Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 90.275
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/kolosalno-neznanje/
Zašto se Srbija tek sad setila da aplicira za gas iz LNG terminala u Aleksandropolisu
Miša Brkić06.05.2022. 14:34
Foto: Medija centar Beograd
Srbija bi, da Rusija nije krenula u rat protiv Ukrajine, na grčku luku Aleksandropolis i dalje gledala kao na „smrdljiv sir“ a ne kao na stratešku tačku.
Četiri godine Srbija se pravila da ne vidi šta se događa oko Aleksandropolisa.
Četiri godine je prošlo kako je grčka kompanija Gastrade završila prvo tržišno testiranje koje je pokazalo da je 20 gasnih operatera zainteresovano da iz budućeg LNG terminala Alexandroupolis Independent Natural Gas System (INGS) uzima 12,2 milijarde kubnih metara gasa (već tada se pokazalo da je interesovanje kupaca duplo veće od godišnjeg kapaciteta Terminala), dve godine je prošlo kako su s velikim uspehom završene rezervacije kapaciteta za narednih 15 godina.
Završene rezervacije!!!
Tečni prirodni gas (TPG) koji stigne do terminala biće regasifikovan i krajem iduće godine isporučen na tržište Grčke i jugoistočne Evrope preko Grčkog nacionalnog sistema za prenos prirodnog gasa (NNGTS).
Ideja Grčke bila je da njen NNGTS isporučuje ovaj energent i da državne gasne kompanije Grčke (DEPA), Bugarske (Bulgartransgas) i Srbije (Srbijagas) budu suvlasnici sa po 20 odsto akcija Terminala a ostatak da ulože privatne kompanije.
Kompanija Bulgartransgas odmah je kupila ponuđenu petinu vlasništva Terminala.
Srbiji je bio ponuđen toliki vlasnički udeo, ali je vlast u Beogradu tvrdila da nikad nije dobila ponudu.
Ni država Srbija, ni njena kompanija Srbijagas nisu pokazivali ni najmanje interesa da iz budućeg plutajućeg terminala u Aleksandropolisu nabavljaju gas.
Za Beograd je to bila deveta rupa na svirali.
Svaka pomisao na diversifikaciju izvora i puteva snabdevanja ovim energentom zaustavljala se na ispraznoj političkoj retorici, upakovanoj u stručno mišljenje, kako je to nemoguće a i da je moguće bilo bi nam skupo.
Niko nije hteo da gleda u budućnost i sluša savete o neophodnosti diversifikacije.
Dok su svi oko nas ozbiljno shvatili „gasnu raznolikost“ Srbija je spavala na Putinovim jaslama a vlast sejala iluziju da nas „braća“ nikad neće izneveriti.
Umesto Srbije, koja je flertovala s Putinom i nećkala se oko grčke ponude, uskočila je Severna Makedonija i krajem 2020. godine kupila 10 odsto udela INGS-a za 6,5 -7,5 miliona evra.
Pored toga, Severna Makedonija je kupila 25 odsto udela u gasnoj elektrani koja će biti izgrađena u blizini Aleksandropolisa i obezbedila 14 miliona evra za gasovod kojim će dopremati gas iz Grčke (njegova ukupna cena je 54 miliona evra i uglavnom ga finansira EU).
Sad kad je zagustilo, odjednom sve može i Srbija sve hoće.
I predsednik se u Aleksandropolisu pred šefom evropske vlade posipa pepelom, kao „bio je skeptik“ i verovao je da će za takav Terminal trebati mnogo godina da se napravi (po istom principu Srbija je omalovažavala LNG terminal koji je Hrvatska izgradila na Krku).
A naš predsednik bio je skeptičan jer su ga tako ubedili ruski, dobro ušančeni lobisti u srpskim institucijama sistema i medijima.
Sad se taj kobajagi skepticizam koristi kao eufemizam za neznanje i priznanje da su čoveku koji o svemu sam odlučuje „pamet solile“ neznalice, secikese, lopovi i ovejani prevaranti.
Trebalo je biti samo dalekovid, a ne demagog, pa pre nekoliko godina posetiti Aleksandropolis i odatle početi sa obezbeđivanjem energetske nezavisnosti a ne to raditi sad kad gasna kriza trese Evropu i kad već u proleće svi cvokoćemo od predstojeće zime.
Ono što je pre neki dan čuo u Aleksandropolisu – da će LNG terminal biti jedna od strateških energetskih kapija Evrope – predsednik Srbije mogao je da zna i pre četiri godine i da tada odluči da nam otvori tu kapiju.
Mogao je, ali nije hteo.
Primamljiviji je bio gasni ples s „bratom“ Putinom.
I čekao je poslednji trenutak – kad je usvojena investiciona odluka, potpisan ugovor o izgradnji, obezbeđen kapital za igradnju i raspisan tender za izvođača radova – da uskoči u voz za Aleksandropolis i šlihta se Evropi, koja s polovinom sredstava finansira LNG terminal čija je cena oko 370 miliona evra.
Da je na vreme shvatila značaj novog grčkog LNG terminala vlast u Srbiji bi možda do sada već uveliko privodila kraju izgradnju gasovoda od Niša do Severne Makedonije i tako se zakačila na gasovod od te zemlje do Aleksandropolisa, a ne da ministarka energetike sad priča kako ćemo ga tek graditi.
A nismo ga gradili jer se trebalo slikati sa Putinom i Erdoganom, koji su bili naši „spasioci“ prvo s „Južnim“ a onda i sa „Turskim tokom“.
Kad je Bulgartransgas potpisivao ugovor o udelu od 20 odsto u INGS-u, bugarski premijer Bojko Borisov (šta god mi o njemu mislili) izjavio je: „Kad proradi Terminal, moći ćemo da kažemo da smo gasno nezavisni i da možemo dobiti gas odasvud. To je stvarna diverzifikacija.“
A na nedavnom sastanku akcionara LNG terminala izvršni direktor Bulgartransgasa Vladimir Malinov odgovorio je svim srpskim „nevernim Tomama“ kako će pristup alternativim izvorima snabdevanja – SAD, Egipat, Katar – obezbediti konkurentne cene na tržištu gasa.
Dakle, konkurentne cene.
A od zaslepljenih ruskih lobista naslušali smo se poslednjih deset godina kako je taj alternativni gas mnogo skup i nama nedostupan.
Čini se da je predsednik Srbije otišao pre neki dan u Aleksandropolis nedovoljno pripremljen.
Naime, on je na svečanosti povodom početka izgradnje Terminala izjavio kako je Srbija „spremna da preuzme velike količine gasa u budućnosti“.
Možda je spremna, ali je zakasnila bar dve godine jer su kapaciteti Terminala od tada zakupljeni i rezervisani za narednih 15 godina.
Pitanje je zašto Srbija nije, kad joj je ponuđeno, prihvatila ponudu da bude suvlasnik LNG terminala u Aleksandropolisu, jer da je prihvatila sad ne bi morala da stoji u redu i „bije“ se za svaki kubik gasa.
I predsednikov izlet u Grčku pokazuje da je vlast u Srbiji, za razliku od nekih drugih, gasnu krizu dočekala nespremna.
To se vidi po izjavama i panici zvaničnika, po njihovoj naknadnoj pameti i strateškim promašajima koje smo gledali u prethodnim godinama.
Nije samo predsednik pokazao koliko je uhvaćen u raskoraku, isto važi i za resornu ministarku koja sad priča kako se „moramo okrenuti ka drugim dobavljačima gasa“ jer misli „da će se sad puno više ulagati u LNG terminale u Evropi“ i „polomi“ se trčeći da vidi mogu li se sada dobiti dodatne količine gasa iz Azerbajdžana za koje se do juče tvrdilo da nema šanse da stignu do Srbije.
Autor je novinar
----
Dakle, svesno se propuštala prilika da diversifikacijom Srbija smanji rizik usled izloženosti prema samo jednom dobavljaču energenta.
Ovde smo nedavno imali prilike i videti agitacije da Srbija dopusti ruske vojne baze u zamenu za malu korekciju cene gasa.
Zašto se Srbija tek sad setila da aplicira za gas iz LNG terminala u Aleksandropolisu
Kolosalno neznanje
Srbija bi, da Rusija nije krenula u rat protiv Ukrajine, na grčku luku Aleksandropolis i dalje gledala kao na „smrdljiv sir“ a ne kao na stratešku tačku.
Četiri godine Srbija se pravila da ne vidi šta se događa oko Aleksandropolisa.
Četiri godine je prošlo kako je grčka kompanija Gastrade završila prvo tržišno testiranje koje je pokazalo da je 20 gasnih operatera zainteresovano da iz budućeg LNG terminala Alexandroupolis Independent Natural Gas System (INGS) uzima 12,2 milijarde kubnih metara gasa (već tada se pokazalo da je interesovanje kupaca duplo veće od godišnjeg kapaciteta Terminala), dve godine je prošlo kako su s velikim uspehom završene rezervacije kapaciteta za narednih 15 godina.
Završene rezervacije!!!
Tečni prirodni gas (TPG) koji stigne do terminala biće regasifikovan i krajem iduće godine isporučen na tržište Grčke i jugoistočne Evrope preko Grčkog nacionalnog sistema za prenos prirodnog gasa (NNGTS).
Ideja Grčke bila je da njen NNGTS isporučuje ovaj energent i da državne gasne kompanije Grčke (DEPA), Bugarske (Bulgartransgas) i Srbije (Srbijagas) budu suvlasnici sa po 20 odsto akcija Terminala a ostatak da ulože privatne kompanije.
Kompanija Bulgartransgas odmah je kupila ponuđenu petinu vlasništva Terminala.
Srbiji je bio ponuđen toliki vlasnički udeo, ali je vlast u Beogradu tvrdila da nikad nije dobila ponudu.
Ni država Srbija, ni njena kompanija Srbijagas nisu pokazivali ni najmanje interesa da iz budućeg plutajućeg terminala u Aleksandropolisu nabavljaju gas.
Za Beograd je to bila deveta rupa na svirali.
Svaka pomisao na diversifikaciju izvora i puteva snabdevanja ovim energentom zaustavljala se na ispraznoj političkoj retorici, upakovanoj u stručno mišljenje, kako je to nemoguće a i da je moguće bilo bi nam skupo.
Niko nije hteo da gleda u budućnost i sluša savete o neophodnosti diversifikacije.
Dok su svi oko nas ozbiljno shvatili „gasnu raznolikost“ Srbija je spavala na Putinovim jaslama a vlast sejala iluziju da nas „braća“ nikad neće izneveriti.
Umesto Srbije, koja je flertovala s Putinom i nećkala se oko grčke ponude, uskočila je Severna Makedonija i krajem 2020. godine kupila 10 odsto udela INGS-a za 6,5 -7,5 miliona evra.
Pored toga, Severna Makedonija je kupila 25 odsto udela u gasnoj elektrani koja će biti izgrađena u blizini Aleksandropolisa i obezbedila 14 miliona evra za gasovod kojim će dopremati gas iz Grčke (njegova ukupna cena je 54 miliona evra i uglavnom ga finansira EU).
Sad kad je zagustilo, odjednom sve može i Srbija sve hoće.
I predsednik se u Aleksandropolisu pred šefom evropske vlade posipa pepelom, kao „bio je skeptik“ i verovao je da će za takav Terminal trebati mnogo godina da se napravi (po istom principu Srbija je omalovažavala LNG terminal koji je Hrvatska izgradila na Krku).
A naš predsednik bio je skeptičan jer su ga tako ubedili ruski, dobro ušančeni lobisti u srpskim institucijama sistema i medijima.
Sad se taj kobajagi skepticizam koristi kao eufemizam za neznanje i priznanje da su čoveku koji o svemu sam odlučuje „pamet solile“ neznalice, secikese, lopovi i ovejani prevaranti.
Trebalo je biti samo dalekovid, a ne demagog, pa pre nekoliko godina posetiti Aleksandropolis i odatle početi sa obezbeđivanjem energetske nezavisnosti a ne to raditi sad kad gasna kriza trese Evropu i kad već u proleće svi cvokoćemo od predstojeće zime.
Ono što je pre neki dan čuo u Aleksandropolisu – da će LNG terminal biti jedna od strateških energetskih kapija Evrope – predsednik Srbije mogao je da zna i pre četiri godine i da tada odluči da nam otvori tu kapiju.
Mogao je, ali nije hteo.
Primamljiviji je bio gasni ples s „bratom“ Putinom.
I čekao je poslednji trenutak – kad je usvojena investiciona odluka, potpisan ugovor o izgradnji, obezbeđen kapital za igradnju i raspisan tender za izvođača radova – da uskoči u voz za Aleksandropolis i šlihta se Evropi, koja s polovinom sredstava finansira LNG terminal čija je cena oko 370 miliona evra.
Da je na vreme shvatila značaj novog grčkog LNG terminala vlast u Srbiji bi možda do sada već uveliko privodila kraju izgradnju gasovoda od Niša do Severne Makedonije i tako se zakačila na gasovod od te zemlje do Aleksandropolisa, a ne da ministarka energetike sad priča kako ćemo ga tek graditi.
A nismo ga gradili jer se trebalo slikati sa Putinom i Erdoganom, koji su bili naši „spasioci“ prvo s „Južnim“ a onda i sa „Turskim tokom“.
Kad je Bulgartransgas potpisivao ugovor o udelu od 20 odsto u INGS-u, bugarski premijer Bojko Borisov (šta god mi o njemu mislili) izjavio je: „Kad proradi Terminal, moći ćemo da kažemo da smo gasno nezavisni i da možemo dobiti gas odasvud. To je stvarna diverzifikacija.“
A na nedavnom sastanku akcionara LNG terminala izvršni direktor Bulgartransgasa Vladimir Malinov odgovorio je svim srpskim „nevernim Tomama“ kako će pristup alternativim izvorima snabdevanja – SAD, Egipat, Katar – obezbediti konkurentne cene na tržištu gasa.
Dakle, konkurentne cene.
A od zaslepljenih ruskih lobista naslušali smo se poslednjih deset godina kako je taj alternativni gas mnogo skup i nama nedostupan.
Čini se da je predsednik Srbije otišao pre neki dan u Aleksandropolis nedovoljno pripremljen.
Naime, on je na svečanosti povodom početka izgradnje Terminala izjavio kako je Srbija „spremna da preuzme velike količine gasa u budućnosti“.
Možda je spremna, ali je zakasnila bar dve godine jer su kapaciteti Terminala od tada zakupljeni i rezervisani za narednih 15 godina.
Pitanje je zašto Srbija nije, kad joj je ponuđeno, prihvatila ponudu da bude suvlasnik LNG terminala u Aleksandropolisu, jer da je prihvatila sad ne bi morala da stoji u redu i „bije“ se za svaki kubik gasa.
I predsednikov izlet u Grčku pokazuje da je vlast u Srbiji, za razliku od nekih drugih, gasnu krizu dočekala nespremna.
To se vidi po izjavama i panici zvaničnika, po njihovoj naknadnoj pameti i strateškim promašajima koje smo gledali u prethodnim godinama.
Nije samo predsednik pokazao koliko je uhvaćen u raskoraku, isto važi i za resornu ministarku koja sad priča kako se „moramo okrenuti ka drugim dobavljačima gasa“ jer misli „da će se sad puno više ulagati u LNG terminale u Evropi“ i „polomi“ se trčeći da vidi mogu li se sada dobiti dodatne količine gasa iz Azerbajdžana za koje se do juče tvrdilo da nema šanse da stignu do Srbije.
Autor je novinar
----
Dakle, svesno se propuštala prilika da diversifikacijom Srbija smanji rizik usled izloženosti prema samo jednom dobavljaču energenta.
Ovde smo nedavno imali prilike i videti agitacije da Srbija dopusti ruske vojne baze u zamenu za malu korekciju cene gasa.
