Svakog Božića se setim nekog ,ko mi je ostao u sećanju kao nedostižna planina ....
Imali smo on i ja neke svoje,samo nama znane razloge zašto smo se gotivili.Kao kroz maglu se sećam njegovog lika....prošao je ceo jedan ljudski vek od zadnjeg susreta,ne mogu dozvati sećanja jasna,jer ...bila sam isuviše mala,a opet....uvek tako velika kada bi me podigao na svoja ramena.I bila sam tako važna u tim trenutcima...neopisivo.
Vezivao nas je čudan odnos ....sveprisutna dečija iskrenost,obostrano.
Bio je kapetan duge plovidbe,jedan od onih prijatelja mog oca,koji je svoj život posvetio moru....,nebu...vetru ...i slobodi koju daju.Ali i uzimaju!!
Mislim da sam ja sa svojim velikim,uvek širom otvorenim i radoznalim očima,(prečesto začudjenim,u stvari),i svojim neumornim ponavljanjem - a kako,a zašto,a što (dešavalo se da ponekad (češće od mame,dobijem i *nezadovoljavajući* odgovor po turu,nakon ponovljene serije istim redosledom ),bila u stvari njegova nikad rodjena ćerka.Mislim da je u meni video svu neobuzdanost i slobodu duha,koja je njega vodila svim morima sveta,ali ga i vraćala u Grad,obavezno,svakog Božića....samo zbog jedne,naoko beznačajne stvari,a njemu opet jako važne - kupanja u ponoć.Svake godine,(od onih kojih se sećam),nakon toga je dolazio i čestitao nam Božić.Visok,krupan,sa širokim ramenima i dugom kosom,koja je u mokrim pramenovima padala po ramenima,sa bradom još punom kapljica soli...i tako nestvaran,sa prebačenim peškirom za plažu preko ramena,pojavljivao bi se,čestitao i na uzvraćene čestitke,ja sam morala odmah,na licu mesta ispuniti njegovu Božićnu želju....da me podigne na ramena i da ga uhvatim za brkove .(plašeći se u početku nestvarne visine na koju bi me podizao,hvatala sam se za njegove duge brkove )
Nadimak je dobio od mene ,istovremeno i čudan i smešan,za njega svakako neprimeren ...a i on se meni obraćao čudno,tada mi to nije bilo baš najjasnije,kasnije sam saznala što to znači...i pitala se ...nije li na neki samo njemu svojstven način znao osetiti ono što me čeka.Kad sam počela shvatati svet oko sebe,jedne prilike tako podignuta na njegova ramena,i nestvarno visoka u svoj svojoj sitnjikavosti (ni danas nisam nešto mnogo drugačija),prokomentarisala sam (a bili smo na Stradunu i bilo je ljudi oko nas)...."Kako si veliki,kao vrabac" ....
Ne moram reći koje salve smeha je izazvao taj moj komentar,a ja sam začudjeno ostala zbunjena ....zašto se smeju kada je Mile baš veliki kao vrabac?! Dečja posla ....svejedno,od tada su ga svi zvali Mile Vrabac,a on je svaki put na to odgovarao svojim širokim ,bradatim osmehom i rastao u svoj svojoj visini....kao planina.
Govorio je često da takvo šta samo Ninja može smisliti i da je on neobično ponosan i zadovoljan na tu činjenicu.Ninja.....tako me je zvao.A nisam znala zašto?!Kad god sam ga pitala zašto me tako zove,odgovarao je da je to najlepše ima koje on može smisliti za mene,i da je to najlepši brod koji je tako nepravedno zapostavljen....čest i čast Santa Mariji,ali njemu je Ninja na srcu bila uvek.Zbunjena svim tim nepoznatim rečima,meni je bilo važno samo to da sam ja njegova Ninja,jako važna i posebna i nikako zapostavljena kada je on u pitanju ....
Najlepše poklone koje sam ikad dobila,dobila sam od njega.Čak.....,nikad nisam bila devojčica koja voli lutke,(nisam volela lutke jer sam mislila da su mrtve bebe)...ali jednu koju mi je on poklonio čuvam i danas....i zovem je Ninja.
Kao što to obično biva u životu,koji nam ništa ne garantuje.....jednog Božića ga nije bilo....čekala sam do jutra ne htijući da zaspim...ni tada nije došao.Samo je ćaće u jednom trenutku namrštenih obrva otišao....i znam kada se vratio,da me je uzeo u naručje....podigao me na ramena i rekao."Mile je odplovio Ninja,nije stigao doći....ali je rekao da će me ajkulama baciti ako te ne podignem na ramena umesto njega".
Nakon toga....ja sam nekako u sebi negde znala da Mile-Vrabac,nikad više neće doći i čestitati Božić....i da je sa brkovima gotovo,i visinama i važnošću mojom....i da u stvari ništa više neće biti isto.
Mile je tog Božića,skočivši u more doživeo infarkt....tu oluju njegov snažni organizam nije mogao preživeti !! Voleo je more,nebo,vetar....slobodu.....i kupanje u ponoć.....i Ninju .
Dragi moj barba......nadam se da svake godine,unazad koliko već....svake Tihe noći,pogledaš na mene iz tog plavetnila u kojem odavno ploviš......Ninja te nije zaboravila...nikad ni neće....sve dok mi bude nedostajala visina i snaga tvojih ramena,....topao i dubok glas kojim si me umirivao i toplina tvoje duše....koja me je znala razumeti,strpljivo odgovarala na svako a kako,a zašto,a što.....a kako....
Tvoja Ninja....koja to više nije.....a ipak .....jeste !!
Imali smo on i ja neke svoje,samo nama znane razloge zašto smo se gotivili.Kao kroz maglu se sećam njegovog lika....prošao je ceo jedan ljudski vek od zadnjeg susreta,ne mogu dozvati sećanja jasna,jer ...bila sam isuviše mala,a opet....uvek tako velika kada bi me podigao na svoja ramena.I bila sam tako važna u tim trenutcima...neopisivo.
Vezivao nas je čudan odnos ....sveprisutna dečija iskrenost,obostrano.
Bio je kapetan duge plovidbe,jedan od onih prijatelja mog oca,koji je svoj život posvetio moru....,nebu...vetru ...i slobodi koju daju.Ali i uzimaju!!
Mislim da sam ja sa svojim velikim,uvek širom otvorenim i radoznalim očima,(prečesto začudjenim,u stvari),i svojim neumornim ponavljanjem - a kako,a zašto,a što (dešavalo se da ponekad (češće od mame,dobijem i *nezadovoljavajući* odgovor po turu,nakon ponovljene serije istim redosledom ),bila u stvari njegova nikad rodjena ćerka.Mislim da je u meni video svu neobuzdanost i slobodu duha,koja je njega vodila svim morima sveta,ali ga i vraćala u Grad,obavezno,svakog Božića....samo zbog jedne,naoko beznačajne stvari,a njemu opet jako važne - kupanja u ponoć.Svake godine,(od onih kojih se sećam),nakon toga je dolazio i čestitao nam Božić.Visok,krupan,sa širokim ramenima i dugom kosom,koja je u mokrim pramenovima padala po ramenima,sa bradom još punom kapljica soli...i tako nestvaran,sa prebačenim peškirom za plažu preko ramena,pojavljivao bi se,čestitao i na uzvraćene čestitke,ja sam morala odmah,na licu mesta ispuniti njegovu Božićnu želju....da me podigne na ramena i da ga uhvatim za brkove .(plašeći se u početku nestvarne visine na koju bi me podizao,hvatala sam se za njegove duge brkove )
Nadimak je dobio od mene ,istovremeno i čudan i smešan,za njega svakako neprimeren ...a i on se meni obraćao čudno,tada mi to nije bilo baš najjasnije,kasnije sam saznala što to znači...i pitala se ...nije li na neki samo njemu svojstven način znao osetiti ono što me čeka.Kad sam počela shvatati svet oko sebe,jedne prilike tako podignuta na njegova ramena,i nestvarno visoka u svoj svojoj sitnjikavosti (ni danas nisam nešto mnogo drugačija),prokomentarisala sam (a bili smo na Stradunu i bilo je ljudi oko nas)...."Kako si veliki,kao vrabac" ....
Ne moram reći koje salve smeha je izazvao taj moj komentar,a ja sam začudjeno ostala zbunjena ....zašto se smeju kada je Mile baš veliki kao vrabac?! Dečja posla ....svejedno,od tada su ga svi zvali Mile Vrabac,a on je svaki put na to odgovarao svojim širokim ,bradatim osmehom i rastao u svoj svojoj visini....kao planina.
Govorio je često da takvo šta samo Ninja može smisliti i da je on neobično ponosan i zadovoljan na tu činjenicu.Ninja.....tako me je zvao.A nisam znala zašto?!Kad god sam ga pitala zašto me tako zove,odgovarao je da je to najlepše ima koje on može smisliti za mene,i da je to najlepši brod koji je tako nepravedno zapostavljen....čest i čast Santa Mariji,ali njemu je Ninja na srcu bila uvek.Zbunjena svim tim nepoznatim rečima,meni je bilo važno samo to da sam ja njegova Ninja,jako važna i posebna i nikako zapostavljena kada je on u pitanju ....
Najlepše poklone koje sam ikad dobila,dobila sam od njega.Čak.....,nikad nisam bila devojčica koja voli lutke,(nisam volela lutke jer sam mislila da su mrtve bebe)...ali jednu koju mi je on poklonio čuvam i danas....i zovem je Ninja.
Kao što to obično biva u životu,koji nam ništa ne garantuje.....jednog Božića ga nije bilo....čekala sam do jutra ne htijući da zaspim...ni tada nije došao.Samo je ćaće u jednom trenutku namrštenih obrva otišao....i znam kada se vratio,da me je uzeo u naručje....podigao me na ramena i rekao."Mile je odplovio Ninja,nije stigao doći....ali je rekao da će me ajkulama baciti ako te ne podignem na ramena umesto njega".
Nakon toga....ja sam nekako u sebi negde znala da Mile-Vrabac,nikad više neće doći i čestitati Božić....i da je sa brkovima gotovo,i visinama i važnošću mojom....i da u stvari ništa više neće biti isto.
Mile je tog Božića,skočivši u more doživeo infarkt....tu oluju njegov snažni organizam nije mogao preživeti !! Voleo je more,nebo,vetar....slobodu.....i kupanje u ponoć.....i Ninju .
Dragi moj barba......nadam se da svake godine,unazad koliko već....svake Tihe noći,pogledaš na mene iz tog plavetnila u kojem odavno ploviš......Ninja te nije zaboravila...nikad ni neće....sve dok mi bude nedostajala visina i snaga tvojih ramena,....topao i dubok glas kojim si me umirivao i toplina tvoje duše....koja me je znala razumeti,strpljivo odgovarala na svako a kako,a zašto,a što.....a kako....
Tvoja Ninja....koja to više nije.....a ipak .....jeste !!
....život piše najlepše...ali i najtužnije priče 
