(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
KOMAD PLUTE
Uhvati me nekad tako, doduše retko, neka.....ma ne mogu da kažem tuga, jer nije tuga. Više je to umor od svega....od ispunjavanja želja......od pitanja..svi očekuju osmeh, reč, rešenja. Promenila bih nešto a ne mogu....zapravo, mogu, ali neću.....U stvari nije ni da neću, nego promena traži učešće mnogo ljudi, a nisu svi baš u mogućnosti.....umorni su i iscrpljeni pa i ono malo snage što im je ostalo krajnje sebično bi bilo da tražim da poklone meni. Oni koji nisu umorni su sebični jer umoran je samo onaj koji daje...zato je traženje bilo čega od njih samo gubljenje nerava.Zbog zoga i ne očekujem ništa i ne tražim ništa. Samo pišem o tom raspoloženju koje me nekada dohvati kao mače klupko vunice pa me baca, premeće, tumba. I mače će kada se izigra ostaviti klupko na miru. Ono što me jako nervira je to što sam tada tako smušena, bezvoljna....zapravo ne mogu da se odlučim šta da radim, kuda da usmerim naredne sate. Nije da nemam ideja.....ma imam ih za desetoro ljudi i samo jure kroz glavu kao ludače neke a ja ne mogu da se opredelim ni za jednu....e, ta neodlučnost me izludjuje. Nije mi bistra glava, nego onako.....kao da lebdim. Ne volim kada mi misao nije jasna, kakva god da je.......kada sam konfuzna pa ne mogu da se organizujem nego kao da sam tu a nisam tu.....i vidim i čujem a ne reagujem.....ili prodje večnost dok pokažem reakciju....povlačim se u ćutanje. Čak ne mogu ni da pišem......osim ovako s brda s dola ....i nije za javnost.....ili možda jeste? Sada o tome ne mogu da mislim....ako mi klikne možda i objavim....a što ne bi? Pa nije to ništa nenormalno biti po nekad kao komad plute....valjda se i drugima dešava? Ili možda ne?....Sada ne mogu da mislim o tome....prevelik zalogaj za mene u ovom trenutku.....i što uopšte pišem.....zapravo što objavljujem.....možda moja egocentričnost objavljuje ove gluposti ....tra-la-la reči.....tako je....da li je to dobro? Dobro je što pišem jer se sklonim.....Smeta mi društvo, reči, glasovi jer zahtevaju pažnju. Deca pitaju šta mi je.....kažem da me boli glava. Maca ne pita neko vreme.....samo posmatra i pušta me.....čeka momenat da pružu ruku......ako treba. Zato najčešće odem da spavam ako ikako mogu.....tako bar niko ne postavlja pitanje šta mi je ....samo se moji onda zabrinu zašto toliko spavam kada inače to činim za polovinu čoveka. Legnem i čitam i kada slova počnu da liče jedno na drugo, odložim knjigu i naočare, protresem veliki perjani jastuk i perjano jastuče.....ono koje mi je nana još pravila pred moju udaju.....okrenem se na desni bok, jednom rukom obgrlim veliki jastuk a drugom mali.....i odem s nadom da ću ustati drugačija....i prodje...kao i sve.
Ne volim leto.....vrućina me usporava, misli su mi trome i pospane, telo se s naporom pokreće. Ne volim duvanje klime i miris asvalta koji se topi....znojava lica što lelujaju na suncu.....ulice bez glasova dok ne zahladni....klonule cvetove iako je zaliveno.....i što moji momci odlaze bez mene i ove godine....Znam da tako mora. Ipak, to što mi je u glavi kristalna misao o neophodnosti toga ne znači da to mora i da mi se svidja.....i ne dopada mi se, ali prihvatam bez kuknjave....ćutke dok po mislima preturam šta sve trebam da im spakujem......Kad će više da se završi ovaj njen engleski pa da idemo kući da spavam......probala sam i da radim, ali sam greškom obrisala podatke umesto da ih prebacim....nema veze, imam na lapu sve....zato i ne radim ,da ne zdrndam još nešto....objaviću i ovo....što da ne...malo plutajuće Ljiljke....dobro je to što mogu da odaberem oblik i boju svog komada.....ja bih da budem cvetić......ili pas....ne... pas koji nosi cvetić u zubima....e, to.... a boja?....ne mogu sad da mislim.....
PS Jel’ samo ja plutam po nekad ili još neko?
videćemo