Nedostajao mu je jedan komadić, i to ga je činilo nesrećnim. I tako, krenu on u potragu za komadićem koji mu je nedostajao. I dok se kotrljao putem, pjevušio je pjesmicu:
“Tragam za komadićem koji mi nedostaje, Da, tragam za dijelom koji mi nedostaje. Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svijetom bijelim U potrazi za komadićem koji mi nedostaje!”
Ponekad mu je bilo pretoplo na suncu… A onda, opet, pljusnula bi svježa kišica. Ponekad bi baš bilo hladno kada bi snijeg sve zasuo, ali bi se sunce opet javilo i ponovo ga zagrijalo. Bez nedostajućeg komadića nije se moglo brzo kotrljati, te bi povremeno zastalo, da poneku riječ prozbori sa crvićem…
Ponekad bi, opet, zastalo da pomiriše cvjetak…
Desilo bi se, s vremena na vrijeme, i da pretekne poneku bubicu a ponekad bi, bogme, i neka bubica njega pretekla! Ali, ponajljepše bi bilo kada bi na njega sletio leptirić! Zabrodio je, čak, i preko okeana…
“Za komadićem tragam što mi fali, Preko brda, dolina i mora plava, Nek’ korak mi bude prav i bistra glava, Jer tragam za komadićem koji mi fali!”
Pa kroz močvare i divlje šume, uz planine i niz planine. A onda jednog dana, gle!
“Nađoh svoj nedostajući komadić”, oglasi se ono. “nađoh, napokon, komadić koji mi fali Poslije koraka čvrstog i glave bistre Nađoh svoj…”
“Čekni, malo”, prekide ga komadić.
“Uprkos tvom koraku pravom i bistroj glavi… Ja nisam, znaš, tvoj nedostajući komadić. Ja nisam ničiji nedostajući komadić. Ja sam ti, brale, svoj sopstveni komadić! I čak i da jesam nečiji nedostajući komadić tvoj sigurno nisam!”
“Oh”, dođe žalostiv odgovor, “oprosti mi što sam ti bio na smetnji”.
I nastavi da se kotrlja dalje. Naiđe, potom, na još jedan komadić ali je ovaj, očito, bio premalen. Sljedeći je, opet, bio prevelik. Onaj na kojeg naiđe potom imao je odveć oštar vrh, a naredni, opet, bio je ćoškast! Potom mu se učinilo da je naišao na savršen komadić ali se ni on nije potpuno uklapao te ga, na daljem putu, neprimjetno izgubi. Zatim naide na komadić koji se savršeno uklapao… Ali, pošto je bio pretvrd, na kraju se sav izlomio na sitnu parčad. I tako nastavi sa kotrljanjem. Doživljavajući svakovrsne pustolovine zapadajući u svakojake jame i lupajući glavom o tvrde, kamene zidove. I napokon, susrete se sa komadićem koji je, kako se činilo, bio po pravoj mjeri.
“Zdravo!” oslovi ga ono.
“Zdravo!” odvrati komadić.
“Da li si ti, možda, komadić koji nekome nedostaje?”
“Ne, nisam, bar koliko mi je znano”.
“Pa, možda onda želiš da budeš svoj sopstveni komadić?”
“Mogu biti nečiji komadić, a opet ostati svoj”.
“Možda, ipak, ne bih želio da budeš moj komadić?”
“Možda i bih”.
“Možda, ipak, ne odgovaramo jedno drugom…”
“Pa…”
“Mmmmmmmm?”
“Mmmmmmmm!”
Uklapa se! Savršeno se uklapa! Najzad! Najzad!
I nastavi da se kotrlja dalje, ali sada, posve zaokruženo, kotrljalo se brzo i sve brže. Da, kotrljalo se brže nego ikad ranije! Toliko brzo da, čak, ne stiže da porazgovara sa crvom. Ne zastade ni cvetak da pomiriše. Kotrljalo se tako brzo da ni leptir ne ugrabi priliku da ne njega sleti! I sada je, najzad, moglo da zapeva svoju pjesmicu, da, napokon ju je moglo zapjevati:
“Ah, pronašao sam komadić koji mi je nedostajao!”
I ono stade pjevati…
“Tra-la-lagam za klomadićem koji mi fa-ali, Glave bistre i koraka pravog Da, tra-la-lagam za komadićem koji mi fa-ali… Uf, uf!”
Oh, jadan ja, sada kada sam najzad potpuno zaokružen ne mogu više da pjevam!
“Aha”, dosjeti se on napokon,
“Znači, U TOME je stvar!”
I trenutak potom prestade da se kotrlja. i nježno položi pristajuci komadić na tle i lagano se otkotrlja dalje. I dok se kotrljalo dalje, ono tiho zapjevuši:
“Ah, tragam za komadićem koji mi nedostaje, Da, tragam za komadićem koji mi nedostaje. Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svijetom bijelim U potrazi za komadićem koji mi nedostaje!”
***
Sreća nije cilj. Sreća je put do cilja.
/preuzeto sa interneta/
http://www.inter-caffe.com/majra/komadic-koji-nedostaje/
“Tragam za komadićem koji mi nedostaje, Da, tragam za dijelom koji mi nedostaje. Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svijetom bijelim U potrazi za komadićem koji mi nedostaje!”
Ponekad mu je bilo pretoplo na suncu… A onda, opet, pljusnula bi svježa kišica. Ponekad bi baš bilo hladno kada bi snijeg sve zasuo, ali bi se sunce opet javilo i ponovo ga zagrijalo. Bez nedostajućeg komadića nije se moglo brzo kotrljati, te bi povremeno zastalo, da poneku riječ prozbori sa crvićem…
Ponekad bi, opet, zastalo da pomiriše cvjetak…
Desilo bi se, s vremena na vrijeme, i da pretekne poneku bubicu a ponekad bi, bogme, i neka bubica njega pretekla! Ali, ponajljepše bi bilo kada bi na njega sletio leptirić! Zabrodio je, čak, i preko okeana…
“Za komadićem tragam što mi fali, Preko brda, dolina i mora plava, Nek’ korak mi bude prav i bistra glava, Jer tragam za komadićem koji mi fali!”
Pa kroz močvare i divlje šume, uz planine i niz planine. A onda jednog dana, gle!
“Nađoh svoj nedostajući komadić”, oglasi se ono. “nađoh, napokon, komadić koji mi fali Poslije koraka čvrstog i glave bistre Nađoh svoj…”
“Čekni, malo”, prekide ga komadić.
“Uprkos tvom koraku pravom i bistroj glavi… Ja nisam, znaš, tvoj nedostajući komadić. Ja nisam ničiji nedostajući komadić. Ja sam ti, brale, svoj sopstveni komadić! I čak i da jesam nečiji nedostajući komadić tvoj sigurno nisam!”
“Oh”, dođe žalostiv odgovor, “oprosti mi što sam ti bio na smetnji”.
I nastavi da se kotrlja dalje. Naiđe, potom, na još jedan komadić ali je ovaj, očito, bio premalen. Sljedeći je, opet, bio prevelik. Onaj na kojeg naiđe potom imao je odveć oštar vrh, a naredni, opet, bio je ćoškast! Potom mu se učinilo da je naišao na savršen komadić ali se ni on nije potpuno uklapao te ga, na daljem putu, neprimjetno izgubi. Zatim naide na komadić koji se savršeno uklapao… Ali, pošto je bio pretvrd, na kraju se sav izlomio na sitnu parčad. I tako nastavi sa kotrljanjem. Doživljavajući svakovrsne pustolovine zapadajući u svakojake jame i lupajući glavom o tvrde, kamene zidove. I napokon, susrete se sa komadićem koji je, kako se činilo, bio po pravoj mjeri.
“Zdravo!” oslovi ga ono.
“Zdravo!” odvrati komadić.
“Da li si ti, možda, komadić koji nekome nedostaje?”
“Ne, nisam, bar koliko mi je znano”.
“Pa, možda onda želiš da budeš svoj sopstveni komadić?”
“Mogu biti nečiji komadić, a opet ostati svoj”.
“Možda, ipak, ne bih želio da budeš moj komadić?”
“Možda i bih”.
“Možda, ipak, ne odgovaramo jedno drugom…”
“Pa…”
“Mmmmmmmm?”
“Mmmmmmmm!”
Uklapa se! Savršeno se uklapa! Najzad! Najzad!
I nastavi da se kotrlja dalje, ali sada, posve zaokruženo, kotrljalo se brzo i sve brže. Da, kotrljalo se brže nego ikad ranije! Toliko brzo da, čak, ne stiže da porazgovara sa crvom. Ne zastade ni cvetak da pomiriše. Kotrljalo se tako brzo da ni leptir ne ugrabi priliku da ne njega sleti! I sada je, najzad, moglo da zapeva svoju pjesmicu, da, napokon ju je moglo zapjevati:
“Ah, pronašao sam komadić koji mi je nedostajao!”
I ono stade pjevati…
“Tra-la-lagam za klomadićem koji mi fa-ali, Glave bistre i koraka pravog Da, tra-la-lagam za komadićem koji mi fa-ali… Uf, uf!”
Oh, jadan ja, sada kada sam najzad potpuno zaokružen ne mogu više da pjevam!
“Aha”, dosjeti se on napokon,
“Znači, U TOME je stvar!”
I trenutak potom prestade da se kotrlja. i nježno položi pristajuci komadić na tle i lagano se otkotrlja dalje. I dok se kotrljalo dalje, ono tiho zapjevuši:
“Ah, tragam za komadićem koji mi nedostaje, Da, tragam za komadićem koji mi nedostaje. Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svijetom bijelim U potrazi za komadićem koji mi nedostaje!”
***
Sreća nije cilj. Sreća je put do cilja.
/preuzeto sa interneta/
http://www.inter-caffe.com/majra/komadic-koji-nedostaje/
