...i oni oko nas.
Kaže naš narod : Dok jednom ne smrkne,drugom ne svane.....
Mislim se nešto,Milutine,..nemam ništa protiv svanjavanja,ali zašto nama uvek mora omrknuti,da bi nekom svanulo.
Dvadeset godina je prošlo od rušenja Berlinskog zida,....od kraja jedne ere i početka jednog sloma.Nastala je jedna velika i nestala druga velika država.A za sve je kriv jedan zid.Običan ,ravan,kameni.....
Čudna gradjevina ti zidovi ?! Razdvajaju,dele,odeljuju,podvajaju,razbijaju celinu,rastavljaju,prave razlike,stvaraju nedoumice,izazivaju radoznalost,šta se skriva tamo iza....uzdignuti,podignuti,učvršćeni,visoki,debeli,neprobojni,ruku pod ruku sa tugom i čežnjom udruženi,...razdvajaju.
Ne volim zidove !
A,svuda su oko nas.I u nama,ponajviše.
Čudne gradjevine duše,koje je štite i kriju,ili mislimo da je njima možemo zaštititi.A ne možemo....oni samo ne daju da se vidi,koliko boli kad nas pogode,koliko pati kada je rane,koliko tuge se nakupi na njenim prostranstvima.....napatini *zidove*.
Čemu onda služe ?!
Da nas odele,podele,razdvoje,udalje,naprave od nas tvrdjave,u kojima se čuje otkucaj srca,....ali u kamenu!
Berlinski zidovi,u nama,stvaraju prepreke i brane da se odživi život ,u svoj njegovoj surovoj lepoti,stvaraju od nas plašljive srne,koje na svaki šušanj preplašeno beže,i propuste begom svojim ,sve one trenutke koji će jednom biti dokaz da smo živeli,razlog za sećanje,priča za laku noć nekom *lanetu* koje nije iskusilo sve zamke i prepreke,trenutak za radost i trenutak za setu,razlog za tugu i razlog za sreću...imetak koji delimo sa onima koji nisu imali priliku odživeti baš taj i takav trenutak.
Ne volim zidove !
Ne volim brane i preprečene reke,kamenim ciglama zakrčene ulice....ne volim zidovima otežale duše,srušit će ih taj teret jednom,i tako zatrpane prahom i peskom,izgubit će negde sjaj čistoće,...ostanu zamagljene i sive,ni sunca zrak kada dodje ,ne osvetli sve kutke...
Rušimo zato zidove,ljubavlju i poverenjem,rušimo zidove kojima smo smo srca ogradili,pa u kamenu muklim udarcima kucaju.Nisu zidovi za čoveka,na zatvore me podsećaju,a sloboda nam je od Boga data ,da je uživamo u svakom njenom obliku.
Oslobodimo se zidova u nama i onih oko nas,jer sputavaju,omedjavaju,granicu neprelaznog prave,od novog i nepoznatog dele,napredak sputavaju.
Ne volim zidove...mostove želim da *gradim*,jer preko mostova se prelazi ,od obale do obale,od duše do duše,...
Ne volim zidove! Od ruševnog kamena zida,hajde da pravimo mostove !! Mostovi spajaju ljude !!
Mislim se nešto,Milutine,..nemam ništa protiv svanjavanja,ali zašto nama uvek mora omrknuti,da bi nekom svanulo.
Dvadeset godina je prošlo od rušenja Berlinskog zida,....od kraja jedne ere i početka jednog sloma.Nastala je jedna velika i nestala druga velika država.A za sve je kriv jedan zid.Običan ,ravan,kameni.....
Čudna gradjevina ti zidovi ?! Razdvajaju,dele,odeljuju,podvajaju,razbijaju celinu,rastavljaju,prave razlike,stvaraju nedoumice,izazivaju radoznalost,šta se skriva tamo iza....uzdignuti,podignuti,učvršćeni,visoki,debeli,neprobojni,ruku pod ruku sa tugom i čežnjom udruženi,...razdvajaju.
Ne volim zidove !
A,svuda su oko nas.I u nama,ponajviše.
Čudne gradjevine duše,koje je štite i kriju,ili mislimo da je njima možemo zaštititi.A ne možemo....oni samo ne daju da se vidi,koliko boli kad nas pogode,koliko pati kada je rane,koliko tuge se nakupi na njenim prostranstvima.....napatini *zidove*.
Čemu onda služe ?!
Da nas odele,podele,razdvoje,udalje,naprave od nas tvrdjave,u kojima se čuje otkucaj srca,....ali u kamenu!
Berlinski zidovi,u nama,stvaraju prepreke i brane da se odživi život ,u svoj njegovoj surovoj lepoti,stvaraju od nas plašljive srne,koje na svaki šušanj preplašeno beže,i propuste begom svojim ,sve one trenutke koji će jednom biti dokaz da smo živeli,razlog za sećanje,priča za laku noć nekom *lanetu* koje nije iskusilo sve zamke i prepreke,trenutak za radost i trenutak za setu,razlog za tugu i razlog za sreću...imetak koji delimo sa onima koji nisu imali priliku odživeti baš taj i takav trenutak.
Ne volim zidove !
Ne volim brane i preprečene reke,kamenim ciglama zakrčene ulice....ne volim zidovima otežale duše,srušit će ih taj teret jednom,i tako zatrpane prahom i peskom,izgubit će negde sjaj čistoće,...ostanu zamagljene i sive,ni sunca zrak kada dodje ,ne osvetli sve kutke...
Rušimo zato zidove,ljubavlju i poverenjem,rušimo zidove kojima smo smo srca ogradili,pa u kamenu muklim udarcima kucaju.Nisu zidovi za čoveka,na zatvore me podsećaju,a sloboda nam je od Boga data ,da je uživamo u svakom njenom obliku.
Oslobodimo se zidova u nama i onih oko nas,jer sputavaju,omedjavaju,granicu neprelaznog prave,od novog i nepoznatog dele,napredak sputavaju.
Ne volim zidove...mostove želim da *gradim*,jer preko mostova se prelazi ,od obale do obale,od duše do duše,...
Ne volim zidove! Od ruševnog kamena zida,hajde da pravimo mostove !! Mostovi spajaju ljude !!
