Kolonijalizam kao sredstvo u duhu samoporicanja zapadnog sveta - mitovi, zablude i istine

[Rogonos]

Autorska tema.

Antizapadni revizionisti su se poslednjih godina pojavili u punoj snazi, pa i u Srbiji. Ruku na srce, kada smo mi u pitanju, ima i tu dobrih opravdanja. Gledano sa globalnog aspekta, svi se "trebamo" ozbiljno zapitati, ako je ljudska istorija samo istorija ropstva, osvajanja, predrasuda, genocida i eksploatacije, zašto su za to krive samo zapadne nacije?

Postalo je savršeno prihvatljivo slaviti doprinose ne-zapadnih kultura (neka vrsta autošovinizma), ali raspravljanje o njihovim greškama i zločinima označava se kao govor mržnje. Štaviše, postalo je prihvatljivo razgovarati o manama i zločinima zapadne kulture, ali slavljenje njenog doprinosa takođe se naziva govorom mržnje.

Bilo je trenutaka kada su učenici bili podsticani da sami razmišljaju, da preispituju i ispituju sopstvene predrasude. Koristan oblik treninga bio je izigravanje đavoljeg advokata, otvaranje za stavove protivnika. Sada oni koji se obrazuju više ne bi trebalo da cene razum i logiku; oni se ne podstiču na razmišljanje, već im se govori šta da misle. Ovaj društveni inženjering ne samo da je štetan, već je i opscen.

Dete (pogotovo na zapadu) je ranjivo i sugestivno, kao što su i sami jezuiti dobro znali. Puniti svoj um mišljenjem odvojenim od razuma je neopisivo zlonamerno. Naravno, razum je sada odbačen kao deo belog antimarksističkog ugnjetavanja. Isto i za naučne dokaze, odbačene u korist nedisciplinovanih rojeva sirovih emocija ukorenjenih ne u ljubavi i saosećanju, već u mržnji i žudnji za moći.

Šta misliti o kolonijalizmu, danas ipak deli migracionu politiku, razvojnu politiku i mnoge učionice. Dobro je što se raspravlja o kolonijalnoj istoriji. Ali Evropa koja se raspada zbog prošle svetske dominacije nije od koristi najsiromašnijim zemljama.

"Kolonijalizam" kao pojam na kolokvijalnom jeziku znači različite stvari: Osvajanje Asteka i Inka (tj i same kolonijalna carstva) od strane Španije i Portugala u vreme Leonarda da Vinčija. Trgovina britanskih, francuskih ili holandskih privatnih kompanija kolonijalnom robom i robovima iz vremena Isaka Njutna. Raseljavanje lokalnih naroda od strane britanskih doseljenika u Severnoj Americi ili francuskih doseljenika u Alžiru u vreme Karla Marksa. Imperijalistička osvajanja u Africi ili Aziji po nalogu prosvećenih država u vreme Kloda Monea. Ovome se dodaju i domaći kolonijalizam Osmanlija ili vazalni državni sistem carske Kine, koji je ropstvo ukinuo tek 1909. godine.

Šta za vas znači kolonijalizam i kakvu ulogu u društvu treba da ima ova istorijska obrada?

 

[Rogonos]

Da uđem malo dublje u temu i objasnim na konkretnim primerima te "dve strane" medalje odnosno prosvetiteljstva.

Zapadnim učiteljima je često teško da naglase prosvetiteljstvo i napredak koji je ono donelo, dok u isto vreme govore da je prosvetiteljstvo i našim precima dalo priliku da započnu kolonizaciju.

Zanimljivo je recimo, da u francuskim i britanskim nastavnim materijalima mnoge neprijatne stvari su štampane sitnim slovima, "zaboravljene" ili opisane kao "manje ozbiljne" od konkurentskih mera. Na primer, Napoleonovo krvavo gušenje pobune robova na Haitiju (1802) ili brutalna represija "pobuna" protiv britanske vlasti u Indiji i Kini u 19. veku.

Po mom stavu, nacionalni ponos i samopoštovanje ne treba da trpe. Upadljivo je da se na sličan način umanjuju zločini koje su počinili oslobodilački pokreti nad evropskim kolonijalistima, kao što su recimo Indonezija 1947., Kenija 1955. ili Alžir oko 1960. godine. Ne bi trebalo da trpi ni samopoštovanje imigranata. Ali istorijsko ulepšavanje ima svoje zamke. Deca imigranti kao primer iz Hong Konga, Mumbaja ili Alžira dobijaju potpuniju sliku o svojoj prošlosti putem Vikipedije nego što se to uči u Londonu ili Parizu. Postalo je teško govoriti o kolonijalizmu u školi bez svađe. Čak jedan prijatelj mi nedavno rekao, da i u srednjim školama u Cirihu, nastavnici prelaze na bezopasnije predmete, kao što je "istorija mafije".

Pre 15 godina otprilike kada je stranka Žaka Širaka usvojila zakon koji je od nastavnika zahtevao da pominju i pozitivne aspekte kolonijalizma na času, oluja negodovanja socijalističkih istoričara i učenika srušila je na kraju zakon. Zato nijedan francuski ili britanski udžbenik ne kaže sledeće: Portugalci i Španci su imali prednost u izgradnji složenih jedrenjaka za navigaciju zvezdama u renesansi, što je brzo kopirano u Safavidskom carstvu i Indiji.

Slede parna mašina, motor sa unutrašnjim sagorevanjem, struja, avion i tranzistor sa Englezima, Francuzima i Holanđanima. Kolonijalizam je doneo pisanje u obe Amerike, podsaharsku Afriku i južna mora (baš kao što nam je rimsko kolonijalno carstvo donelo pismo) i mnogo moderne infrastrukture u većinu kolonija, prvo u gradovima, a kasnije skoro svuda. Cena za ovaj transfer tehničke inovacije tokom 500 godina bila je visoka, posebno za robove.

Zašto se i dalje govori o aspektima kolonijalizma koji promovišu razvoj? Ne iz prostog "ponosa" – već zato što se Evropa slabi u odnosu na svoje kipove i u odnosu na autokrate u zemljama u razvoju ako se kolonijalna era samo demonizuje.

Dobro se sećam da su u poslednjoj francuskoj predizbornoj kampanji kandidati Makronove levice zapravo voleli da se izvine za kolonijalizam. Međutim, pošto ovo odvraća patriotske birače, debata je prešla na akademski nivo. "Kolonijalizam" je pogodan za duboka pitanja bez odgovora, kao na primer zašto je prosvećeni Viktor Igo javno zagovarao kolonizaciju Afrike 1879. godine u svrhu "civilizacije" ?

 

[veliki krang]

Jedino ispravno je procenjivati fenomen kolonijalizma na osnovu njegovih rezultata. Nije teško ni odmeriti odnos štete i koristi u pojedinim kolonijalnim oblicima, što opet znači da je postojalo više takvih oblika i da kolonijalizam nije svugde bio uniforman. Da uzmemo primer dva grada - države u Aziji. Dok je u Hong Kongu kolonijalna uprava donela napredak, dotle su Britanci napustili Singapur kao mesto koje je služilo samo kao vojna postava, bez ikakvog posebnog ekonomskog modela osim standardnog trgovinskog, to jest gde nije postojalo bukvalno ništa za šta bi buduće vlasti mogle da se uhvate, pa je recimo napredak tog grada isključivo delo lokalnog umešnog stanovništva.

 

[Rogonos]

Jedino ispravno je procenjivati fenomen kolonijalizma na osnovu njegovih rezultata. Nije teško ni odmeriti odnos štete i koristi u pojedinim kolonijalnim oblicima, što opet znači da je postojalo više takvih oblika i da kolonijalizam nije svugde bio uniforman. Da uzmemo primer dva grada - države u Aziji. Dok je u Hong Kongu kolonijalna uprava donela napredak, dotle su Britanci napustili Singapur kao mesto koje je služilo samo kao vojna postava, bez ikakvog posebnog ekonomskog modela osim standardnog trgovinskog, to jest gde nije postojalo bukvalno ništa za šta bi buduće vlasti mogle da se uhvate, pa je recimo napredak tog grada isključivo delo lokalnog umešnog stanovništva.

Da upravu si. Ironično da je upravo britansko preuzimanje Hong Konga bio samo nusproizvod većeg britanskog cilja da otvori luke kontinentalne Kine sopstvenim komercijalnim interesima, uključujući šverc opijuma. Sam London je Hong Kong dočekao sa skepticizmom, u stenovito ostrvo sa nekoliko raštrkanih sela nisu se polagale velike nade. Dakle, za razliku od drugih kolonijalnih oblasti, evropska moć nije potiskivala postojeće političke i kulturne strukture, koje je potom izvrnula naopačke. Umesto toga, kinesko-britansko zajedničko preduzeće je počelo upravo u Hong Kongu.

Danas Hong Kong više nije toliko važan kao finansijski centar kao nekada. Grad je danas u konkurenciji sa drugim metropolama poput Bangkoka, Shenzena, Seula i Singapura, koje su sustigle po atraktivnosti poslednjih godina. Pored toga, malo je verovatno da su mnogi Kinezi zaboravili nemire u bivšoj britanskoj koloniji (pre) prošle godine

Singapur kao model je sigurno zanimljiv, tj ovo je jedan od razloga uspeha grada-države – od početka se fokusirao na jednaka prava i jednake mogućnosti za tri grupe stanovništva, Kineze, Malajce i Indijce. Lee Kuan Ju je bio vizionar. I naravno, kao nasledje kolonijalizma, uspeh Singapura nije zasnovan na društvenom i ekonomskom procesu traženja svojstvenom otvorenim i liberalnim sistemima. U velikoj meri, to je više rezultat autoritarnih direktiva usko povezanih sa ocem osnivačem Lee Kuan Juom.

 

[Black_star]

Evo, nakon dugo vremena, jedna zanimljiva tema...Duhom svezeg clana.
Da, kolonijalizam je u prilicnoj meri tabu-tema... U moderno vreme, racunam od 70-h godina XX veka pa naovamo, cesto je predstavljen kao nekakvo primordijalno naopako bozanstvo iz grcko-rimskih mitologija, tipa "Veliki Zli Titan" ili "Pra-Bog Haos" iz koga se, medjutim, izrodio stabilan poredak i sve sto danas znamo i u cemu svi uzivamo... Znam npr. koliko je Fukujama bio impresioniran tim "novim poretkom" da bi konacno i mogao doci do one svoje konstrukcije o liberalnoj demokratiji kao poslednjem stadijumu razvoja covecanstva, lajbnicovski "najidealnijim od svih svetova"... Ipak, sve to je vazilo u dobroj meri samo za (post-)moderni kapitalisticki (potrosacki) svet kraja XX veka, kada se pomalja spontani noseci duh slobode i jednakosti medju (radnim) ljudima...
Danas stvari stoje drugacije, jer se cini da "Pra-Bog Haos", kolonijalizam u svom izvornom fenomenu jace nego inace probija brane koje su mu postavljene...
Zasto kazem "probija", i zasto uopste - "brane" - kada pricamo o istoriji koja ne treba nista da brani od zaborava?...Prvo, zadatak istorije i jeste da verodostojno pamti i zapisuje, ali ne sa zadatkom da se kasnije - namece. Otuda njoj samoj - brane. Dakle, brane sluze kao neka vrsta moratorijuma na uticaj koji bi istorija mogla imati u kreiranju buducih dogadjaja... Malo ko je svestan ovog fenomena koji se moze opisati u recenici: "...duhovi proslosti postace varvari buducnosti...", ali upravo je to najveca neman same istorije (i to ne samo kao nauke) koju ona prva mora kod sebe da obuzda, dozvoljavajuci sadasnjosti da u miru razvija buducnost dogadjaja, a svakako - s podukom, jer ona je i "uciteljica zivota." Stoga, ako je posle opsteg haosa, zla i izrabljivanja nastupio mir medju nacijama u svetu, treba pustiti da se iz tog mira razvija svet, umesto iskriviti buduce dogadjaje istoriografsko-revizionistickim pokusajima da se "poprave krive drine..", sto je jednako non-sensu zvanom "Napred u proslost!"... Ukoliko se ovo prenebregne, haos prevladane "lose istorije", kolonijalizam u svom "zlom" izrabljivackom smislu, kako rekoh - "probice" se iz zla svoje proslosti i postati ponovo aktuelan, svakako kontaminirajuci za sadasnjost... Nazalost, primeri od pocetka XXI veka samo iskacu svuda po svetu - pravo iz tog `minulog` haosa, gde se, npr. jos uvek izrabljuje juznoafricko domicilno stanovnistvo na najgrublji nacin, zarad rudne eksploatacije najtvrdjeg grafita znanog nauci - dijamanata. Neverovatno, ali ovi proboji se ocituju i kod nas, veoma aktuelna vest! Kineska firma "LingLong" je za izgradnju fabrike guma kod Zrenjanina angazovala pet stotina nevoljnika Kineza i Vijetnamaca koji su ovde dosli trbuhom za kruhom, da bi ih doticna firma i njeno obezbedjenje strpali u improvizovane spavaone gde ne mogu da disu - bez prozora, gde je struja jedva dovoljna za sijalicu, gde peru odecu rucno, imaju samo 2 W.C. na njih 500 dusa, i gde im u ugovoru stoji da ce im oduzeti celu mesecnu platu ako ne ispostuju makar delic od devetocasovnog radnog vremena !! Na sve to, ne odvode ih kod lekara kad se razbole... Eto vam kolonijalizma u svoj njegovoj raskosi i brutalnosti - nasred Srbije! Trenutno se ovom ociglednom trgovinom ljudima bave tek neka volonterska drustva kod nas, ali ne i drzava... A ponajmanje - istoricari ! Oni su ti koji treba prvi da opomenu na ponovno radjanje svih prepotopskih bogova haosa, pa i kolonijalizma, umesto da ga preodevaju u odelo njegovog najmladjeg poznatog sina: liberalnog kapitalizma...

Hteo bih samo jos jednu stvar da primetim vezanu za kolonijalizam kao sredstvo, kako autor teme rece... Prosto, svim ovim sto sam do sada napisao pokazujem da istorija kao sredstvo pored legitimnog prava da pamti (sve) nosi i legitimno pravo da "zaboravlja", odn. odstranjuje atavisticke tokove koji bi poremetili hegelovsku liniju istorijskog usavrsavanja celokupnog covecanstva... Tu mislim da se razumemo. Nije bitno da samo jedna strana dobija; ako i ne mogu svi, uvek vecina mora biti na dobitku post-istorijskog vremena, pa ce tako i manjina s njima nesvesno takodje biti na dobitku, jer je to ideja. Dakle, kao sto je "pamcenje" sredstvo, tako je i "zaborav" isto tako - sredstvo. O tome govori esej Zak Leridera "Pamcenje i Zaboravljanje". Nisam, medjutim, mislio samo na ove (pozitivne) stvari pominjuci tu rec.

Na stranu o bitnosti manjinskog i vecinskog, posto tesko da bi ikad iko zeleo da zivi u svetu iz "Coveka u visokom zamku" F.K.Dika, smatram da je sàm kolonijalizam u istoriji predstavljao cudno sredstvo, odn. onu Arhimedovu polugu kojom se pomera svet, ali je zaista zanimljivo gde je locirana ta tacka.
Ako se razmisli, otkrivaju se tu nelogicnosti, ali savrseno logicne, kako da kazem... Npr. prva nelogicnost: kako je moguce da toliko malo ostrvo kao sto je Velika Britanija osvoji maltene celokupan svet... Ok, ok, ispravljam se: dobar deo sveta. ...Kako da se ne ispravim, jer tu su i Spanija, Francuska, Holandija... ...i Portugal... najmanji od njih. Turska. Elem, kakav se to Svet ovom prostom zbiru Liliputanaca ne opire, i to ubedljivo jacom silom? E, tu lezi arhimedovska tacka i evo sta je odgovor: Svet kome je pre susreta s ovim kolonizatorima bio stran pojam - Nacije! Znamo da su nacije navodno romanticarske tvorevine iz 19. veka kojima su naoko zaokruzene drzave kao nosioci modernih suvereniteta. Ipak, istorija, tacnije "predanje" igra ulogu u formiranju fenomena nacije mnogo dalje u proslost, zar ne? Svaka od pomenutih zemalja su tzv. "Velike nacije" Starog kontinenta, stasale na Njemu, hegelovski uoblicene na Njemu... Ovaj proces na njemu zapravo i dalje traje... mozda zato sto se jedino odvija - samo i upravo - na Njemu!
Ali, sta se to moglo jedino dalje i desavati... sa Njega. Svaka od ovih nacija, sa svim sto je jednom nacijom usavrseno, pokusace da promovise, izvozi sopstveni Nacionalitet u svet... Otuda - i samo u tu svrhu jacanja Nacije - kolonijalizam kao sredstvo. Na taj nacin, kolonijalizam se pokazuje kao onaj koji uzima (tudje ljude i sredstva), asimiluje i adoptira - samo da bi zauzvrat i dao - blagodet jedne Nacije. Njena dostignuca. A kako je to, pogledajmo opet, bilo uopste izvodljivo i moguce? Stoga sto se jaka Nacija dala u ekspanziju nad tribalnim svetskim oblastima koje su bile lisene (samo)svesti i evolutivnog stepena kojim se jedna Nacija kao pojam dici i sa cim nastupa. Dakle, bukvalno - i nacrtajmo: Nacija osvaja ne-Nacije. Tacka. Svakako, otpori su i po zakonima fizike, i ljudskosti i logike neminovni... To je stoga sto je ekspanzija forme koja nikad nije finalna, vec se uvek usavrsava, ma koliko zaokruzena izgledala (Nacija) uvek ide na ustrb Duha... A pod Duhom mozemo smatrati i Boga, i Alaha i Manitua.... Posledicno - sve moguce `zurke` i u samoj Nirvani, kod budista... Duh ce biti taj koji ce negde zaustaviti Naciju odgurnuvsi je o celo i rekavsi: Hej, gde si krenula. I ja postojim... Uvidjamo jak aspekt duhovnosti kod svih potclanjenih plemena u kolonijalizmu. To je to. Duh takodje zeli svoj zakinuti prostor... Medjutim, kolonijalizam je fizicki akt, fizicki cin, samim time - zauzece fizicki prostor i to je takodje to ! Naizgled, nema dalje.... Vuka jede magarac, i to bi na kraju samo trebalo biti to. Ali, da li je tako...

Opet, cudan primer, ali ponovo, i ubedljivo - sa nasih prostora... Ako je sve ovo, racunajuci tu i kolonijalizam, razvoj Duha u vremenu (istoriji), nece li Duh na kraju pobediti i pobedjivati, jer je on van svih prostora, a istovremeno - u svakom od njih. Kada dodje Kraj istorije, ali ne i Vremena - i vice versa, o cem Fukujama ocigledno nije ni mislio u nastavku, ili je to uzeo zdravo za gotovo... Istorija melje li melje, Nacije ostaju ali Narodi nestaju, glodju se i unistavaju, ali istorija ceka svoj povoljan ishod. Ponekad sam Duh dodje da najavi njen kraj - hajde opet onako kako bi to Fukujama slatko izgovorio. Duh moze doci i u jednom jedinom coveku, kako nas to uci hriscanska religija.... Ali moze bukvalno bilo kad, bilo gde... Pa i u ta vremena pred `umiranje` kolonijalizma, ili upravo sa ciljem da mu negde zabodu kolac kao vampiru u grudi...Imade nas srpski narod (ako smo nacija, jos bolje), jednog takvog svog izdanka, iz sela Smiljana u Lici....Zvao se Nikola, prezivao Tesla. Vanvremeni, futuristicki Duh, kakav samo i moze biti, spustio se na njega i otkrio mu svoje tajne, za buducnost covecanstva. Ako je kolonijalizam bio sredstvo Nacija, a struja - usputno sredstvo kolonijalizma na tome putu, Tesla i u njemu Duh pokazase nacin na koji sam Duh ispravlja krive (nepostojece?) drine proslosti, u korist svog razvoja i ljudske buducnosti...Na aistorijskom raskrscu vremena.

 

[Lagerta]

Razdoblje kolonijalizma u užem smislu reči završava se u decenijama nakon II Svetskog rata, kad gotovo sve nekadašnje kolonije dobijaju nezavisnost. U Africi i na Bliskom istoku je nakon toga često dolazilo do ratova, jer su kolonijalne sile granice između svojih poseda povlačile, najčešće zanemarujući pri tome kulturne veze i međuzavisnosti pojedinih područja. Mnoge države trećeg sveta nalazile su se i nakon sticanja samostalnosti u zavisnom položaju u odnosu na svoje ranije kolonizatore. Na taj način nastaje novi vid kolonijalizma – neokolonijalizam. Neokolonijalizam označava izraz kojim kritičari današnjih razvijenih zemalja označavaju njihovu paternalističku ili ugnjetavačku politiku prema nerazvijenim zemljama, odnosno zemljama Trećeg sveta. U užem smislu se pod time, takođe, označava nastojanje evropskih država, odnosno nekadašnjih kolonijalnih sila da po cenu svega očuvaju svoje preostale prekomorske posede. Najčešće izraz neokolonijalizam označava nastojanje bivših kolonijalnih, odnosno drugih velikih sila da bivše kolonije, najčešće ekonomski i politički pritiskaju, i usprkos njihovoj formalnoj nezavisnosti održe u podređenom položaju. Izraz neokolonijalizam, se osim za bivše kolonijalne sile često koristi i za opis politike SAD prema Latinskoj Americi.Zbog toga se i nece nikada naci u udzbenicima niti ce neka od tih zemalja priznati svoje prisustvo na tim prostorima koje je i danas prisutno,na razne nacine.

 

[FDDD]

Na kolonijalizam gledam na nešto negativno po belog čoveka.
Nego moje pitanje je, da li je bilo moguće da se Evropa razvija tehnološki, itd u svim sferama a da ne nema uticaja na ostale rase i kontinente? Kako bi izgledalo da je Evropa bila samo u Evropi?
Kakvu interakciju očekujete u 16., 17. 18., veku osim kolonijalizma kakav je bio? Kakav bi inače mogao da bude?

 

[GrdobanS]

Na kolonijalizam gledam na nešto negativno po belog čoveka.

Bio je los pre svega za ne-bele ljude.

A beli ljudi, naravno oni koji su drzali kolonije su se nafatirali ko nikada pre.

 

[GrdobanS]

Razdoblje kolonijalizma u užem smislu reči završava se u decenijama nakon II Svetskog rata, kad gotovo sve nekadašnje kolonije dobijaju nezavisnost. U Africi i na Bliskom istoku je nakon toga često dolazilo do ratova, jer su kolonijalne sile granice između svojih poseda povlačile, najčešće zanemarujući pri tome kulturne veze i međuzavisnosti pojedinih područja. Mnoge države trećeg sveta nalazile su se i nakon sticanja samostalnosti u zavisnom položaju u odnosu na svoje ranije kolonizatore. Na taj način nastaje novi vid kolonijalizma – neokolonijalizam. Neokolonijalizam označava izraz kojim kritičari današnjih razvijenih zemalja označavaju njihovu paternalističku ili ugnjetavačku politiku prema nerazvijenim zemljama, odnosno zemljama Trećeg sveta. U užem smislu se pod time, takođe, označava nastojanje evropskih država, odnosno nekadašnjih kolonijalnih sila da po cenu svega očuvaju svoje preostale prekomorske posede. Najčešće izraz neokolonijalizam označava nastojanje bivših kolonijalnih, odnosno drugih velikih sila da bivše kolonije, najčešće ekonomski i politički pritiskaju, i usprkos njihovoj formalnoj nezavisnosti održe u podređenom položaju. Izraz neokolonijalizam, se osim za bivše kolonijalne sile često koristi i za opis politike SAD prema Latinskoj Americi.Zbog toga se i nece nikada naci u udzbenicima niti ce neka od tih zemalja priznati svoje prisustvo na tim prostorima koje je i danas prisutno,na razne nacine.

Isto i rusija takodje zeli da i dalje ima kao robove Ukrajinu, Gruziju, Moldaviju, balticke drzave, pa cak i Finsku i Poljsku.

 

[veliki krang]

Isto i rusija takodje zeli da i dalje ima kao robove Ukrajinu, Gruziju, Moldaviju, balticke drzave, pa cak i Finsku i Poljsku.

Gospođo, napustite prostoriju.

 

[Lagerta]

Isto i rusija takodje zeli da i dalje ima kao robove Ukrajinu, Gruziju, Moldaviju, balticke drzave, pa cak i Finsku i Poljsku.

Odkad su Finska, Ukrajina, Poljska i ostale navedene *zemlje treceg sveta* ?????

 

[Rogonos]

Evo, nakon dugo vremena, jedna zanimljiva tema...Duhom svezeg clana.
Da, kolonijalizam je u prilicnoj meri tabu-tema... U moderno vreme, racunam od 70-h godina XX veka pa naovamo, cesto je predstavljen kao nekakvo primordijalno naopako ...

Fantastičan tekst. Vaši primeri jasno pokazuju da kolonijalizam nikada nije nestao. Naprotiv. Samo je promenio oblik.

Trenutni Orvelov bum dao je čitaocima jasne slike sa antalognom knjigom "1984“ kako će izgledati naša (bliska) budućnost a mi toga još nismo svesni. Ali treba se osvrnuti na Orvelove književne početke, odnosno sa romanom "Dani u Burmi". Nekako se taj roman zapostavlja kada je on u pitanju, a daje najbolje odgovore o kolonijalizmu, odnosno konkretno tu, lažne kolonijalne moći u Burmi. Ta zemlja, sa alarmantnim naslovima danas, nije bila idila u kasnim danima Britanske imperije, a Džon Flori, protagonista romana, nije nikakva herojska figura. Platu zarađuje marketingom tikovine, pati od vruće, vlažne klime i unutrašnje usamljenosti i oseća se više strano nego kod kuće u dosadnom i pijanom druženju evropskog kluba.

On pronalazi srodnu dušu u lokalnom lekaru dr. Verasvami, koji poštuje kolonijalne vladare kao donosioce kulture i voli da razgovara sa Flori "na kultivisan način". Ali kao u "Prolasku u Indiju" (svako ko je ovo pročitao zna o čemu se radi) Forstera, koji je ovde jasno poslužio kao uzor, razumevanje među kulturama nije lako postići, ma koliko dobra volja bila. Florijev razočarani pogled na kolonijalni sistem šokira njegovog prijatelja: on ruši laž da smo "ovde da donesemo blagoslove kulture našoj jadnoj crnoj braći, a ne da ih pljačkamo. Mi Englezi u Indiji mogli bismo skoro da budemo podnošljivi kada bismo samo priznali da smo lopovi i onda bismo nastavili da krademo bez sve gužve". Parafraziram.

Burmanci su označeni i tretirani kao "crnci" od strane kolonizatora - reč N je sveprisutna. Kao što je Dr. Pošto je podržao Verasvamija u njegovoj prijavi za dugo očekivani prijem u engleski klub, konačno je postao nepopularan među svojim sunarodnicima. On takođe sa razočarenjem i prezirom gleda na endemske spletke i korupciju među lokalnim stanovništvom, stav koji se odražava na njegove odnose sa njegovom burmanskom ljubavnicom.

Veoma jasno iznosim "sliku" Burme koju je Orvel želeo da nama prenese. Video sam u toj knjizi neverovatno odvratne i zgrožene britanske kolonijalne zvaničnike kako zarađuju novac od Burme, osećajući se zakonom i beskrajno superiornim u odnosu na indijski narod. "Patio" sam sa onim koji je želeo da bude drugačiji, ali nije mogao. Osećao sam bespomoćnost, pokornost i lažno divljenje nekog Burmanaca. Video sam glupost prekrivenu lepotom i ženskom inteligencijom potisnutu duhom vremena. Impresivna knjiga koja će dugo trajati i na jedan nenametljiv način, objašnjava šta je kolonijalizam u praksi.

 

[Black_star]

Fantastičan tekst. Vaši primeri jasno pokazuju da kolonijalizam nikada nije nestao. Naprotiv. Samo je promenio oblik.

Neverovatno, ali ovi proboji se ocituju i kod nas, veoma aktuelna vest! Kineska firma "LingLong" je za izgradnju fabrike guma kod Zrenjanina angazovala pet stotina nevoljnika Kineza i Vijetnamaca koji su ovde dosli trbuhom za kruhom, da bi ih doticna firma i njeno obezbedjenje strpali u improvizovane spavaone gde ne mogu da disu - bez prozora, gde je struja jedva dovoljna za sijalicu, gde peru odecu rucno, imaju samo 2 W.C. na njih 500 dusa, i gde im u ugovoru stoji da ce im oduzeti celu mesecnu platu ako ne ispostuju makar delic od devetocasovnog radnog vremena !! Na sve to, ne odvode ih kod lekara kad se razbole... Eto vam kolonijalizma u svoj njegovoj raskosi i brutalnosti - nasred Srbije!

Pogledajmo ove silogizme:
Nacija -> Sirenje u Svet (Kolonijalizam) -> Globalna Supremacija.
Velika Britanija -> Amerika -> Anglo-saksonski Svet
Nacija -> Istorijsko trajanje / Anacionalni Kolektivitet ->Aistorijsko trajanje => Dominacija Prvoga nad Drugim =>....
....Istorija pljacka Aistoriju i oblaci njen kaput kako bi cementirala svoju suprematiju - za sva buduca vremena! (Orvel) => Postmoderni Neokolonijalizam.

A sada, naoko - paradoksi:
Kina je hiljadama godina starija Nacija od Velike Britanije ! ....Takodje - Indija!
Na koji nacin je Britanija vladala njima, iako je npr. kineska civilizacija izmislila brojne izume i cuda koji su je svakako stavili u nadmocan polozaj na Istoku?

Odgovor: Suprematija Nacije nad Religijom!.......

Zvanicna religija Istoka je Budizam, koji populaciju uvodi u Aistorijsko, vanvremeno trajanje...! Sveopste postovanje Budizma, Hinduizma i generalno - religijskih sistema dovodi do toga da se istorijski dogadjaji medju narodima Istoka tretiraju ne kao hegelovska etapa u razvoju drustva, vec kao jedan vid
Ekscesa koji samo iskacu u neprekinutoj Matrici Aistorijskog Trajanja, odn. samoga Duha, odakle navodno (i nenavodno!) dolaze svi benefiti - inace...
Tim stanjem duhovnog trankvilizma lako je ovladati nasinom imputacijom (Novo) Istorijskog Stanja, uz njenu vedetu: "Jacu" Naciju i sredstvo: Kolonijalizam.
Ipak, desava se obrt...! Kina sa ratom protiv religije od 20-ih godina XX-og veka postaje svesna kolonijalizma kao sredstva i pocinje da ga koristi, najpre u svojim regionalnim oblastima (Cejlon, Tibet), potom u Africi, a s pocetkom novog milenijuma - duz celog sveta!
Ali sad, sa ovim mojim samo-citatom u ovom postu, pogledajte neverovatni paradoks (neo)kolonijalizma u njegovom kineskom hibridu !..
Ne primecujete nesto zastrasujuce, neverovatno, cudno i potpuno novo u koriscenju ovog pojma u kineskoj verziji i sa citiranim primerom iznad ???

U doticnom primeru, najblizem zamislivom, uz jos par dodatnih informacija koje cu izneti, Kineski Kolonijalizam tudje radnike unutar radnog kompleksa koji drzi i kojim vlada kao zasebna Drzava u Drzavi Srbiji (sic!), konkretno, odredjen broj nasih radnika, Srba, tretira sa donekle Vecim Postovanjem od sopstvenih radnika, Kineza i Vijetnamaca, koje: sikanira, udara na radnom mestu, preti im, izderava se na njih...Ne juce, gospodo. Danas!...
Kineski Kolonijalizam ne hrani se radom i patnjom Tudje radne snage, vec Svoje Sopstvene, a da se pritom uopste ne smanjuje vec naprotiv - raste??!
On je nalik mitskoj zmiji Uroborus koja grize i guta sebi rep, ali paradoksalno tom mitu, postaje veca i jaca...?? Objasnite sada to...
Na koji nacin kineski radnici, iako shvataju da su izrabljivani, pristaju na takve uslove?? Da li je to novovekovni patriotizam, Sajber-Nacija ili sta drugo?
Da li je to religiozno misljenje, budisticko shvatanje da je svet Iluzija- Maya, ipak odnelo pobedu nad kineskim ateizmom koji je omogucio danas sve to?!!!
Ili su Kinezi cak i religiju postavili u kontekst instrumenta kojim ce promovisati svetu svoj vid kolonijalizma koji se oslanja na izrabljivanje - svojih ljudi???
Zapitajte se dobro, sto se tice Kine, pa i Rusije i njenog (auto)napada na Ukrajnu!..... jer ovo ne lici na Pirove pobede...

 

[Rogonos]

Bio je los pre svega za ne-bele ljude.

A beli ljudi, naravno oni koji su drzali kolonije su se nafatirali ko nikada pre.

Kolonijalni razvoj Afrike u 19. veku, na primer, daje Evropi razlog za samokritiku, u redu. Međutim, ovo zanemaruje činjenicu da je evropska kolonizacija Afrike donela i poboljšanja u nekim zemljama, kao što je kraj lova na robove. Kolonijalni razvoj unutrašnje Afrike u drugoj polovini 19. veka danas se s pravom smatra mračnim poglavljem za koje bi Evropa trebalo da se stidi i izvini. To je opravdano, posebno za neizrecive "kaznene ekspedicije" i za kolonijalni režim u koloniji belgijskog kralja u Kongu, koji se teško mogao nadmašiti po brutalnosti, slično u portugalskoj Angoli. Međutim, nijedan slučaj nije tipičan za evropsku kolonijalnu vlast u Africi.

Iz ove opravdane kritike ne treba zaključiti da je Afrika ranije bila u mirnom ili čak srećnom stanju koje su kolonijalni gospodari uništili u svojoj pohlepi. Umesto toga, prvi istraživači unutrašnje Afrike u 19. veku bili su suočeni sa nezamislivim pustošenjem izazvanim vekovnim lovom na robove od strane Arapa i crnaca iz Afrike, uglavnom konjanika, lovaca na robove. Konačno, u 19. veku, oblast veličine Irske je skoro depopulacija u tzv basenu Konga.

Naravno, dok su evropske morske sile dobro zarađivale od transatlantske trgovine robljem u 16.veku, u samoj Evropi nije bilo ropstva. Ali tamo i u Severnoj Americi nastao je protestni pokret protiv ropstva (abolicionizma) – jedinstven u svetu – koji su posebno podržavali kvekeri, menoniti, metodisti, baptisti i pijetisti, odnosno grupe odlučnog hrišćanstva. U Engleskoj je u 18.veku osnovano društvo za ukidanje ropstva.

Konferencija-Konga u Berlinu 1884/85 je optužena da je podelila unutrašnjost Afrike među evropskim silama preko glava pogođenih. To je tačno, ali oni koji su bili pogođeni u zonama lova na robove nisu imali pravo glasa u to vreme. Bili su vraćeni na puko preživljavanje i lišeni svake mogućnosti za razvoj. Pored slobodne trgovine, zakon o Kongu učinio je obavezujućom zabranu trgovine robljem.

Ali ne treba zaboraviti, da osim belgijskog Konga i Angole, evropska kolonizacija Afrike donela je i poboljšanje uslova života, odnosno okončanje lova na robove.

Ropstvo se može optužiti da se prema ljudima ponaša kao prema stvarima sa dušom (Aristotelova filozofija), da ih ponižava i dozvoljava da masovno propadaju. Ropstvo je značilo društvenu smrt, gubitak porodice, jezika i svake nade za budućnost. Ali, tu je Kolonijalizam manje kriv. On se prema "domorocima" odnosio kao prema deci koju je trebalo "civilizovati" – a to je zapravo značilo: evropeizovati. Ovo, inače, po standardima vrlo krute pedagogije.

Mogao bih da dodam da je, ipak, većina afričkih vođa oslobodilačkih pokreta i većina prvih državnika na osamostaljenju započelo školovanje u hrišćanskim misionarskim školama i često nastavilo školovanje u "otadžbini" kolonije. Očigledno, rezultat ovakvih obrazovnih kurseva nije bila "servilnost" (robovanje), već osećaj slobode i samoopredeljenja. Afrički hrišćani i danas vole da kažu, da su zahvalni misionarima što su ih oslobodili straha od "duhova".

A što se tiče "zapadnih vrednosti", koje neki kritikuju kao nametnute domorocima od strane kolonijalnih sila, ozbiljno okrivljuju kolonijalne sile za promovisanje lova na veštice, žrtvovanja ljudi i lova na robove u Africi, spaljivanja udovica u Indiji i lova na glave u Polineziji. ili čak zabranjeno? Lov na glave je bio ritual. Da bi ušao u odraslo doba, adolescent je morao da nauči glavu ne neprijatelja, već stranca. Predkolonijalna Polinezija nije bila raj nevinosti.

Ono što hoću da kažem jeste da ovde ne treba ulepšavati pomenuti kolonijalizam. Ali treba da se uzdržimo od jednostavnog objašnjenja da zlo uvek dolazi iz zlobe. Veoma retko se primenjuje. U većini slučajeva, zle i nehumane stvari proizlaze iz dobrih, ali kratkovidih, zaslepljenih ili instrumentalnih namera.

 

[veliki krang]

Kineski Kolonijalizam ne hrani se radom i patnjom Tudje radne snage, vec Svoje Sopstvene, a da se pritom uopste ne smanjuje vec naprotiv - raste??!
On je nalik mitskoj zmiji Uroborus koja grize i guta sebi rep, ali paradoksalno tom mitu, postaje veca i jaca...?? Objasnite sada to...
Na koji nacin kineski radnici, iako shvataju da su izrabljivani, pristaju na takve uslove?? Da li je to novovekovni patriotizam, Sajber-Nacija ili sta drugo?
Da li je to religiozno misljenje, budisticko shvatanje da je svet Iluzija- Maya, ipak odnelo pobedu nad kineskim ateizmom koji je omogucio danas sve to?!!!
Ili su Kinezi cak i religiju postavili u kontekst instrumenta kojim ce promovisati svetu svoj vid kolonijalizma koji se oslanja na izrabljivanje - svojih ljudi???

To je svojevrsna sinergija budističkog pogleda na svet i kolektiviteta nacije. Ako je ideal budizma utapanje u Nirvanu, taj ideal je reflektovan na stanje nacije u smislu utapanja u kolektiv. Tu leži i objašnjenje zašto kineski kolonijalizam raste. Nirvana je veliko Ništa, dok je kineska nacija veliko Nešto. Ili, jednostavnije rečeno, radi se o prostoj razlici između duha i materije, to jest manifestacijama jednog i drugog stanja.

 

[Black_star]

Poslednja vest: https://luftika.rs/srpski-radnici-l...FdXFJ9r2LFPHs6JKWdaMO3vhzk#Echobox=1654095571

Na Linglong gradilištu u Zrenjaninu umro radnik iz Srbije, povrede na radu svakodnevne​

U Zrenjaninu je postalo potpuno „uobičajeno“ da se na nedeljnoj osnovi govori o radnicima koji su povređeni na radu na gradilištu u Linglongu.
Pre nekoliko dana je u krugu fabrike od infarkta preminuo čovek koji je bio srčani bolesnik.
– Prvo što vidite kad uđete na gradilište je transparent na kojem i na kineskom, i na srpskom piše: “Pet miliona radnih sati bez povrede na radu”. A tamo svaki dan ima ko zna koliko povreda na radu. Eto, desio se i smrtni slučaj. Bio sam tog dana na gradilištu – rekao je za VOICE jedan od radnika koji je bio dovoljno hrabar da iznese u javnost sve šta se iza zidina Linglonga dešava.
....
VOICE je dobio i snimke gde se jasno vidi da se u hali izvode poslovi zavarivanja iznad zapaljivih materija, a to sve posmatra šef iz Kine, koji zatim čoveka koji nema šaku tera da radi poslove na visini koji mogu dodatno ugroziti njegovu bezbednost.

– Samo deo gde su bili kineski inženjeri imao je sve što treba. Gde god su bili naši radnici, dešavalo se da nema vode. Ako poneseš vodu sa sobom, imaćes vodu. Ako ne poneseš, taj dan nećeš piti vodu. Tamo vam ubiju dostojanstvo tako što vam naređuju da radite neke poslove koji nisu ni za ljude koji imaju četiri razreda osnovne škole. Pošalju vas da čistite deo puta koji ne može da očisti ni bager, a iza vas stoje dva Kineza sa rukama na leđima i gledaju kako radite taj posao. Kad mi je bilo loše obavestio sam svog srpskog šefa i sklonio sam se na svoje radno mesto. Za mnom dođe Kinez i kaže: ‘Zašto si otišao odande? Moraš da se vratiš’ – navodi naš sagovornik.
...
Osim loših uslova rada na gradilištu Linglonga loše se upravlja i opasnim otpadom, koji neretko završava pod zemljom. Poslednji ekološki incident, za koji se zna, dogodio se pre nekoliko dana kada se kamion pun nafte prevrnuo u blato. Nafta se izlila po zemlji, a ne zna se da li je tom prilikom povređen vozač kamiona.

– Često se oseti ambalaža u kojoj su sirovine za proizvodnju gume kao što je čađ, koja je u pakovanju od jedne tone. I onda sva ta čađ koja iscuri iz pakovanja se zakopa u zemlju – tvrdi sagovornik VOICE-a.

 

[Rogonos]

Ipak, desava se obrt...! Kina sa ratom protiv religije od 20-ih godina XX-og veka postaje svesna kolonijalizma kao sredstva i pocinje da ga koristi, najpre u svojim regionalnim oblastima (Cejlon, Tibet), potom u Africi, a s pocetkom novog milenijuma - duz celog sveta!
Ali sad, sa ovim mojim samo-citatom u ovom postu, pogledajte neverovatni paradoks (neo)kolonijalizma u njegovom kineskom hibridu !..
Ne primecujete nesto zastrasujuce, neverovatno, cudno i potpuno novo u koriscenju ovog pojma u kineskoj verziji i sa citiranim primerom iznad ???

U doticnom primeru, najblizem zamislivom, uz jos par dodatnih informacija koje cu izneti, Kineski Kolonijalizam tudje radnike unutar radnog kompleksa koji drzi i kojim vlada kao zasebna Drzava u Drzavi Srbiji (sic!), konkretno, odredjen broj nasih radnika, Srba, tretira sa donekle Vecim Postovanjem od sopstvenih radnika, Kineza i Vijetnamaca, koje: sikanira, udara na radnom mestu, preti im, izderava se na njih...Ne juce, gospodo. Danas!...
Kineski Kolonijalizam ne hrani se radom i patnjom Tudje radne snage, vec Svoje Sopstvene, a da se pritom uopste ne smanjuje vec naprotiv - raste??!

Ako pogledamo istorijski kontekst, smatram da je kineska vladavina (ili bar neka vrsta azijskog kolonijalizma) zanimljiva. Na primer, odnos Kine i Vijetnama.

Istorija vijetnamskog naroda tokom više od jednog milenijuma pod kineskom vlašću pokazuje razvoj nacionalnog identiteta koji je izgleda nastao kao rezultat dva srodna razvoja.

Prvi od njih bio je uvođenje naprednije civilizacije Kine u deltu Crvene reke, uključujući tehničke i administrativne inovacije i sofisticiraniji nivo kineskog učenja, što je Vijetnamce učinilo jednim od najnaprednijih ljudi u kontinentalnoj jugoistočnoj Aziji. To je neosporno. Ovaj proces je olakšan naporima kineskih guvernera da postignu potpunu sinicizaciju kroz uvođenje kineskog jezika, kulture, običaja i političkih institucija.

Drugi razvoj tokom ovog perioda bio je otpor vijetnamskog naroda potpunoj asimilaciji, dok su istovremeno koristili prednosti kineske civilizacije u svojoj borbi protiv kineske političke dominacije.

Ubrzo nakon što su Kinezi proširili svoju vlast nad sadašnjim Severnim Vijetnamom, izgradili su puteve, vodene puteve i luke kako bi poboljšali pristup regionu i osigurali da zadrže administrativnu i vojnu kontrolu nad njim. Oni su unapredili lokalnu poljoprivredu uvođenjem boljih metoda navodnjavanja, kao i metalnih plugova i vučnih životinja. Sa sobom su doneli nova oruđa i oružje, napredne oblike grnčarije i nove rudarske tehnike. Međutim, više od jednog veka nakon aneksije Nam Vijet, Kinezi su se uzdržali od mešanja u lokalnu administraciju.

Istorija se u neku vrstu danas ponavlja u Africi, samo u drugom obliku, zar ne?

 

[GrdobanS]

Odkad su Finska, Ukrajina, Poljska i ostale navedene *zemlje treceg sveta* ?????

Nisu, ali ih putin tretira kao svoje (potencijalne) kolonije.

 

[veliki krang]

Nisu, ali ih putin tretira kao svoje (potencijalne) kolonije.

Prilično retardiran način zaključivanja na temi koja je bez tebe ozbiljna i zanimljiva.

 

[Rogonos]

Na kolonijalizam gledam na nešto negativno po belog čoveka.
Nego moje pitanje je, da li je bilo moguće da se Evropa razvija tehnološki, itd u svim sferama a da ne nema uticaja na ostale rase i kontinente? Kako bi izgledalo da je Evropa bila samo u Evropi?
Kakvu interakciju očekujete u 16., 17. 18., veku osim kolonijalizma kakav je bio? Kakav bi inače mogao da bude?

Zanimljivo pitanje i alternativna istorija. Kako je evropski svet izgledao oko 1500. godine?

Evropa, koja se takođe može posmatrati kao "crvi dodatak" Azije, bila je rascepkana, nekoliko većih i mnogo malih teritorija razdvojeno. "Priuštili" su raskol u crkvi, koji je razbio duhovno jedinstvo zapadne Evrope i izazvao krvave pokolje do 1650. godine.

U brodogradnji i nautici bili su daleko inferiorniji od Arapa i Kineza. Po broju stanovnika i resursima, nijedna evropska država ne bi mogla da se takmiči ni sa jednom od azijskih imperija. širom tada poznatog sveta, Evropljani su bili okruženi muslimanskim državama, od kojih se jedna upravo spremala da napadne. Evropski brodovi nisu mogli bezbedno da plove čak ni Mediteran.

Ipak, tri španske ljuske oraha uspevaju da pređu Atlantik u nadi da će uspostaviti kontakt sa legendarnom Kinom i Indijom. što uspevaju da urade i Portugalci na svom putu po Africi. A kasnije, u njihovom klizištu, Holanđani, koji su upravo vodili rat na život ili smrt sa ovim Špancima. Englezi, Francuzi. Svi su bili u međusobnom ratu u nekom trenutku, a ipak je kratak period od 200 godina dovoljan da se otkrije svet i nastani se svuda.

šta je govorilo o tome da su Evropljani ipak otkrili svet i vladali njime neko vreme?
- religija, barem toliko ekspanzivna kao islam, samo ne toliko tolerantna
- intelektualno buđenje renesanse, lanci srednjeg veka su prekinuti, stara i nova znanja brzo se šire kroz štampariju
- nemilosrdna konkurentska borba uključenih sila, da ne bi postala nebitna, jedna se mora boriti protiv druge vojno i takođe delovati ekspanzivno
- mogući profit, čak i ako npr. Američko zlato i srebro uništavaju ekonomiju Španije

Istina je da su se i drugi proširili, ali Evropljani su bili jedini koji nisu stali dok nisu osvojili svaki kutak sveta (bar manje-više). Ali verujem da 'osvajanje' kao takvo nije odlučujući faktor, mnogi su osvojili velika područja, ali ono što najviše nedostaje je osećaj misije Evropljana, da svoju kulturu prenesu u svet, nezavisno od svih političkih razmišljanja i takmičeći se među sobom.

Da se radilo samo o vladavini, onda efekat ne bi bio toliko trajan, to je širenje sopstvene kulture i to nije prestalo do danas, već traje. Takođe je zapanjujuće u kojoj meri su druge kulture spremne da se pridruže i da se "evropeizuju" ili, danas, da se "amerikanizuju". Ova spremnost da se prilagodi drugoj kulturi (ne mislim na usvajanje onoga što je korisno, kao što se radilo u Evropi, već stvarno odustajanje od sopstvene kulture i usvajanje druge), uz istovremeni nedostatak osećaja misije, na kraju olakšava da Evropljani budu tako dominantni.

 

[Rogonos]

Što se tiče kolonijalizma u zemljama koje su danas "perjanice demokratije", uvek mi je neverovatno kako baš države poput Švedske rado drže lekcije Srbiji o svojoj prošlosti, ali su uporni da svoju (mračnu) istoriju gurnu pod tepih. Pre svega, ozloglašeni agitator i lažov Karl Bilt, koji se i prema Bosni ponašao kao kolonijalni činovnik.

Zaboravlja se da je bivša baltička velesila Švedska imala samo nekoliko kolonija u inostranstvu i to samo na kratko. Duže za one u sopstvenom kraljevstvu, na primer na području drevnog naroda Samija, koji je hiljadama godina prisutan na krajnjem severu. Iako se mnogo toga popravilo, i danas postoje neka nasilna trvenja. Naravno nigde nema tih vesti u svetskim medijima.

U osnovi, radi se o mestu koje Švedska daje narodu Sami u današnjem društvu. Narod koji je milenijumima bio prisutan u najsevernijim regionima Evrope, kada je Kraljevina Švedska počela da pruža svoje ruke tamo u 17. veku u potrazi za resursima u džungli i tundri arktičkog severa.

Uzgoj irvasa nije samo industrija za Sami narod koji njime upravlja, već i jedan od najvažnijih nosilaca kulture i identiteta. Ovo čini svaki spor veoma komplikovanim. Jer odjekuje čitav političko-istorijski kompleks tema, počevši od pitanja švedskog kolonijalizma na krajnjem severu, preko savremenih aspekata ljudskih prava i zaštite manjina do problema koncepta svojine, koji je za Švedsku drugačije definisan. industrijskog društva nego u tradicionalnom pogledu na domaće stanovništvo.

"Baveći" se istorijom, Karl Bilt zaboravlja da je, na primer, švedska politika bila otvoreno rasistička prema Samima sve do posle Drugog svetskog rata, što se manifestovalo ne samo u državnom institutu za rasnu biologiju osnovanom dvadesetih godina.

Ovo je dalo ideološku osnovu za takozvane nomadske škole, koje je vodila Švedska crkva do 60ih godina. Deca iz porodica polu-nomadskih uzgajivača irvasa tamo su podučavana po skraćenom nastavnom planu i programu koji se smatrao "dovoljnim" za njihovu pripremu za stočarski život. Dok su neki pripadnici domorodačkog naroda na taj način bili svesno odvojeni od ostatka društva, drugi, koji potiču iz sedentarnih Sami porodica, bili su primorani da budu asimilirani – ali su i dalje smatrani inferiornim.

 

[Black_star]

Zanimljivo pitanje i alternativna istorija. Kako je evropski svet izgledao oko 1500. godine?

Evropa, koja se takođe može posmatrati kao "crvi dodatak" Azije, bila je rascepkana, nekoliko većih i mnogo malih teritorija razdvojeno.

U brodogradnji i nautici bili su daleko inferiorniji od Arapa i Kineza. Po broju stanovnika i resursima, nijedna evropska država ne bi mogla da se takmiči ni sa jednom od azijskih imperija. širom tada poznatog sveta, Evropljani su bili okruženi muslimanskim državama, od kojih se jedna upravo spremala da napadne. Evropski brodovi nisu mogli bezbedno da plove čak ni Mediteran.

šta je govorilo o tome da su Evropljani ipak otkrili svet i vladali njime neko vreme?
- religija, barem toliko ekspanzivna kao islam, samo ne toliko tolerantna
- intelektualno buđenje renesanse, lanci srednjeg veka su prekinuti, stara i nova znanja brzo se šire kroz štampariju
- nemilosrdna konkurentska borba uključenih sila, da ne bi postala nebitna, jedna se mora boriti protiv druge vojno i takođe delovati ekspanzivno
- mogući profit, čak i ako npr. Američko zlato i srebro uništavaju ekonomiju Španije

Istina je da su se i drugi proširili, ali Evropljani su bili jedini koji nisu stali dok nisu osvojili svaki kutak sveta (bar manje-više). Ali verujem da 'osvajanje' kao takvo nije odlučujući faktor, mnogi su osvojili velika područja, ali ono što najviše nedostaje je osećaj misije Evropljana, da svoju kulturu prenesu u svet, nezavisno od svih političkih razmišljanja i takmičeći se među sobom.

Naletim danas na jednu recenziju koji me odmah potsetise na ovu temu...
Knjiga je "Nasledje Rima", autor Kris Vikam, izdavac "Clio"...
Ranije sam pomenuo koliko je bitna bila uloga Nacije u pokori ostatka Ne-nacionalnog sveta...
Ali, pri tom nisam pomenuo na koji nacin i kada se moze reci da nastaje Nacija...Kad su Anglo-saksonci presli u Britance, Germani i Goti u Nemce itd...?
Naposletku, ostaje pitanje ko je protiv koga i zbog cega zaista i ratovao u minulim ratovima srednjovekovlja? Sta ako je nacionalitet samo Fantazma?
Novovekovna iluzija rodjena u doba romantizma 19.veka...? Da li to znaci da su svake od ovih nabrojanih evropskih nacija samo zelele da, svojom kolonijalnom ekspanzijom u svet - poostvare tu iluziju...? Kada kolektiv deluje pod jedinstvenom zastavom donetom konsenzusom, ta zastava ce biti onoliko jaka koliko i uverenje kolektiva u njenu jedinstvenost i nepode(r)ljivost... Evo, pak, reci stucnjaka, citat iz navedene knjige, veoma zanimljiv:...

"Evropa ranog srednjeg veka se iznova i iznova shvata pogresno. Zrtva je dvaju velikih narativa. Oba su veoma uticajna u istoriji i istoriografiji poslednja dva stoleca i oba vode pogresnoj predstavi o tom razdoblju; narativ o nacionalizmu i narativ o modernosti (...) Rani srednji vek stoji u osnovi, bilo autenticnoj ili izmisljenoj, tolikih evropskih nacionalnih drzava da je stekao mitsko znacenje za istoricare svih generacija otkako je pocetkom 19.veka , a cesto i ranije, nacionalizam postao mocna politicka predstava (...) Ko god bi 1000 godina tragao za buducom industrijalizacijom kladio bi se na privredu Egipta, a ne Rajnske oblasti ili Nizozemske, dok bi mu privreda Lankansira izgledala komicno."

Ovde vidimo suceljavanje drevnih oblasti u kojima postoji Balans izmedju Spiritualnog (religioznog) i Materijalnog (privrednog), poput Egipta, koga je u njegovoj intrinsicnosti odlikovala tek geografska pozicija, a nikakav specijalni nacionalitet, premda se kastinsko-religiozna hijararhija podrazumevala... i onoga sto danas u istoriji poznajemo kao velike osvajacke, kolonijalne sile - sve od reda "velike" i "jake" Nacije... (uzalud izgleda pominjati Kinu...) Medjutim, tu dolazimo do same srzi, spiritus movensa i kolonijalnog i suverenistickog fenomena u istoriji...
Ukoliko radite na necemu sto je Fantazma (za novi vek) kao sto je to Nacija i nacionalizam, poguran svom silinom nesputanog neobavezujuceg sovinizma ka drugim narodima i Nacijama, vi sustinski radite na nekoj vrsti "spoljasnje maske" koja konkretno izlazi iz polja istine i zalazi u laz... Ovime se stvara Disbalans izmedju Duha i Materije koji prati odredjeni Kolektiv. Teznje postaju agresivne, osvajacke, uperene su ka spolja jer se smatra da ce na taj nacin Laz postati vise Istina i da ce se jedino tako shvacenim sirokim hegemonijalizmom povratiti u zacelju izgubljeni Balans... Moguce da je upravo ovako u dusevnom tkivu Evrope tokom ranog, pa i kasnijeg srednjeg veka, preko renesanse, klasicizma, baroka, pa i novog doba - stvoren sentiment prema drevnim, minulim drustvima, tipa Egipat, stara Grcka i manje-vise i Rim, koja su sa nostalgijom ali i ceznjivim zagledanjima u buducnost - percipirana kao prosperitetna drustva u kojima je inicijalno vladao Balans - taj koji "dusi daje osecaj smiraja, idile i Eldorada"... Skoro sasvim izvesno - kada se osmotri sva nehumanost kolonijalnog zahuhtalog sistema vrednosti koji se paradoksalno oslanjao upravo na Disbalans izmedju Nacionaliteta i ostatka Sveta, zapravo disbalans u sebi samom, izmedju svog Duha i Tela, prilike da Duh uziva, postuje i poznaje Istinu i napora i zlocina koje Telo preduzima i nad sobom i nad drugima da produzi sebe ne kao nesto prirodno, vec kao iskonstruisano, kao nastavak necega gde istina prestaje, upravo - kao Laz. ... u civilizacijskom kosmaru strahujuci, opet paradoksalno, samo od toga da da i ovaj Disbalans nestane, tj. plaseci se upravo Balansa, zbog kog bi ova masina stala... ovo je logika kolonijalistickog "progonstva iz sebe" i trazenja balansa "da se nikad ne nadje"... Egipat, Stara Grcka, zlatne civilizacije sa vekovima osnazenim Balansom svojih sistema (a balans je Nula - pozitivna ili negativna - zavisi s koje strane i ko je gleda , pa jos i zavrnuta kao krpa da nesto iscedi iz sebe - cime se dobija simbol za beskonacnost... ) minula su davno, osta pusti vulgarizam kolonijalnog zivota, pa opet, eto Kina je trajala u svom Balansu, zivela i prezivela, kao nekakav zivi fosil... Ko ima Balans, realno moze sve. Pitanje je, medjutim, i zadrzati tako nesto, jer aveti Disbalansa, jednom oslobodjene, lutace uzduz i popreko Istorije, cekajuci prvo zgodnu priliku da poremete Balans i trajno zaraze sistem spokoja... Gurajuci savrsenu Svest (unutar Balansa) u trajnu beslovest (Disbalansa)...Tada pocinju nesporazumi i vazduh pocinje mirisati na krv i obracun... Nebitno koliko velika i prosvetljena drzava/zemlja bila, od najznakomitijeg obelezja Istorije medju rusevinama - uvek ce biti u opasnosti...
Stoga - jacajmo Svest.

 

[Rogonos]

Naletim danas na jednu recenziju koji me odmah potsetise na ovu temu...
Knjiga je "Nasledje Rima", autor Kris Vikam, izdavac "Clio"...
Ranije sam pomenuo koliko je bitna bila uloga Nacije u pokori ostatka Ne-nacionalnog sveta...
Ali, pri tom nisam pomenuo na koji nacin i kada se moze reci da nastaje Nacija...Kad su Anglo-saksonci presli u Britance, Germani i Goti u Nemce itd...?
Naposletku, ostaje pitanje ko je protiv koga i zbog cega zaista i ratovao u minulim ratovima srednjovekovlja? Sta ako je nacionalitet samo Fantazma?
Novovekovna iluzija rodjena u doba romantizma 19.veka...? Da li to znaci da su svake od ovih nabrojanih evropskih nacija samo zelele da, svojom kolonijalnom ekspanzijom u svet - poostvare tu iluziju...? Kada kolektiv deluje pod jedinstvenom zastavom donetom konsenzusom, ta zastava ce biti onoliko jaka koliko i uverenje kolektiva u njenu jedinstvenost i nepode(r)ljivost... Evo, pak, reci stucnjaka, citat iz navedene knjige, veoma zanimljiv:...

Ovde vidimo suceljavanje drevnih oblasti u kojima postoji Balans izmedju Spiritualnog (religioznog) i Materijalnog (privrednog), poput Egipta, koga je u njegovoj intrinsicnosti odlikovala tek geografska pozicija, a nikakav specijalni nacionalitet, premda se kastinsko-religiozna hijararhija podrazumevala... i onoga sto danas u istoriji poznajemo kao velike osvajacke, kolonijalne sile - sve od reda "velike" i "jake" Nacije... (uzalud izgleda pominjati Kinu...) Medjutim, tu dolazimo do same srzi, spiritus movensa i kolonijalnog i suverenistickog fenomena u istoriji...
Ukoliko radite na necemu sto je Fantazma (za novi vek) kao sto je to Nacija i nacionalizam, poguran svom silinom nesputanog neobavezujuceg sovinizma ka drugim narodima i Nacijama, vi sustinski radite na nekoj vrsti "spoljasnje maske" koja konkretno izlazi iz polja istine i zalazi u laz... Ovime se stvara Disbalans izmedju Duha i Materije koji prati odredjeni Kolektiv. Teznje postaju agresivne, osvajacke, uperene su ka spolja jer se smatra da ce na taj nacin Laz postati vise Istina i da ce se jedino tako shvacenim sirokim hegemonijalizmom povratiti u zacelju izgubljeni Balans... Moguce da je upravo ovako u dusevnom tkivu Evrope tokom ranog, pa i kasnijeg srednjeg veka, preko renesanse, klasicizma, baroka, pa i novog doba - stvoren sentiment prema drevnim, minulim drustvima, tipa Egipat, stara Grcka i manje-vise i Rim, koja su sa nostalgijom ali i ceznjivim zagledanjima u buducnost - percipirana kao prosperitetna drustva u kojima je inicijalno vladao Balans - taj koji "dusi daje osecaj smiraja, idile i Eldorada"... Skoro sasvim izvesno - kada se osmotri sva nehumanost kolonijalnog zahuhtalog sistema vrednosti koji se paradoksalno oslanjao upravo na Disbalans izmedju

Veoma dobre misli, rado ću odgovoriti. Sa ove tačke gledišta, upitno je da li se uopšte može govoriti o "pobednicima" u odnosu na same kolonije, ako se to posmatra sa čisto ekonomske tačke gledišta.

Stanovnici kolonija su u osnovi izgubili kvalitet života i mogućnosti zbog strane vladavine. Kolonijalne sile su obično dobijale manje ekonomski nego što bi se očekivalo, pošto su deficite neprofitabilnih kolonija morale da apsorbuju iz viškova profitabilnih kolonija. Troškovi stalnih vojnih intervencija za gašenje ustanaka stalno su vezivali snage negde na drugom kraju sveta (ustanak Herera recimo nije jedinstven).

Ako je i bilo profita, on je prvenstveno bio strateške prirode, ako su najpovoljnije tačke bile zauzete na vreme kako bi se mogle uticati na mogućnosti globalne trgovine i ako je kolonizacija zahvatila područja sa oskudnim sirovinama koje su tako isključivo bile dostupne. sopstvena industrija na ovaj način bi se mogla napraviti. Međutim, zbog napora koji je uložen u održavanje kontrole, ovaj model se mora posmatrati kao veoma relativan u poređenju, na primer, sa modernim postkolonijalnim uticajem.

Razmišljam samo o klasifikaciji kasnije SAD. Svrstavanje u naseljenu koloniju svakako važi za korišćenje jeftinog zemljišta. Međutim, Indijanci nisu bili značajno korišćeni kao radnici. Kao zamena, robovi su nabavljeni iz Afrike, a Indijanci su u velikoj meri istrebljeni. Zanimljivo, tada su se nekako "kolonizovali" evropski doseljenici (= kolonizatori) koji su težili nezavisnosti od matične zemlje (u dvostrukom smislu), a to su postigli i revolucijom.

Šta su onda bili? Da li su bili samostalna kolonija? Na kraju krajeva, došlo je do razmene stanovništva između. Ili je to možda čak i najuspešniji oblik kolonizacije? Samo su Afroamerikanci nekako retroaktivni prema domorodačkim narodima američkog kontinenta.

Sa trezvenog pogleda, važno je razlikovati dve stvari. S jedne strane je kolonijalizam, koji je za nas savremene ljude, poput fašizma i komunizma, nešto što smatramo da je načelno vredno osuđivanja. S druge strane, tu je britanska, holandska ili portugalska kolonizacija, koja je bila složena, štetna i korisna u isto vreme. Na istoričarima je da svoju priču tačno predstave uz dužno poštovanje činjenica i nijansi.

Francusko prisustvo u Africi, na primer, omogućilo je da se okonča ropstvo, koje je još uvek bilo rasprostranjeno u Magrebu, kao i u Sahelu i Beninu. Tunis je bio prva arapsko-muslimanska zemlja koja je ukinula ropstvo. Ali mera je stupila na snagu tek skoro 30ak godina kasnije pojavom Francuza. Kolonijalizam je umro zbog fundamentalne kontradikcije: potčinio je čitave kontinente zakonima matične zemlje koja je u isto vreme propagirala koncepte slobode i samoopredeljenja.

Kakva je korist od zatvaranja i isključivanja kada smo odavno stigli u globalizovani svet? Kolonijalizam je stoga i onima kojima je dominirao dao ključ za emancipaciju. To znači: Evropa je kolonizovala. Ali je takođe izmislio antikolonijalizam, već u 16. veku u delu dominikanca Bartolomea de Las Kasasa. Evropa je razvila revolucionarne ideale i proglasila ljudska prava za univerzalno načelo – i na taj način obezbedila potčinjenim narodima sredstva za pobunu.

Pored toga, međutim, kolonijalizam je stvorio i veze i odnose poštovanja i prijateljstva koji opstaju više od pola veka nakon njegovog kraja. Pričati kolonijalnu istoriju u crno-belom obrascu znači ostati zarobljen u stereotipu.

 

[Black_star]

Kolonijalizam je umro zbog fundamentalne kontradikcije: potčinio je čitave kontinente zakonima matične zemlje koja je u isto vreme propagirala koncepte slobode i samoopredeljenja.

Upravo o ovome se radi...Sloboda za jedne, a ropstvo za sve druge. Stvara se Disbalans izmedju proklamovane doktrine liberalnog smisla i njene prakticne implementacije...sto svakako nije moglo spreciti opsti Duh naseljen u svim ljudima sveta da prepozna(ju) pravi smisao ideje slobode i nezavisnosni. To jeste tacka divergencije i konvergencije, veciti oksimorom kompleksne jednostavnosti i jednostavne kompleksnosti. No, to potiranje uticaja u srecnom razresenju - u (pozitivnoj) nuli Balansa - trajni je cilj.

Šta su onda bili? Da li su bili samostalna kolonija? Na kraju krajeva, došlo je do razmene stanovništva između. Ili je to možda čak i najuspešniji oblik kolonizacije?

Primer Amerikanaca i njihove "Nacije" kao svojevrsnog tipa "autokolonijalizma", kako si ga ovde predstavio , dobar je pokazatelj odvajanja od maticne kolonizatorske klime Evropljana s njihovom (neprepoznatom) ideologijom Disbalansa, cime je stvoren prostor za savremeni, tj. moderni Balans nove autenticne tvorevine ciji je rast potpomognut razvojem industrijalizacije kao najnovijeg, najsvezijeg sredstva progresa, neutralnog u svom nastanku - kao posledica nauke. Dakle, i tu se krenulo od nule, pozitivne naucnicke, neutralne `nule`. A sve sto je novo stvara u kapitalistickom poretku automatski dominaciju na trzistu... Novoj tvorevini Americi, rodjenoj u Balansu sto sada proklamuje Izvornost Reci evropskog korumpiranog kolonijalnog Liberalizma, ovo je svakako doslo kao kec na tref, nikako kao minus koji ce je odvuci u trajni vrtlog retrogradnog istorizma, otvarajuci polako pozornicu za njenu post-kolonijalisticku dominaciju na svetskom nivou od pocetka XX veka. Amerika, naime, pored tehnoloskih dostignuca i nove aistorijske i nadistorijske kulture, postmoderno izmesane, stavise, sa masovnom kulturom, pocinje da izvozi u svet i - Ideju Slobode! No, danas svi znamo, nevezano za izvikani dualizam crno-belog pogleda na svet, za strasnu opasnost koja je iznikla iz novovekovnog stanovista Amerike kao "Auto-kolonije"; centripetalne sile Istorizma vratile su je na izvoriste kolonijalizma, izvrnule su njen novovekovni Balans kao carapu naopacke, vrativsi je u okvire kolonijalnog minulog doba. Njen Balans je nanovo, a bodrijarovski kompleksno, posmodernisticki, postao suptilni, virtuelni oblik Disbalansa koji sve vise zabija svoj koren u mislilo se minuli Disbalans originalnog kolonijalizma, uz sve njegove aporije, proklamaciju jednakosti uz rast rasne i socijalne segregacije - ponovo! Kao pokusaj maskiranja tog stanja, daje se lazna medijska sarena slika nalik na dobro prokazani kich, jedan oblik sarenisa koji promovise jednakost, stavise kroz carobnost duginih boja... Ne treba previse ulaziti u to, jer sve deluje kao pervertiran oblik evropskih gradjanskih prava, ali necemo sad o tome. Zelim reci da je i to ultra-kich stanje proizvod i nanos ovog post-postmodernog americkog liberalizma koji je kao negativ slike od evropskog kolonijalizma, ponovo - kao nesto sto Fukujama nije mogao ni da zamisli kao ishod, ali iz prizme Univerzalnog Duha koji pak poznaje sustinu Jednakosti i Balansa - kao nesto sto je jednog Igija Popa nateralo da kroz poetski izraz sadasnju Ameriku nazove "Crnom Rupom Sveta"...

Pričati kolonijalnu istoriju u crno-belom obrascu znači ostati zarobljen u stereotipu.

Ovo je, naime, slika i prilika, obrazac i dijagnoza opasnosti sadasnjeg post-kolonijalnog sveta, uz svu pratecu aktuelnost cak i u vidu tekucih ratova - na istoku, i kriza - na zapadu. Vispreni uvek naslucuju (a i znaju) da se vazda nesto (dobro) desava iza ovog paravana podele na crno i na belo, tj. da je ona poturena napaljenoj raji koja ce se zanositi gigantskoj partiji saha kroz sijaset teoretisanja o zaverama... Ili masi apaticnih i apoliticnih, koja ce `crno i belo` jednostavno smesati u vecno postmoderno - `sivo`... Ali, vispreni znaju da se u spektru izmedju dve najekstremnije `boje`, crnog i belog, nalaze sve ostale boje, tacnije svo ono pravo i autenticno Sarenilo Sveta, za razliku od onoga kich-proklamovanog medijalizovanog i tabloitiziranog, ono koje zaista pokrece ljude i svet, cineci na neki nacin tihu, mozda jos uvek ne do kraja isproklamovanu i jasno postavljenu, ali svakako vecinu sto uspostavlja svaku vrstu danasnjeg internacionalnog tehnoloskog i kulturnog progresa, sposobnog da nadje resenja i zaleci i spase cak i umove zarobljene u trajnom stanju propagandne mas-hipnoze kich-sarenila, cak na nacin da i ovi to (ne) prepoznaju. Dakle, svakako, sareno..

 

[Rogonos]

Primer Amerikanaca i njihove "Nacije" kao svojevrsnog tipa "autokolonijalizma", kako si ga ovde predstavio , dobar je pokazatelj odvajanja od maticne kolonizatorske klime Evropljana s njihovom (neprepoznatom) ideologijom Disbalansa, cime je stvoren prostor za savremeni, tj. moderni Balans nove autenticne tvorevine ciji je rast potpomognut razvojem industrijalizacije kao najnovijeg, najsvezijeg sredstva progresa, neutralnog u svom nastanku - kao posledica nauke. Dakle, i tu se krenulo od nule, pozitivne naucnicke, neutralne `nule`. A sve sto je novo stvara u kapitalistickom poretku automatski dominaciju na trzistu... Novoj tvorevini Americi, rodjenoj u Balansu sto sada proklamuje Izvornost Reci evropskog korumpiranog kolonijalnog Liberalizma, ovo je svakako doslo kao kec na tref, nikako kao minus koji ce je odvuci u trajni vrtlog retrogradnog istorizma, otvarajuci polako pozornicu za njenu post-kolonijalisticku dominaciju na svetskom nivou od pocetka XX veka. Amerika, naime, pored tehnoloskih dostignuca i nove aistorijske i nadistorijske kulture, postmoderno izmesane, stavise, sa masovnom kulturom, pocinje da izvozi u svet i - Ideju Slobode! No, danas svi znamo, nevezano za izvikani dualizam crno-belog pogleda na svet, za strasnu opasnost koja je iznikla iz novovekovnog stanovista Amerike kao "Auto-kolonije"; centripetalne sile Istorizma vratile su je na izvoriste kolonijalizma, izvrnule su njen novovekovni Balans kao carapu naopacke, vrativsi je u okvire kolonijalnog minulog doba. Njen Balans je nanovo, a bodrijarovski kompleksno, posmodernisticki, postao suptilni, virtuelni oblik Disbalansa koji sve vise zabija svoj koren u mislilo se minuli Disbalans originalnog kolonijalizma, uz sve njegove aporije, proklamaciju jednakosti uz rast rasne i socijalne segregacije - ponovo! Kao pokusaj maskiranja tog stanja, daje se lazna medijska sarena slika nalik na dobro prokazani kich, jedan oblik sarenisa koji promovise jednakost, stavise kroz carobnost duginih boja... Ne treba previse ulaziti u to, jer sve deluje kao pervertiran oblik evropskih gradjanskih prava, ali necemo sad o tome. Zelim reci da je i to ultra-kich stanje proizvod i nanos ovog post-postmodernog americkog liberalizma koji je kao negativ slike od evropskog kolonijalizma, ponovo - kao nesto sto Fukujama nije mogao ni da zamisli kao ishod, ali iz prizme Univerzalnog Duha koji pak poznaje sustinu Jednakosti i Balansa - kao nesto sto je jednog Igija Popa nateralo da kroz poetski izraz sadasnju Ameriku nazove "Crnom Rupom Sveta"...

Jeste, a i kolokvijalno rečeno "postkolonijalno" cveta. Ono što su postmodernizam i poststrukturalizam bili pre nekoliko decenija, postkolonijalne studije su danas. Kao i uvek sa prefiksom "post", postoji nešto dvosmisleno u vezi sa tim. "Postkolonijalno" sugeriše postkolonijalnu eru, ali se zapravo radi o praćenju kolonijalnog u sadašnjosti. Iako je kolonijalizam istorija u užem smislu, prema tezi, on ipak ima uticaja u širem smislu – kako politički tako i ekonomski, kulturno i psihološki. Sa ove tačke gledišta, čak je i termin neokolonijalizam pogrešan jer zapadna dominacija nikada nije prestala, čak ni pauzirala.

Koliko god predstavnici postkolonijalizma sebe vide kao avangardu progresivnog, globalizovanog mišljenja, njihov diskurs je i dalje pomalo nazadan i jednostran. Mislim da je globalni kapitalizam nastao iz transatlantske trgovine robljem i da je stoga u osnovi zasnovan na rasističkom mišljenju, odnosno "crnom razumu". Neoliberalizam nije ništa drugo do generalizovana, globalizovana trgovina robljem. Čak i Evropljani postaju sve više "crnci" u ovoj globalnoj, opresivnoj, eksploatatorskoj imperiji

Ima nečeg anahronog u ovom crno-belom razmišljanju. Antikolonijalni mislioci poput Fanona, Senhora, Sezera se pominju, kao da je svet stao 1950-ih i kao da zapadni filozofi, istoričari i etnolozi nisu bili intenzivno uključeni u zaposlene, potlačene, poricane i isključene. Danas se granice moći i politike kreću manje nego ikada duž linija boje kože.

To je već bio slučaj tokom Hladnog rata i komunizma; Afrika danas mora da se nosi sa uticajem Kine, Brazila, Turske i arapskih zemalja, kao i sa ugovorima između sopstvenih vlada i multinacionalnih korporacija, ali i sa vladarima koji su crnci, ali koji eksploatišu stanovništvo kao što su to činili kolonizatori u starim danima.

Za to su potrebni drugi, diferenciraniji, moderniji analitički instrumenti od onih iz negritude. U noći postkolonijalizma, sve mačke su crne; na perverzan način, rasizam se ponovo instalira fokusiranjem na "crnce", kada čak i na afričkom kontinentu od Alžira do Capetowna imamo posla sa kontinuumom između crne i bele boje kože. Ignoriše se i da je bilo raznih kolonijalizama, takođe van Afrike, i da je arapska trgovina robljem postojala pre evropske.

Paradoksalno: u ovim diskursima se stalno priziva novi, multipolarni svet, verovatno u nadi da će i Afrika u njemu imati pravednije mesto. U isto vreme, međutim, postkolonijalizam je duboko oblikovan bipolarnom logikom – za koju se, obrnuto, lako okrivljuje Zapad. Može se zapitati šta bi tačno "dekolonijalizovano" afričko razmišljanje značilo u globalizovanom svetu. Da li to znači povratak u pretkolonijalnu eru? Kako želimo da oslobodimo mišljenje od svih "stranih" uticaja? To zvuči mnogo kao egzorcizam, filtriranje, pročišćavanje. I kako bi se definisala ova "autentična" Afrika, a da ne padne u zamku esencijalizma?

Postkolonijalni diskurs zatvara Afriku u identitarni kavez. Istim gestom kojim želi da se otrese evropskog jarma, popravlja ga. Neko se pita da li ne bi imalo više smisla i plodonosnije da se umesto toga fokusiramo na konkretno poboljšanje uslova života na kontinentu. Borba protiv tekućih političkih zavisnosti i ekonomske eksploatacije tu svakako ima svoje mesto.