Koliko li je on jak kad je uspeo da savlada ženu poput mene. Divlju, neukrotivu, razmaženu, tvrdoglavu, svoju, preku, jezičaru, ženu koja voli da naredjuje i ne voli da sluša, koja ne trpi autoritete bilo koje vrste, koja se ne pokorava i ne popušta, čak i kada zna da nije u pravu...
Koliko li je on nežan kad je uspeo da raskravi zamrznuto srce žene koja se plašila ljubavi, koja je bežala od zaljubljivanja, nežnosti…kad je uspeo da od mene napravi zaljubljenu ženu, zaljubljenu uprkos godinama, protoku vremena, nedaćama koje život nosi…
Koliko li je on strpljiv kad može da sačeka da prođu sve bure i oluje, kad može da sačeka da se istutnjim, da porazbijam pola kuće, da bljujem vatru i psujem gore od vozača drumskih krstarica, a onda sednem i plačem, ne od tuge, nego od besa jer ne mogu da promenim svet…
Koliko li me voli kad me, tako uplakanu i besnu, uzme u krilo, ljulja kao bebu, briše suze i tepa: malo moje, pufnice moja mala…
Koliko li me je razmazio, kad mu ništa nije teško da uradi za mene, da mi kuva jutarnju kafu svih ovih godina, jer se teško budim…da mi ispunjava želje i željice, da me mazi i pazi, da me štiti i zaštiti od svega lošeg, i da se nervira kad ne uspe …
Koliko li je spretan, maštovit i mudar, kad je uspeo da ovoliku strast u meni sačuva samo za sebe, kroz sve ove godine…
Koliko li je umešan kad je uspeo da me pretvori u nežnu, umiljatu i odanu ženu kojoj nije teško da u dva noću ustane da bi mu postavila večeru, (iako on to nikada nije tražio), da ispegla njegovu košulju, da mu spakuje torbu za put, da ga isprati sa poljupcima i dočeka željna kao da je odsutan godinu, a ne par dana….
Koliko li je pametan kad je uspeo da postane nezamenljiv, potreban kao vazduh, kad ne mogu da zamislim svoj život bez njega…sebe bez njega…
Koliko li je intuitivan kad je shvatio da me mora pustiti, da moram biti slobodna, nesputana i svoja i da je to jedini način da me zadrži pored sebe, zauvek…da me ne ograničava, ne vezuje, da mi ništa ne brani…a kad mi ništa ne brani ja ne želim da kršim zabrane…
Koliko li je razmišljao kad je znao da ne sme da mi skine i zvezde sa neba, ako to zatražim, jer…da jeste, prestala bih da ga volim….
Kako li je shvatio koliko sam komplikovana, koliko me je teško razumeti, još teže trpeti, ponekad, kad mi dodje moja žuta minuta…
Koliko li je to njegovo srce kad sam u njega stala ja, ovako mala, sitna, mršava a teška, teža od olova….
Koliko li je njegova čelična pesnica u svilenoj rukavici magična kad je uspela da me zauzda bez uzdi, da me zadrži vezanu svilenim nitima jače nego lancima…jer…lance bi pokidala, svilene niti ne mogu…ne želim…
Kolika li je ta magija u njegovim očima, kad od pogleda zatreperim i poželim da mu ispunim svaku, i najsitniju želju…da mu pročitam misli i ispunim svaki san…
Koliko li je jak kad dozvoljava sebi slabost prema meni a ipak ume da postavi granicu preko koje i da mogu ne bih prešla, jer znam da bih ga izgubila tog trena kada bi je prešla…
Koliko li sam srećna što ga imam…takvog, jedinstvenog, jedinog, najboljeg, stvorenog samo za mene…
Luna
Koliko li je on nežan kad je uspeo da raskravi zamrznuto srce žene koja se plašila ljubavi, koja je bežala od zaljubljivanja, nežnosti…kad je uspeo da od mene napravi zaljubljenu ženu, zaljubljenu uprkos godinama, protoku vremena, nedaćama koje život nosi…
Koliko li je on strpljiv kad može da sačeka da prođu sve bure i oluje, kad može da sačeka da se istutnjim, da porazbijam pola kuće, da bljujem vatru i psujem gore od vozača drumskih krstarica, a onda sednem i plačem, ne od tuge, nego od besa jer ne mogu da promenim svet…
Koliko li me voli kad me, tako uplakanu i besnu, uzme u krilo, ljulja kao bebu, briše suze i tepa: malo moje, pufnice moja mala…
Koliko li me je razmazio, kad mu ništa nije teško da uradi za mene, da mi kuva jutarnju kafu svih ovih godina, jer se teško budim…da mi ispunjava želje i željice, da me mazi i pazi, da me štiti i zaštiti od svega lošeg, i da se nervira kad ne uspe …
Koliko li je spretan, maštovit i mudar, kad je uspeo da ovoliku strast u meni sačuva samo za sebe, kroz sve ove godine…
Koliko li je umešan kad je uspeo da me pretvori u nežnu, umiljatu i odanu ženu kojoj nije teško da u dva noću ustane da bi mu postavila večeru, (iako on to nikada nije tražio), da ispegla njegovu košulju, da mu spakuje torbu za put, da ga isprati sa poljupcima i dočeka željna kao da je odsutan godinu, a ne par dana….
Koliko li je pametan kad je uspeo da postane nezamenljiv, potreban kao vazduh, kad ne mogu da zamislim svoj život bez njega…sebe bez njega…
Koliko li je intuitivan kad je shvatio da me mora pustiti, da moram biti slobodna, nesputana i svoja i da je to jedini način da me zadrži pored sebe, zauvek…da me ne ograničava, ne vezuje, da mi ništa ne brani…a kad mi ništa ne brani ja ne želim da kršim zabrane…
Koliko li je razmišljao kad je znao da ne sme da mi skine i zvezde sa neba, ako to zatražim, jer…da jeste, prestala bih da ga volim….
Kako li je shvatio koliko sam komplikovana, koliko me je teško razumeti, još teže trpeti, ponekad, kad mi dodje moja žuta minuta…
Koliko li je to njegovo srce kad sam u njega stala ja, ovako mala, sitna, mršava a teška, teža od olova….
Koliko li je njegova čelična pesnica u svilenoj rukavici magična kad je uspela da me zauzda bez uzdi, da me zadrži vezanu svilenim nitima jače nego lancima…jer…lance bi pokidala, svilene niti ne mogu…ne želim…
Kolika li je ta magija u njegovim očima, kad od pogleda zatreperim i poželim da mu ispunim svaku, i najsitniju želju…da mu pročitam misli i ispunim svaki san…
Koliko li je jak kad dozvoljava sebi slabost prema meni a ipak ume da postavi granicu preko koje i da mogu ne bih prešla, jer znam da bih ga izgubila tog trena kada bi je prešla…
Koliko li sam srećna što ga imam…takvog, jedinstvenog, jedinog, najboljeg, stvorenog samo za mene…
Luna
