи, супруга и деца.
Партизани су га ухватили код Мојковца. На зверски начин су га убили његови рођаци, партизани Лука Журић и његови синови.


12) јеромонах Митрофан Матић, старешина манастира Чокешине

Јеромонах Митрофан Матић (на крштењу је добио име Милисав) је рођен 20. августа 1911. године у селу Иванди, близу Чакова, Епархија темишварска, од оца Ћире, грађевинара, и мајке Драге. Завршио је шест разреда основне школе и Монашку школу у манастиру Раковици 1927. и 1928. године. Монашки постриг је примио крајем 1929. године у манастиру Манасији. Блаженопочивши епископ захумско-херцеговачки Јован га је 1930. године рукоположио у чин јерођакона, а епископ Митрофан, старешина Монашке школе, га је рукоположио у чин јеромонаха.
Отац Митрофан је био сабрат манастира Раковице, Грнчарице и Рајиновца и старешина манастира Благовештења и Чокешине. Блаженопочивши епископ шабачко-ваљевски Симеон га је 1935. године одликовао правом ношења појаса. Епископ Симеон га је одликовао "за његов похвалан монашки живот и ревновање у служби повереног му манастира, а у знак архипастирског благовољења и признања".
Јеромонах Митрофан Матић је био велики подвижник, покајник, молитвеник и песник. Његово Преосвештенство епископ шумадијски др Сава Вуковић је у поговору збирке песама оца Митрофана, коју је приредио г. Радослав Браца Павловић, објавио, а тиме и од заборава сачувао неке податке о оцу Митрофану Матићу. Епископ Сава наводи да је јеромонах Митрофан у Монашкој школи био уредник "Монашког подмлатка", а као свештеномонах је сарађивао у осамнаест листова и часописа. Отац Митрофан Матић је у свом кратком овоземаљском животу стигао да објави седамдесет песама и педесет и шест чланака. Прву песму је објавио 1931. године са непуних двадесет година живота.
Јеромонаху Митрофану Матићу је Бог одредио да се нађе у вртлогу великих политичких превирања тридесетих и ратном вихору четрдесетих година овога века. Отац Митрофан је као слуга олтара Божијега и србски родољуб био декларисани антикомуниста, што је платио главом пострадавши од стране комунистичких безбожника чије је намере и демонске идеје као млад човек и духовник прозрео и презрео.
Господин Радослав Браца Павловић је у предговору збирци песама оца Митрофана (објављеној 1991. године под насловом "Монахово срце" у издању "Каленића", издавачке установе Шумадијске епархије из Крагујевца) забележио усмена сведочанства о његовој мученичкој смрти.
Павловић наводи да је оца Митрофана у једном врелом августовском дану (4. августа 1941. г.) сачекао црвени злотвор на прашњавом сељачком путу, који из села Лешнице води према манастиру Чокешини, и убио га пушчаним метком у срце наочиглед манастирског ђака Константина. Зликовац је одмах после тога нестао у непрегледној равници и њивама подно славног Цера.
Уплашени манастирски ђак Константин је довезао мртвог оца Митрофана до манастира, где су га уплашени монаси сахранили негде у дну манастирске порте, у њеној забити, у којој се од корова и широких листова репува ни крст није могао, а ни смео видети. О томе како је манастирски конак касније паљен од Немаца и партизана и како су партизани хтели да мртвом оцу Митрофану раскопају гроб и кости растуре причао је много година касније манастирски ђак Константин, потоњи игуман манастира Подластве у Грбљанском пољу недалеко од Будве, једини сведок погибије оца Митрофана Матића.
Епископ шумадијски др Сава је у поговору његове збирке песама навео да када је црвени злотвор, уз извињење, саопштио да му је наређено да га убије, јеромонах, песник и Свештеномученик Митрофан му је рекао: "Чини оно што ти је наређено!"
О погибији јеромонаха Митрофана Матића је писано и у књизи Боривоја М. Карапанџића "Прикази из емиграције", Кливленд, 1964. године, и у књизи "КПЈ у рату и револуцији - истина о наводно ослободилачкој борби", Минхен, 1979. године.

 

[korkanj]

13) јереј Милан Пашић, парох ужички

Свештеник Милан Пашић је рођен 1898. године у селу Крива Река код Ужица. Богословско-учитељску школу је завршио после Првог светског рата у Призрену. После завршетка школовања примио је дужност учитеља у ужичким селима Мачкату и Љубању. Свештенички чин је примио 1927. године, а парохијску службу је вршио у Љубишу, Мачкату и Ужицу. Оженио се са Катарином Катом Тешовић из Љубања са којом је имао петоро деце.
Други светски рат га је затекао на дужности парохијског свештеника у Ужицу. Ужице се под немачком окупацијом налазило до Мале Госпојине (21. септембра) 1941. године. С обзиром да је у тим данима била у току јака четничко-партизанска опсада Ужица и да је постојала могућност да се нађу у обручу, Немци су 21. септембра 1941. године без борбе напустили Ужице и повукли се према Бајиној Башти.
У Ужице су прво ушле четничке јединице и одмах су ухапсили оца Милана Пашића као симпатизера ЈНП "Збор" Димитрија Љотића. Свештеник Радисав Симић је, видевши шта је снашло недужног оца Милана, отишао у четнички штаб и дао гаранцију за њега. Четници су га на основу те гаранције истог дана пустили.
Четници су се у ослобођеном Ужицу задржали само два дана. Дана 24. септембра 1941. године партизани су без борбе запосели ослобођено Ужице. Одмах су почели да хапсе, прогањају, тамниче и муче све оне који им нису били наклоњени. О тим крвавим данима тзв. Ужичке републике је сведочио Ужичанин Милош Јанићијевић:
"Када су партизани после одласка четника упали у град, настао је прави хаос. Сви виђенији људи су нестали, а о њиховом нестанку се није смело ни зуцнути јер су лекари, трговци, професори и богаташи били "ненародни елементи". Око осам стотина људи је тада нестало у партизанским чисткама. Неки су након страшног мучења преживели, али су остали обогаљени. Тако су страдали Чедо Захарић, Стајо Филиповић и Андрија Јевремовић. Због богатства је страдао и мој комшија Љубојевић"
Комунисти се нису задржали само на ликвидацији србских националиста, интелектуалаца, домаћина и остале "реакције" већ су убијали и своје. Тада су убили и Живојина Павловића, предратног комунисту који је напустио КПЈ и дистанцирао се од Јосипа Броза и његове злочиначке политике. Убио га је Слободан Пенезић Крцун.
Отац Милан Пашић није ни слутио шта га чека. Његови пријатељи су му због тога што је био декларисани антикомуниста и националиста саветовали да напусти Ужице и оде у неко оближње село. Он то није хтео да прихвати. Свој став је изводио из чињенице да ништа није крив и да нема разлога да бежи од било које војске. Пријатељи су га дуго убеђивали износећи пред њега податке о комунистичким злочинима над недужним људима који су имали исто или слично мишљење као и он. На крају их је послушао и напустио је Ужице. Избегао је код свога таста Радована Тешовића у село Љубање недалеко од Ужица. Са собом је повео и петоро своје деце, а попадија Катрина је остала у Ужицу.
Партизани су га тражили у Ужицу, али га нису нашли. Успели су да преко својих доушника сазнају да је отац Милан избегао и да се налази код свога таста у Љубању. Послали су своју групу са циљем да ухвате оца Милана и доведу га у Ужице.
Партизанска експедиција је стигла у Љубање. Када су ишли према кући Радована Тешовића, отац Милан их је видео али није имао времена било где да побегне. Успео је да се склони у један стари вајат.
Када су партизани ушли у двориште питали су за оца Милана, али су укућани рекли да не знају где је. Почели су да вичу и туку децу оца Милана. Сви су ћутали и трпели увреде, претње и батине. Када све то није помогло запретили су да ће их све затворити у једну собу и да ће унутра убацити неколико бомби.
Не желећи да страдају деца и родбина, отац Милан је сам изашао из вајата.
Партизани су одмах почели да га туку и да му чупају браду. Одмах су га везали и одвели према Ужицу.
Уз пут су га понижавали, тукли и терали да лаје кроз села кроз која су пролазили. После извесног времена, пожелели су да се одморе. Оца Милана су затворили у једну кућу поред пута у којој су се пре рата одмарали путари, а потом су отишли у једну сеоску кафану где су јели, пили и весели се.
Уз пут су свуда свраћали, банчили, пијанчили и пуцали радујући се што су ухватили "попа издајника".
Свратили су и у Чајетину. Тамо су га затворили у једну кућу. Ту су га много мучили. Ту га је видела и његова кума, супруга његовог кума Рака Митровића.
Она је успела да поприча са њим док су се партизани одмарали. Успео је да напише кратко опроштајно писмо и замолио је да га преда његовој попадији. Међутим, партизани су то видели и одузели су писмо.
У тој групи партизана су били неки Ужичани који су добро познавали оца Милана. Чајетинци су видели до какве је невоље доспео овај свештеник, па су кришом, док су партизани банчили, обили врата и помогли му да побегне.
Отац Милан је бацио капут и почео је бежи. На несрећу, приликом бежања је налетео на другу партизанску патролу која је запуцала. Ранили су га у ногу, а метак му је сломио бутну кост. Ухватили су га рањеног, измрцвареног и претученог и одвели га у Ужице.
Отац Милан је умро 26. септембра 1941. године у ужичкој болници.
Сведочанство о узроку смрти је остало као траг овог великог комунистичког злочина. Угледни Србин и лекар др Братинац из Ужица, који је био хирург у ужичкој болници, дао је сведочанство о изгледу оца Милана тих дана и узроку његове смрти. Он је попадији Катарини, која није знала каква се несрећа догодила, испричао да су га довели модрог од батина и да је од тих батина и крварења умро. Том приликом, уручио јој је и његово опроштајно писмо које је до данас остало сачувано и које смо успели да добијемо.
Отац Милан је у писму писаном 24. септембра 1941. године у Чајетини написао:
"Драга Като!

 

[korkanj]

DRUGI DEO

Пишем ти ово писмо и молим те да га сачуваш деци као успомену. Истина, други својој деци остављају у наслеђе новац и палате, а ја, напротив, остављам им моје име и јуначку смрт која је већи капитал него новац и палате.
Мрети се мора. То је Божји закон и нешто што мора свакога постићи. Кажу људи: умро је природном смрћу кад неко умре после болести. Ја умирем насилном смрћу, па то није природно, али је свеједно. Смрт је смрт и она мора доћи. Како ће доћи, ми то не решавамо. То је ван наше моћи.
Ти Като буди јунак. Претрпи овај бол. Он је тежак, али се поднети мора. Ми имамо петоро деце. Њих нам је Бог дао и дужност нам је да се о њима бринемо. До сада смо се бринули заједно. Од сада та брига прелази на тебе саму. Ти ћеш се уплашити и рећи: шта да радим? Знам ја то. Отуда ти ово писмо и пишем. У њему је мој савет. И на њега се ослони, па ће поред свег зла бити добро бар толико док деца порасту. Дакле:
Замоли Остоју и нека дође Јован са колима и све ствари и намештај претерај у Љубање. Оно без чега можеш продај. Продај све душеке. За њих ћеш узети нешто пара, које су ти сада за исхрану деце најпотребније. Узми и онај душек од Јована Пишчевића, који сам му дао. Ствари дотерај Радовану или Остоји, ако би он хтео да те прими. Уосталом, и код Радована можеш бити.
Душан би требао да иде у Криву Реку код мојих. Ако Никола остане жив, нека ради са њим. Ако богословија проради ти га пошаљи да школу сврши. Ваљда ће водити рачуна о њему као сину свештеничком. Ако не буде богословије Душан ће остати на селу. Нека ради моју очевину.
Ацо нека продужи школу ако хтедне. Може остати у служби у којој је сада. Могао би вас помоћи. Уосталом, он је велики и паметан, па о њему немам много бриге.
Лепа нека напусти школу. Има она машина па нека се научи радити. Јула је са машином све вас спремила.
Мима ми чувај. Он је осетљив и тешко ће ме прежалити. Зато не пуштај гласа пред њим. Учини све да ме заборави. Док прирасту Ацо, Душан и Лепа, ваљда ће помоћи Мима и Наду. Ако ти се догна ти овај мој део имања продај. Ако Радован и Јула буду живи, они ће ти помоћи саветима. Рачунам на пашеноге, Миливоја Тешовића, попа Рада и још ће се ваљда наћи људи да ти помогну.
Рачунам да ћеш добити пензију. Она ће бити мала, јер дугујем свештеничкој задрузи па ће месечно нешто обустављати. Требала би да за моју сахрану добијеш 3000 динара. Али под оваквим приликама од тога неће бити ништа. Уосталом она два дуката одмах продај. То нам је сва готовина. Уосталом о томе се договори.
Ја имам дужан Благоју Савићу 1000 динара. Отиди код њега и реци му да ми опрости што немам сад вратити. Кажи му да остављам деци аманет да му то врате. Он је мој добар пријатељ. Замоли га да ти да још мало пара за моју сахрану. Ако би примила моју плату за септембар могла би му од тога нешто вратити, ако би ти за сахрану дао. Можда ћу добити и октобарску плату. Све зависи како ће се прилике одиграти.
Што се тиче моје сахране учини овако: Наручи прост сандук без икаквих украса и необојен. Тај ће те сандук коштати 400 динара. Покров узми обичан од хартије. Може човек да буде сахрањен у златном ковчегу, ништа му то не помаже. А ја сам био увек скроман и хоћу да се сахраним као просјак. Ти ћеш доцније видети да је ово мудро било. И овако уради, јер је то мој аманет који не би требала да погазиш.
Обуци ми мантију и немој ништа више. Ако хоће да ми обуку свештеничку униформу немој то дозволити. Хоћу да будем сахрањен клот као калуђер. Нека ме опјева поп Радосав. Он је од колега једини мој пријатељ. Њему једино хвала.
Отерајте ме и сахраните код оца. Децу не води. Имаће кад да ми на гроб дођу ако буду живи. Не тугуј. Има Бога.
Све вас воли и љуби ваш Милан".
После смрти оца Милана, попадија Катарина Пашић је остала да сама подиже своје петоро нејаке деце. Нажалост, безбожници су се потрудили да се трагедија породице Пашић не заврши мученичком смрћу оца Милана.
На свиреп начин су убили и његова два сина, најстаријег Александра, ђака учитељске школе, и Душана, ученика богословије. Александра су стрељали 11. августа 1943. године у Ариљу у његовој двадесетој години, а Душана 28. априла 1944. године код Карана у његовој деветнаестој години.
Нажалост, ни то није било довољно, па су после ослобођења 1945. године и попадију Катарину, без икаквог ваљаног разлога, осудили на једанаест година тешке робије. Попадија Катарина је одлежала пет година у злогласној комунистичкој робијашници Забела код Пожаревца. Тамо је претрпела велике муке и понижења од оних који су јој убили мужа и два сина, а који су се лажно борили за срећно, хумано и праведно друштво. Попадију Катарину и њено причешће у Забели описује и прота Сава Банковић у својој књизи "У предворју пакла".

 

[korkanj]

14) јереј Војислав Стојиловић, парох средњевски

Свештеник Војислав Стојиловић, парох у селу Средњеву у долини Пека, страдао је 16. септембра 1941. године у селу Раброво.
Комунисти су тога дана упали у село, оскрнавили цркву, запалили општину, а потом су ухватили и везали оца Војислава. Желели су да га пред народом означе и жигошу као народног непријатеља. Комунисти су у својој демонској ревности за ауто привезали везаног оца Војислава и одвели су га у село Раброво како би му тамо "судили".
Село Раброво је од Средњева удаљено око девет километара. Везани отац Војислав је ту раздаљину требало да претрчи брзином кретања аута (око тридесет и пет километара на сат).
Вучен је по блату, сав крвав и модар, изранављен, тешко изубијан и бесвестан.
У Раброво је довучен ни човек ни леш те је личио на некакву прљаву и крваву масу у облику кладе. Комунисти су га тада с муком освестили како би га приказали пред својим судом који је имао да испитује "злодела" овог србског свештеника.
Отац Војислав није имао никакву кривицу, осим што је као служитељ олтара Божијега проповедао Свето Јеванђеље и истину спасоносног пута Православља. Овај верни слуга и мученик Христов је, у ствари, био осуђен на смрт још пре заседања комунистичког "суда". У Раброву су требали да изврше смртну казну.
Извршиоци мучења и егзекутори оца Војислава су била два младића, студента, који су се на Универзитету задојили мрачном и крвавом идеологијом.
На почетку су му тестером секли прсте, а потом руке до лаката. Измучени свештеник је падао у несвест, а да би га из несвести враћали, ножем су му секли лице одсецајући му браду и образе, а потом и дебело месо. Затим су га, обезнањеног и крвавог, с муком усправили, водом повратили свести, па потом преломили на пола уз радосне усклике и узвике осталих безбожника који су посматрали извршење казне. Ломљење је извршено на тај начин што су га, живог и освешћеног, савијали напред док му се глава, теменом напред, није саставила са ногама.
Тада су , по налогу једног лекара и једне сеоске учитељице, који су давали инструкције за мучење, тело овог Свештеномученика бацили на ледину покрај млина у Раброву где је, растрзано и изуједано од изгладнелих сеоских паса, лежало три дана.
О мученичкој смрти оца Војислава писала је "Наша борба" од 23. новембра 1941. године.

15) јереј Богдан Церовић, парох жабљачки

Отац Богдан Церовић је рођен 21. новембра 1884. године. Богословију је завршио на Цетињу, а свештенички чин је примио 12. децембра 1916. године. Други светски рат га је затекао на дужности жабљачког пароха мученичке Црногорско-приморске митрополије.
Комунисти су га убили 5. новембра 1941. године без икаквог разлога и без суда и суђења. Заједно са њим, убили су и његовог сина јединца Драгутина.
Сахрањени су 9. новембра 1941. године у Тушини.

16) архимандрит Серафим Џарић, настојатељ манастира Свете Тројице код Пљеваља

Првог децембра 1941. године комунисти су око два часа иза поноћи свом снагом и са свих страна напали на Пљевља. Неколико стотина комуниста је у касним вечерњим часовима прошло поред манастира Свете Тројице код Пљеваља.
Око седам часова ујутру у манастиру је служено јутрење, а богослужење су објавила манастирска звона због чега су комунисти псовали и претили. Око осам часова, после завршетка јутарње службе, архимандрит Серафим се обратио комунистима молећи их да своје наоружање помере од светиње како не би изазвали одмазду окупаторске војске. Молио их је да чувају древну светињу која је вековима брањена од њихових предака, а да он, уколико имају нешто противу њега, не бежи од одговорности, па и смрти ако треба. На игуманову молбу партизани су одговорили следећим речима:
"Хајде ти игумане у собу. Нећемо ми теби ништа, а за нас је највећа светиња слобода за коју се боримо".
Партизани су запосели положаје око манастира, а топовске и минобацачке гранате су падале око манастира. Неколико граната је пало у непосредну близину манастира, а партизански лешеви су се ређали око манастирске порте.
Архимандрит Серафим је, видевши да манастир може бити порушен, одлучио да оде у пљеваљску гимназију код директора Добривоја Милетића, који је одлично говорио италијански језик, како би заједно са њим код италијанске команде испословао да се манастир, који је преко осам стотина година служио Богу и србском роду, сачува од италијанских граната.
Борба је била у пуном јеку. Манастирски оци су молили игумана да одустане од такве одлуке и не одлази у Пљевља јер је постојала опасност да погине. Игуман није желео да одустане од своје одлуке, а образложио ју је следећим речима:
"Ако манастир сруше не треба нам живота. Они ће нас побити".
Игуман Серафим је успео да стигне у Пљевља. Отишао је у пљеваљску гимназију, али комунисти су успели да у гимназију стигну пре њега. Директора Милетића је нашао задављеног, а дављење су извршили комунисти које је затекао у школи.
Игуман је оштро протестовао због убиства тог часног и поштеног човека. Комунисти су на те игуманове речи реаговали тако што су га убили и мртвог опљачкали.
Италијани су одбили нападе партизанских јединица. Лешеви игумана мученика, директора Милетића и осталих Новомученика невино пострадалих приликом партизанског напада на Пљевља сахрањени су после пет дана на пљеваљском гробљу.

 

[korkanj]

17) јеромонах Теофан Бејатовић, сабрат манастира Косијерево

Отац Теофан Бејатовић је рођен 14. октобра 1890. године у херцеговачком селу Бодежишту код Гацка. Године 1908. са херцеговачким устаницима прелази у Црну Гору, одакле 1912. године одлази у Сједињене Америчке Државе. Тамо је радио при Црвеном крсту. Године 1919. ступио је у руски манастир Светога Тихона у Пенсилванији као послушник. Монашки чин је примио 1921. године, а нешто касније је постао јерођакон.
После неког времена, прешао је код епископа Мардарија Ускоковића, где је радио на организовању црквеног живота Срба у Новом Свету. Оболео је од великог рада, напора и подвига. Дуго је боловао. Године 1939. долази у Отаџбину, а блаженопочивши патријарх србски Гаврило га је послао у Црногорско-приморску митрополију.
Комунисти су га ухапсили у манастиру Косијерево на Бадњи дан 1942. године. Одвели су га из манастира, убили и бацили у јаму у селу Видно код Вучедола.
Из манастира га је одвео по злу чувени комуниста Милосав Алексић из села Мируша, који је починио многа зла и многе људе убио у древној косијеревској области.

18) протосинђел Варнава Бућан, настојатељ манастира Подластве

Отац Варнава Бућан је рођен 8. јуна 1896. године у Сарајеву. Завршио је карловачку гимназију, богословију у Сремским Карловцима 1919. године, а на Философском факултету у Загребу је апсолвирао на историјско-географском смеру.
Отац Варнава је, после завршетка школовања, од 1922. до 1933. године радио као учитељ, а потом се замонашио у манастиру Врднику на Фрушкој Гори. Отац Варнава је после неког времена прешао да ради у богословијама. Најпре у битољској, а потом у цетињској богословији. Отац Варнава је био веома образован човек. Говорио је немачки, мађарски и француски језик. Одликован је чином протосинђела и Орденом Светог Саве петог степена. Из богословије је прешао у манастир Прасквицу, а одатле је именован за настојатеља манастира Подластве у Грбљу. На жалост, смрт га је омела те дужност игумана овог древног манастира није примио.
Отац Варнава је страдао од партизана 24. јануара 1942. године. Отац Варнава је неколико дана пре смрти из Албаније стигао у манастир Прасквицу. Партизани су, неколико дана по његовом повратку, упали у манастир и затекли га на вечери. Одвели су га у свој штаб где су га осудили на смрт.
Убили су га после великог мучења, а његово мртво тело је после неколико дана нађено унакажено. Нађен је на Гумну код Светог Стефана, недалеко од манастира.
Партизани су га убили са четрдесет и шест убода ножем. Сахрањен је на манастирском гробљу на Светога Саву 1942. године.

19) јеромонах Гаврило Дабић, старешина манастира Жупе код Никшића

Јеромонах Гаврило Дабић је рођен 1904. године у Путинцима у Србији. Основну школу и два разреда гимназије је завршио у Сремским Карловцима, а монашку школу у манастиру Раковици код Београда. Монашки чин је примио 27. септембра 1927. године у манастиру Савини у Црној Гори, а јерођаконски чин је примио 16. октобра исте године. Свештеномонашки чин је примио 1. априла 1928. године и постављен је привременог пароха у Будви. Поред будванске, отац Гаврило је опслуживао петровачку и режевићку парохију. Био је настојатељ манастира Режевића, а потом је служио у манастирима Морачи, Дужима код Требиња и Жупи код Никшића, где га је и затекла јулска комунистичка револуција.
Отац Гаврило Дабић је на Благовести 1942. године из манастира одведен од стране партизана. Одвели су га у свој штаб. Не зна се тачно шта је било било са њим до момента смрти и како је мучен, али је његово унакажено тело нађено у јами званој Плоча код Драговољића. Одатле је у августу 1942. године пренесено у манастир Жупу код Никшића.
Сахрањен је на монашком гробљу манастира Жупе.

20) јереј Ново Делић, парох планинопивски

Отац Ново Делић је рођен у Комарници код Шавника. Богословију је завршио на Цетињу, а свештенички чин је примио 1927. године. Служио је у Далматинској епархији, у Архијерејском намесништву босанско-петровачком. Одатле је протеран од усташа 1941. године.
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац га је у јулу 1941. године као избеглог свештеника распоредио на дужност пароха у Плаву, а одатле је неколико месеци касније премештен на планино-пивску парохију код Шавника.
Партизани су га убили 3. априла 1942. године у два часа иза поноћи, а потом су га бацили у бунар на Беришиној Луци код Шавника. Његов леш је извађен, пренешен, опојан и сахрањен 5. јула 1942. године.
Иза њега су остали попадија и троје незбринуте деце.

 

[korkanj]

21) јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски

Отац Ристо Јарамаз је рођен 22. марта 1906. године у селу Кљаковици, срез никшићки. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, а свештенички чин је примио 9. јануара 1931. године. Отац Ристо је после рукоположења служио у Херцеговини и Србији, а касније је, по својој жељи, прешао у Црногорско-приморску митрополију.
Други светски рат га је затекао на дужности косијеревског пароха. Отац Ристо Јарамаз је 1937. године одликован црвеним појасом. Поред тога што је служио Богу и своме роду, он је у народу био познат и као песник и као мислилац. Своје чланке је објављивао у многим часописима, а пред рат је објавио две збирке својих песама: "Огреви" и "Прегршт свести".
Када се распламсала буктиња италијанске окупације и ломача братоубилачког рата у Црној Гори, када су се пуниле јаме Србских Новомученика које су побили и ујамили црногорски комунисти, када су из јама одјекивали крици, јауци и вапаји људи које су партизани живе убацивали у јаме по црногорском кршу, када је црногорским рекама текла крв Србских Новомученика, отац Ристо је устао противу злодела партизана као наводних ослободилаца поробљеног и окупираног црногорског народа.
Отац Ристо је код цркве у Валу код Вучедола у октобру 1941. године дошао у сукоб са Петром Комненићем, бившим професором и командантом бањско-вучедолског партизанског одреда. Комненић се потукао са оцем Ристом јер је овај разобличавао и осуђивао, а он бранио и пропагирао злочиначку комунистичку идеологију.
Отац Ристо је на Божић 1942. године отишао у село Почековиће како би одслужио Свету Литургију. Када је отац Ристо у току службе приносио бескрвну жртву Богу Створитељу, партизани су кроз црквени прозор пуцали у њега, али га нису погодили.
Отац Ристо је, видевши шта му је припремљено од стране безбожника, затворио цркву и до наредног јутра из ње није излазио.
Командант партизанског батаљона Петар Комненић је организовао и послао партизанску црну тројку која је имала задатак да ухвати и ликвидира овог ревносног свештеника. Црвену тројку су чинили Војин М. Јарамаз, Милорад Г. Јарамаз и Алекса М. Алексић, сви из Мируша.
Ова група партизана га је сачекала на путу Кнеж До-Петровићи на Јовањдан 1942. године. Убили су га са четири метка од којих су га три погодила у главу, а један у стомак.
Отац Ристо је нађен на путу мртав. Партизани су му после егзекуције ставили епитрахиљ око врата и крст у руку. Његово тело је други дан по Јовањдану пренето код цркве у Почековићима. Сахрањен је код цркве у Почековићима.
Црногорски четници су успели да ухвате Алексу М. Алексића, једног од убица оца Риста Јарамаза. Алексић је признао злочин, описао мучење, а потом је извршио самоубиство.
Отац Ристо Јарамаз је иза себе оставио попадију и петоро малолетне деце.

22) јереј Павић Кековић, парох павковићки

Свештеник Павић Кековић је рођен 2. јула 1897. године у Загарачу. Богословију је завршио 1928. године на Цетињу, а свештенички чин је примио на Бадњи дан 1929. године. Вршио је дужност парохијског свештеника у Ублима Чевским и Павковићима.
Убијен је од партизанске руке 2. јуна 1942. године у селу Капавица. Детаљи о убиству и мучењу овога свештеника нису познати.
Иза њега су остали његова супруга и четворо деце. Сахрањен је 13. јула 1942. године у родном Загарачу.

23) јереј Васо Поповић, парох вучедолски

Свештеник Васо Поповић, син Петра и Јованке рођ. Шеровић, је рођен 3. маја 1914. године у Баошићу код Боке. Цетињску богословију је завршио са одличним успехом, а свештенички чин је примио 1939. године. Рат га је затекао на вучедолској парохији код Баошића.
Отац Васо Поповић је убијен од стране партизана почетком јануара 1942. године, а потом је бачен у јаму.
У памћењу је остао хришћански узвик овог Свештеномученика. Он је тада довикнуо својим убицама: "Платићете за ово пред Богом и људима".
За собом је оставио незбринуту супругу, малолетно дете и старе и изнемогле родитеље.

24) јереј Раде Поповић, пензионисани парох из Велике

Отац Раде Поповић је рођен 15. априла 1885. године у Велики код Андријевице. После завршене богословско-учитељске школе примио је дужност учитеља да би после неколико година примио свештенички чин. Пензионисан је почетком 1941. године као парох у Велики.
Партизани су га убили 1942. године на Сињајевини у мученичкој Шпиљи. Његово унакажено тело је после неког времена извађено, пренето и сахрањено у Полимљу.

 

[korkanj]

25) протојереј Лазар Радоњић, парох речински

Протојереј Лазар Радоњић је рођен 3. априла 1873. године у Мајинама код Будве. Завршио је шесторазредну гимназију и задарску богословију. Свештенички чин је примио 17. септембра 1901. године. Служио је на речинској парохији код Колашина.
Отац Лазар Радоњић је у току рата био пред пензијом. У току последње године своје службе користио је боловање, јер је био стар и болестан. Боравећи и болујући у својој парохији, далеко од својих најближих који су живели у Котору, није ни слутио да ће и њега захватити и однети смртна страва, коју су са собом донели безбожни комунисти приликом њиховог уласка у Колашин.
С обзиром да је знао шта га чека од безбожника, о чијим је злочинима над недужним свештеницима у току 1941. године више пута слушао, прота Лазар је преко планине отишао у Пећ како би се касније одатле пребацио до својих, који су били у Котору.
Прота Лазар је у Пећ стигао 15. јануара 1942. године. Када је стигао у Пећ, запутио се према кући свога рођака Крсте. Није ни слутио да ће наићи на једну групу партизана која му је одмах пресудила.
Партизани су га убили испред куће његовог рођака Крсте.


26) јереј Љубисав Н. Ђулаковић, парох милутовачки

Отац Љубисав Н. Ђулаковић је рођен 1900. године у Великој Дренови код Трстеника. Био је парох у Милутовцу. Запамћен је као ревносан свештеник и црквени градитељ. У току своје кратке овоземаљске службе Богу и своме роду саградио је храм Светог Вазнесења Христовог у Милутовцу код Трстеника.
Отац Љубисав је у току Другог светског рата као слуга Христов и пастир свога народа помагао националну војску. Партизани су га ухапсили одмах после ослобођења Крушевца у јесен 1944. године. Заједно са њим ухапсили су и његовог сина Светислава, студента, Јеротија Павловића, учитеља, и Миодрага Милетића из Милутовца.
Сву четворицу су спровели у тек "ослобођени" Крушевац и стрељали су их на Багдали крајем 1944. године. Осуђени су од стране партизанског преког суда. Отац Љубисав је окривљен "због тога што је био члан четничког преког суда", што апсолутно није одговарало истини.
Иза њега је остала његова попадија са још двоје деце, који су и данас живи.
На десној страни западног зида цркве у Милутовцу стоји Спомен-плоча изгинулим Милутовчанима - србским борцима палим у ратовима за ослобођење Србије 1912. до 1918. године. На дну плоче, једва видљиво, стоје имена овог Србског Свештеномученика, његовог сина и сеоског учитеља без назнаке од кога су убијени.

27) јереј Јован П. Маринковић, парох вршачки

О страдању свештеника Јована П. Маринковића, пароха вршачког, сведочио је његов син Стеван Маринковић, у "Банатском веснику" број 1-4 из 1992. године. Он је тада записао следеће:
"Мој отац, почивши Јован Павла Маринковић рођен је 10. децембра 1916. године у Панчеву, где је завршио школу. Богословију је похађао и завршио у времену од 1931. до 1937. године у Сремским Карловцима. По завршетку богословије службовао је као свештеник у Влајковцу, а затим као свештеник и вероучитељ у Вршцу. По политичком убеђењу припадао је Југословенском народном покрету "Збор" Димитрија Љотића, са изразитим осећањем родољубља и оданости краљевској породици Карађорђевића.
Затворен је од стране комуниста 21. октобра 1944. године после одслужене Свете Литургије, на крају које се молио Богу за добро здравље Његовог Краљевског Височанства краља Петра Другог Карађорђевића, са жељом да се једнога дана врати у Отаџбину. "Нестао" је у ноћи између 24. и 25. октобра 1944. године (са још неколико виђенијих људи из Вршца). По речима А. Васића - "Чапајева": "Њих је појела помрчина. Другарице, да се исто не би догодило и теби и твојој деци - немој више да се распитујеш за мужа" - рекао је мојој мајци.
Незванично сам сазнао да је он, као и г. Љуба Недељковић, г. Божа Бркић и г. Угљеша Поповић, убијен у "Шинтерају", на најзверскији начин. Чистачица у суду је добила његову мантију да од ње сашије сукњу, што је она доцније и учинила. Умрлица није издата никоме од родбине, а ни у књигама умрлих није било никаквих података.
Године 1968. Коста Митровић је објавио књигу "Под вршачком кулом" у којој на 232. страни стоји:
"У Вршцу је почео радити Ратни Војни суд Војне области. Секретар суда је био С. Чучковић, а судија Божа Лекић. После спроведених истрага и доказаних материјала суђено је ратним злочинцима, сарадницима окупатора, ратним шпекулантима и лиферантима, уколико нису успели да побегну.
Првих дана по оснивању суда, изречене су и прве казне следећим: Мари Филиповић, Лепи Кирић, Димитрију Олђи, Лазару Аћимчеву, Светиславу Ранчину, Петру Радаку, Бранку Русу, Јовану Сајдлу, Јовану Рацу, Отмару Танглу, Гези Фишц, Матијасу Авендеру, Роберту Јунгу, Карлу Ханцу, Оскару Наври, Стевану Очкоу, Ханцу Покорном, Андреасу Зубовићу, Јовици (Јовану - прим. В. Џ.) Маринковићу, Угљеши Поповићу, Бранку Гавриловићу, Зори Драгић.
Свима је изречена смртна казна стрељањем".

28) јеромонах Мелентије Пешић, сабрат манастира Каленића

Биографију и податке о страдању јеромонаха Мелентија Пешића, сабрата манастира Каленића, забележио је протојереј Драгослав Степковић из Крагујевца. У опису страдања Србске православне епархије шумадијске за време и после Другог светског рата, објављеном у календару "Црква" за 1992. годину, прота Степковић је записао:
"Јеромонах Мелентије Пешић је рођен у Рековцу 1900. године у познатој породици Пешић. Не зна се где је и када је замонашен. У Летопису манастира стоји: "14. септембра 1933. године, посетио ову свету обитељ - јеромонах Мелентије Пешић". Већ 1935. године јеромонах Мелентије је у манастиру Каленићу, а од 1936. године, па надаље видимо га као руководиоца новчаних књига манастира око прераде огревног и техничког дрвета из манастирске шуме.
Од 1944. године опслужује манастирску парохију и предаје веронауку у основним школама своје парохије. Када су 1944. године дошли партизани и уселили се у манастирски конак - много су га запрљали и упропашћавали. Отац Мелентије их је пристојним речима опомињао и упозоравао на ред и чистоћу, због чега су га ови омрзли и припремили му зло.
Крајем 1944. године отац Мелентије се враћао манастирским колима из парохије. На путу код места званог "Камењар" наоружани партизан са пушкомитраљезом у рукама замолио је оца Мелентија да га повезе. Приликом пењања у кола пушкомитраљез је "случајно" опалио и са више метака тешко ранио оца Мелентија у пределу стомака. После дан-два овај монах је издахнуо у тешким мукама у манастиру Каленићу. У парохији од нико од људи није веровао да је оружје "случајно" опалило већ плански. Убица је човек из Сибнице који је и дан данас жив и Бог му је продужио век, али са тешком казном: народ каже "шенуо је", односно полудео; иде по селу и не зна шта ради нити шта говори".

 

[korkanj]

29) јереј Душан Поповић, парох велућки

О страдању свога оца свештеника Душана Поповића, пароха у селу Велућу код Трстеника, сведочила је његова кћи Душица Поповић из Београда. Она је у свом писму, објављеном у другом, специјалном издању крагујевачког листа "Погледи", који је био посвећен партизанским злочинима у Србији, записала:
"У вашим "Погледима" (бројеви 74. и 75.) објавили сте у два наставка чланке о стрељањима недужних људи у Крушевцу. Како је и мој отац један од жртава партизанског злочина у Крушевцу, изнећу вам његову "кривицу".
Мој отац Душан Поповић, био је свештеник, парох велућки, бучки и јасиковачки и старешина манастира Велуће (20 километара од Крушевца ка Трстенику). Како је то био женски манастир, он је за сво време рата покушавао да изолује манастир од ратног вихора и да колико може спречи долазак било које војске у манастир.
Као частан и угледан човек и свештеник, није крио свој став да комунизам не признаје Цркву и да не признаје религију. То је у својим говорима на саборима и црквеним славама и наглашавао. Нормално, био је за Краља и Отаџбину.
Такав његов став је партизанима од почетка сметао, јер је мој отац био омиљен у народу. То му је и била највећа кривица.
Његов други грех је било велико пријатељство са тадашњим Владиком Жичким Николајем Велимировићем, који га је, иако је био врло млад поставио на то место, а почетком рата је и дуже време боравио манастиру.
У ноћи између 20. новембра 1944. године, један партизански одред је упао у манастир. Претресли су зграде и подруме, а мог оца везали жицом, мучили и тражили да призна где је мајор Кесеровић, где је његов бункер, злато и оружје.
Како мој отац није имао шта да призна, одвели су га у Крушевац, наводно на саслушање. Био је затворен у подрум једне куће у центру Крушевца, који је био претворен у затвор.
За то време доста је људи ишло у Крушевац да посведочи о невиности и заслугама мога оца. Нудили су потписе и изјаве, али је све то било узалуд. Власти су сматрале да им поп Душан више смета него прави злочинци јер утиче на народ, како су изјавили.
Дана 10. децембра 1944. године, цела група је изведена на стрељање на Пакашницу, где су касније засађени борићи, тачније, око војних магацина. Девет дана касније, 19. децембра 1944. године, донета је пресуда којом је мој отац осуђен на смрт стрељањем као "народни непријатељ" и на конфискацију целокупне покретне и непокретне имовине.
Тако је та наша "ослободилачка народна власт" оставила моју мајку и мене без игде ичега на улици.
Главни актери стрељања били су Раша Лепенац и Десимир Милосављевић, који се потписао као председник суда. По каснијим причањима мештана из околних кућа, партизани су их водили из Крушевца до Пакашнице само у доњем вешу и босе по снегу, везане жицом. Мог оца су натерали да чита опело док су они стрељали групу по групу, па су и њега на крају прво кастрирали, па онда убили. Детаље о кастрирању и опелу је касније причао један од учесника покоља, у кафани, у припитом стању, а који је и сада жив и ужива државну пензију".

30) протојереј Бошко Савић, парох конатички

Свештеник Бошко Савић је рођен у Конатицама, где је и вршио свештеничку службу.
У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се да су свештеника Бошка Савића партизани 1944. године одвели на Умку, где су га мучили, а потом су му ишчупали језик, убили га и бацили у Саву.
До његове биографије нисмо успели да дођемо.

31) јереј Бошко Трифуњагић, парох великоливадски

О страдању свештеника Бошка Трифуњагића сведочио је свештеник Борко Лукић у "Банатском веснику" број 1-4 из 1992. године. Он је о мученичкој смрти оца Бошка Трифуњагића записао:
"Отац Бошко Трифуњагић је био парох у Великим Ливадама од 1942. до 1944. године. Рођен је у банатском селу Кумане. У Велике Ливаде је дошао у време Другог светског рата. Пошто је био удовац, у парохијском дому заједно са њим су живеле и његове две унуке. Зет му је био официр у Недићевој војсци. Други парох је био Рус, Алексеј Шевченко, који је одмах по завршетку рата отишао у Француску.
Сведочанство о страдању оца Бошка стидљиво је испричала мештанка Великих Ливада, Бранка Шашић, покојникова синовица. Рекла је да је у то време имала дванаест година и да се сећа приче о покољу седморице људи из села, међу којима је био и отац Бошко. По причи коју је она чула, а и по казивању других мештана, отац Бошко је преклан у ходнику парохијског дома. Прича се да су једне ноћи упали у кућу извесни људи, прво су пробудили оца Алексеја и када су видели "да то није тај", наставили су да траже оца Бошка. Првог свештеника су пустили, а другог заклали. Крволоци се овог злодела нису стидели. Напротив, хвалили су се њиме на сав глас.
Године 1990. секретар Месне заједнице Гојко Делић опомињући ме и стављајући ми до знања да не радим како би то они хтели, рекао ми је: "МИ СМО ЗАКЛАЛИ ЈЕДНОГ ПОПА!" Претпостављао сам како је могао да гласи наставак недовршене реченице.
Где је сахрањен отац Бошко, остаје велика тајна. У матицу умрлих није уведен. Нагађа се где му је гроб, а нагађа се и ко је убица. Тајна, изгледа, лежи похрањена у њиховим крвавим аналима и још крвавијим каналима".

 

[korkanj]

32) протосинђел Антоније Драговић, сабрат манастира Жиче

Протосинђел Антоније Драговић је рођен 1885. године у Драгачеву. Замонашио се као младић у манастиру Жичи. После неколико година примио је свештеномонашки чин и отишао је у Сједињене Америчке Државе, где га је примио епископ Мардарије Ускоковић. Епископ Мардарије га је тридесетих година овога века поставио за пароха у граду Дулуту, у Минесоти. У Америци је провео скоро четири године, а потом се вратио код владике Николаја Велимировића у манастир Жичу. У манастиру Жичи је примио дужност намесника манастира и дужност жичког пароха. Касније је био исповедник и духовник братства манастира Жиче.
Протосинђел Антоније Драговић је оставио своје трагове у древној србској светињи манастиру Жичи и околним селима. Народ жичког краја га још увек памти по томе што су на његово заузимање саграђене болница, земљорадничка задруга и млекара. У манастиру Жичи је основао црквени хор на чијем је челу био жички учитељ Тихомир Кузмановић. Његово име и данас стоји уписано на спомен-чесми код манастирског рибњака, која је подигнута у славу изгинулих србских јунака у ослободилачким ратовима Србије од 1912. до 1918. године.
Податке о страдању протосинђела Антонија Драговића је сакупио високопреподобни архимандрит Јован Радосављевић, професор богословије у Призрену. Отац Јован Радосављевић је, као вредни хроничар страдања манастира Жиче и Студенице и монаштва ове две древне светиње, записао:
"После страдања Жиче кад се већи део братства преселио у Столове у манастирске колибе, тамо се налазио и отац Антоније. Због болесне ноге споро се кретао, али се свакога дана у раним јутарњим часовима после своје кратке молитве могао видети иза колибе на малом бистром поточићу, који је тихо жуборио, како његовом свежом, хладном водом пере на својој нози, на потколеници дубоку "живу рану". Тада се тек могло видети какав је његов трпељиви подвиг био и зашто је отац Антоније стално храмао на једну ногу. Сви су га тада посебно сажаљевали и осећали се кривим што не могу ништа да му помогну. А он би пошто опере ту своју ногу и очисти је од гноја, преко ње стављао чисти завој прилепљујући на рану боквицу или какву другу лековиту биљку, а прљави завој би опрао и ставио на неки жбун да се осуши. Тако је чинио сваки дан, и онако свечан, строг и трпељив, ћутећи је у себи носио тај од Бога му одређени крст.
После првог у новембру (1941. године) снега братство се жичко из тих колиба на Столовима, по благослову владике Николаја, вратило у Жичу и са архимандритом Серафимом и игуманом Симеоном населило се у кући најближег домаћина изнад манастира, Драже Недељковића. Отац Антоније је даље редовно одржавао богослужења у манастиру и опслуживао је жичку парохију.
По својим строгим и непопустљивим гледиштима он се није мирио ни са чим што није строго хришћанско и црквено. Тако је за време рата комунисте као безбожнике строго критиковао. Када је завршен рат и кад је нова комунистичка власт пречишћавала терен од четника и свих својих непријатеља, дошао је ред и на оца Антонија. Навикнут да отворено мисли и говори, он се "огрешио" о нову југословенску, како ју је он називао, "безбожничку" власт. Наиме, по причању игумана жичког Данила, игумана Симеона, оца Доситеја и других, он се није сложио са тим да се један погинули у Драгачеву, партизан, Милисав Ђуровић, из Крушевице, сахрани у гробљу где се сахрањују остали православни хришћани, јер је био безбожник. Као надлежни парох схватио је дословно црквене прописе и каноне и држао их се строго, по којима ниједно некрштено, нехришћанско или неверујуће лице нема заједнице са хришћанима и не може бити сахрањено у хришћанском гробљу, као што ниједан хришћанин не може бити сахрањен у нехришћанском гробљу. Неки од парохијана су се сложили са оваквом одлуком оца Антонија и преместили су тело Милисава из његовог гроба у Ковачком гробљу, и сахранили су га у близини, на другом месту. То их је скупо коштало јер им је то узето као неопростив грех. А поред тога, отац Антоније је одбио и да изврши опело над поменутим Милисавом, како су нове власти из политичких разлога инсистирале.
Када је о свему томе сазнала партизанка Каја Ђуровић, Милисављева жена, и кћерка Биљана, дошли су са оружјем и патролом по оца Антонија, који се налазио у кући првог манастирског комшије Драже Недељковића, и на груб начин су га одвели у село Рибницу. Са Кајом је тада био и један познати партизан звани "Чобан" и други. Они су са малтретирањем и непристојним понашањем одвели оца Антонија код кисекане у Рибници, у подрум Симе Дукића, где је било и других затвореника. Овај угледни свештеномонах и парох жички тамо је страшно и посебно мучен. Када га је ту посетио жички игуман Данило и донео му Свето Причешће, он је био толико измучен и изубијан, са модрицама по лицу и телу као и по табанима, да је сав био подадуо и замазан људским изметом који је ту страшно заударао. Пронео се глас да је Бранка, млада девојка, више него мајка Каја, искаљивала свој гнев на оцу Антонију. Игуман му је тада понудио Свето Причешће, но он се није могао такав причестити, већ је замолио игумана да дође неки други дан да, ако га дотле пусте исцрпљеног и болесног да се полечи, да се доведе у ред и да се тада причести. Но, игуман га више никад није ни нашао ни видео.
После неколико дана један дечак је пролазио путем из Ковача доле у Рибницу, где је његов отац радио. Поред пута биле су и неке радничке бараке и пољски клозет за раднике. Дечак је нехотице бацио поглед према нужнику и у њему је угледао мртвог оца Антонија. Збуњен, одмах је отишао код свога оца и рекао му шта је видео, питајући да ли је могуће да је то њихов свештеник. Дечаков отац је хитно отишао са дететом и у клозету је препознао оца Антонија. Био је мртав, крвав и сав модар и замазан у клозетску нечистоћу, у коју је био убачен. Под ноктима је имао пуно назабаданих игала и ексерчића. Највероватније је да је од комуниста ту изведен и усмрћен. Сељаци из Рибнице су га извадили из тог места и одмах ту у њиви сахранили. Међутим, после неколико дана неко га је извадио из тог гроба, и даље се о њему ништа не зна. Причало се да је неко наредио да се он не сме ни сахрањивати и да је ноћу извађен и бачен у Ибар или, још горе, да је бачен у зажарену кречану која се ту у близини налазила".
Отац Јован Радосављевић је успео да забележи још једно исцрпно сведочанство госпође Славице Росић (Дукић). Она је као девојчица запамтила следеће:

 

[korkanj]

DRUGI DEO

"Године 1945. једнога дана месеца фебруара или марта, дошли су неки партизански официри са мештанима нове власти и наредили да се иселимо из веће куће у мању. У ту нашу велику кућу уселио се некакав штаб новоформиране србске јединице 28. бригаде. У тој кући били су Божо Коњик, командант батаљона, и Бранко Абаћи, комесар, који су те исте године погинули на путу Краљево-Чачак од четничке заседе.
Осим куће, док су били у њој, заузели су нам и подрум под кућом. И једне скоро читаве ноћи доводили су у њега похапшене људе из околине Краљева, махом сељаке. Подрум је био пун и у њему се налазило око 20 до 30 људи. Између осталих ту је био затворен Момир Савић, председник рибничке општине, из Жиче калуђер Антоније, брат доктора Мила Карајовића и остали.
Сви су били врло строго чувани, ноћу су некуд одвођени, а посебно калуђер Антоније. Пошто су нам у подруму биле и ствари, као на пример лук, кромпир, купус и друго, дозволили су само мени да улазим у подрум да бих узела од тих намирница што треба мојој мајци за кување. Стражу је пред подрумом чувао млади војник Божо Босанац. Он ми је дозволио да уђем у подрум кад хоћу, па сам повремено могла у њега да унесем повећи лонац чаја који је за те несретнике кувала моја мајка. Антоније је лежао на бетону и није могао ни да устане, па су га други тим чајем запајали. Није могао ни да се креће, зато су га износили и уносили по двојица затвореника ради физиолошких потреба. Ноге, нарочито табани, били су му у распадању. Једне ноћи одвели су га код "Млина", где је сада игралиште за децу Основне школе "Вук Караџић", поред пута у топовску јаму, коју су копали војници артиљерци за топове противавионске одбране код магацина бивше Југословенске војске. Ту су га убили и затрпали. Тих дана су долазили многи људи из околине манастира Жиче и молили да се Антоније пусти, не знајући где је затворен. Кад сам сутрадан ишла поново са чајем у подрум, осим черге коју је моја мајка дала да се Антоније увије, јер је лежао на хладном бетону, није од њега ништа остало. Кад сам упитала малог Божу где је поп (тако су га звали) рекао ми је да је те ноћи стрељан. Упитала сам га: Где? и он ми је показао место, под условом да никоме не кажем. Чим сам дошла кући рекла сам то као највећу тајну мојој мајци.
Тога дана апотекар Момчило Радовић, који је био пријатељ са старешином манастира Жиче, а такође и велики пријатељ мога оца и наше породице, кријући је донео неке ствари и нешто хране за калуђера Антонија што су донели из Жиче да му дотуримо. Моја мајка је рекла Момчилу да то врати у Жичу и да им каже да су калуђера Антонија стрељали прошле ноћи. Он је отишао и сутрадан је покушао да сазна нешто више о свему томе. Ја сам му тада испричала потанко што сам знала. Он је то свакако пренео у Жичу, и идуће ноћи вероватно је неко из манастира ископао калуђеров гроб и некуд га тајно сахранио (ово је мишљење госпође Славице, али нико из манастира то није учинио - прим. арх. Ј. Р.).
То сам сазнала сутрадан, јер онај мали војник Божо дошао је код мене да ме пита да ли сам неком рекла оно што је он мени испричао. Наравно да нисам признала, а и он је био уплашен да се не сазна да ми је причао о томе. Била је велика потера око тога тако да су на крају сумњали да је неко "видео" или "чуо" о стрељању и месту где је био затворен. Да би ухватили ко је то урадио, опет су после неколико дана тамо некога стрељали. Али тамо више нико није долазио ни вадио стрељаног тако да се тај стрељани несретник тамо распадао и пси су развлачили поједине делове тела од њега. После седам осам дана одвели су, исто ноћу, све те људе из нашег подрума у Краљево и након неког времена све их стрељали на ратарском имању. Опет ми је мали Божо све то испричао и показао место на оној косини на ратарском имању. Пошто је снег увелико био истопљен и само се по увалама задржао, претпостављам да је то био месец март. Сећам се да је Антоније говорио да све комунисте као безбожнике треба истребити".
Братство манастира Жиче је, обзиром да ни до данас није пронађен гроб протосинђела Антонија Драговића, на зиду цркве Успења Пресвете Богородице, која се налази на монашком гробљу манастира Жиче, подигло спомен-плочу на којој стоји:
"ЗАСЛУЖНИ ЖИЧКИ ИГУМАНИ 19. ВЕКА:
ИГУМАН САВА,
ИГУМАН НИКАНОР,
ПРОТОСИНЂЕЛ АНТОНИЈЕ ДРАГОВИЋ, РОЂЕН 1885-1945. ГОДИНЕ, УБИЈЕН
ЈЕРОЂАКОН ВАЛЕРИЈАН, РОЂЕН 1914-1945. ГОДИНЕ УБИЈЕН ОД НЕМАЦА
МОНАХ ЈАКОВ АРСОВИЋ, РОЂЕН 1895-1955
МОНАХ МАТЕЈ, РОЂЕН 1915-1943, УБИЈЕН ОД НЕМАЦА.
ПОМЈАНИ ИХ ГОСПОДЕ У ЦАРСТВУ СВОМЕ. АМИН!
БЛАГОДАРНО БРАТСТВО МАНАСТИРА ЖИЧЕ, ДЕЦЕМБРА 1990. ГОДИНЕ"